Jaka nedelja. Puno izdanja bendova koje slušam već decenijama a koja su, ta izdanja, sasvim solidna da nahrane nostalgičara u meni, ali onda i puno izdanja novih bendova koji tom nostalgičaru nateraju i malo suza u oči pokazujući mu kako je budućnost zapravo često i bolja od fetišizovane prošlosti. Mislim, novi Deicide, novi Darkthrone, novi Pestilence i Accept, a onda i takva remek dela kao što je novi Freeways, novi Trippelgänger, novi Full of Hell, debi album izraelskih Srefa… A album nedelje dolazi iz Indonezije. Ponekada je sve savršeno.
Al prvo blek metal, da nas dovede na pravu radnu temperaturu. Treći EP finskih Leskentuska zove se Hundsfott i ovo je jedna lepa demonstracija kako možete svirati na granici blek metala i „komercijalnijih“ ili makar prijemčivijih žanrova i zvučati originalno, autentično, ubedljivo. Leskentuska svoj melodičniji, ali i dalje žustri blek metal fino i organski povezuju sa rok i pop muzikom za osobenu formu blackened rock’n’roll zvuka. Plus, liričke teme su ozbiljne, pesme napisane sa puno spretnosti i producirane dobro, pa je ovo, sem ako niste nekakav terminalni Rusofil koga će da rani podsećanje na masakr koji su Rusi počinili među finskim življem početkom osamnaestog stoleća, materijal u kome se uživa bez ostatka:
https://leskentuska.bandcamp.com/album/hundsfott
Fogrealm dolaze iz „šuma severne Kalifornije“ a koje su, pretpostavićemo maglovite. Makar ponekad… Elem, ovaj je dvojac za EP FogRealm ponovo snimio (i aranžmanski doradio) pesme sa svog demo snimka i to je sada simpatična predstava sirovog, agresivnog blek metala koji nastupa sa prezirom i mržnjom. Iako su ovo propisni studijski radovi, mastering je urnebesno preglasan, sa klipovanjem celog snimka, ali to donekle doprinosi njegovoj agresivnosti. Opet, Fogrealm nisu baš totalni primitivci i pesme imaju i epske, melodičnije delove pa je malo i šteta da je sve to masterovano ovako ludački, no, dobro, KVLT je KVLT i ko voli da je blek metal konfrontativan i pun mržnje, ovde ima čemu da se poraduje. A cena je koliko date.:
https://fogrealm.bandcamp.com/album/fogrealm
Nizozemske Walg sam hvalio i za prethodna izdanja pa neću stati ni sa četvrtim albumom, IV. Vrlo radno odgovoran, ovaj je bend, osnovan 2021. godine, dakle, stigao da napiše već četiri dugosvirajuće ploče a IV je nekako i najbolja sa njihovim tradicionalnim melodičnim, energičnim blek metalom koji je dobio još kinematskiju, epskiju dimenziju. Mislim, slušajte, recimo Vuurdoop! Pa uz tu pesmu je nemoguće ostati miran a ni druge na albumu ne zaostaju, obezbeđujući visok tempo, dobre rifove, puno ukusnog aranžiranja klavijatura. Walg su sve bolji što više rade, čini se, i pravi je trenutak da dobiju respekt koji zaslužuju:
https://walg.bandcamp.com/album/iv
Blek metal i rokenrol se nekada srećno izmešaju. Švajcarski projekat Chotzä („povraćati“) to radi već pet albuma i trinaest godina, pa je najnoviji, Pächschwarz jedna vrlo udobno razgažena formula. Ovo je i dalje dosta blekmetalski, sa jakim, debelim zvukom i energičnom svirkom a hardrokerski rifovi i solaže se lepo uklapaju uz generalnu pičkažu koju bend servira:
https://folterrecords.bandcamp.com/album/p-chschwarz
Francuzi ACOD za svoj šesti album, Versets noirs vrlo lepo kombinuju melodičniji blek metal i death metal, svirajući ubedljivo i pišući pesme koje su i grandiozne i dobro osmišljene da slušaoca zavedu epikom ali da ipak imaju dosta interesantnih sitnijih detalja. Nisam zaljubljen u produkciju koja je preglasna, bez dovoljno dinamike, ali album je odlično napisan:
https://acod.bandcamp.com/album/versets-noirs
Night Shall Drape Us je finska blek metal supergrupa, sa članovima koji sviraju u desetinama bendova, ali tako da Lauri Rytkönen (bubnjar Bythos, Deathchain, Forgotten Horror i još gomile bendova) radi svu muziku a onda ima tri pevača. Debi album, Lunatic Choir je moćna, epska ploča finskog blek metala, moderna ali sa jasnim korenima u tradiciji, melodična ali konfrontativna itd. Znate već, vredi čuti:
https://nightshalldrapeus.bandcamp.com/album/lunatic-choir
Chasmlurk iz Solt Lejk Sitija je, pak, samo jedan baja koji cepa melanholičan, ali sirov, oštar blek metal. Nakon prošlogodišnjeg eponimnog albuma, za ovu godinu stiže EP A Catastrophic Monument of Human Suffering i to je sve nekako prelepo u svojoj jednostavnosti. Ovo su tri pesme čiste emocije, ali i čiste, nepatvorene krljačine gde jednostavni, meditativni rifovi idu preko furioznog ritma, ispraćeni očajničkim vokalima, sve u kućno-garažnom aranžmanu i to je sve tako prosto, savršeno i neodoljivo. Naravno da plaćate koliko hoćete:
https://chasmlurk.bandcamp.com/album/a-catastrophic-monument-of-human-suffering
Gmork iz Nižnjeg Novgoroda sviraju, rekao bih, vrlo prepoznatljivo ruski blek metal, sa dosta melodije i epike u svojim pesmama, ali vredi istaći i kako je novi album, Etudes, peti za ekipu koja radi već dobrih devetnaest godina, dobro napisan. Ovo je rifaški, energičan blek metal koji ide brzo i ne smara „atmosferom“, dok muzičari ispaljuju virtuozne vinjete koje ukrašavaju aranžmane a ne odvlače pažnju na sebe više nego što treba. Tako će sitni bubnjarski vez ili melodični, epski vokali biti organski delovi pesama koje su suštinski agresivni, razarački blek metal komadi, a opet će sve to, melodično i pametno aranžirano biti prijatno za uho i konzistentno interesantno. Da je više ovako zrelih blek metal bendova i u Rusiji i izvan nje, sa produkcijom koja nije SAVRŠENA ali nije ni nepodnošljivo komprimovana kako to danas zna da bude, pa ovo bi bila barem 43% bolja planeta:
https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/gmork-etudes
Lako je pretpostaviti da je naslov novog albuma legendarnih Darkthrone, It Beckons Us All……. uzet iz stiha pesme Children of the Damned sa trećeg albuma Iron Maiden, kada znamo da je Fenriz jedan veliki metal-nostalgičar. A lako je i slušati album koji, pa, više nije ni blek metal, čak ni blackened crust, već kombinacija heavy, black, speed metala, pa čak i epskog dooma. Fenriz je pre nekoliko nedelja ionako izdao album doom metala sa projektom Coffin Curse (a čije je ime, neće vas iznenaditi, njegova interpretacija stiha u pesmi benda Possessed koji je duže od 30 godine pogrešno čuo i gde je „coffin’s door“ u njegovoj glavi postalo Coffin Storm) koji je bio čist doom metal, pa je i novi Darkthrone definitivno zabacio u smeru dooma. I, mislim, nema tu šta da se sad mnogo filozofira, Darkthrone je ono što Fenriz i Ted odluče da je Darkthrone u tome trenutku, i uvek je autentičan:
https://peaceville.bandcamp.com/album/it-beckons-us-all
Nisam siguran gde tačno da stavim Barbarian Swords jer mi njihova „black/ doom metal“ etiketa bend ostavlja negde tačno na sredini. Novi album, Fetid, je svakako izvrstan, bez obzira da li ga gledate sa black ili doom strane. Ovo su oštre, abrazivne, a onda i spore i mučne, pesme ali su i maštovite, na svoj načn i veličanstvene i veoma vredne malo napora koji ćete uložiti da se postavite na pravu frekvenciju. Pritom produkcija je odlična:
https://barbarianswords.bandcamp.com/album/fetid
Blood Rituals iz La Paza u Boliviji su pre aktuelnog EP-ja imali samo demo iz 2009. godine. Dakle, bend koji ne krasi velika prolifičnost ali sa Cosmic End se ovaj trio inače vrlo zaposlenih muzičara, sa puno drugih projekata, može podičiti visokim kvalitetom. Ovo je blek metal sa trešerskom otštrinom i izvrsnom produkcijom, uglavnom lišen savremenih šugejzerskih upliva, zasnovan na brutalnom ritmu, agresivnim a prijemčivim gitarskim rifovima i izvrsnom, zlom natopljenom vokalu pevačice po imenu Julia Hexe. Ako vam je ovo prvi bolivijski bend koji čujete – a statistički je to dosta verovatno – sasvim je moguće da ćete od njega odšetati grdno impresionirani:
https://bloodrituals.bandcamp.com/album/cosmic-end-single
Izraelski kvartet Srefa deluje kao da je potpuno formiran iskočio niotkud i razaračkim nas debi albumom, Solstice, uhvatio nespremne i poravnao sa patosom. No, istina je i da je ova ekipa osnovana 2020. godine, da su svi članovi benda iskusne face sa gomilom projekata u siviju i da je ovaj materijal pripreman studiozno nekoliko sezona. Naravno, Srefa su ona vrsta blek metala koju veoma volim, muzika koja se drži tradicionalnih korena ali ne robuje uobičajenoj ikonografiji i temama, pa je Solstice moderan album sa više od jedne „post“ dimenzije u svom zvuku, od strateškog korišćenja disonanci, preko melodičnih vokala, pa do napucanog, tvrdog zvuka, a opet spravljen da nosi sa sobom svu agresiju i divljaštvo „pravog“ blek metala. Ovakve ploče čini mi se srazmerno retko prave bendovi iz etabliranih blek metal centara, gde je sviranje po uobičajenim žanrovskim matricama mnogo prisutnije. Srefa je zato dah svežine i ovo je album velike moći. I, mada su svi jako dobri, moram da istaknem pevačicu Dorin Hajon (iz pokojnih black-doom metalaca Zad) kao prirodan neksus pažnje slušaoca sa svojim fantastičnim, disciplinovanim ekspresijama. Moćna pevačica, moćne pesme, moćna PLOČA, za dlaku izmakla titula albuma nedelje:
https://srefa.bandcamp.com/album/solstice
Stoner rok? Tako je. I doom metal, hard rok, psihodelija, sludge metal… I onda, Cannabus je, uh, autobus pun kanabisa? Nešto tako. A i bend koji se tako zove, iz Ontarija, je pun kanabisa, ako tako možemo da kažemo. E, sad, zašto bi bend Cannabus izdao EP Other Side devetnaestog a ne dvadesetog Aprila nije najjasnije, ali dobro, ovo se svakako uklapa u opštu proslavu uživanja kanabisa kao životnog stila kojoj smo prisustvovali prošlog vikenda i, zapravo, nudi bolju muziku i zvuk od dobrog broja kolega koji su svoja izdanja priredili za dvadeseti April. Other Side ima četiri pesme fino faziranog desert-stoner rocka, spor, odmeren tempo, hipnotičke gitare i melodičan, taman koliko treba psihodeličan vokal. Sve je idealno:
https://cannabus.bandcamp.com/album/other-side
Dopemancer iz Barselone imaju prilično jeftin, garažni zvuk, a to onda i njihovoj muzici daje dozu autentičnosti. Svakako je i čni manje prijemčivom za normalnog slušaoca ali takvog će već naziv aktuelnog EP-ja, Satanic Psychotropic Influences, verovatno odbiti. Pričamo, razume se, o ozbiljno izdrogiranom stoner roku koji se valja i tetura u svom satanskom zanosu kroz četiri pesme i jedan interludij, ostavljajući utisak da slušate muziku koja nije bila namenjena ljudskim ušima i samo je nekakvom kosmičkom greškom do njih dospela:
https://dopemancer.bandcamp.com/album/satanic-psychotropic-influences-ep
Slično se može reći i za Skullbong, poljski projekat čiji EP, naslovljen Drug Addict, kao da dolazi iz samog pakla. Ovo je stoner metal koji članovi benda opisuju kao „Jebanie Stoneru“ i dodatno pozdravljaju samog Nečastivog u kratkom tekstu koji stiže uz muziku, a ove tri pesme su ružne, prljave, jeftino snimljene, konfrontativne, mučne, i, ako ste na pravoj frekvenciji, pogodne za one vaše potrebe o kojima se ne govori u pristojnom društvu:
https://skullbong.bandcamp.com/album/drug-addict
Tu su onda i Planet Lazarus, mekši, prijateljskiji stoner rok sastav. Njihov debi album, Galactic Takeover nudi sedam pesama opuštenog rokerskog gruva, simpatične rifove, poneku zabavnu igru reči („Don’t Fear the Reefer“), bluz, psihodeliju i sve što možete da poželite za jedno lepo provedeno popodne. Meni jako prijatno:
https://planetlazarus.bandcamp.com/album/galactic-takeover
Nemački Yeast Machine kažu da su smešteni na idealno mesto između stoner roka, grandža i psihodeličnog roka, ali to je naravno na nama da procenimo. Sleaze, album izašao pre neki dan je pun do vrha raznovrsnih rokerskih pesama sa pomalo neobičnom produkcijom ali sa dosta ideja. Yeast Machine svakako psihodeliju ne traže u imitiranju drugih bendova već imaju osoben pristup zvuku i izvedbi da bi kreirali svoju. Ima štofa:
https://yeastmachine.bandcamp.com/album/sleaze-2
Gagruts su pak iz Nju Orleansa i malo su nestašniji, nudeći jedan tradicionalniji ali i prljaviji stoner ugođaj. EP 𝗡𝗢 M̷A̷N̷’̷S̷ 𝗟𝗔N̷D̷ nosi atmosferu močvarnog kriminala i ritam-i-bluza i hard roka uz koje se pije i bije. Tri pesme, preteće ali zavodljive:
https://garguts.bandcamp.com/album/m-a-n-s-n-d
Pa iz Argentine imamo Dead Fellows, psihodeličan, vrlo garažni sastav koji je svoj album Luto Sessions snimio uživo u studiju Luto Recordings u Kordobi i to je osam pesama sprženog psihodeličnog teškog roka po šnitu starih majstora. Argentinci ovakve stvari jebeno dobro znaju da rade, možda i najbolje na svetu u ovom trenutku, pa ako volite Las Historias, Dead Fellows apsolutno morate probati. Zvučno, ovo je malčice siromašnije nego što bih ja voleo, ali gruv, gitarska pirotehnika, psihodelični sadržaj, sve to je IZVRSNO. A plaćate po želji:
https://thedeadfellows.bandcamp.com/album/luto-sessions
Cloud Castles je drugi album norveških Sunface i to je jedna simpatična kombinacija psihodeličnih atmosfera, ritualnih ritmova, stonerskih rifova i malo postrokerske melanholije. Bend je pravio pauzu od osam godina između odlično primljenog prvog albuma i ovog njegovog nastavka pa se čuje jedan vrlo promišljen pristup pisanju pesama ali i njihovom sekvenciranju na ploči. Ukusno i ugodno:
https://sunfaceheavypsych.bandcamp.com/album/cloud-castles
Iz Finske su onda Cosmic Redirection a njihov EP, Novis Oculis ima tri pesme hipnotičkog, toksičnog stoner roka. Ovo je vrlo hermetično a istovemeno zarazno, sa lepljivim wah-wah rifovima i mrvećom bas gitarom. Ritam je spor, prijemčiv, dinamike IMA, a vokali su udaljeni, drogirani, psihodelični. Sve savršeno:
https://cosmicredirection.bandcamp.com/album/novis-oculis
Nizozemci No Man’s Valley su drsko odlični na novom albumu. Chrononaut Cocktailbar / Flight of the Sloths. Zaustavljeni u naponu snage pandemijom, ovi su ljudi napisali jedan impresivan opus kompozicija koje spajaju bluz, psihodeliju, ali i postpank na prirodan, organski način, osvajajući vrlo lepom bojom zvuka i pažljivo rađenim miksom. Ovo nije siledžijska muzika, naprotiv, dosta je tiha, ali to ne znači da nije INTENZIVNA:
https://nomansvalley.bandcamp.com/album/chrononaut-cocktailbar-flight-of-the-sloths
Prva pesama na prvom albumu nemačkih Fjordheksa zove se Man Kills Wife a dok sam je slušao otvorio sam Yahoo News – jer sam star čovek, ne osuđujte me – i prva vest na vrhu feeda bila je o mužu koji je ubio ženu. SINHRONICITET? Ili samo špijunaža od strane celokupnog interneta? Enivej, album, Ashlad, iako ima mračne teme (treća pesma se zove Ripped Apart, pa onda posle ima Roadkill Cannibal) i pesme oće da potraju i po devet minuta, zapravo nudi ugodno bluziran stoner-doom koji fino odmerava svoj rokerski gruv i hororične, bolesne teme. Horor-bluz? Pa, da, recimo, nešto tako, odsvirano živo, producirano solidno, generalno jako prijemčivo a plaća se koliko date. Rispekt:
https://fjordheksa.bandcamp.com/album/ashlad
Za mračnije doom metal iskustvo tu su vam naši stari znanci, Zagrepčani A Gram Trip. Novi EP, If we leaf tomorrow, i pored žovijalnog imena bavi se nekim mračnim temama (adikcijom, recimo) i nudi muziku koja i pored izvesne prijemčivosti gruva zvuči konfrontativno, abrazivno, hermetično. Sirov, prljav zvuk i pesme koje gaze svom snagom, opasna kombinacija:
https://agramtrip.bandcamp.com/album/if-we-leaf-tomorrow-ep
Ko neće mrak, nego hoće da sluša melodični, a opet bluzerski hard rok sa finim tempom i dosta mašte u pesmama, tu su mu Francuzi Dätcha Mandala. Album Koda je za moj ukus isuviše „komercijalan“ ali on nije tek napor da se umili publici kojoj nedostaje MTV iz devedesetih i Dätcha Mandala i zvučno i autorski pokazuju dosta kreativnosti. Ja to poštujem:
https://discosmacarras.bandcamp.com/album/koda
Pa onda imate King of None iz Helsinkija sa devet pesama naučnofantastičnog stoner roka na albumu In the Realm. Ovo je lepa kombinacija prozračne psihodelije i težeg stonerskog roka, sa prilično maštovitim izborom pesama i jednom usredsređenošću na ritualne elemente psihodelije, ali ne bez pop-senzibiliteta koji sve to čini prijateljskim i običnom slušaocu. Vrlo lepo:
https://kingofnone.bandcamp.com/album/in-the-realm
Dura je sibirski, ruski dakako, sludge metal trio koji je album Dura snimio još 2019. godine. Ne znam šta se do sada čekalo ali, eto, u međuvremenu je gitarista i pevač umro, pa je ovo posthumno izdanje i neka vrsta spomenika njegovoj kreativnosti. A dobro, je, Dura svoj sludge metal ne pakuju u dosadne, repetitivne salve rifova, kao neke manje maštovite kolege. Ovo je raznolikija muzika, i po atmosferi i po gruvu i po ambiciji da u vama probudi emociju i mada će ta emocija po pravilu biti negativna, album će vas pošteno izvozati kroz svojih pet brutalnih komada:
https://duraband.bandcamp.com/album/dura
Negative Slug iz Zagreba sam već jako voleo pre par godina kada su izdali EP sa dve pesme ratbag, a ništa manje ih ne volim ni sada sa albumom Coprolalia. Ovo i jeste snimljeno 20121. i 2022. godine, dakle, materijal nije svež ali muzika jeste, sa sludge metal i hardcore elementima spojenim u nešto što me sada malo podseća i na nekakav industrial metal iz osamdesetih i devedesetih, ali onaj britanski, na transverzali, recimo, Terminal Cheesecake-Fall of Because. Hoću reći, ovo RAZBIJA, ali dostojanstveno i ovih šest pesama će vam verovatno postati lične himne ako ste pošten čovek:
https://negativeslug.bandcamp.com/album/coprolalia
Da malo presečemo hrvatsku dominaciju ove nedelje, tu nam je novi, drugi album britanskog projekta Arð, jedna enciklopedijski sklopljena ploča melanholičnog doom metala. Mark Deeks koji sve ovo radi je u osnovi klavijaturista pa je i ovo muzika sa dosta „teorije“ u svojoj osnovi. Ali je svakako dovoljno heavy da njene harmonične, himnične teme ne budu puka gotska meditacija. Untouched By Fire pritom nije ni tako predugačka ploča s obzirom na utisak monumentalnosti koji se trudi da postigne pa je veoma vredna da se posluša:
https://ardnorthumbria.bandcamp.com/album/untouched-by-fire
Black Tusk su uvek bili dobri a novi album ekipe iz Džordžije je ODLIČAN. Ovo je sludge metal koji udara posred pičke, ali ne uvek i u svakoj pesmi isto, nižući opus odlično sklopljenih komada gruva i agresije sa veoma teškim, napucanim zvukom, ali i uz dosta propisne pankrok energije. Ovo, dakle, puca od besa i radosti u isto vreme i nećete se pokajati kad mu se prepustite:
https://blacktusk.bandcamp.com/album/the-way-forward
Čekajte, The Acid Machine imau novi EP? Pa zar nisu objavili debi album pre par nedelja? Bližim proučavanjem izdanja Free Spiritual Journey vidimo da je u pitanju besplatna kolekcija od tri pesme kao poklon ljudima koji su kupili album, ali i svima drugima, jer se ovo daunlouduje po „plati koliko hoćeš“ ceni i ima tri pesme, pa… opuštenog džeminga. Ne esencijalno, ali fina fusnota uz odlični album:
https://theacidmachine.bandcamp.com/album/free-spiritual-journey
Simpatični su Italijani Testastorta sa debi albumom Out of the Darkness. Mislim, jeftino je to snimljeno, ali ovo je hardrokerska ploča sa modernim, blago alternativnim, blago progresivnim tendencijama, puna gruva, dobre melodije, finih tema, i heavy ali ne naporne svirke. I, mislim, produkcija nije ni slučajno loša, naprotiv, gitara zvuči fantastično, bubanj ima dinamiku i sve je to daleko lepše od nekakvog superkomprimovanog neslušljivog zvuka kakav je danas u modi. Lep album:
https://testastorta.bandcamp.com/album/out-of-the-darkness
Dobro, od benda koji se zove Stonerhead i sa albumom Running High mislim da znate šta treba da očekujete. Nemci nude gruverski stoner rok sa prijatnom old school hardrokerskom dimenzijom, spajajući bluz i psihodeliju tačno gde treba i nudeći pesme stamenog gruva ali lepih melodija. Ova rodno mešovta četvorka sa ovom pločom na slušaoca baca mnogo dobrog zvuka i žustre svirke, a ima i pesmu Super Mario za nas gejmere, pa, eto, uživajte:
https://stonerhead.bandcamp.com/album/running-high
Deplorable iz Kosta Rike gadno udaraju na albumu Shattered Lament Unmoored, spajajući najrpljaviji, najabrazivniji sludge-doom sa malo hardcore thrasha za jednu ružnu, mračnu, neprijateljsku muziku kojoj je teško reći ne. To jest ako volite ovo. Deplorable svakako paze da ne budu produkcijski nepodnošljivi pa su ovi disonantni, lepljivi rifovi, teški ritmovi i zverski vokali spakovani u nešto što se sluša bez fizičkog bola, i ostaje samo da se vidi koliko vaša duša ovo može da izdrži:
https://deplorablerites.bandcamp.com/album/shattered-lament-unmoored
Danski Trippelgänger nas do sada nisu razočarali, pa mi je zadovoljstvo da objavim kako se to nije desilo ni sa novim albumom, Possessor. Ovo je paket mračnog, a zavodljivog stoner roka i doom metala, stručno oprljenog satanističkim i okultnim interesovanjima, jedna fina kombinacija atmosfere i rokerskog gruva, kinematična i psihodelična ploča koja pušta gitare da se same sviraju koliko god je to moguće, sa perfektno dramatičnim vokalima i dramatičnim a ne i prebudženim zvukom. Trippelgänger prosto razumeju kako da spoje sve te bitne elemente stoner roka, psihodelije i okultnog doom metala u jednu savršeno zlu, savršeno neodoljivu celinu i teško je uz ovakav album ostati miran. Per(v)fekcija:
https://trippelganger.bandcamp.com/album/possessor
Thrashi speed metal, hardcore, grindcore pa onda death metal, okej? Okej. Uvek se malo zasmejem kada vidim da bend dolazi iz Las Vegasa jer nekako to za mene i dalje nije STVARAN grad koji, kao, ima metal ili pank ili rok scenu. Enivej, Tyrants by Night su iz, da, Las Vegasa, a imaju iza sebe jedan album pa je ovogodišnji EP, Voice in the Dark, sedam godina posle prvenca, nadamo se povratak u formu. Jer, mislim, ovo je solidna kombinacija trešerske žestine i heavy metal melodičnosti. Mislim, produkcija bi mogla da bude bolja (a tri pesme su ovde nove verzije pesama sa debi albuma, koji je, eto preokreta, BIO bolje produciran) ali je svirka udarnička, songrajting ne sad nešto EKSPERIMENTALAN ali taman kako treba da slušaoca dohvati za revere i uvuče u šutku, pevanje je vrlo dobro i, generalno, Tyrants by Night imaju na šta da budu ponosni. Odlično je ovo i valjalo bi da dobijemo još:
https://tyrantsbynight.bandcamp.com/album/voice-in-the-dark-e-p
Ima li trešerskijeg imena za bend od Napalm Strike? Još kad se drugi album grupe zove MK-Ultra znate da imate posla sa propisnim thrash metal produktom što su ga pravili ljudi koji razumeju medijum. Bend iz Arizone je prvi album izdbacio još 2013. godine a period između dve ploče popunjavao kraćim izdanjima i pisanjem finih pesama. Ovaj je album pun kvalitetnih, besnih trešera, sa VRLO ’80s šmekom, u rifovima, gruvu, bezobraznim vokalima. Ne kažem da je tu bogznašta originalno i Napalm Strike su definitivno zadovoljni time da rekonstruišu radije nego da sami prave od nule, ali ovo je svakako prijatna, jasno razumljiva ploča od početka do kraja:
https://napalmstrike.bandcamp.com/album/mk-ultra
Atinjani Eden Demise sebe opisuju kao teški metalizirani hardkor, ali ono što ja čujem na albumu Acts of Defiance, njihovom trećem, je brutalni thrash metal sa malo hardkor začina. I mislim, kidanje je to. Ovo je glasno, energično, sa pesamama uglavnom ispod tri minuta i dobrim tempom, gde se usporavanja dešavaju ali se nervoza i bes ne smanjuju supstancijalno. Pritom, rifovi su baš trešerski, produkcija jaka, sve na gomili je opasno:
https://edendemise.bandcamp.com/album/acts-of-defiance
Thrashing Pumpguns je, očigledno aluzija na Smashing Pumpkins, bend koji ne svira metal ali ga veliki broj metalaca voli. Tako onda verovatno i Thrashing Pumpguns koji ne zvuče baš mnogo kao znameniti alternativni rokeri, već sviraju propisan thrash metal sa malo melodičnijom crtom u zvuku. Drugi album, Welcome To The Real World dolazi nepunu deceniju iza prvog i ima devet pesama poštenog, blago krosoverizovanog treš metala. Produkcija je solidna, svirka profi, bend ima prijatnu old school dimenziju i album je karakteran, tako da ovome vredi posvetiti malo vremena (Edit: ali ne ove nedelje. Album je sklonjen sa Bandcampa aliostavljam tekst i link jer je jasno da će se uskoro pojaviti ponovo):
https://thrashingpumpguns.bandcamp.com/album/welcome-to-the-real-world
Njemački Darkness proslavljaju četrdeset godina rada ove godine i evo im i novog albuma, Blood On Canvas. Tek šesti u opusu koji je začet još 1985. sa dva demo snimka, ovo je prijatan, energičan a opet razgovetan, komunikativan thrash metal album koji svejedno ne gubi propisnu trešersku oštricu i zvuči istovremeno i autentično i prijemčivo i tr00. Bend ima dovoljno mašte da jedan klasičan thrash rad iz osamdesetih dovuče u dvehiljadedvadesete i da to zvuči smisleno i zanimljivo, pa se za to mora respektovati:
Ne znam gde su argentinski VHS bili celog mog života, ali njihov debi album – posle deset godina rada – TSxHxC je jedna vrlo masivna krosover žurka. Ovo je napisano zrelo i raznovrsno, producirano jako kvalitetno i odsvirano sa takvim ubeđenjem da šesnaest pesama ne traje ni dvadeset minuta. Jako na svim poljima:
https://vhscrossover.bandcamp.com/album/tsxhxc
Zlotvor iz Hrvatske je kombinacija thrash i death metala, sa pesmama na prvom EP-ju, nazvanom samo „I“, koje skoro sve traju kraće od dva minuta. Ovo je vrlo zabavna kombinacija pržećih rifova, furioznog tempa i kvalitetnog pevanja koje podseća, uh, na Brucea Dickinskona od svih stvari. Plus, produkcija vrlo solidna za nešto što deluje kao vrlo kućni, jednočlani projekat. Apsolutne preporuke, pogotovo po ceni od koliko date:
https://zlotvor.bandcamp.com/album/i
Kanađani MiR sviraju neku vrstu metaliziranog (post)hardkora sa zapravo dosta karaktera i šmeka. Album MiR ima i gruv i atmosferu, ali i zanimljive gitarske rifove, pevača koji vrišti na srazmerno originalan način, pesme koje se ne stide ni noise-rock šmeka. Generalno dobar zvuk i bend koji energiju isporučuje bez gangsterskog poziranja i imitiranja drugih kolega:
https://mir709.bandcamp.com/album/mir
EP 2019 ruskog hardkor sastava ГРЕХ je verovatno napisan 2019. godine, ali je izašao sada. Šta su čekali, ne znamo, ali ovo su dve vrlo solidne pesme metaliziranog hardkora, otpevane na Ruskom, odsvirane sa ubeđenjem, nudeći dosta promena ritma i ugodnih brejkova, grube, kvalitetne vokale, pristojnu produkciju. Korektno! A plaćate po želji:
https://greh.bandcamp.com/album/2019
Pristojni su i Full Choke iz Sijetla sa svojim srednjetempaškim, vrlo gruverskim metaliziranim hardkorom, punim negativnih emocija ali i nepokolebljive energije. Album Full Choke ima osam kratkih pesama, produciran je pristojno, a bend, iako ne puca od neke velike originalnosti, zvuči autentično i napaljeno. Više im i ne treba:
https://fullchokehc.bandcamp.com/album/full-choke
Turn Cold iz Atlante vam nude dve nove pesme na demo snimku Summer Promo ’24. Ovo je metalizirani hardcore ili crossover thrash, uglavnom srednjeg tempa, gruverski usmeren, tvrd u produkciji, kvalitetan u svirci. Ima karaktera, a daje se po ceni koju sami odredite. Valjano:
https://turncold.bandcamp.com/album/summer-promo-24
Iz istog grada su Central State i isto sviraju metalizirani hardkor. Ovde se na promo slici nose Bathory i Crowbar majice pa je i muzika na demo snimku Demo 2024 negde na sredini, sa trešerskom brzinom i prodornošću ali i sa jednom siledžijskom, gruverskom dimenzijom. Dobra produkcija, pogotovo za demo, bend koji JAKO dobro zna kako želi da zvuči, ekstremni vokali, puno energije i još cena od koliko date, pa izvolite:
https://centralstate478.bandcamp.com/album/demo-2024
Multo su iz Los Anđelesa ali pošto pevaju na Španskom u skoro pola pesama na albumu Doomsday, to je neka, jelte, suštinski naša raja. I hardcore thrash koji sviraju je takav, sa jasnim odjecima nervoze i energije koju su svetu podarili latinoamerički bendovi (Ratos de Porao kao primer koji je najlakše isturiti u prvi plan), i jedne poštene radničke i seljačke dispozicije. No, muzika, uprkos jednostavnosti, nije primitivna i u okvirima svog žanra nudi vrlo korektnu raznolikost. Lep, kratak, jezgrovit albumčić:
https://multoband.bandcamp.com/album/doomsday
Kad smo već kod Španskog, Herrumbre su iz Španije i KIDAJU na albumu Aberrante. Ovo su black-thrash metal i crustpunk spojeni pod pritiskom, poliveni benzinom i zapaljeni, sa devet pesama razbijačkih rifova, brzog tempa i satanskih vokala. Solidna ako sad ne nešto VRHUNSKA produkcija i mnogo prefinjene zlovolje. Za sada se digitalni daunloud ne prodaje, ali ovo MORATE čuti:
https://herrumbredeisengard.bandcamp.com/album/aberrante
Lionski Poisöncharge imaju novu postavu i novi EP sa dve pesme, Three Bastards i ovo je sladak, rokerski d-beat hardcore snimljen jeftino i odsviran sa dušom. Muzika je zapravo zabavna, prijemčiva sa dosta Motorhead/ GBH šmeka a sve se plaća koliko hoćete, pa nema razloga da ne probate:
https://poisoncharge.bandcamp.com/album/three-bastards
Indonežani Slide imaju finu kombinaciju youth crew i melodičnog hardkor zvuka na EP-ju Short Time 3. Ovo je srećno urađen spoj zvuka u rasponu od nekoliko decenija, sa solidnom produkcijom, ložačkim pesamama i mnogo izvrsne svirke. Vredi čuti:
https://moshpitrecs.bandcamp.com/album/short-time-3
Australijski AWOL kolju iz sve snage na albumu Tear ‘Em To Bits. Ovo je album sve zamislive uličarske i gangsterske energije ali spakovane u nešto brže i maštovitije pesme nego što je kod običnog moshcorea standard, produciran odlično i odsviran sa dosta nadahnuća. Razbijanje:
https://lastriderecords.bandcamp.com/album/tear-em-to-bits
https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr74-tear-em-to-bits
Nije naročito neophodno da objašnjavamo šta svira bend koji se zove Drive By. Demo 2024 ovog montrealskog sastava ima pet pesama žestokog, metaliziranog, na momente sa sve melodičnim solažama, beatdown hardcorea koji stiže direktno, sa jelte, ulice, iz geta itd. gde gangsteri češće u ruke uzimaju prangiju nego četkicu za zube itd. Dobro je to, ko voli, lepo ispisano, solidno producirano, a plaća se po želji:
https://drivebymtl.bandcamp.com/album/demo-2024
Volite da kupujete muziku na egzotičnim formatima, pa evo split flopi-diska dva hardcore benda. Jedni su breathe//die, drugi su Ancst, oba iz Berlina, obe pesme su jako kratke i dodiruju se sa grindcoreom na najperverznije načine, sve je odlično producirano i napisano kako treba i nema greške. A možete i da samo kupite daunloud kao nekakav KONZERVATIVAC:
https://angstnoise.bandcamp.com/album/split-w-breathe-die
https://breathedie.bandcamp.com/album/35-floppy-split-with-ancst
FØES su iz centralnog Oregona i sviraju, uh, čekajte, „Nü Grind Power Punk“. Okej, to je naravno komplikovan način da se kaže da je album Endless Exile smešten u domen metaliziranijeg powerviolence/ grindcore zvuka a koji nije napustio svoje pank korene, ali važnije od najpreciznije moguće ženrovske klasifikacije je da je ovo izuzetno dobro napisano, savršeno odsvirano i veoma dobro producirano pa album svoju urnebesnu agresivnost plasira najidealnije što može u vaš centar za ravnotežu i ruši vas na patos rafalnim blastbitovima, brutalnim vokalima i oštrim rifčinama. Per-faking-fekcija:
https://foesfosho.bandcamp.com/album/endless-exile-2
Raid/Hosticide Split je split EP dva benda, Raid sa Long ajlenda i Hosticide iz Nju Džersija, i ovo je šest pesama BRUTALNOSTI. Raid su raznovrsniji od dva benda, kombinujući grindcore i nekakav shoegazerski screamo hardcore sa strahovitom bukom, dok su Hosticide bliži klasičnom grindcoreu. Ali oba benda su jako dobra, sa perfektno disciplinovanom svirkom i PRENAPUCANOM ali za ovakvu muziku adekvatnom produkcijom. Kao da vas u glavu udaraju macolom od dvadeset kila dok istovremeno žvaćete žilete:
https://raidband.bandcamp.com/album/raid-hosticide-split
Poljaci Druzgotor su kvintet ozbiljnih ljudi koji sviraju grindcore. Dobro, donekle ozbiljnih. Prva pesma na EP-ju DRUZGOTOR CONQUERS THE UNIVERSE zove im se, u prevodu „Idi u kurac“, ali generalno, muzika je vrlo solidna ovde, sa pesamama od preko tri i četiri minuta koje imaju smisla i lepom kombinacijom raznih pristupa da se grindcore osnovi doda različita – često teatralna – nadgradnja. Solidna je i produkcija pa poslušajte:
https://druzgotor.bandcamp.com/album/druzgotor-conquers-the-universe-ep
Grindcore i to stare škole je na programu i na EP-ju Decepção – O Amanhã foi Ontem brazilskih Expurgo. Ovo je garažno, sirovo, besno, sa šest pesama koje jedva traju šest i po minuta, odsvirano furiozno, napisano odlično, jednom rečju: savršeno:
https://expurgo.bandcamp.com/album/decep-o-o-amanh-foi-ontem
Full of Hell iz Merilenda novim albumom, Coagulated Bliss nastavljaju svoju tranziciju ka progresivnom grindcoreu. Nije da je ovo sada njihovo najeskperimentalnije izdanje, ali čini mi se da ovaj materijal do sada najsigurnije spaja progresivnije, tehničkije, avangardnije elemente sa poštenim, bučnim agresivnim grindcore izrazom. Pesme su i dalje kratke, ali su raznovrsnije, sa bendom koji se slobodno šeta između različitih formi, prilično siguran u sve što radi. Lepo:
https://fullofhell.bandcamp.com/album/coagulated-bliss
Za moj groš, grindcore (dobro, powerviolence) poslastica nedelje je bez sumnje novi album sastava ACxDC, kalifornijske ekipe specijalizovane za nestašluk i agresivnu muziku. G.O.A.T. je fraza koja se poslednjih godina nekontrolisano koristi za sve što je makar malo dobro, ali ACxDC (čije samo ime znači Antichrist Demoncore) su makar stavili kozu na omot ovog albuma, potvrđujući svoje veze sa razigranim, mangupskim satanizmom koji neke ljude još uvek plaši, a onda su napisali 24 minuta opasne pičkaže. Njihov powerviolence ima dosta gruva, česte promene ritma i ostavlja prostora za disanje, dakle, ovo nije rafalna paljba sve vreme, ali bend baš time i osvaja, nudeći pesme koje imaju individualni karakter i zvuk i onda tako sedamnaest puta za manje od pola sata. Lepo!
https://acxdc.bandcamp.com/album/g-o-a-t
Kanađani Gotthammer još nemaju album ali im je EP Ancient Nature već drugo izdanje ove godine. I, naravno, ovako sviraju ljudi koji su apsolutno posednuti i za koje muzika nije način da nađu seksualne partnere niti da postanu slavni nego da ružnoći koju vide svuda oko sebe suprotstave nešto još ružnije, što bi reko pokojni Bodrijar – monstruozno. Ovo je black-death metal furioznog satanizma i sirove, jeftine teksture, sav u grču, kriku i grimasi. Jeste to malo monotono, naravno, ali je pravoverno i beskompromisno i ne može mu se reći ne:
https://gotthammer.bandcamp.com/album/ancient-nature
Venecuelanski Permanence impresioniraju tehnikom ali i kvalitetom pesama na svom drugom EP-ju, The Collapse Of Singularity. Ovo je, naravno, „kosmički“, naučnofantastični tech-death metal, ali usredsređen pre svega na vratolomnu svirku i pesme koje imaju jasne, organske narative a ne na egzibicije po svaku cenu. Čista, uredna produkcija takođe ne zvuči klinički i ima potrebnu dinamiku, a bend me je ekstremno impresionirao kvalitetom kompozicija, pa tek onda tom tehničkom ekspertizom. Sjajno, razbijački, umiljato!
https://permanenceofficial.bandcamp.com/album/the-collapse-of-singularity
Omot EP-ja He is Rizen, arizonskog sastava Sledgehammer Facelift prikazuje Isusa Hrista u vrećastim farmerkama i to je, uh, najoriginalnija stvar u vezi sa ovim izdanjem. No, muzika nije rđava iako nije nimalo originalna. Ovo je nekakav slamming deathcore sa prihvatljivom produkcijom i dosta žustrom izvedbom i sem ako niste BAŠ alergični na brejkdaun pasaže od jednog jedinog tona, ima ovde sasvim dovoljno štofa da se poradujete:
https://sledgehammerfacelift.bandcamp.com/album/he-is-rizen
Talentovani Brett Windnagle sa Floride već ima nekoliko projekata (prevashodno Soulmass gde sve radi sam) a Slaughterspine mu je novi jednočlani bend sa albumom Solace in the Thought That History Will Celebrate the Fall of Our Empire koji je direktno inspirisan situacijom u Gazi i masakriranjem palestinskog stanovništva od strane izraelske države. Dodatno, sva zarada ide Palestinskom Crvenom polumesecu pa ako vam nije dovoljno da je ovo „anti-AI i anti-kapitalistička muzika“, eto,da znate da pare idu u dore svrhe. A muzika? Vrlo solidan, melodičniji, kontemplativni death metal produciran kvalitetno, napisan elegantno i izveden dostojanstveno:
Kanadski Void Column nema tako eksplicitno dobre namere sa novim EP-jem, Descend Towards The Abyss ali je makar muzika mrveći, nihilističini death metal koji zaista zvuči kao da su vas ubacili u mešalicu za beton i pritisnuli gas do daske. Bend još nema album ali stvari se očigledno zagrevaju na pravu temperaturu i ako je Void Column na prethodnim izdanjima više naglašavao doom komponentu svoje muzike, ovde je to u drugom planu a u prvom planu je KIDANJE:
https://voidcolumn.bandcamp.com/album/descend-towards-the-abyss
Kakvo sam se smeća naslušao ove nedelje, Chaos Relic sa Floride su bili spas u pravi čas. Ovo je old school death metal sa vrlo prepoznatljivim zvukom Floride, odlično produciran, pun bolesnih rifova i mošerskog ritma. Pre svega, ipak, ovo je karakterno, dakle, napisano i odsvirano da bude deo jedne prepoznatljive tradicije a da ne bude samo ređanje kopipejstovanih tuđih ideja. Chaos Relic su DOBRI, dakle, sa istoimenim debi EP-jem koji ima pet pesama vrhunskog death metal gruva i profi produkcije. Poslastica:
https://chaosrelic.bandcamp.com/album/chaos-relic
Španski Guts & Bones su svoj debi album Horroris causa nešto tiho izmasterovali, ali muzika je žestoka, energična, smeštena na tačno idealnu poziciju između death i thrash metala da budu zadovoljeni svi vaši najgori instinkti. Ovo je napisano stručno, sa odličnom dinamikom pesama, sjajnim rifovima i uopšte upečatljivom izvedbom prepunom malih ukrasa i trikova za privlačenje pažnje, a miks je robustan, bučan, sa žvaćućim basom i bubnjem na granici incidenta. Opasan PREOPASAN debi.
https://gutsbones.bandcamp.com/album/horroris-causa
Kad izmešate melodični death metal sa pankom dobijate nešto prilično zabavno, poletno, energično a lišeno velikog dela melodeath ekscesa. Hate Breeder je projekat momka po imenu Matt Deptula koji već ima jednočlani projekat Death Portrait, i na iznenađujuće je visokom nivou kvaliteta. I produkcijski ali i kompozitorski, album Human Rosin impresionira nudeći muziku koja je upečatljiva, energična, prodorna i ide od krešenda do krešenda bez mnogo gubljenja vremena. Odavno nisam ovako uživao u nekom melodeath albumu:
https://hatebreeder.bandcamp.com/album/human-rosin
Dobro, a kada izmešate „normalan“ death metal i hardcore dobijate Beneath the Blazing Abyss, debi album finskih Baron. Doduše, ovo je MNOGO više death metal nego hardcore album, ali je kombinacija svejedno plodotvorna i uzbudljiva. Bend ima jako težak zvuk, kako i pasuje skandinavskom death metalu, a pesme su jednostavne, organske i MONUMENTALNE:
https://barondm.bandcamp.com/album/beneath-the-blazing-abyss
Njemački Demored insistiraju da njihov drugi album Well of Liquid Souls izlazi 19. Maja ali naravno da je već ceo na Bandcampu i da može da se čuje, kupi, voli. Ovo je vrlo pristojan death metal sa idealnim omjerom znojave, snažne svirke i mračne atmosfere, produciran da zvuči kao da ga sviraju ljudi a ne mašine i pun odličnih, pretećeih rifova. Bend svoju muziku naziva „čistim death metalom“ i zaista, ovo bi trebalo da u enciklopediji stoji pored te odrednice. Bez kompromisa, bez pozeraja, bez nameštene agresivnosti, ovo je prosto, odličan death metal za ljude koji ovu muziku vole jer je maštovita na način na koji to druge ne mogu da budu:
https://demored.bandcamp.com/album/well-of-liquid-souls
Veterani Pestilence i u svojoj progresivnoj fazi zvuče jako dobro. Novi album, Levels of Perception, tek deseti za malo manje od četiri decenije rada je zapravo kolekcija starih pesama, ponovo snimljenih i, predstavlja novu percepciju stare muzike, kroz interpretacije novih muzičara u postavi. U praksi, ovo je jedan masivan, prljav komad death metala koji prvo zadovolji najniže ljudske porive pa se onda bavi intelektualnijim programom. Ovo je dakle ploča old school death metal udaranja i gruva, sa niskim štimom, teškim gitarama, poštenim znojenjem za instrumentima, sve kako treba:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/levels-of-perception
Škotski Party Cannon je jedan od onih brutal death metal bendova koji izmiču uobičajenom imaginarijumu pa je i novi album, Injuries Are Inevitable kombinacija komedije i socijalne kritike. Naravno, muzika je superdisciplinovani, razbijački death metal/ slam, sa produkcijom i sviračkim kvalitetima po standardnima njihovog izdavača, uglednog Unique Leader, ali uvek je lepo kada ovakav album pored sve agresije i tehničke ekspertize može da ponudi i čistu zabavu:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/injuries-are-inevitable
Svideo mi se još prvi demo malezijskih Obscurial tamo negde pre četiri godine, pa ću reći da mi je njihov aktuelni, drugi album, Heretic, veoma pitka, prijatna ploča death metala koji ne preteruje sa komplikovanjem, ali pravi dobru atmosferu i voli mošerske rifove. Obscurial ovde dodaju i malo melodija i atmosfere gde je to oportuno, a što glavni deo muzike, sastavljen od kršećih rifova i brutalnog ritma uokviruje na pravi način. Užitak:
https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/heretic
Rot Stink Rip je drugi album benda Tombstoner sa Stejten Ajlenda i meni ta njihova kombinacija death metal brutalnosti i hardcore/ metalcore gruva fino leži. Bend je razgovetatn, rifovi su mošerski, gruv pravoveran a kad se krlja, krlja se pošteno i bez kalkulacija. Zapravo, Tombstoner su kao neka nestašna, mlađa, na ulici odrasla verzija Misery Index pa ako vas TO loži, oduševićete se:
https://tombstoner-us.bandcamp.com/album/rot-stink-rip
Wretched Blessing su dvoje simpatičnih muzičara iz Čikaga ali i njihov istoimeni album je kombinacija death metala i hardcorea samo na sasvim drugi način. Ovo je mnogo sirovije, divljačnije, manje okrenuto gruvu a više teksturi, manje rifu a više bolesnoj atmosferi itd. Ali kida:
https://wretchedblessing.bandcamp.com/album/wretched-blessing
Pošto je ovo nedelja u kojoj se mnogi veterani oglašavaju sa novim izdanjima, dobili smo i novi, trinaesti album Deicide. Deicide su u svojoj karijeri vrlo rano dostigli vrhunac, sa prva dva albuma koja su i danas apsolutni death metal klasici i ploče što mnogu da vam daju košmare na raznim nivoima. No posle njih se Glen Benton, reklo bi se, zadovoljio da izdaje relativno jednostavno napisane, prijatne ali ne mnogo supstancijalne ploče. Svakako, neke su bile bolje, neke lošije, prošli album iz 2018. godine je bio veoma solidan, a novi, Banished by Sin je, pa, probavljiva ploča, sa nekoliko interesantnih „blackened“ melodija tamo gde im se ne nadate (na primer uvod za Faithless), ali generalno sastvljena od materijala koji zvuči kao nešto što ste već slušali. Nije to ni loše, lepo je znati da su Deicide bend koji, uprkos promenama postave – ovde svira i Taylor Nordberg iz Ribspreader, Wombbath, Inhuman Condition itd. – isporučuje ono što se od njih očekuje. Dakle, hrskav, energičan death metal koji meša satanizam, solidan, čvrst gruv, dobre solaže, energičnu, brzu svirku i sve to spakovano u solidnu produkciju. Banished by Sin nije album mnogo iznenađenja ali jeste album pristojnog rokanja, sa Bentonovim i dalje moćnim vokalima pa ako volite Deicide i ne smeta vam more-of-the-same utisak koji album ostavlja, uživaćete:
Na kraju smo današnjeg druženja i pogledaćemo još razna krosžanrovska sočinjenija i propisni heavy metal. OK? OK. A možda i indonežanski power electronics? Zašto da ne, Azija je tradicionalno jaka u ovom muzičkom izrazu. Anxara (aka Dhiyo Adhyasa) kaže da su ga inspirisali metal bendovi kao Sunn0))) i Blood Incantation, ali njegov album, 0100001101001111010100110100110101001001010000110010000001000111010000010101010001000101 je značajno bliži čistom harsh noise/ power electronics radu japanskih originatora poput Merzbow ili Aube nego bilo kakvom metalu. I solidan je. U ove dve kompozicije Adhyasa demonstrira i uho za teksturu i talenat za razvoj narativa ali i uzdržanost da od buke ne napravi sprdnju. Plaćate koliko želite, naravno:
Teško je precizno žanrovski odrediti trio Nerve Debt iz Južne Karoline, jer njihov EP Pleural Hymns, pretpostavljam debi, namerno, i dosta uspešno meša elemente iz raznih rukavaca metala. I bend sebe opisuje neologizmima poput chaotic doom, hospital punk ili funeral hardcore, pa hajde da kažemo da se u ove četiri pesme čuju i sludge-doom metal, i hardcore, i metalcore i malo noise rocka. Svakako pričamo o mučnoj ali zaraznoj muzici koja je pažljivo usredsređena na efekat koji želi da postigne i ne rasplinjava se u nekakvom aranžmanskom pirovanju. Ako volite muziku u rasponu od Iron Monkey do Today is the Day, ovo ima da potrošite ko svinja sopstveno gomno. A plaćate koliko hoćete:
https://nervedebt.bandcamp.com/album/pleural-hymns
Glassing nisu nužno bend baš za mene, suviše tu ima šugejzerske melanholije ali njihov post-metal je u solidnoj formu na novom albumu, From The Other Side Of The Mirror, sa solidnom dozom screamo energije koju treba ceniti. Mislim, pesme su vrlo dobro napisane, bend ih izvodi autoritativno i to da se meni ne dopadaju produkcija i mnogo melodije nisu problemi koje bih nazvao objektivnim. Svakako vredno da se proveri:
https://glassing.bandcamp.com/album/from-the-other-side-of-the-mirror-2
Čim vidite da se solo projekat zove Harvestman znate i da je iza njega Steve Von Till iz Neurosis. Njegova interpretacija žetvenih pesama i generalno folklornog izraza na novom albumu, Triptych: Part One je dosta tripozna, sa kombinacijama semplova i audio-montaža koje fino sede uz minimalističku folk meditaciju. Za one koji su voleli njegov folk kada je radila samo akustična gitara, ovo može da bude šokantan odlazak u sasvim drugom smeru, ali ako volite svemirsku psihodeliju, Tangerine Dream itd, ne propustite da mu date šansu:
https://harvestman.bandcamp.com/album/triptych-part-one
Inter Arma iz Virdžinije su mračan, abrazivan post metal-sludge sastav koji je sa svojim šestim albumom, New Heaven došao u jednu psihodeličnu ravan i tu se vrlo dobro oseća. Ovo je i dalje muzika sa jasnom metal osnovom, ali je njena nadgradnja značajno avangardnija od onog što rade post-metal kolege i spoj death i black metal vokala, blastbitova i gotovo ambijentalnih pulsiranja gitara je konfrontativan, zahtevan, ali i veoma interesantan. Inter Arma hodaju da biste vi trčali, deco, pa ih poslušajte:
https://interarma.bandcamp.com/album/new-heaven
Kanađani Sonder vam odmah kažu da je album Dawn sa svojih šest podugačkih proggy pesama zapravo samo prva polovina čitavog materijala koji su oni zamislili kao svoj debi, tako, da udobno se zavalite i ugurajte kateter da ne ustajete pre nego što se Dusk okonča. Ambiciozno, ali kada je bend sklopljen od ljudi koji su svi završili istu muzičku akademiju, nije za neočekivati ovakve ekscese. Elem, dakle, Dawn i Dusk su dva albuma koji su deo duplog debi albuma i to je sad tako, neki atmosferični, melodični progresivni metal. Ne nužno u skladu sa mojim POTREBAMA, ali ne mogu da ne primetim da Sonder izmiče modernim gresima koji često stoje uz progresivne albume, pa ovde nema prekomplikovanih djentaških metrika koje treba da zvuče „napredno“ niti je produkcija do ogavnosti iskomprimovana. Bend je melodičan, produciran uglavnom OK (mada vokali umeju da budu preglasni) i ima tu simpatičnih elemenata:
https://sonderband.bandcamp.com/album/dawn
https://sonderband.bandcamp.com/album/dusk
To da kanadaska kraljica metala (dobro, težeg roka) Lee Aaron i dalje, više od četrdeset godina nizvodno snima pitke, prijatne albume je ipak neki mali blagoslov u ovom surovom svetu. Tattoo Me je tek šesnaesti album za ženu čiji se treći album zvao Metal Queen i ovo je kolekcija radio-friendly hard rok komada dobrog raspoloženja, dobrog zvuka i kao i uvek odličnog vokala. Aaronova ni malo ne pokušava da izađe iz nekog poznatog formata ali njena muzika se u svom formatu oseća prijatno, nudeći saundtrak za opuštenu vožnju ili samo lepo, sunčano popodne koje želite da provedete ne radeći ništa nego samo sedeći i klimajući glavom uz propisne rokenrol pesme. Lepo:
Humanoid je sedamnaesti album za njemačke heavy metal veterane Accept koji, da podsetimo, sviraju od 1968. godine i ako posle toliko vremena očekujete neke dramatične preokrete, zaista ste naivni. OK, ovo je osvežena postava, čak i u odnosu na prethodni album iz 2021. godine imamo dva nova člana, ali Wolf Hoffmann zna kako se vodi ova firma i kako se pišu pesme pa je ovaj album vrlo dobro odmeren da bude prepoznatljivo utemeljen u klasičnom Accept zvuku iz osamdesetih (i OK, iz devedesetih) a da produkcijski i idejno bude osvežen i modernizovan koliko treba. A ne treba mnogo, gitarske teme su odlične, ritam je ubedljiv, pevanje Marka Tornilla izvrsno i ovo je heavy metal kakav treba da bude, tvrd, zapaljiv, sa simpatičnim namigivanjima klasičnoj muzici ali sa ultimativno uličnom dispozicijom i estetikom. Ovo je prosto 48 minuta DOBROG provoda i ako ste metalac i metalskog roda nema šta da se mislite:
Nisam baš tačna ciljna grupa za drugi album londsonskih Stormborn, nazvan Zenith ali ipak, ovo je power metal ploča koja izbegava prokletstvo plastične produkcije koje često mori ovu muziku a i pesme su sasvim solidno napisane i karakterno izvedene. Ne dopada mi se sve što bend radi, ali ima dosta toga dobrog ovde:
Čovek se malo preseče kad vidi sliku francuskog benda Thalia na Metal Archives, ali onda shvati da bend svira od 1985. godine i da je ta fotografija stara bezmalo četiri decenije. Enivej, Thalia su prvi album snimili tek 2000. godine a drugi, The River of Books, evo sada. Treći će valjda biti par decenija posle moje smrti, ali do tada, ovo je, pa, prijatan proggy metal, ne mnogo HEAVY, čak ni mnogo PROGRESIVAN, ali taman da bude i retro i futuristički u isto vreme. Malo to vuče i na AOR iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih ali mi je sve na gomili simpatično:
Italijani In Aevum Agere na interesantan način spajaju power metal melodičnost i epiku sa doom-death metal mračnjaštvom i težinom. Kombinacija odlično radi na četvrtom albumu, Darkness, Then Light a koji je izdao skoro nepogrešivi Metal on Metal Records. Album zvuči epski, mišićavo, a opet nekako jednostavno, svedeno, bez gubljenja u aranžmanima i produkciji.
https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/in-aevum-agere-darkness-then-light
Norvežani Night King imaju vrlo kinematsku dimenziju u svom heavy metal zvuku pa album Inferno mene jako asocira na mnoge poluupamćene uspomene iz osamdesetih kada su i holivudski filmovi postali otvoreniji za metal i kombinovali ga na interesantne načine sa drugim elementima. Night King imaju čak jedanaest pesama na ovom albumu i bar dve-tri od njih su ozbiljna hevimetal gaženja kojima ćete se vraćati dosta puta, a album u celini ima zdrav, mračan i topao zvuk:
https://nightkingnorway.bandcamp.com/album/inferno
Lepo je povremeno naleteti na BAŠ SOLIDAN hrišćanski bend, čisto da se satanisti malo zabrinu u vezi truizma da Đavao ima sve najbolje melodije. Letnac su salvadorski hrišćanski power-metal kombo a Los Reyes de la Página Roja im je prvi pravi studijski album posle više od decenije izdavanja singlova i živih snimaka. I, dakle, solidno je to, cheesy, ali sa jednom izraženom evanđeoskom dimenzijom, producirano jeftino a što svemu daje još autentičniji zvuk. Ovo su ljudi koji VERUJU, ne samo u spasenje već i u svoju misiju da to spasenje podele sa nama pa je otud i muzika strastvena, zarazna i, ma koliko da je prepuna kiča, on je tu iz najbolje namere. Jebiga, slatko, a i naravno da daunloud plaćate po izboru:
https://letmac.bandcamp.com/album/los-reyes-de-la-p-gina-roja
O filadelfijskim Morgul Blade sam već pisao par puta, pohvalio njihov spoj tradicionalnijeg heavy metala i black metala pa to isto dobijamo i na njihovom drugom albumu, Heavy Metal Wraiths. Dakle, heavy metal epiku ali black metal svedenost i sirovinu. Ako ste voleli prethodna njihova izdanja, Morgul Blade ni sa ovim neće razočarati, ostajući prkosno u andergraundu ali sa puno ljubavi negujući svoj zvuk:
https://morgulblade.bandcamp.com/album/heavy-metal-wraiths
Portugalci Dolmen Gate su od prošle godine malčice popravili produkciju ali su apsolutno poduplali epiku pa im debi album, Gateways Of Eternity ima onako, baš epsku heavy metal ambiciju. I dalje ovome fali malo bolji studijski rad, ali pesme su neodoljivo šarmantne sa svojim melanholičnim, folki melodijama i ugodnim ženskim vokalom što zajedno s njima ide preko dinamične ritam sekcije. Lepo je, nema priče:
https://dolmengate.bandcamp.com/album/gateways-of-eternity-2
Bronze su projekat začet prošle godine od strane dvoje članova španskih Kramp i gitariste švedskih Blazon Stone, Cederika Forsberga i naravno da odmah znate kako im debi album, In Chains and Shadows zvuči. Zvuči, dakle, poletno, melodično, veselo a propisno heavy. OK, sama produkcija je skromnija, bubnjevi su korektni ali ja volim da imaju malo više dinamike, ali muzika je jako prijemčiva. Ovo je bliže klasičnom heavy i NWOBHM zvuku od Blazon Stone i pevačica Mina Walkure ima idealan odnos melodičnosti i teksture za ono što se svira, a Forsberg samo sipa mejdnovske harmonije unaokolo kao da su besplatne. Mislim, Time Covers No Lies je punokrvan NWOBHM hit a ni naslovna pesma sa svojim blago folklornom (a vrlo mejdnovskom) osnovnom temom ne zaostaje puno. Jednom rečju: proslava. Ne propustite:
https://bronzeofficial.bandcamp.com/album/in-chains-and-shadows
NWOBHM publika ove nedelje svakako ima čemu da se raduje jer, evo i Tygers Of Pan Tang imaju novi album. Doduše živi, naslovljen Live Blood, ali sa čak devetnaest pesama koje nas lepo prošetaju kroz (više nego) četrdesetogodišnju karijeru benda. Mislim, album počinje pesmom Euthanasia kojom je počeo i njihov debi album, Wild Cat, davne 1980. godine i današnja postava TOPT ovo svira MOĆNO. Hoću reći, recentni studijski albumi su imali na sebi dosta solidnih pesama ali su bili i produkcijski dosta umekšani, namenjeni nekakvoj, hajde da kažemo, starijoj publici, ali kad bend svira uživo, ima ovde propisne vatre. OK, šteta je da ne sviraju Wild Catz, ali tu je Hellbound, tu je cepačka Fire on the Horizon i tu je naravno jebena Gangland, verovatno jedna od deset najboljih hevi metal pesama ikada napisanih. Navalite:
https://tygersofpantang.bandcamp.com/album/live-blood
Za mlađu, žešću i krvaviju interpretaciju NWOBHM zvuka tu su War Grave iz Londona i njihov EP War Grave, debi izdanje sa pet pesama (posle dva singla koji NISU na ovom EP-ju). War Grave sviraju energično, na granici thrasha, besni su, ali znaju i za melodiju i pesme su im zapravo i duže i maštovitije nego što na prvih par taktova očekujete. Da je produkcija manje iskomprimovana bio bih ODUŠEVLJEN a i ovako sam jebeno impresioniran:
https://wargraveofficial.bandcamp.com/album/war-grave
Dying Victims Productions skoro da ne umeju da izdaju loš pa čak ni prosečan album. Tako je druga ploča kanadskih Freeways, nazvana Dark Sky Sanctuary prosto IZVRSNA a nekako je šokantno da u 2024. godini dobijamo albume koji ovako prkosno baziraju svoj zvuk na hard roku sedamdesetih a da pritom zvuče ovako sveže i maštovito. Za prethodna izdanja sam Freeways poredio sa Thin Lizzy i pričao da dolaze iz tradicije kanadskih „mekših“ metal bendova tipa April Wine, ali mislim da je Dark Sky Sanctuary napravio korak u smeru naučno/fantastičnijeg teškorokerskog izraza i da će ovde ljubitelji Blue Oyster Cult ili Wishbone Ash da se poraduju. A, mislim, čak i da ste mlada osoba koja nema mnogo iskustva sa svim tim dinosaurusima koje pominjem, Freeways pišu tako dobre pesme i tako ih dobro produciraju da će vam možda ovo svejedno biti fantastično iskustvo. Meni jeste:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/dark-sky-sanctuary
Za album nedelje idemo u Indoneziju gde nas čeka četvrta dugosvirajuća ploča sastava Exhumation, naslovljena Master’s Personae. Sržna duo-postava je ovde ojačana sa dosta gostiju a muzika je veličanstveni, vrlo ekspresivni blackened death metal sa jednom divljačkom oštrinom ali i pametnim aranžiranjem. Exhumation su veoma daleko od uobičajenog indonežanskog death metal zvuka (mada je i istina da su oni iz Jogakarte koja je u centru Jave dok je neksus indonežanskog death metala na zapadu ovog ostrva) i nude jednu izrazito svežu i urnebsno zabavnu ploči blackened death krljačine u kojoj se uživa bez ostatka.
https://makarapress.bandcamp.com/album/masters-personae
https://pulverised.bandcamp.com/album/master-s-personae
