Pročitao sam prve četiri od šest predviđenih epizoda serijala Deep Cuts i u mom se srcu utvrdila teza da je ovo verovatno najbolji serijal koji Image Comics u ovom trenutku izdaje. A izdaje ga nekako neobično, preko reda, sa dosta velikim pauzama između brojeva, pa i sa tvrdnjom, na sajtu izdavča, da je peti broj izašao još u Novembru, pre četvrtog koji je izašao u Januaru. Naravno, peti broj NIJE izašao ali vas ohrabrujem da pratite Imageov izdavački napor i budete tu i za peti i za šesti broj, a koji bi trebalo da, ako sam dobro zakazao publikovanje ovog prikaza, izađe baš DANAS. No, prikaz je pisan u prvim danima Februara i ko zna šta sve može da se desi u nepuna dva meseca…

Enivej, Deep Cuts je počeo da izlazi Aprila meseca prošle godine i šest brojeva za skoro godinu dana nije sad nekakav jak tempo, ali ovde ćemo ponoviti tezu iz prvog pasusa: ovo je verovatno najbolji serijal koji Image u ovom trenutku izdaje. Dodatno, vredi reći i da su epizode nestandardne dužine za severnoamerički magazinski strip, pa da svaka ima ne manje od pedeset i ne više od šezdeset strana. To je POPRILIČNA količina stripa koja ne samo da malčice opravdava sporiji tempo izlaženja, već i omogućava pripovedanje nezavisnih, samostalnih priča koje počnu i završe se u okviru jednog broja, sa različitim glavnim likovima, u različitim gradovima, u različitim vremenskim periodima, dajući čitaocu neku vrstu antologije kratkih, fino zaokruženih grafičkih romana koje povezuje jedna tematska spona. Kao dodatni bonus, svaku je od epizoda radio različit crtač, ali su kolorist (Igor Monti) i leterer (Hassan Otsmane-Elhaou) bili isti pa Deep Cuts ima jedan tonalni kontinuitet i konzistenciju a da opet sa druge strane svaka priča ima svoj grafički identitet i sopstveni „vizuelni glas“, što je opet vrlo dobro rešenje imajući u vidu da je ovo procesija priča koje se bave džez muzikom u raznim stadijumima njene istorije.

Scenaristi ovog stripa su Kyle Higgins i Joe Clark, tandem koji znate ako pratite novije epizode superherojskog serijala Radiant Black, a koji je Higgins započeo pre nekoliko godina kao veliki projekat u okviru sopstvenog Massive-verse univerzuma. Higgins je poznat i cenjen scenarista sa radovima i za Marvel i za DC, ali očigledno zainteresovan pre svega za to da svoju superherojsku ekspertizu usmeri na stripove na koje poseduje sva prava. Otud sam bio malo iznenađen da vidim njegov potpis na stripu kao što je Deep Cuts a zatim i malo više, ali i prijatnije iznenađen kada sam uzeo da ga čitam. Clark je, sa svoje strane, prevashodno trubač i kompozitor, koji trenutno predaje na Muzičkoj školi univerziteta DePaul u Čikagu, a sa brojnim kompozicijama koje su izvodili poznati izvođači kao što su Yo-Yo Ma, Ira Sullivan, the New Standard Jazz Orchestra, the Chicago Brass Quintet, the Chicago Sinfonietta, itd. Sa Higginsom je prvo sarađivao pišući muziku inspirisanu njegovim serijalom C.O.W.L. (superherojskim stripom koji se često pominje u Massive-verse stripovima) a sa Deep Cuts je sinergija između dvojice autora dovedena na visok nivo, kroz kombinaciju zanatske izvrsnosti i dubokog poznavanja medijuma o kome se priča.

Stripovi o džez muzičarima koje poslednjih godina viđamo u američkom izdavaštvu – a nisu preterano česti – najčešće dele neke zajedničke karakteristike i teme. Borba protagonista da se prepozna njihova osobenost, virtuoznost ili genije nema samo umetničku već često i socijalnu komponentu, rasna i klasna pitanja su često prominentna a muzički panteon u okiru kojeg protagonisti pokušavaju da pronađu svoje mesto ispunjen je polumitskim, legendarnim muzičarima o kojima kolege pričaju u gotovo relgioznom tonu. Deep Cuts sve ovo uredno ponavlja, ali ima tu prednost da je svaka epizoda sveža priča na drugom mestu i u drugom vremenu pa time uspeva da slične teme i pristupe osvetli iz različitih, originalnih uglova.

Jedna stvar ni slučajno nije pod znakom pitanja: ovaj strip je rad iz ljubavi. Clark i Higgins očigledno VOLE ovu muziku, njenu osobenu estetiku, istorijsku povezanost sa specifičnom populacijom u SAD i njenim kulturnim nasleđem (i kulturnom praksom) i svaka od priča do sada je postigla taj fini balans da delom bude humanistički centriran narativ koji ljude što se muzikom bave prikazuje kao složena i slojevita ljudska bića koji tu magiju što im je data u ruke prepoznaju kao nešto sveto ali i dalje moraju da, znate već, žive, prave kompromise, donose teške odluke, suočavaju se sa sopstvenim strahovima i ograničenjima, a da delom bude i narativ u slavu muzike kao nečeg što ne pripada ni jednoj partikularnoj osobi i jednom kada je napisana, izvedena ili snimljena, postaje deo nečeg većeg, pripada čovečanstvu i ne može se svesti na puki iskaz jedne osobe (ili grupe osoba).

Deep Cuts je rađen u realističkom maniru, sa povremenim, lepo odmerenim skretanjima u impresionizam, najčešće onda kada muziku, njen zvuk i efekte koje proizodi u ljudima treba prikazati u jednom nemom i statičnom medijumu. Priče su čvrsto na zemlji sa obe noge i prikazju uverljive, realistične likove sa jasnim socijalnim bekgraundom i porodičnim istorijama koje su zaslužne za njihov ulazak u univerzum džez muzike i zatim njihovu dalju trajektoriju. Svi likovi su izmišljeni, uključujući druge legendarne muzičare koji se pominju ili pojavljuju u narativu, i mada neki od njih svakako podsećaju na neke poznate likove iz stvarne istorije, sami protagonisti nisu bazirani na stvarnim ljudima i ovo nisu romansirane biografije muzičara koje znate već jedan plemenit napor Higginsa i Clarka da za svaku eru u kojoj se priča događa nađu neke karakteristične istorijske elemente i oko njih sagrade kredibilan narativ koji, iako potpuno izmišljen, na neki način hvata duh tog perioda.

Prva priča, What it Means, tako u svom središtu ima klinca po imenu Charles Stewart, čiji je otac bio muzičar ali je odavno umro, majka ga je onda napustila a brigu o njemu su preuzele lokalne časne sestre. Sve se dešava u New Orleansu 1917. godine, dakle, u vreme kada je džez kao distinktan muzički žanr formiran a njegov osobeni zvuk solidifikovan, i Charlesova priča je interesantna varijacija na dečaka koji je u životu motivisan pre svega time da impresionira odsutnog oca. Njegov trud da sviranjem klarineta ispred lokala u kojima svira lokalni virtuoz Jack Cartier privuče pažnju cenjenog muzičara biva krunisan kada ga Cartier prihvati za svog protežea ali ovde narativ prikazuje da nije svaka dostupna kvaziočinska figura ni adekvatna ni dovoljno dobronamerna da biste je prihvatili kao supstituciju za idealizovanog oca. Cartier je, iako sjajan muzičar, istovremeno i serijski muljator koji smatra da je fer da usluge što ih čini drugima onda naplaćuje tako da oni to i ne znaju, pritom se igra glavom, povaljujući žene drugih muzičara, ubeđen da mu njegov veliki talenat i poslovna sposobnost garantuju i neku vrstu neranjivosti. Spojler: ne garantuju, ali Charles će morati da Jackovu toksičnu dimenziju prepozna sopstvenim snagama i, nakon sviranja u lokalima gde muškarci dolaze da piju i igraju sa ženama a posle, jelte, odu sa tim ženama u sobičke u zadnjem delu zgrade, odluči kako zaista želi da se razvija kao muzičar.

Ova prva priča uspeva da opore elemente u svojoj srži temperira prikazima atutentične ljudske topline među osobama koje se tradicionalno nalaze na margini društva i utoliko je u pitanju jedan narativ ugodno smešten u žanr klasične socijalne proze u kojoj su proleteri, seksualne radnice, generalno manjine, prikazani kao empatična, delatna bića obdarena prirodnim moralnim kompasom.

Crtež ovde radi Danilo Beyruth i Brazilac ovde blista, i više nego kada je radio za Marvel pre nekoliko godina, dajući nam taj idealni odnos realizma i impresionizma, sa ekspresivnim likovima i muzikom koju praktično možete da osetite.

Druga priča, Sorry, But I can’t Take You smeštena je u Čikago 1928. godine u svega par dana tokom kojih Gail Geldstein mlada kompozitorka iz porodce jevrejskih muzičara pokušava da spase prvi mjuzikl što ga je napisala za njujorški Brodvej time što će komad za koji čak i vlasnik pozorišta kaže da mu ne predviđa mnogo uspeha nakon skore premijere, obdariti jednom HIT pesmom koja će publiku terati da dolazi da je čuje. Gail je klasično obrazovana i mada u nekoj meri poznaje savremene popularne žanrove, kada joj pomenuti vlasnik pozorišta ukaže da se u mjuziklu radi o momku koji odlučuje da postane džez-pevač a da ni jedna kompozicija nema veze sa džezom, ona pred sebe stavlja izazov da u tri dana napiše džez pesmu koja će biti veliki hit i spasti predstavu. Što bi bilo komplikovano čak i da ne mora da odjuri do Čikaga da prisustvuje svadbi u familiji…

Higgins i Clark ovde izvrsno mešaju mnogo zanimljivih motiva, od toga da „ženski kompozitor“ na brodveju u 1928. godini eksplicitno biva prepoznat kao „rizik“ od strane ljudi koji vode biznis, i Gail zna da ako sa svojim prvim komadom propadne, više neće imati sličnu priliku, preko kompleksne Gailine potrage za džez „vajbom“ a koja uključuje upoznavanje sa lokalnim muzičarima u Čikagu od kojih će joj jedan u lice reći da je malo uvredljivo što čitavu jednu kulturu pokušava da nabuba za tri dana i napravi hit, pa do toga da jednom kada i napravite hit, to ne znači da ćete vi od tog hita videti ikakvu korist. Sve je ovo majstorski isprepletano u narativu koji ide od zanosnih prikaza inspiracije iz koje izrasta muzika, pa do prikaza biznis-realnosti koje i danas važe u muzici. Veoma dobra priča, još više oplemenjena izuzetnim grafičkim radom Helene Masellis, fantastične Italijanke (radila i na Bonelijevon Dampiru) čiji stil ovde, vrlo adekvatan periodu u kome se dešava, čini da Montijev kolor još više zablista.

Treća priča, K.C. Blues se događa u Kanzas sitiju 1940 godine i kako se u prethodnoj vide efekti prohibicije, tako se i ova odvija u periodu odmah nakon velike depresije i prati život afroamerikog kontrabasiste koji je napustio muziku da bi radio u fabrici jer mu je to sigurniji, mada mnogo manje zanimljiv i prijatan način da izdržava porodicu. Smeštena u sasvim drugi socio-ekonomski milje od prethodne, ova priča je onda pripovedana sasvim novim stilom i dinamikom, oslanjajući se na stariju ćerku pomenutog muzičara kao vozila kroz koje čitalac vidi događaje i dajući nam jedan topao, intimistički prikaz života u kome je muzika od profesije morala da postane hobi, ali nije izgubila ništa od svoje magije. Naravno, kada tata dobije ponudu da ide na turneju sa poznatim muzičarem sav njegov uhodani životni ritam biva ugrožen…

Ovo je nacrtao Argentinac Dieg Greco i perfektno spojio taj nevini, „detinji“ ton sa ozbiljnom socijalnom pričom.

Konačno, četvrta epizoda, Blue Notes, dešava se u Njujorku 1956. godine i prati tešku priču trubača Doriana Emmausa koji nakon izlaska iz zatvora pokušava da se vrati u posao. Ovaj je narativ pripovedan kombinacijom dokumentarističkog pristupa – tu su isečci iz intervjua sa muzičarima koji su ga poznavali – i impresionističkih scena koje sugerišu Emmauseove sinestezijske halucinacije i uspeva da prikaže socijalnu determinisanost vezanu za boju kože, ali i za bavljenje džez muzikom u Njujorku u posleratnom periodu (a gde su heroin i drugi poroci krenuli vrlo ozbiljno da uzimaju danak), bez popovanja i otvoreno didaktičkih tehnika. Izvor Emmausove sinestezije se otkriva do kraja stripa i svemu daje jedan plemenit preliv tragičnosti a crtež iskusnog i nagrađivanog kanadskog umetnika, Ramóna K Péreza (pominjali smo ga povodom takođe Imageovog serijala Stillwater koji radi sa Chipom Zdarskym) je fantastičan i nudi izvrstan spoj dokumentarnog i artističkog.

Skoro da je izlišno reči da Otsmane-Elhaou za svaku od epizoda smišlja neki novi pristup leteringu i da svaki put daje priči poseban ton i presudno doprinosi tom glasu koji smo pominjali. Deep Cuts nije samo serija odličnih samostalnih priča već i u grafičkom smislu serija izvanredno rađenih reimaginacija era i lokaliteta sa posebnim „ukusom“ svakog od njih. Ako imate i trunku interesovanja za džez, ovo je obavezno štivo, a čak i da nemate, Deep Cuts je toliko dobar da će vam to interesovanje verovatno probuditi. Kao Bonus, Clark je za svaku epizodu na zadnje strane stavio notni zapis po jedne od kompozicija mladih modernih autora koje poznaje, kako bi napravio prirodnu sponu između istorije i fikcije sa jedne strane i sadašnjosti i realnosti sa druge. Ne propustite Deep Cuts. Image ga prodaje ovde.