Nisam siguran da se u Srbiji mnogo zna o kosovskoj kinematografiji, već i time što bi se u atmosferi u kojoj živimo čak i diskutovanje o nečemu što bi bila „kosovska kinematografija“, koju negde na teritoriji naše južne pokrajine prave ljudi izvan kontrole Beograda, moglo smatrati malo jeretičkim. Festival „Mirëdita, dobar dan“, namenjen upravo povezivanju mladih osoba iz Srbije i sa Kosova može da posluži i kao pokazni primer kako mogu da prođu napori da se izgrade nekakvi mostovi između populacija koje bi po prirodi stvari trebalo da imaju zajednička interesovanja ili makar radoznalost, sa „neformalnim aktivistima“ koji će se potruditi da se u taj napor useru kada procene – ili neko u njihovo ime proceni – da se tu prišlo preblizu davanja Kosovu statusa države. Malo li je izložbi bilo prekidano a za profesore univerziteta tražena ostavka, kako se to kaže, na ulici (ili makar u foajeu fakulteta) kada se patriotski, i još gore, tradicionalistički, vernički diskurs stavio u službu vrlo uskogrudo shvaćenih nacionalnih interesa…

Tretirati film Në kërkim të Venerës odnosno Looking for Venera (odnosno U potrazi za Venerom) kao regionalnu produkciju, dakle, može da bude problem, ali praviti se da ne postoji je, naravno, jednako davanju za pravo onima koji i dalje rade na tome da se kosovski konflikt produži jer je dobar rat u najavi bolji od nepravednog mira. Što znači da je najjednostavniji način da se o njemu priča taj da se posmatra kao domaći film. I, evo, odmah na početku da kažemo, da domaća kinematografija makar jednom u dve godine izbaci ovakav film, skoro da bismo mogli da kažemo da se ovde nazire nekakav tračak svetla u tunelu.

Ne da je sad Në kërkim të Venerës nešto što nikada niste videli, ali ovde jeste u pitanju iskren, bez filtera urađen polaroid jedne svima nama bliske zajednice, napravljen u doslednom neorealističkom ključu, gotovo potpuno lišen didaktičkih pasaža i ostavljen da rezonira sa onim što znate dok vam pokazuje ono što samo slutite.

Në kërkim të Venerës počinje scenom seksa na otvorenom, u šumi iznad tunela, gde srednjoškolka, vraćajući se sa časova, a pre nego što će je otac pokupiti kolima zatiče svoju drugaricu sa dečkom u koga ova, pojasniće kasnije, ni slučajno nije zaljubljena. Seks je nespretan, grub, čak i neugodan za gledanje i ovde nema ni trunke „muškog pogleda“ na akciju, naprotiv, ono kako je scena slikana verovatno značajno više rezonira sa ženskim iskustvima prvih tinejdžerskih snošaja, uključujući elemente straha, stida i mučnine.

Naravno da je ovo režirala žena i naravno da je Në kërkim të Venerës u suštini feministički film, ali režiserka Norika Sefa, koja je i napisala scenario, ne ulaguje se evropskom festivalskom gledaocu nekakvim obilaženjem opštih mesta i direktnim sricanjem problemskih celina koje ovaj film obrađuje. Naprotiv, pričamo o filmu koji je rađen uzdržano, na ivici dokumentarizma, sa kamerom koja kao da beleži dešavanja gotovo potajno, najčešće nepokretna, postavljena u zadnji plan, da snima scene po dubini dok se likovi ispred nje smenjuju, rade svakodnevne, banalne stvari i imaju drame koje se, u natrpanim kosovskim (ali i šire balkanskim) multigeneracijskim domaćinstvima moraju držati tihim, diskretnim, neprimetnim.

Sefa zna da radi ovakve stvari. U svojoj biografiji već ima hibridne dokumentarne filmove, od kojih je jedan rađen usred peruanske džungle, pod patronatom najvećeg gerilskog dokumentariste u istoriji sedme umetnosti, Wernera Herzoga. Autorka ima diplomu ugledne „Praške škole“, odnosno Akademije FAMU u Pragu koju su završili i Kusturica i Paskaljević i Karanović i Marković i Grlić, pa u tom smislu, ako U potrazi za Venerom tretiramo kao domaći film možemo da govorimo o jednoj novom milenijumu primereno svedenijoj poetici u ekspresiji, ali i o izrazitoj vizuelnoj maštovitosti i disciplini. Direktor fotografije je ovde veoma iskusni Luis Armando Arteaga – pretpostavljam da ga je Sefa upoznala tokom svoje latinoameričke avanture – i kamera je ono po čemu film PRIMETNO odskače od domaće ili regionalne produkcije. Domaći film – i televizija – se svakako mogu pohvaliti solidnim zanatskim standardom fotografije kao jednim od svojih najjačih oružja, ali Arteaga ovde ide daleko preko granice zanata, dajući filmu naglašen karakter kroz promišljanje svakog kadra. Sefin rad sa glumcima, ali i produkciju zvuka ovde takođe treba pohvaliti, zaključno sa pažljivim, ukusnim korišćenjem kolornih filtera da se slici da dokumentaristički ali onda samo malo „zagrejan“ kvalitet, tako da se filmu podari potrebna artistička dimenzija.

Në kërkim të Venerës, dakle, izgleda veoma dobro i u umetničkom smislu, ali slika istovremeno nudi mnogo informacija koje bi drugi filmovi morali da ubace u tekst. Ne mogu da nagađam gde je tačno sve ovo snimano ali Kosovo koje se vidi u filmu je Kosovo raskopanih, neodržavanih eksterijera i natrpanih stanova u kojima živi po nekoliko generacija, sa televizorima – katodnim, naravno – na kojima još uvek stoje šustikle, videokasetama neuredno uguranim u police, telefonima na preklop. Ovde nema smartfounova i zapravo glavna junakinja i nema svoj telefon, pa je i njeno odsustvovanje iz porodične kuće time veći problem za roditelje koji joj moraju verovati na reč da će se ponašati kako treba i biti pametna. Scenografija je, dakle, takođe veoma dobra i film ne mora da troši reči da bi oslikao društvo koje analizira, odlučujući se samo na par prolaznih referenci na neimenovani rat a koji je, sudeći po svemu što se u filmu vidi, u tom trenutku star manje od decenije.

Sefa je ovaj film završila 2021. godine, za premijeru na festivalu u Roterdamu a gde je onda on dobio i specijalnu nagradu žirija, pa zatim bio i kosovski kandidat za Oskara 2023. Nisam, doduše, ni siguran koliko film koji praktično ni malo ne igra na kartu balkanske egzotike može da pobudi u zapadnom gledaocu – ili kritičaru – potrebne emocije. Zato i jeste važno da ovaj film gledamo mi, Balkanci jer to što je on smešten u malo mesto na Kosovu gde su „stranci“, kako se čuje u prolazu, dosta toga obećavali ali na kraju nisu ponovo otvorili propalu fabriku, čini se maltene kao slučajnost i gotovo identičan narativ biste videli i u Srbiji, Severnoj Makedoniji (čiji su jednim delim i producenti ovog filma), Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji…

Në kërkim të Venerës jeste pre svega narativ jer ovde nema mnogo „dramskog“ zapleta. Glavna junakinja, Venera, od svoje drugarice, Dorine, čuje da ova uopšte nije zaljubljena u mladića sa kojim se povremeno tajno viđa i ima seksualne odnose, i ovo joj postepeno otvara horizonte radoznalosti. No, dok je Dorina sva ekstrovertna i čini se da svu svoju energiju i vreme ulaže u maštanja, planiranja i diskutovanja svojih budućih erotskih avantura, Venera je zagledanija u sebe i pokušava da spozna šta ona sama zapravo želi. Ovo glavni lik interesantno smešta između dva „tradicionalna“ puta, onog u kome roditelji kontrolišu seksualnost svoje ćerke, čuvajući je budno od posrnuća sve do momenta kada se pojavi prava prilika za udadbu, ali i onog u kome se mlada i moderna devojka otrže okovima običaja i koristi svoju seksualnost za ekspresiju ličnosti, ali potencijalno po cenu socijalnog izopštavanja ili emocionalne nezadovoljenosti.

Kosovare Krasniqi koja igra Veneru veoma solidno umeće svoj lik u taj procep gde se obe varijante čine podjednako „tuđim“. Njena želja je prevashodno da dokuči sebe i bude samovlasna, a ne da robovanje krutom roditeljskom režimu zameni bacanjem u pravcu muškaraca po svaku cenu. Ovo se, rekosmo, odvija bez mnogo didaktike i Sefa izbegava readymade rešenja direktno iz feminističke literature. Film pokazuje glavnu junakinju kako izražava svoj resantiman prema roditeljima što se trude da je pretvore u svoju kopiju – onako kako su to njihovi roditelji uradili njima – ali i što tinejdžerku tretiraju daleko strože od dvojice mlađe braće koji su dva zajebana antihrista što prave haos gdegod se pojave i svi to, prirodno, smatraju dečačkim prerogativom, ali je njen bunt, kada se otrgne roditeljskoj kontroli, lišen glume i naučenog ponašanja koje vidimo kod Dorine. Venera ne želi da glumi da joj je lepo onda kada pokušava da shvati da li joj je zapravo lepo i Krasniqijeva ovo besprekorno (ne)odglumi.

Srazmerno iskusnija glumica Rozafa Celaj – koja igra Dorinu – je pak veoma dobra kao devojka istog uzrasta kao i Venera, ali kod koje su tragovi „detinjeg“ u karakteru brižljivo zakopani ispod frizure, odeće, šminke ali i ponašanja kojim ona uvek emituje signal da sve unapred zna, da ima iskustva, da sve drži pod kontrolom i da će svaka situacija u kojoj se nađe biti situacija koju je ona odabrala. Film programski izbegava da lik Dorine prikaže kao nekakav ideal samovlasnosti jer i njeno postojanje u sitorinjskoj balkanskoj vukojebini obeleženo je patrijarhalnim okovima za koje se ova samo pretvara da ih je izigrala, ali istovremeno izbegava i da je na bilo koji način osudi. Dorina i Venera žive u modernom dobu, imaju televiziju, internet, mobilne telefone i Dorinin način da bude svoja, ma koliko bio zasnovan na glumi i pretvaranjima, je makar svetionik drugima da se ne mora igrati po pravilima starih generacija.

„Mojoj majci“, kaže Dorina u jednom momentu, nešto nakon što smo saznali da joj je otac poginuo u ratu, „je moj otac bio prvi muškarac kog je poljubila.“ A biće, čujemo odmah potom, i poslednji jer se udovica mora baviti decom i bilo bi nečuveno da ona sebi traži novog muškarca.

Ponovo, Sefa ovakve stvari stavlja u jedan vrlo prirodan, vrlo uverljiv kontekst. Svi mi znamo da i dalje po svim našim zemljama žena koja u četrdesetim obuče crninu, često više iz nje nikada ne izađe, kao što znamo zašto dečaci mogu a devojčicama se ne da. I to se vidi kroz nekoliko besprekorno sugestivnih scena u kojima nema dijaloga i zapravo sve što se događa se događa izvan vidokruga kamere, ali zvuk i ono što vidimo pokazuju da dečaci znaju da je svet njihov da ga naslede i oblikuju po svom nahođenju.

Čak i Venerina majka zna da je to nepravda i mada to nikada neće reći – i njoj je njen muž, Venerin otac, prvi i poslednji muškarac u životu – ona će ćerki malo i zavideti na hrabrosti da se suprostavi ocu, pa čak i njoj samoj. Naizgled kontraintuitivno, ali zapravo sasvim dosledno, nakon što Venera majku izvređa za to što je potpuni rob patrijarhalne norme, ova joj postaje bolji saveznik. Kad Venera treba da ide na žurku, majka joj kaže da je haljina suviše otvorena i, znate već, da će se prehladiti, ali onda i doda da je PRELEPA. Pa posle na Venerino uzbuđeno „idem na svoju prvu žurku“ kaže da ona sama nikada nije bila na žurci. Ćerka tako, ne postaje kopija svoje majke već majka kroz ćerku ima delić uzbuđenja i avanture koji su njoj zauvek ostali uskraćeni.

Filmovi ovog tipa, arthouse produkcije ciljano rađene za festivale, naturalističke u izrazu i programski lišene dramske strukture i dramske ekspresije, umeju da budu problematični. Često kod njih imate procesiju nekakvih scena koje brižljivo prikazuju banalnost svakodnevnice, često imate utisak da su scene mogle ići bilo kojim redosledom, da je film mogao biti i dvadeset minuta kraći ili, još gore, skraćen NA dvadeset minuta, da mu nedostaje artistička dimenzija i da se autor nadao da prosto izražavanje problema kojim se bavi znači i da je obavio svoj posao. Ali Në kërkim të Venerës nema ni jedan od ovih nedostataka. Izbegavajući strukturu i žanrovski jezik drame on svejedno ima jasan karakterni luk za Veneru, sa sve dramskim akcentima vezanim za buđenje svesti glavnog lika, za preuzimanje kontrole nad svojim izgledom i svojom seksualnošću, za sumnje koje ima ali i za pobede koje sebi priznaje. I sve ovo radi bez nekakvog diskurzivnog objašnjavanja gledaocu šta se to pred njegovim očima dešava. Taj povučeni, ne čak ni dokumentaristički, već, rekli smo, gotovo tajni rad kamere znači i da scene koje gledamo deluju prirodno, a dijalozi u kojima se govori o sramoćenju porodice a u sledećem dahu hvali domaćica kako je dobro umesila pitu, pa se onda kaže da su mladi, jeste, MLADI, ali da smo mi u njihovo vreme već radili i donosili novac u kuću, da su oni toliko TAČNI da ste do ovog momenta već zaboravili da gledate film na Albanskom sa gomilom srpskih tuđica i čini vam se da proživljavate traumatičnu uspomenu iz sopstvene mladosti.

Srbija ne snima ovakve filmove, barem ne tako da oni završe na HBO Maxu i Mubiju. Srbija je nekada imala filmove kao što je bio smeli, prodorni Klip Maje Miloš, a koji su tretirali slična pitanja – samo u urbanijem mizanscenu – sa gotovo nečuvenim intenzitetom i iskrenošću. To da je Klip izašao 2012. godine (i, da podsetimo, i sam bio nagrađen na festivalu u Roterdamu), da Maja Miloš posle toga ništa slično nije režirala (dakle, ni jedan dugometražni igrani film), a da su nam se u međuvremenu desili Radikali i da danas imamo paradržavne projekte poput Oluje, Dare iz Jasenovca i Heroja Halijarda (za koje nije problem što postoje, naravno, nego što monopolizuju srpski kulturni izraz) pored naplavina sve manje zanimljive žanrovske produkcije je verovatno i najbolji razlog da gledate Në kërkim të Venerës, ali i da ga preporučite drugima za gledanje. Pod izgovorom da nam je „prava“ istorija bila skrivana i zabranjivana skrenuli smo već na sledećoj krivini direktno u ambis fetišizacije prošlosti i deifikacije tradicije i pustili da umetnost koja analizira i kritički posmatra fetiše tradicije, kolektivizma i patrijarhata dobije stigmu nečistog. Film kao što je Në kërkim të Venerës bi trebalo da nas trgne i natera da se zapitamo kada ćemo ponovo videti ovakve filmove na Srpskom jeziku. Do tada, eto, možemo samo da svojatamo Kosovo i busamo se u prsa junačka, dok puštamo da istorija na koju se toliko ložimo, teče mimo nas. Pa makar i ova tiha, diskretna istorija rodnog osvešćivanja na Balkanu, urađena spretno, časno i IMPRESIVNO.