Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Današnji album je, sasvim moguće i davnašnji album, ali ja trenutno nemam načina da to saznam. Kada je većina izvora koji pričaju o umetnicima iza umetničkog dela na jeziku koji ja ne razumem a svi savremeni načini mašinskog prevođenja su srazmerno bespomoćni u susretu sa japanskim internetom koji kao da je pre dvadeset godina odlučio da je to to i da se više neće razvijati, plus kada su umetnici u pitanju više zainteresovani da umetnost proizvode nego da o njoj pričaju (dobro, neki od njih i da opsesivno voze bicikle), onda dolazimo u situaciju da za album Fore: Live ne umem da kažem kada je zaista izašao.
On se, da bude jasno, pojavio na Bandcampu pree neki dan, kao drugi talas objavljivanja izdanja grupe Fore na ovoj platformi, ali ako za rane studijske albume ovog benda imamo jasne istorijke tragove i znamo da su publikovani polovinom devedesetih, za ovaj živi snimak, napravljen u neimenovanom prostoru, sa neimenovanim snimateljima, inženjerima zvuka itd, nemamo nikakve podatke. Ovo je, koliko mogu da kažem prvi put da se Fore: Live pojavljuje kao izdanje i mada bi bilo razumno pretpostaviti da je i ovaj koncert rađen približno negde u vreme kada su izašla prva dva albuma – neke pesme sa njih se ovde daju čuti – za to nema potvrde. Barem dva elementa ovog snimka ukazuju da je moguće da je u pitanju i neka kasnija inkarnacija postave, jedan od njih sam kvalitet zvuka koji ne mora da nužno znači da ovo nije pravljeno u devedesetima, a drugi da su Fore za ovu priliku kvintet, i da pored stalnog gitariste u liku Juna Hashimotoa ovde drugu gitaru svira izvrsni Ishiwatari Akihiro. Ishiwatari bendu dodaje finu (hard) rok i bluz teksturu i njegov već veoma funkcionalni spoj džeza, fanka i soula ispaljuje u stivirejvonovsko-hendriksovske orbite gde se on solidno raspojasa do kraja albuma. Zapravo, da ne znate da je Fore projekat trubača po imenu Tetsuji Yoshida, verujem da biste bili ubeđeni kako su gitaristi osnovali ovu grupu da u svakoj pesmi mere čiji je veći i ko će da svira žešće, strastvenije, maštovitije.
Tetsuji Yoshida, dakle. Njegovo ime nije onoliko poznato na zapadu kao što su imena nekih ljudi sa kojima je radio, a ako je verovati njemu samom – ali ovo je i tipična japanska skromnost i samozatajnost na delu – to je zato što on nije tako sjajan trubač. Ipak, Yoshida je rođen 1957. godine i profesionalno svira od kraja sedamdesetih, sa bezbroj izdanja koja je uradio sa nekim vrlo reputabilnim imenima (u poslednje vreme najčešće sa pijanistkinjom Mikiko Nagatake u duo-postavi koja izvodi njegove kompozicije, tipično sklopljene od komada bluza, džeza roka i japanskih folklornih motiva). Trubu je uzeo u ruke još kao dete jer je njegov stric istu svirao, pa se mladi Tetsuji nekako prirodno srodio sa ovim instrumentom. Ipak, kao klinac je slušao prevashodno rok muziku – pominju se tu Chicago, Led Zeppelin itd. – ali ga je u jednom momentu „električni“ zvuk zamorio pa je eksperimenta radi kupio album saksofonoste Jackieja McLeana i bio, kaže, šokiran sirovim zvukom koji ga je preko noći pretvorio u ljubitelja džeza.
Tokom srednje škole je posle časova (i ragbi treninga) išao u barove gde se puštao džez, ostajao tamo dok ne bi došlo vreme za poslednji voz do kuće i razvio opsesiju Lesterom Bowiejem. Gledanje japanskih muzičara kao što su Toshonori Kondo i Terumasa Hino je, pak, bilo presudno za odluku da počne da se muzikom bavi profesionalno, a sa dvadeset navršenih godina se preselio u Tokio i dobio priliku da radi sa legendarnim Kazutokijem Umezuom. Prvi profesionalni angažmani bili su mu sa postavim Seikatsu Kaizen Committee Grand Orchestra i kako sam kaže „iako nisam baš dobro svirao u to vreme, dozvolili su mi da sviram koncerte sa njima“. Kako bi zaradio dovoljno para za život, svirao je i u hotelskim i kabaretskim grupama, a što mu je bilo i neophodno vatreno krštenje gde je shvatio da ono kako studente uče da čitaju note u školi nije naročito slično terenskim uslovima gde se sve radi na brzinu, pod pritiskom, u uslovima ne uvek sjajnog osvetljenja i zvuka.
Svejedno, sticanje iskustva je išlo paralelno sa ponudama za nove angažmane pa je Yoshida svirao sa raznim bendovima a onda u nekom prirodnom sledećem koraku napustio tuđe i osnovao nekoliko svojih grupa. FIVES je bio prvi i jedan je od najpoznatijih, a možemo da još pomenemo i Solid State Blues Band, HIPS, Hair Tonic Band, Yoshida Quartet, Yoshida Band, Explosive Romance TRIO, FORCE, i naravno, Fore.
U Fore, pored Yoshide, koji je autor sve muzike, svirali su i neki drugi jaki muzičari. Pomenuli smo gitariste, gostujućeg Ishiwatarija koji je svirao ili svira sa bendovima Quiet Storm, Pungo, Mull House itd. a bio je i muzički direktor butoh trupe Dairakudakan, ali i stalnog gitaristu Juna Hashimotoa koji ima tu nesreću da deli ime sa nekoliko poznatijih ljudi (od kojih je jedan modni kreator, drugi poznati tekstopisac za popularnu muziku, treći pokojni saksofonista) tako da je najviše što o njemu umem da kažem to da je u pitanju dosta veran saradnik basiste po imenu Takeharu Hayakawa a koji je, eto instant potvrde ove tvrdnje, basista i u Fore.
Hayakawa je neka vrsta institucije japanskog pustolovnijeg džeza, kontrabasista i električni basista i čest saradnika Kazutokija Umezua, te posvećeni biciklista na čijem ćete tviteru i dan-danas (a pričamo o čoveku od sedamdeset godina) videti jednaku količinu materijala vezanog za muziku i za biciklizam.
Postavu zaokružuje bubnjar čije ime Yoshida transkribuje kao Minato Masahumi, ali ćete o njemu mnogo više podataka na internetu naći ako koristite rašireniju transkripciju Minato Masafumi. Rođen 1966. on je nešto mlađi od Yoshide i Hayakawe a u pitanju je i jedini član Forea koji ima profil na Metal Archives na ime svoje karijere metalca u osamdesetima i sviranja u bendovima poput Dead End, T.N.T., Saber Tiger i Creature Creature. Minato je danas dovoljno tražen i popularan bubnajr u Japanu da kompanija Lerni pravi palice sa njegovim potpisom a na ovom albumu nudi ozbiljnu pirotehniku i ozbiljan gruv.
I, u stvari, čitav Fore: Live je kombinacija pirotehnike i gruva, jedan izuzetno profi odsviran koncert funk-jazz muzike koji rutinersku lakoću izvedbe spaja sa atraktivnim, na momente egzibicionističkim tendencijama da se poznati, dobro opisani format pokaže kao još uvek pogodan za proširenja.
Da bude jasno, ovo nije nekakva avangarda, dekonstrukcija ili postmoderni cut-up a na koje bi neko pomislio na ime tolikog pominjanja Kazutokija Umezua. Yoshidini omiljeni muzičari su Miles Davis, Clifford Brown, Freddie Hubbard, Lester Bowie itd. ali ovaj koncert ne pretenduje da bude nekakav rad na granici žanra već pre svega DOBAR PROVOD. Yoshida predvodi kompozicije upečatljivim, feelgood hedovima koje Hashimoto perfektno podcrtava na gitari a onda i nudi sinkopirane džez solaže koje razigravaju teme i odlaze u prijatne improvizacije ali nikada tako da osnovni vučni element pesme, gruv postavljen mišićavim radom bubnjeva i basa, bude potisnut u drugi plan.
Dok šef solira, gitaristi su uglavnom u fank-modu, seckajući sitnu, denflovanu pratnju, pogotovo Ishiwatari koji, rekosmo, ima rokerskiju dispoziciju a i verovatno ne zna pesme koliko ostali. Ovde su Hayakawa i Minato najzaduženiji za to da kompozicije imaju čvrst skelet koji lagano mutira uz razvoj tema, dinamički i ritmički prateći šefove razrade.
No, kada dođe red na to da gitaristi soliraju, stvari se zagrevaju na vrlo visoku temperaturu. Ovo je posebno vidno nakon prve kompozicije, Disappeared of Love u kojoj Yoshida možda i najduže solira, a gitaristi kao da tek postavljaju svoje teze. Ishiwatari ima snažan, jako distorziran ton i bluzersku osnovu, sa hardrokerskom nadgradnjom, gazeći po svom wah-wahu tako da gitara dobije visoku ekspresivnu paletu, smeštajući se između, rekoh već, Hendrixa, Ray Vaughana i, smejaćete se, Davida Gilmoura. Ozbiljno, ima u njegovoj svirci neke formalne discipline izmešane sa pustolovnim duhom koju vezujem i za Gilmourov izraz pogotovo u sedamdesetima.
Sa druge je strane Hashimoto koji svira ne manje energično ali značajno više džezerski. Njegov je zvuk svetliji, sa manje overdrajva, ali ne sa manje efekata. Hashimoto rado koristi korus, a u nekim momentima i harmonajzer da proširi tonalni opseg gitare i nudi vrlo raskošno soliranje u većini pesama, bežeći iz skala i svirajući i ritmički i harmonski slobodno.
Već sa drugim komadom, Vegetable Cut Knife Yoshida je zadovoljan da posle šmekerskog fank uvoda pusti gitariste da se nadmeću i ovde dobijamo nešto prvorazrednog fank-džeza. Treća, In To the Fore je tročetvrtinski bluz sa odjecima bebop slobode, jedna brza, energična, izrazitije džezirana komadina znojavog rada celog benda. Minato ovde gazi po gasu dosta jako pa to i gitariste podstiče da se odvrću snažnije. Yoshida onda mora da hladi situaciju i vraća kolege u fank opuštenost.
Ali džaba mu. Koganei Rock je energična, hardrokerska pesma u kojoj Ishiwatarijeva gitara pravi hendriksovsko-rejvonovske efekte bacanja bombi preko Yoshidinih tema, a kada Hashimoto krene da solira što brže može, Ishiwatari mora da uzvrati sopstvenim sprintovima preko vrata sve dok se ne dođe do samog tela gitare gde više nema pragova.
In The Rain je sporiji i atmosferičniji komad u kome i dalje imamo nemirne solaže, a Promenade koja je sledi ispada najdžezerskija pesma na albumu sa povratkom unazad sve do swing veselja u kome gitaristi pronalaze načine da muziku koja nikada nije bila namenjena njihovim instrumentima, pogotovo ne pojačalima i pedalama, potčine sebi.
Punishment of Death je još jedan brz, energičan komad fanka koji gitaristi potpuno detoniraju kada dođe red na solaže. Ishiwatari ovde gazi po wah-wahu kao da mu sutra više neće trebati a u ovoj pesmi je i jedan od retkih trenutaka gde gitaristi malo odu u pozadinu da ritam sekcija pokaže šta zna. Fank je, naravno, muzika onog što se prećuti barem isto onoliko koliko onog što se odsvira i ovo je jedno od dobrodošlih podsećanja na tu istinu.
Which Slave sa drugog studijskog albuma benda zatvara ovaj nastup i u njoj Hashimoto odlazi sa tračnica u velikom stilu, uključujući sve efekte koje ima i bacajući na Yoshidina duvačka flertovanja pregršti nota iz skala koje nikada ne bi trebalo da su se našle u ovoj pesmi. Ali se u njoj dobro osećaju. Ishiwatari uzvraća soliranjem koje bi sasvim pasovalo nekom heavy metal albumu iz sedamdesetih ali se bend preko poletnog fank ritma i uz Yoshidine legato solaže bezbedno doveze do kraja svirke i ovog albuma.
Sve u svemu? Fore: Live ne da nije izmišljanje tople vode nego je vrlo programski napravljena fank-džez ploča koja obara na patos „samo“ intenzitetom svirke i entuzijazmom muzičara. Nema ovde prostora za mnogo filozofije i teoretisanja, stvari su prosto glasne, energične i podešene tako da uz njih ne može da se miruje. A ko može, taj je već mrtav. Eto:
