Možda je to samo znak moje poodmakle starosti, ali superherojski stripovi Toma Taylora mi baš prijaju. Video sam, naravno, dosta Gen-Z klinaca, pogotovo iz labavo definisane kvir-orbite koji mu ogorčeno zameraju da ništa ne kapira i da ne zna o čemu piše i mada ću se složiti da je Australijanac daleko od savršenog scenariste kome nemam da zamerim baš ni jedan detaljčić, estetski ili ideološki,* rekao bih da se problem sa njim svodi uglavnom na to da je on dobronamerni saveznik a ne osoba „iz populacije“ koja piše o proživljenim stvarima.

*mada u ideološkim zamerkama idem uglavnom dotle da kažem da je mogao spretnije da iznese teze i argumentacije sa kojima se uglavnom skroz slažem

I nije da je to sad nebitno, naravno, TREBA nam više glasova koji dolaze sa raznih strana i iz raznih društvenih grupa, superherojski strip ima potencijal da bude MNOGO više od medijuma koji amplifikuje beli, srednjeklasni, strejterski svetonazor već i time što su ga istorijski nezanemarljivo velike grupe marginalizovanih klinaca prepoznavale kao svoje utočište i inspiraciju. Međutim, za to su opet dobrim delom bili zaslužni beli, strejt autori iz srednje klase i na svakog Jima Owsleyja (čoveka koga danas znamo samo pod imenom Priest) ili Larryja Hamu, dolazile su mase autora kao što su Gerry Conway, Marv Wolfman, Len Wein, da ne pominjem samog Stana the Mana Leeja, sve beli mladi ljudi iz srednje klase, uzgojeni na kontrakulturalnim vrednostima i spremni, ne, ZAINTERESOVANI da u svojim stripovima prikažu druge perspektive, manjinska iskustva, ma koliko da su bili primorani da ih prepričavaju iz druge ruke i, da se ne lažemo, ponekad i pravili smešne greške iz neznanja. Ali dobronamerne greške na kojima su učili.

Taylora ja vidim kao naslednika ovog superherojskog mentaliteta, jednog implicitnog prepoznavanja da u svetovima gde ne važe normalni biološki niti fizički zakoni, nema ni obaveze da se ugađa reakcionarnim čitaocima koji se pozivaju na nekakve konzervativne ideje ili čak, trenutno važeće statistike i insistiraju da je to očenaš koji stripovi ne smeju da menjaju. Taylor je uostalom ONAJ scenarista koji je od Supermena napravio biseksualca, koji je istrpeo neverovatnu količinu napada i uvreda zbog toga a koga istovremeno kvir zajednica posmatra pod mikroskopom i skače mu za vrat onog sekunda kada se, recimo, Chucku Dixonu na tviteru obrati ljubaznim tonom da objasni nesporazum koji je kod starog scenariste prouzrokovao uznemirenje da su, jelte, tradicionalne porodične vrednosti ugrožene. Taylor će biti napadan i što dira u takve američke ikone kao što je Supermenova seksualna orijentacija, ali i što sa „bigotima“ ne razgovara isključivo preko nišana, iako njegovi stripovi, valjda bi to trebalo da se vidi, izražavaju jednu nepoćudnu veru u dobrotu u ljudima i to da će ona uvek na kraju trijumfovati, da će ljubaznost i požrtvovanje i briga za svaki život uvek biti i vredniji i jači od grubih rešenja, parohijskih zatvaranja u granice nacija ili dehumanizacije drugih kako bismo se lakše protiv njih borili.

Titans: Beast World, nedavni DC-jev DOGAĐAJ o kome danas pišemo se gotovo doslovno bavi ovim stvarima (u jednoj sceni Nightwing eksplicitno kaže da nacionalizam i supermoći nisu dobra kombinacija i da Titani neće služiti američkoj vladi ma koliko to nerviralo Peacemakera). I odmah da kažem, on nije najbolji Taylorov krosover ali kako je ovo prvi put da Australijanac dobija mogućnost da radi velike događaje unutar kanonskog kontinuiteta, teško je ne biti i blago impresioniran kada se vidi šta je on sve ovde napravio.

No, ono glavno kod Taylora je netaknuto: Titans: Beast World je PRE SVEGA strip o ljudima koji jedni druge poštuju, vole, podržavaju i nikada neće napustiti. Superheroji su kod Taylora pre svega HEROJI, ne jer mogu da pesnicom pošalju intergalaktičkog zavojevača u drugu galaksiju (dobro, uz malu pomoć Boom Tube tehnologije) nego jer bez ostatka veruju jedni drugima i učiniće sve jedni za druge a onda i za celu ljudsku rasu. Ponekada je divno podsetiti se da superherojski strip može da bude TAKAV.

I Taylor celu svoju argumentaciju postavlja upravo na kontrastu ta dva pristupa rešavanju svetskih problema: sa jedne strane imamo aktivističku energiju i entuzijazam utemeljene u empatiji i želji da se kolektivu – u koji spada cela ljudska rasa – pomogne pa makar po cenu ličnih žrtava, i ma koliko da se grešaka napravi one će biti iz dobre namere a aktivisti će biti transparentni u vezi sa njima i priznati da su pojeli gomno kada je to neophodno; sa druge imamo SLUŽBU ušuškanu usred glomaznog državnog aparata koja insistira da najbolje radi kada niko ne zna za nju, koja koristi asasinacije i terorističke taktike kako bi, tvrdi ona, očuvala mir, red i poredak, pa makar i po cenu civilnih žrtava koje će biti javno ožaljene i smatrane herojima, koja lansira kampanje dezinformacije i spremna je na pakt sa (maltene doslovno) samim Đavolom kako bi stekla neposrednu kontrolu nad sistemom za koji smatra da je isuviše neefikasan kada zavisi od izborne volje građana.

Ljudi koji godinama insistiraju da ne vole kada je superherojski strip politizovan uglavnom ne shvataju da je on uvek bio politizovan i da samo to nisu primećivali jer se njegova politička ideacija poklapala sa njihovim ideološkim orijentacijama. Kada je Kapetan Amerika na naslovnioj strani svog prvog broja, još 1941. godine Hitlera nokautirao snažnim desnim krošeom, to je bio tako snažan politički iskaz kakav bi danas izazvao konvulzije na „ne želim politiku u superherojskim stripovima“ strani čitalačkog spektra. Taylor se sa Titans: Beast World samo nadovezuje na jednu dugačku i neprekinutu tradiciju trudeći se da kroz medijum koji je sav u hiperboli sve vreme ponudi čak ni ne specijalno progresivističke već naprosto humanističke ideje. Možda je bolje imati aktiviste koji rade iz ubeđenja, tretiraju jedni druge ali i ostatak sveta kao porodicu i spremni su da uče na svojim greškama nego da umesto njih o svemu odlučuju kontraobaveštajne službe što prolazak kroz zakonsku proceduru i zvanične kanale smatraju uvredljivim otežavanjem njihovog posla o kome je ionako najbolje da niko ništa ne zna i da spava mirno.

Porodica je bila jedna od tema i Taylorovog Nightwinga, koji uskoro dolazi do svog kraja, a kada je prošle godine počeo da radi novi tekući serijal Titans, ovaj je motiv još prominentnije stavljen u prvi plan. Taylor je možda načelno bolji kada radi stripove usredsređene na jedan glavni lik (All-New Wolverine, Nightwing) ali on je svoje ime izgradio pre svega na ansambl-pričama kao što su bile Injustice i DCEASED (pa i pomalo skrajnuti a odlični Seven Secrets) i sa Titans se izrazito potrudio da ovo bude ansambl-strip u kome će postojati jasna empatska spona među likovima. On Titane piše ne samo kao superherojski tim iskusnih individualaca već, naprotiv, kao grupu mladih osoba koje su odrastale zajedno, koje još od tinejdž uzrasta pamte zajednička iskušenja, borbe, žrtve, gubitke i pobede i čiji je odnos mnogo manje poslovan, mnogo više ličan. Već prva scena prve epizode nam pokazuje Flasha, Wallyja Westa, najbržeg čoveka na svetu kako gine od metka – nečeg što njega načelno ne može da ubije jer je u većini zamislivih situacija brži od metka – i strip u nastavku vrlo dosledno insistira na tome da je briga članova Titana jednih za druge primarna motivacija u svemu što tim radi. Kako je posao tima, znate već, uletanje glavačke u sve opasnije i rizičnije situacije, ovde odmah postoji jasna emotivna tenzija.

Otud je i osnovni motiv od koga Titans: Beast World polazi jedan duboko taylorovski momenat u kome jedan od članova tima – iz naslova je jasno da je u pitanju Beast Boy, momak sa kapacitetom transformisanja u različite životinjske vrste, uz očuvanje svih intelektualnih kapaciteta dvadesetineštogodišnjaka usijane glave i žovijalnog karaktera – mora da nadraste samog sebe, da kredibilno (u karakterološkom smislu ali i u smislu supermoći za koje znamo da ih ima) ode na naredni nivo i, možda i po cenu života napravi očajnički potez koji će spasti planetu Zemlju od nezamislivo strašne pretnje.

Nezamislivo strašne pretnje koje ugrožavaju planetu Zemlju se u DC-jevim stripovima pojavljuju na svakih par meseci (a neke od njih ugrožavaju i čtav univerzum, multiverzum ili omniverzum…), ali Taylor je stari lisac sposoban da vešto uplete jedan apstraktni, kosmički fenomen sa ličnim, relatabilnim dešavanjima. I da pride isporuči gomilu duhovitih momenata. Church of Blood, verska organizacija posvećena obožavanu demona Trigona je već dugo intimno vezana sa Titanima – velikim delom na ime činjenice da je demon Trigon otac, putem čina nasilja, njihove članice, moćne čarobnice Raven koja se godinama bori da se otme zlom legatu svog oca – a ovde je rebrendirana u Church of Eternity i tvrdi da je sada zanima da ljudskoj rasi pomogne da opstane u uslovima sve većeg zagađenja planete time što će kraudfandovati svemirski program koji će naći nove naseljive svetove. Novi vođa crkve deluje kao čovek na svom mestu koji priča razumne stvari ali već u prvoj epizodi samog Titans: Beast World – koji je odvojeni miniserijal od šest brojeva – vidimo da stvari kataklizmično polaze po zlu. Kataklizmično je ovde možda i eufemizam jer STVAR koja dolazi kroz Sunčev sistem da proždere Zemlju je maltene destilat čistog zla.

Kako to da baš Beast Boy biva onaj lik koji će istupiti iz vrste i reći da ima plan kako da se ekstinkcija ljudske rase spreči? I Betmen ima isto pitanje, a DC je, anticipirajući da će i čitaoci mrštiti nosiće i čela smarajući da ovaj lik naprosto nema kapacitet da se hrve sa kosmičkim pretnjama objavio i one-shot Titans: Beast World: Evolution, kolekciju nekoliko starih epizoda Teen Titans u kojima se naziru Beast Boyjeve neslućene moći.

No, naravno da nije najbitnije KAKO Beast Boy postaje jedina odbrana Zemlje od nezamislive pretnje – mada se Taylor i crtač Ivan Reis izuzetno zabavljaju prikazivanjem kako Garfield Logan od razrednog klovna postepeno postaje šampion čitave planete, prolazeći kroz stadijum kita jer je to jedina zemaljska životinja sa dovoljno velikim mozgom da on konceptualizuje ono što sledi – koliko je bitno šta se dešava POSLE.

I ono što se meni dopada kod Taylora je što u Titans: Beast World, bez obzira na svoju osnovnu nit zapleta u kojoj imamo ne jedno već dva stvorenja veličine kontinenta koja pokušavaju da svojim sporama ljudsku rasu pretvore u bezumne robove, glavna tenzija priče pre svega prebiva u tome kako se pristupa rešavanju ovih problema. Usred globalnog napada na ljudsku rasu, sa gradovima koji nestaju u vatri i velikim ljudskim žrtvama, superheroji čine sve da spasu živote, uključujući živote ljudi koji ne kontrolišu svoju volju, dok služba, predvođena Amandom Waller, naravno, kalkuliše kako da stvari reši uz prihvatljive civilne žrtve, ali tako da na kraju ispadne da su za sve krivi superheroji a da je samo oštra, bolna ali neophodna reakcija državnog aparata i njegove skrivene, jelte, oštrice, spasla ono što je na kraju bilo spaseno.

Taylor ovde ne radi na svojim najsuptilnijim podešavanjima, ali ovo je svakako spretno izveden narativ u kome se tačka na kojoj stvarna moć prelazi iz ruku izabranih predstavnika građana u ruke ubilačkih birokrata iz senke prikazuje jasno i uverljivo. Štaviše, čak je i način na koji će Titani, prevashodno Nightwing na kraju rešiti stvar – razgovorom! – predstavljen uverljivo, makar u okvirima superherojskog stripa gde možete da poverujete da moć običnih ljudi, makar oni nosili gizdave kostime, stoji u tome da političare mogu da suoče sa STVARNOŠĆU koja prevazilazi protokole i propise i da će ovi tu stvarnost prepoznati i na kraju joj se prilagoditi. Da se primetiti da Taylor ovde prikazuje da obe strane, i „naša“ i „njihova“ rade izvan zakona, osim što je „naša“ emanacija narodne volje, ali ne nužno usmerena na osvajanje moći koliko na gašenje požara, uz sve javne odgovornosti koje ovo podrazumeva, dok je „njihova“ proizvod generacija stratega i karijernih političara i usmerena je upravo  na uzimanje moći, ali iza kulisa, tako da odgovornost nikada ne bude ni pomenuta.

Ko čita superherojski strip da bi video kul tuče i lepe ljude u dobrim kostimima kako ispaljuju šmekerske onelinere usred borbe, pa, taj će se sa Titans: Beast World sasvim lepo provesti. Uprkos tome što sam skoro dve hiljade reči napisao objašnjavajući da je ovo pre svega politički strip koji stavlja građane (udružene u aktivističke kolektive) naspram autoritarnog birokratskog oruđa iz senke, on je, nimalo ne sumnjajte, istovremeno i akcioni spektakl. I Taylor ovo apsolutno ume da piše a pritom ima i neke od najboljih saradnika u poslu. Još od prvih Taylorovih radova za Marvel primetio sam da Australijanac akcione scene radi vrlo „režiserski“, pazeći kako akcija koju vidimo na jednom panelu vodi u sledeći panel i tako dalje. Veoma veliki broj krosovera i DOGAĐAJA koje danas čitamo sastoji se od scena sa desetinama superheroja koji se bore ali koje nemaju pripovednu vrednost veću od toga da ste ispisali liniju teksta „oni su se onda borili“. To je, često, naprosto priroda priče koja, zapletena u grandiozne koncepte multiverzuma, vremeplovlja ili nečeg trećeg, nema dovoljno prostora da akciju ovaploti kao išta više od površnog spektakla, statičnih slika koje treba da sugerišu dinamičnu, grandioznu akciju.

Titans: Beast World nije takav, ovo je strip u kome akcione scene imaju jasan, energičan tok, a prelazi između likova, lokaliteta, set pisova su logični i čitaoca vode sigurnim tokom praćenja jedne složene globalne priče. Taylor se svakako istesao radeći barokne krosovere poput pomenutih Injustice ili DCEASED ali Titans: Beast World je manji po obimu ali manji i po konceptu, još usredsređeniji na lične relacije između likova i mada on nema grandioznost DCEASED ili radikalnost Injustice, on ima vrlo jako, vrlo humano srce koje kuca u središtu narativa. Ovo je još jedan strip u kome Nightwing gubi svog oca, Betmena, ali ovo nije DCEASED i Taylor nalazi način da odnos između dva heroja pogleda iz nove perspektive a njihovu „porodičnost“ prikaže kao nešto najprirodnije, do mere da se čitalac pomalo šokira kada shvati koliko Betmen VOLI Nightwinga.

Drugde, naravno, likovi poput Raven i Beast Boya dobijaju ekonomično ali solidno urađene emotivne lukove, svako sa novim prevazilaženjem neke svoje stare traume, a čak i Starfire u jednom momentu ima upečatljiv momenat u kome asertivno kaže da nikada nikome više neće biti robinja i ovo je istovremeno i moderni grrrl power akcenat ali i legitimno građenje na istoriji lika kome ni decenijski fanovi neće imati šta da zamere.

Taylor vrlo prirodnim čini to da, iako su muški likovi poput Nightwinga, Beast Boya i Cyborga u svojim „prirodnim“ rolama heroja i predvodnika, ženski likovi – Raven, Starfire, Donna Troy – imaju potpuno ravnopravan tretman, opet svaka sa prevazilaženjem nekih svojih limita ili trauma i mada u stvarnom svetu imamo još da radimo dok ne postignemo stvarnu rodnu ravnopravnost, superherojski strip je ovim definitivno otišao korak dalje.

Za Ivana Reisa ovo je poslednji rad za DC pre odlaska da se bavi pravljenjem creator-owned stripova unutar kolektiva Ghost Machine i, štaviše, Brazilac nije nacrtao ni sve epizode ovog miniserijala. Ali nema sumnje da je otišao uz, jelte, proverbijalni TRIJESAK. Reisov glamurozni, realistični stil – za koji je Geoff Johns svojevremeno vrlo ispravno primetio da je neka vrsta nastavka Alana Davisa i Neala Adamsa drugim sredstvima – je savršen za priču koja treba da ima i gravitas i akciju i humor, i likove koji izgledaju dobro kad se biju, ali i da nam budu simpatični kada se zezaju, a onda i strahovite vanzemaljske pretnje koje vas tako štrecnu kada ih vidite na tabli da poželite da strip spustite na zemlju i zgazite ga nogom za svaki slučaj.

Reisa je tuširao Danny Miki, kolorisao Brad Anderson a ostali crtači i koloristi na serijalu su fenomenalni Lucas Meyer i Romulo Fajardo Junior, Eduardo Pansica (i tušer Julio Ferreira) a letering je, stručno i efikasno radio Wes Abbott. Titans: Beast World dakle izgleda SKUPO i luksuzno ali Titans: Beast World samo na porvšini izgleda kao bilo koji drugi DC-jev krosover. On je, svakako, glamurozan i dinamičan kao i slični radovi drugih autora, ali je pripovedan efikasnije, tematski je fokusiraniji i ne upušta se u beskonačne polemike sa starim stripovima – ili, što je statistički češće, u puko citiranje starih stripova – računajući da je važno da kaže nešto svoje i nešto novo, oslonjeno na nešto staro kome je već izrazio poštovanje.

Ovo, u mom ličnom rangiranju ne može da dođe ispred DCEASED po dubini i kompleksosti tema ali i po fokusu na likove, ali opet, DCEASED je bio značajno duža saga pripovedana tokom više godina, a Titans: Beast World je, dodatno sputavajuće, smešten posred glavnog kontinuiteta DC-jevih stripova. S obzirom na sve te okolnosti, ovo je jedan osvežavajuće fokusiran, sigurno vođen krosover u kome nema gubljenja u meditiranju o samom mediju, ali i u kome ne morate znati detalje decenijskih istorija likova i njihovih odnosa da biste mogli da se kredibilno investirate u emotvni sloj priče. Svakako, pomaže ako znate ko su Beast Boy ili Raven, ko je Trigon, ko su Tempest i Starfire ali Titans: Beast World sadrži dovoljno informacija da niko u njemu neće biti izgubljen niti se osećati kao da čita enciklopedijske odrednice.

Iako ne verujem da će sa Titans Taylor dosegnuti najviše vrhove kvaliteta koje je prikazao sa Nightwingom, za sada je ovaj serijal pitak i ugodan a sam Titans: Beast World je vrlo dobar krosover koji bih preporučio za čitanje svakome ko makar malo voli superherojštinu. Ne znam kada će kolekcija tačno izaći pa zato evo linka na Amazonovu stranicu sa svim epizodama,  uključujući satelitske epizode o kojima nisam pisao, a koje mogu biti zanimljive ljudima sa jačim interesovanjem za DC. Prijatno.