Ima nečeg halucinantnog u tome kada ste klinac koji je odrastao u sedamdesetima i osamdesetima a onda kao već  stariji čovek gledate kako Holivud prepakuje filmove na kojima ste formirali svoj (loš) filmski ukus i pravi nove verzije starijih priča. To da smo u poslednjih nekoliko godina videli nove nastavke Mad Maxa, Top Gun, Ramba, Indiane Jonesa, Evil Dead i reimaginacije Death Wish, Toxic Avenger, Jacob’s Ladder ili Hellraiser, sa sve najavama za rimejkove Videodroma, Scarfacea, Romancing the Stone, Commandoa, War Games pa i Starship Troopers nije toliko svedočanstvo te poslovične kreativne ispražnjenosti Holivuda o kojoj ljudi moje generarcije sada već redovno i zamorno pričaju kad god ih neko sluša (kao što su to radili i naši očevi pre nas, naravno), koliko potvrda da je plan o dugoročnom uzgajanju publike kojoj se nikada neće dopustiti da izađe iz emotivnog puberteta uspešan i da daje rezultate.

Možda je pre tridesetpet godina bilo nenormalno da ljudi – koji se smatraju filmofilima – u svojim pedesetima i dalje gledaju akcione filmove gde se muškarci udaraju flašama o glave i jedni druge bacaju preko šanka u gomilu sveže srče. Možda se tada mislilo da su Kurosawa i Wenders nešto na šta prirodno sebe apgrejdujete posle nižih razreda u kojima ste trošili Errola Flynna ili Brucea Leeja, ali industrija se ipak nekako opametila u međuvremenu i mada naravno ne može svaki od nastavaka ili rimejk-pokušaja biti dobar kao Fury Road ili  Maverick – pa tako dobijamo ćorke poput Rothovog Death Wish ali i onakav nastavak Blade Runnera… – ljudi koji RAZUMEJU zašto su akcijaši osamdesetih bili tako BIG DEAL su ljudi koji danas nešto mogu da urade sa tim istim materijalom i sagrade od njega, da kažemo, metaforičku novu kuću, BOLJU od stare.

Pretpostavljam da je jasno kuda sam krenuo sa ovom pričom o kući pa ću reći da je ovogodišnji Road House ogledni primer kako možete uzeti jedan film za koga smo još krajem osamdesetih kolektivno odmahnuli glavom i promrmrljali da ipak nismo došli da se vređamo, a onda od njega napraviti iznenađujuće pitku akcionu komediju koja ne namerava da nas nauči bogznakako mnogo toga o ljudskom stanju ali će nam ponuditi sukob između nagruvanog, dehidriranog torzoa Jakea Gyllenhaala, i gole, još uvek perfektno zategnute stražnjice Conora McGregora, nešto odličnog rada kamere i promišljene borilačke koreografije koja je, za promenu, delimično bazirana na MMA realističnosti, te likove koji se ponašaju ne kao da su u rimejku osrednjeg ’80s akcijaša već kao da su u filmu nastalom po stripu koji je pisan kao postmoderna parodija na osrednji ’80s akcijaš i ti su likovi svi sve vreme svesni u kako se apsurdnim situacijama nalaze.

Tajni sastojak, dakle, taj čovek koji ZNA i RAZUME je, naravno Joel Silver, čovek čiji je producentski opus doslovno bez premca u Holivudu i koji, evo već preko četrdeset godina kreira ogroman deo popularne kulture koja je memefikovana, folkorizovana, ugrađena u jungiansko kolektivno nesvesno do mere da možda klinci na TikToku (ili kojugod novu mrežu koriste deca kojoj je TikTok danas postao suviše bumerski) nikada nisu za njega čuli niti gledali ni jedan jedini od filmova što ih je Silver producirao, ali se možete kladiti da koriste fraze poput „I’ll be back“, „Bluepill“ ili „Yippe ki yay motherfucker“ koje su u javni govor ušle upravo posredstvom Silverovog rada.

Silver je sebe uspeo da ovaploti kao neku vrstu konačne forme tandema Menahem Golana-Yoram Globus, koji su ekslploatacijski akcioni  film pretvorili u ozbiljan biznis tokom sedamdesetih i osamdesetih. Silver je krenuo od iste premise ali ga je on onda iz pukog „biznisa“ transformisao u kulturu, dosežući daleko širi krug publike nego što su to mogli Enter the Ninja, Death Wish, Cobra ili American Ninja. Silverovi filmovi poput 48 Hrs., Commando, Lethal Weapon, Predator, Die Hard, pa onda Matrix, V for Vendetta, Ritchiejeva trilogija o Sherlocku Holmesu ali i srazmerno jeftiniji ali kulturološki uspešni Kiss Kiss Bang Bang ili The Nice Guys su pokazali kako se osvaja mejnstrim, kako se od eksploatacijske zabave za napaljene dečake pravi filozofija i postaje deo kulture glavnog toka, stavljajući ga u poziciju kojom ni jedan drugi producent ne može da se podiči.

Ali dobro, imao je onda i ćorke poput originalnog Road House iz 1989. godine, u ono vreme možda i neobjašnjivog pokušaja da se napravi filozofski redneck akcijaš gde će glavnu ulogu igrati plesač koji je svega dve sezone ranije imao svoj veliki momenat u romantičnoj dansing-drami Dirty Dancing. Utemeljen na western tropima i smešten u Misuri, ovaj film i dan danas ljude navodi da se svađaju oko toga je li on toliko loš da je zabavan ili je naprosto loš, ali sa rimejkom iz 2024. godine postaje jasno da je i originalni film Rowdyja Herringtona bio Silverov pokušaj da akcioni film izmesti iz nihilističkog homoerotskog geta u koje su ga uterali Stallone, Schwarzenegger, Norris i pozniji filmovi sa Charlesom Bronsonom. Sa glavnim junakom koji ima doktorat iz filozofije ali radi kao izbacivač u kafani jer tegli traumu da je u tuči nehotično ubio čoveka, i sa Patrickom Swayzeyjem u glavnoj ulozi, Road House je, kad se malo bolje pogleda, bio pokušaj da se ponovi formula Scottovog Top Gun, ukrštanjem romantičnog i akcionog u formi modernog vesterna.

Srećom, za rimejk Silver je na režiserske dužnosti stavio Douga Limana, čoveka koji makar zna ponešto o snimanju urnebesne CQC akcije i mada ovde pričamo o filmu srazmerno visokog budžeta, Road House iz 2024. godine ima ponešto od MMA kredibiliteta koji je nama matorima možda i najvažniji jer već četiri ili pet decenija gledamo ljude kako se tuku pred kamerom i želimo da vidimo KRV. Ili makar kredibilne modrice.

Glavni junak OVOG Road House je, da bude jasno, i sam penzionisani MMA borac. Gyllenhaalov Elwood Dalton (Swayzejev lik je bio James Dalton) je bivši UFC izazivač koji je u svojoj finalnoj borbi, za titulu šampiona u srednjoj kategoriji ubio protivnika, ne prestajući da udara ni nakon sudijskog zaustavljanja. To da je Dana White odobrio licenciranje UFC logoa (sa sve urednim Venum i Monster Energy sponzorajem u scenama flešbekova) je notabilno i po tome što film, koji nema preterane filozofske ambicije, ipak prikazuje UFC i kao prostor u kome ljudi mogu postati životinje. Naravno da to doprinosi auri MMA sporta kao nečem i dalje pomalo edgy i transgresivnom, ali je važnije to da je Elwood Dalton u filmu formatiran maltene kao superheroj, sa ne samo superiornom borilačkom ekspertizom već i sa skoro potpunim imunitetom na hladno i vatreno oružje.

Elem, zaplet već znate, vlasnica lokala u nekoj vukojebini na Floridi ima problem sa bajkerima koji dolaze povremeno i prave previše haosa u kafani koju joj je ostavio stric. Stric NIJE bio Martin Luther King, ali jeste bio Afroamerikanac koji je močvarnim rednekovima u šezdesetima udario kurac posred nosa praveći prvu crnu kafanu u mestu Glass Keys i uspevajući da od nje napravi funkcionalan biznis. Vlasnica veli da nije problem kad se gosti malo pošibaju, sve je to deo folklora, ali da bajkeri o kojima priča predstavljaju nešto drugo. Dalton kaže da ga sve to ne zanima, radije će da se bori u andergraund mečevima za pare gde uglavnom i ne mora da se bori jer kad ga protivnici vide i prepoznaju odustaju od meča, ali naravno da na kraju pristane.

Trop o sporom, uzdržanom antiheroju koji naizgled protiv svoje volje pomaže maloj zajednici da se odbrani od opasnosti spolja je toliko izlizan da scenaristi, Anthony Bagarozzi i Charles Mondry* nalaze za shodno da ovo eksplicitno potvrde kroz dijalog sa prvom osobom koju Dalton upozna kad siđe iz autobusa u Glass Keysu. Klinka koja sa ćaletom drži knjižaru i koja kaže da vestern roto-romani iz pedesetih praktično mogu da predvide sudbinu Elwooda Daltona se, zapravo, obraća filmskim snobovima u publici da im saopšti da su scenaristi svesni njihovog mrštenja, ali, mislim OVO JE RIMEJK, pa otud ovaj filozofski element scenarija ne dobija dalje mnogo kilometraže.

*inače čauši Shanea Blacka, i Silverovi pouzdani izvođači, pa su na neki način i Blackovi otisci prstiju iz druge ruke i dalje veoma vidljivi na ovom filmu

Kad smo već kod filozofije, Gyllenhaalov Dalton je čovek malo reči i u akciju prelazi samo kad je neophodno, dakle, jedna stoička stena od čoveka, ali istovremeno najveći deo filma na licu ima kretenski osmeh koji zaista sugeriše da je, kako i sam lik u jednoj sceni kaže, primio malko previše udaraca pesnajom u glavu u životu. On nema doktorat iz filozofije ali scenario mu daje par simpatičnih filozofskih replika koje Gyllenhaal prodaje odlično, pokazujući da je lik svestan da se od njega očekuju i šmekerski uanlajneri i biseri mudrosti u svakoj situaciji i da će dati sve od sebe da ispuni ovu ulogu pa makar i ne rekao ništa pametno. Kad ga doktorka kojoj je doveo pet bajkera što ih je sve izlomio od batina a da se nije ni oznojio pita jel’ bar pobedio u tuči on skromno slegne ramenima i kaže „Niko nikada ne pobedi u tuči“ i to je nekako kul i šmekerski i nije neko čudo da doktorka, kako smo svi znali da hoće, kasnije poželi da se malko posluži tim mesom iz Montane. Mislim, nećete za ovu ulogu kastovati sjajnu portugalsku zvezdu u usponu Danielu Melchior, sem ako ne želite malo mediteranske vatre na Floridi, u filmu koji i pored EKSTREMNE količine psovki po modernim holivudskim standardima*, erotiku i dalje svodi na flešovanje Gyllenhaalovih vena ispod kože isceđene od vlage i McGregorovih gluteusa u krupnom planu. Homoerotska kvota je ovde ispunjena već na pola filma sa montažama Daltonovog vežbanja na brodiću u kome sad živi, a kad se McGregor prvi put pojavi u kadru on je doslovno potpuno nag.

*ali film je pravljen u Amazonu a ne u tradicionalnoj studijskoj produkciji pa tu pravila nisu ista

Gyllenhaal odlično stoji u kadrovima i kad narod u gradiću krene da priča o njemu a simpatična šankerka u Road Houseu* da flertuje sa njim, kada kelneri i šankeri krenu malo pod njegovom podukom da izbacuju pijane i besne goste i to svima ulije malo više osećanja sigurnosti, film dobija taj pozitivni, komuntaristički duh koji je original tražio, ali ga zapravo ne razvija mnogo u drugoj polovini radnje, pre se fokusirajući na individualne likove. E, sad, zgodno je što sa druge strane stoji Billy Magnussen koji ulogu ljigavog negativca igra sa ekstremnim apetitom.

*kafana, dakle, za razliku od one u originalu nema pravo ime, već samo Road House, ali naravno da ćete logo Double Deuce videti u filmu jer danas Holivud „easter eggs“ shvata ozbiljno, češće ozbiljnije od mnogih „pravih“ elemenata produkcije

Scenario uspeva da još jedan ogroman kliše – kafana je zapravo trn u oku lokalnom moćniku čiji preduzimački planovi o džentrifikaciji i građenju risorta za „rich assholes“ nailaze na prepreku kad tvrdoglava vlasnica kafane, Frankie, odbija da je proda jer je to njen porodični biznis i deo emancipacije crnih Amerikanaca u tradicionalno belom delu SAD – besprekorno plasira u naše naručje, mudro igrajući na nedorasli, narcisoidni ego Magnussenovog lika koji je sin STVARNOG glavnog baje – a što trenutno robija – i misli da je ozbiljan gangster iako se okružio nesposobnjakovićima i ulizicama. Film tako posle relativno umirenijeg početka prebacuje stvari u očigledno komičnu traku sa uvođenjem Magnussenovog lika u priču a kada se posle toga pojavi McGregor sa misijom da, pa, reklo bi se, da samo pravi haos, on skoro da postaje crtani film.

Ali to mu i priliči. Ovo nije neki INTELIGENTNI drugi pokušaj da se od starog Road House napravi novi Top Gun, već film koji sa puno razumevanja secira stari Road House na komadiće, pokazuje koliko je on bio iracionalno glup i bezumno pogrešan, i uživa u prilici da te gluposti potkazuje kako u tekstu tako i u besnim, brutalnim akcionim scenama.

Akcija je zaista odlična ovde i kada se posle prvih desetak minuta Liman mane sepija filtera i stvari prenese u šareniji, za oko prijemčiviji ambijent floridskog ostrvlja*, direktor fotografije, Britanac Henry Braham koji je već pokazao da apsolutno briljira u akciji sa drugim i trećim Guardians of the Galaxy ali i sa nesrećnim The Flash, i montažer Doc Crotzer (češće zaposlen na televiziji) imaju prilike da se pošteno razigraju. Liman ovde pravi nekoliko urnebesno dobro osmišljenih scena u kojima kamera leti zajedno sa likovima i tera gledaoca da prosto oseti težinu pada kada se on dogodi, dok su tuče koreografisane pažljivo (iskusni Steve Brown koji je radio stantove i na Loganu i na Wonder Woman i na drugom Black Pantheru, drugom Avataru, trećim Guardiansima) sa ukusnim prelascima u POV kadriranje ali i nekim rvačkim zahvatima i bacanjima koja vam malo i poremete osećaj za ravnotežu pa se malo čvršće uhvatite za ivicu sedišta. Liman je i u scenama koje nisu akcione, zapravo vrlo razigran sa kamerom, pametno koristeći snimanje iz ruke da scenama koje su samo uobičajeni dijalozi testosteronom zatrovanih muških sirovina podari duhovitu dinamiku i potkaže čitav žanr kao imanentno smešan. Hoću reći, Liman NIJE Ritchije ali Road House je definitivno njime inspirisan.

*koje za ovu priliku glumi Dominikana

A tu je onda i taj scenario, u kome likovi svaki čas pokazuju koliko su neke scene besmislene, razvedene od racija i nemoguće u stvarnom životu i mada je možda previše reći da su video-igre uticale na nastanak ovog scenarija, svakako postoji mera osmotskog upliva njihove logike u sve faze razvoja projekta Road House, gde „minioni“ (što bi mi rekli „čauši“) znaju svoje mesto u piramidi straha, prosto jer su gledali filmove i igrali igre u kojima su isti takvi kao oni tretirani praktično kao klonirani resursi, pa je svaki njihov napor da u scenu unesu malo karaktera i individualnosti jedna simpatična pobuna.

Naravno, Conor McGregor je karikatura Conora McGregora iz stvarnog života, irski kovitlac bahatosti i nasilja i mada njegova uloga očigledno postoji isključivo jer je Silver MOGAO da samog McGregora dobije za nju i nema neko specijalno dramaturško opravdanje, njegovo prisustvo svakako potvrđuje tu sponu sa MMA/UFC kulturom koja je danas važnija za akcioni film od bodibilderske što je porodila akcione heroje osamdesetih.

I to je onda Road House, stara priča ispričana modernim jezikom, koja tek u svom rimejku zapravo dobija smisao, dotičući kulturu glavnog toka na način koji je plauzibilniji i relevantniji od bilo čega što je Silver pokušao 1989. godine sa originalom. Dakle, ovo nije ni na koji način TRANSGRESIVAN film, naprotiv, vrlo je mejnstrim, ali na jedan zdrav način u kome Silver pouzdano demonstrira da njegovo nebavljenje superherojštinom nije bila nikakava anomalija već da mu superheroji naprosto nikada nisu bili potrebni. Road House ima svu superherojsku akciju koju biste mogli da poželite od novog Marvelovog filma, ali bez naslaga „lorea“ i CGI setova, sa sve naklonima UFC-u, Metaliki i letovanju na Floridi, da vam naprosto ponudi ugodnu srednjeklasnu zabavu za Subotu uveče i ubedi vas da je Ponedeljak ujutro još godinama, možda i decenijama u budućnosti. A ako za 35 godina dobijemo novi rimejk ovog filma, tim zanimljivije.