Sa mnogo emocija sam pročitao grafički roman Watership Down, novu adaptaciju kultnog romana Richarda Adamsa iz sedamdesetih godina prošlog veka a koja je u izdanju kalifornijskog Ten Speed Graphic (imprinta izdavačke kuće Ten Speed Press) izašla Oktobra prošle godine. Nije ni malo preterano reći da je Brežuljak Voteršip jedan od formativnih romana mog detinjstva, epska priča o heroizmu, požrtvovanju i pravdoljubivosti koja u mom personalnom panteonu ima makar isti značaj i nostalgičnu energiju kao što ih imaju Hobit i Gospodar prstenova, Vinetu ili romani o Elriku, Hokmunu ili Korumu koje je pisao Michael Moorcock.

No, Watership Down ima jednu bitnu distinkciju koja mu daje posebno mesto u popkulturnoj istoriji. Iako je po mnogim stvarima sličan nabrojanim radovima – u tome da kreira sopstvenu mitologiju, jezik i socijalne okolnosti* a onda unutar njih gradi portret heroja – a to je da je njegov autor skoro pukom slučajnošću pogodio idealnu sredinu između bajkovitog narativa za (malu) decu i arhetipskog romana o heroju sa hiljadu lica namenjenog nešto starijoj deci i adolescentima, ali sasvim prikladnog i za odraslu publiku sa svojim, na kraju dana, dosta ozbiljnim temama i njihovom zrelom obradom. To da je moja pokojna majka, videvši koliko puta uzimam ovaj roman iz biblioteke na ponovna čitanja pokušala da mi nađe neke druge knjige sa životinjama-koje-govore i da ni jedna od njih nije mogla da se meri sa Adamsovim remek-delom jer su mi sve ostavljale detinjast ukus u ustima (a ja sam već bio robusni jedanaestogodišnjak) podseća da je Brežuljak Voteršip zaista jedinstven fenomen.

*mislim, naravno da je i Vinetu, kao i ostale romane Karla Maja fer svrstati u fantaziju s obzirom na to koliko je stvari ovaj nemački autor izmislio o američkom zapadu na kome nikada nije lično bio

Ne da je to nepoznato. Ovaj je roman, nakon što je publikovan u Velikoj Britaniji 1972. godine postigao veliki uspeh i 1974. godine prešao Atlantik a onda tokom pedeset godina imao pregršt adaptacija, sa filmom iz 1978. godine, dve televizijske serije, muzičkim delima koja su se njime inspirisala (od albuma Music Inspired by Watership Down koji je švedski progresivac Bo Hansson izdao 1977. godine, po sličnoj mustri kao što je 1970. godine objavio Music Inspired by Lord of the Rings, pa do britanskog crust-metal benda Fall of Efrafa a čija su sva tri albuma bila tematski bila vezana za Adamsov roman) i jednim generalnim statusom uticajnog modernog primera herojske potrage koja pritom govori neke važne stvari vezane za ljudski duh i zajednicu, iako, tehnički govoreći, sami ljudi u njoj figurišu najviše kao neshvatljiva spoljna pretnja. Naravno, uspeh romana je tim značajniji na ime činjenice da je rukopis prihvaćen tek nakon što ga je sedam prethodnih izdavača odbilo, od strane vrlo male kuće Rex Collings čiji je jedini vlasnik i zaposleni bio, pogađate, Rex Collings. Čak je i on imao vrlo ozbiljne sumnje u to da je napravio dobar izbor, pa se žalio prijatelju da je „prihvatio da objavi roman o kunićima, od kojih jedan ima ekstrasenzorne moći. Jesam li poludeo?“

No, kada je ovaj relativno obimni rukopis od preko 440 strana objavljen, brzo je prepoznat kao ozbiljna priča u kojoj je prikaz života kunića, uprkos nužnoj antropomorfizaciji odisao autentičnošću. Adams se, pišući roman, oslanjao na knjigu „Privatni život kunića“ svog prijatelja, velškog prirodnjaka Ronalda Lockleyja, ali je njegov literarni talent bio zaslužan za pronalaženje idealnog spoja „prirodnjačkog“ i „ljudskog“ u protagonistima romana.

Naravno, zna se da su zameci ovog narativa nastali na dugim vožnjama kolima tokom kojih je Adams za svoje dve ćerke izmišljao dugačku priču o kunićima, a da su ćerke onda insistirale da on ta svoja kazivanja zapiše. Večernje bacanje na papir u toku dana izmaštanih zapleta i njihovo uređivanje trajalo je osamnaest meseci ali Adams, kome je ovo bio prvi roman, je u ovom procesu ne samo osmislio kako da kuniće učini bliskim čitaocu, dovoljno „ljudskim“ a da oni i dalje zadrže svoj status distinktno drugačije vrste od ljudi, sa svojim vrednostima i shvatanjima, nego i kreirao jednu detaljnu kulturološku matricu sa lapinskim jezikom koji ima svoja pravila i čitalac i sam može da kreira sklopove i rečenice nakon što ih nauči, sa društvenim uređenjem kunićkih naseobina koje jasno reflektuje njihov život u divljini ali sa druge strane nudi i jasne paralele sa ljudskim društvima, sa religijom, mitologijom pa i sujeverjem kunićke vrste baziranim na logičnim činiocima njihovog svakodnevnog života.

Adams je ovde, možda na ime ogromnog talenta, možda na ime čiste sreće, pogodio zaista idealan balans, pružajući nam kunićku kulturu i društvo koji imaju neke odlike ljudskih zajednica ali ne idu tako daleko da prepisuju iz njih bez osećaja. Na primer, iako kunićke naseobine imaju Vrhovnog kunića, a koji ima auzlu, neku vrstu lične straže ali i policije što ima monopol nad silom unutar zajednice, i iako kunići imaju neku vrstu religije u kojoj su Sunce (Frit) i Mesec (Inle) božanstva a El-Ahrera je legendarni kunićki junak sa svim odlikama snalažljivog, drskog ali pravdoljubivog heroja po uzoru na, recimo, antičkog Odiseja ili na arapske junake, Adams kunićkom društvu nije dao ni sveštenike niti ikakvu pisanu istoriju. Kunići svoju kulturu prenose isključivo oralno, kroz priče koje prenose sa generacije na generaciju, a njihova percepcija sveta je prepuna sujeverja ali i nerazumevanja nekih nama sasvim jednostavnih koncepata kao što su čamac ili brava. U jednoj od ranih scena jedan od najinteligentnijih kunića predloži da najslabije u grupi koja beži od opasnosti, stave na dasku koja pluta na rečici i da im, gurajući dasku pomognu da pređu vodu u kojoj bi se inače udavili. Iako kunići prihvataju njegovu ideju na ime autoriteta predvodnika grupe koji kaže da mu to zvuči kao odlično rešenje, vrlo je očigledno da čak ni on nije sasvim shvatio kako to funkcioniše, dok dobar deo ostalih kunića naprosto ne može da pojmi kako njihovi drugovi „lebde“ na vodi.

Isto tako, recimo, kunići umeju da broje samo do četiri i sve preko toga opisuj rečju „hrer“ a koja je „mnoštvo“ ili „hiljada“. Ovo dalje vodi do nekih zabavnih jezičkih momenata kao što je činjenica da je jedan od likova, mali kunić rođen kao peti u svom leglu dobio ime „Fiver“, kod nas prevedeno kao „Petuljak“ a koje na lapinskom glasi hrer-ru, gde je sufiksom „ru“ koji se dodaje da ukaže da je neko mali, sladak ili simpatičan (donekle slično japanskom „kun“) kreirano ime sa nežnom, toplom konotacijom iako kunići reč hrer često koriste i da govore o svojim neprijateljima, mesožderskim životinjama kojih ima, jelte „hiljadu“. Štaviše, ime kunićkog mitolškog heroja El-Ahrera je samo skraćena verzija punog imena, Elil-A-Hrer-Ra gde je notabilan sufiks „ra“ koji se daje kunićima sa plemićkim statusom, najčešće samo Vrhovnom kuniću u naseobini, a reč „elil“ označava neprijatelja, pa je El-Ahrera, kako je prevedeno u prvom izdanju romana kod nas, bio „Knez sa hiljadu neprijatelja“.

Grafički roman o kome danas pričamo uradila su dva Amerikanca. Scenarista James Sturm je iskusni stripadžija koji je sarađivao sa Artom Spiegelmanom i bio publikovan u magazinu Drawn & Quarterly a kasnije je objavljivao nagrađivane grafičke romane. Interesantno je da Sturm navodi kako je pokušao da čita Watership Down kada je bio klinac u sedamdesetima jer su njegovi roditelji imali kopiju ali da mu je knniga bila suviše ozbiljna i debela i da joj se vratio tek trideset godina kasnije i potpuno se zaljubio. On i crtač, Joe Sutphin, inače ilustrator dečijih knjiga sa posebnim interesovanjem za crtanje prirode i životinja iz polja i okućnice, su imali tu sreću da u pripremama za rad na ovom grafičkom romanu budu pozvani od strane Adamsovih ćerki (sam Adams je preminuo 2016. godine) da im budu gosti u Engleskoj a gde su oni mogli da fotografski dokumentuju mnogo lokacija koje je Adams poznavao čitavog života i koje figurišu u narativu kao mesta epske priče o kunićima sa margine što uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke i pokazuju da odlučnost, empatija, uzajamno poverenje i oslanjanje na pametna, originalna rešenja koja iskaču iz tradicionalnog kunićkog života mogu biti put ka prosperitetu i uspehu.

Adams je ovde pogodio još jedan fini balans, prikazujući svoje kuniće kao sa jedne strane vrlo privržene „prirodnom“ poretku stvari – u jednoj od scena u knjizi protagonisti se osećaju ekstremno neugodno kada se kunić iz drugog naselja nasmeši jer ovo nije prirodan način izražavanja emocije za kuniće – ali sa druge strane spremnim da razbiju kalupe tradicije i običaja i urade stvari koje nikada niko nije uradio, ne bi li pronašli utopiju o kojoj je Petuljak sanjao.

Ako ste čitali roman znate da je u pitanju jedna epska priča – a koja se odvija na svega par kvadratnih kilometara teritorije u ruralnoj Engleskoj, što kunićima deluje kao maltene čitav svet – o grupi mladih mužjaka što napuštaju naselje za koje jedan od njih, pomenuti Petuljak, tvrdi da je osuđeno na propast, i traže način da svoje živote vode onako kako oni žele, daleko od nasleđene hijerarhije i cementiranih odnosa moći. Njihova odiseja preko širokih polja i opasnih šuma, pronalaženje titularnog brežuljka, ali zatim i shvatanje da bez ženki njihov život u novoj zajednici ne može da bude stvaran, su sve delovi jedne opojne herojske pripovesti ali drugi deo romana, kada se protagonisti sukobe sa Efrafom, velikim kunićkim naseljem kojim rukovodi autoritarni generl Žilovlak daje celom narativu distinktno moderan ton. U ovom se momentu Watership Down transformiše iz Odiseje u dvadesetovekovnu antiutopijsku priču, pokazujući da je susret sa kunićima koji se smeše iz prvog dela priče bio samo topla proba. Efrafa je zajednica utemeljena na praktično fašističkoj hijerarhiji, sa ideološkom srži koja je ekstremno nacionalistička i harizmatičnim liderom koji je prikazan i kao veoma sposoban, i način na koji glavni junaci rešavaju svoj problem, između ostalog kroz udruživanje sa galebom Keharom, je jedna od Adamsovih najsavršenijih kombinacija naturalističkog i arhetipski herojskog u čitavom romanu. Sa likovima koji tokom narativa sazrevaju i rastu i novim likovima koji se bešavno uklapaju u ansambl, Brežuljak Voteršip je izuzetan narativ a kome su još u sedamdesetih godina zamerali antifeminističke elemente. Ne mislim da je ovo sasvim tačno – iako su ženke od strane kunića u početku percipirane prevashodno kao resurs, one u romanu dobijaju asertivnost i karakter – ali ovo napominjem da se ne misli da je pronalaženje rodnih zamerki u delima popularne kulture nekakav moderni fenomen.

Sturm i Sutphin su Adamsov narativ kondenzovali iznenađujuće efektno, zadržavajući praktično čitavu glavnu priču, samo blago redukujući broj likova (uglavnom kroz spajanje nekih sporednih likova u jedan) i izbacujući prevashodno suplementne elemente kao što su priče o El-Ahrerirnim podvizima od kojih ćemo u ovom stripu videti samo dve. Možda je najproblematičniji element ove adaptacije ne sam jezik, jer ona kao i roman dolazi sa glosarom na zadnjim stranama i čitalac je vrlo slobodan da svaki put kada naleti na termin koji ne razume (poput reči hraka, što označava balegu) okrene zadnje strane i uputi se, već činjenica da imamo posla sa VELIKIM brojem kunića i da oni neutreniranom oku mogu izgledati, pa, isto. Neki od njih su distinktni – Čupa, odnosno Bigwig u originalu se izdvaja svojim bogatim krznom na čelu ali veliki broj običnih kunića je vrlo sličan među sobom i uprkos Sutphinovom vrlo izraženom trudu da im podari individualnost, on nije mogao da ide preko nekih granica naturalističke uverljivosti. Tako da je fer da, ako niste čitali roman, ovo čitate sporije i proveravate ko govori šta i zašto je to u skladu sa njegovim karakterom.

No, s druge strane, Sutphinov rad je izvanredno lep sa jednim izrazito „ručnim“ kvalitetom u olovkama i koloru. Sutphin crta engleski krajolik veoma ubedljivo, dajući mu pitomost i prijemčivost koje ljudi znaju ali mu i udahnjujući element epskog, beskrajnog koje je deo kunićkog iskustva. Pripovedanje ima prostora za table bez teksta i „atmosferu“ i ovo je jedna neobično uspešna adaptacija na kakvu su ljubitelji romana čekali duže od pedeset godina ali mislim da njome mogu da budu izuzetno zadovoljni. Čak i ako nikada niste čitali Brežuljak Voteršip, ovaj strip je, mislim, veoma dobro štivo, a ako jeste, verujem da će u vama izazvati buru emocija. Evo ga na Amazonu.