U nedelji u kojoj smo dobili novi singl Judas Priest nekako sav ostali metal mora da se malo izmakne u stranu i napravi mesta za šutku. No, bilo je još mnogo dobre ili makar zanimljive muzike da se čuje, pa, evo, dok ja igram Spider-mana 2 i Super Mario Bros. Wonder u isto vreme, jer ko ima vremena da čeka, vi navalite na prelsušavanje.

Blek metal, naravno! Taman sam zaustio da pitam koliko to često ukrajinski Mørkt Tre snimaju albume, ali zapravo njihov zadnji pravi album je bio još 2020. godine. Evo, meni je vreme proletelo a verovatno doprinosi i to da su prošlog meseca imali split album sa švedskim Likom (a koji je jednočlani blek metal projekat i nema veze sa drugim švedskim bendom istog imena a koji svira, jelte, švedski death metal). Kako god, novi Mørkt Tre je tu i valja ga ljuljati. Зазирни за обрій je treći album benda i ovde klasifikacija „atmosferični blek metal“ tek počinje da vas priprema na muziku koja na momente odlazi u postrokerskim smerovima i dugo provodi meditirajući preko melodičnih akorda u ugodnoj, intimnoj atmosferi. Naravno, Mørkt Tre se trude da se ne svede sve samo na prijatan, ali nekonsekventan džeming pa su pesme napisane da kapitalizuju na kontrastima između stilova i ovde ima i odličnih momenata u kojima folk-motivi bivaju presečeni brutalnim blastbit nabijanjem, pa onda krautrokerskih psihodeličnih gruv-pasaža i space-rock istraživanja. Uvek postoji spona sa blek metalom i Mørkt Tre ne žele da skroz pobegnu od žanra, ali ovo je jedan odličan primer za to koliko blek metal ima fleksibilnosti i kapaciteta da se širi i razvija bez gubljenja identiteta. Odlično:

https://mrkttre.bandcamp.com/album/–4

Čikaški kvartet Selenoplexia se klasifikuje kao blackened death metal, ali njihov debi album, Exalt and Despair ima u sebi i nešto sludge metal primitivnosti pa je ovo jedna karakterna, ugodna mešavina stilova, rifčina, krljačkih ritmova, atmosfere. Bend stručno šara između brzine i agresivnosti sa jedne strane i tih atmosferičnijih momenata i gruva sa druge, nudeći evokativne melodije i teme, a pevačica zvuči ZVERSKI i ekspresivno i bendu dodaje taj presudni element identiteta što ih izdiže za glavu iz mase kolega. Lepa prva ploča:

https://selenoplexia.bandcamp.com/album/exalt-and-despair-2

Simpatični su čikaški Ashabah kako imaju posebnog člana benda koji piše pesme i tekstove ali u njemu ne svira, a onda imaju i dvoje osoba na vokalnim dužnostima a obe vrište i tako… Debi album, isto Ashabah je simpatičan sa svih strana, nudeći melodični a sirovi blek metal koji uspeva da postigne i taj neki folk ugođaj a bez oslanjanja na ijednu konkretnu narodnu tradiciju. Pesme nisu predugačke i bend se ovde trudi da ideje i teme u svakoj istraži temeljito ali bez zastranjivanja i pretrpavanja aranžmana. Ponešto od toga je manje, ponešto više uspešno ali album ima šarma i drusnu, jeftinu produkciju:

https://ashabah.bandcamp.com/album/ashabah

Debi finskog benda Nôidva sam prilično voleo te pandemijske 2020. godine ističući koliko njegov sirovi šarm lepo leži uz simpatičnu melodičnost. Njegov nastavak, Lappish Shatanism, nije nimalo unapredio produkciju niti odstupio od svoje ponosito garažno-podrumske estetike, ali pesme su i dalje odlične, razigrane, zabavne. Mislim, dobro, ovo je blek metal, sve je to nominalno mračno i opasno, ali… entuzijazam koji Nôidva pokazuju u muzici je prosto zarazan:

Amalekim su delimično poljski, delimično italijanski blek metal bend i taj spoj Mediterana i severnijih delova Evrope lepo radi i na drugom albumu, Avodah Zarah. Ovo je melodičan, dinamičan moderni blek metal, sa epskom atmosferom ali i sa puno ukusnih detaljčića u svirci da bude konzistentno zanimljiv. Naravno da je to sad i previše melodično i atmosferično za moj ukus ali Amalekim su toliko šarmantni da ne mogu da ih ne preporučim. Album izlazi u Novembru ali omiljeni JuTjub kanal omogućava da se čuje ceo već sada:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/avodah-zarah

https://amalekim.bandcamp.com/album/avodah-zarah

I Asagraum su internacionalna postava sa ženama iz Nizozemske i Norveške koje ovde tresu oštar, okultni, opasan blek metal. Veil of Death, Ruptured je treći studijski album za Asagraum i žene ovde zvuče uredno satanistički i pakleno, ali i disciplinovano, maštovito, smelo, a bez gubljenja sirovosti i prljavštine koje su sastavni deo njihovog zvuka. Lepo!

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/veil-of-death-ruptured

Još žena? Ima. Wratheon je do ove godine bio solo projekat jednog Davida Fostera iz SAD ali sa debi albumom, Becoming Nil ovo je sada pravi bend sa najmanje jednom ili dve žene u postavi. Muzika je, pa, kombinacija black i thrash metala a sve sa dosta pank i hardkor neposrednosti u izrazu i mada Wratheon teško da krči neke nove žanrovske putanje, svirka je pošteno žestoka i znojava i to mene odmah kupi:

Francuski sekstet Sangdragon ne radi ništa sa pola snage pa tako osam godina posle prvog albuma stiže nastavak, Hierophant kao dupli disk od skoro osamdeset minuta muzike. Ovo je ambiciozni black-death metal sa puno simfonijskih elemenata, srednjevekovnih instrumenata ženskog horskog pevanja (odlična Cynthia Marciniak) i mada ne mogu da kažem da je muzika benda specijalno po mom ukusu, sav taj teatar i vatromet su spakovani u dosta suvu pdoukciju i album je makar pitak i prijemčiv:

https://sangdragon.bandcamp.com/album/sangdragon-hierophant-double-album-2023

Proslava black-thrash prljavštine i neodgovornosti stiže na split albumu Fuck In Hell’s Evil Bitches gde japanski Abigail i američki Nekrofilth pokušavaju jedni druge da nadmaše u tome ko će bit pijaniji, napaljeniji, vulgarniji. Ali i zabavniji, jelte (Nekrofilth su zabavniji,d a ne bude zabune). Ovo izdaje Hell’s Headbangers i pričamo o sasvim uspelom spoju art brut krša i ipak „produciranog“ ekstremnog metala.

https://nekrofilth-ohio.bandcamp.com/album/fuck-in-hells-evil-bitches

Ume li Finska da razočara? Ne bi se reklo. Evo, debi album dvojca Noitila, snimljen u kolibi duboko u šumi sa tri mikrofona i bez jedenja govana o atmosferama i emocijama nudi besprekorno intuitivan organski, neprskan blek metal kakav je milina samo zamisliti a kamoli čuti. Langennut pritom, iznenađujuće, ne zvuči suviše lo-fi, a kompozicije su od po pet, sedam i osam minuta, sa dovoljno vremena da se razviju i te neke atmosfere pa i čuju emocije, ali sve kroz besomučno testerisanje gitara i nemilosrno prebijanje bubnjeva. Pa još ti vokali! Odlično:

https://noitila.bandcamp.com/album/langennut-2

Hajdemo sad na doom metal, sludge metal, stoner rock, psihodeliju, hard rock… Malfiore su indonežanski, prilično lo-fi stoner doom sastav sa debi EP-jem Decaying Carcass. Ovaj materijal ima dosta dobrih elemenata i bend sa priličnim autoritetom distorzira svoje instrumente u teksturu iz koje izranjaju hipnotički rifovi. Songrajting je nešto na čemu ima još da se poradi, ovde je to više jedan intuitivan proce sa zahvatanjem u sludge, doom i death metal bez mnogo reda i logike. No, šarmantno je:

https://malfiore666.bandcamp.com/album/decaying-carcass

Soul of Salem su iz Barija a debi album, Spellbook im je prijatna kombinacija jako faziranih gitara, gruverskog ritma i melodičnih vokala pevačice Claudije Martinelli. Ovo je doom metal sa dosta hard rock i stoner DNK u svojim ćelijama, psihodeličan i prijatan. Album je produciran možda malo neobično, ali kada se naviknete na to koliko sve zvuči svetlo, jaka separacija instrumenata i trud oko boje i teksture će vas osvojiti. Prijatna, energična a nenapadna ploča:

https://nosliprecords.bandcamp.com/album/spellbook

Njujorčani Sabbath Warlock su zapravo sličnog svetonazora, sa doom metalom u kome ima dosta ’70s hard roka, bluza itd. Novi EP, Fast Radio Bursts ima dobre rifove, dobar ritam i gruv, pet sasvim solidno produciranih pesama negde između heavy metala i doom metala, sa razumno raznovrsnim ritmičkim i harmonskim radom i jedina zamerka ide na pevanje koje je blago isforsirano. Pevač Mark Mitchell ima dobar raspon ideja ali njegov glas, mislim, nije idealan za to što pokušava da uradi. No, to je srazmerno mala zamerka i ovo je prijatan materijal:

https://sabbathwarlock.bandcamp.com/album/fast-radio-bursts

Italijanski jedočlani ženski doom metal projekat Marthe je svoj prvi album, Further In Evil izdao za Southern Lord i to nije slučajno. Ovaj antifašistički, feministički doom metal ima jednu anarhičnu, pankersku dimenziju, blek metalsku oštrinu ali i himničnost koju ne možete poreći. Sve su pesme ovde jednostavne ali pogađaju prave gde treba i u njima nema viškova. Sirovo, na trenutke i naivno ali baš zbog toga dobro:

https://marthesl.bandcamp.com/album/further-in-evil

Smokecastle su osnovani prošle godine u Beogradu a Stardust im je prvi EP i ovo je vrlo dubok zasek u psihodeliju, stoner i doom metal. Zvuk je težak, masivan, a svirka spora ali agresivna, no bend ima prostora i za harmonske avanture i mada se pre svega drži gruva, muzika ne deluje nemaštovito ili skučeno. Smokecastle nemaju problem da pesme gurnu i preko jedanaest minuta valjajući teške, spore rifove i okultne, psihodelične pasaže, samo da bi se vratili u brutalno zakivanje i, evo, mene su prilično ubedeili uprkos vrlo agresivnom masteringu:

https://smokecastle.bandcamp.com/album/stardust

Stone Nomads dolaze iz Hjustona i njihov stoner rok je dosta metaliziran. Album .​.​.​at the Gates of Solitude, njihov drugi, ima i gruv i melodiju ali su rifovi izrazito tvrdi a produkcija napucana, metalska, pa je ovo prikladno za publiku koja voli kada im je stoner rok agresivniji i bješnji. Ipak, Stone Nomads uglavnom ne dopuštaju da im se pesme pretvore u nezanimljive blokove betona i u njima ima dovoljno dinamike i zanimljivih ideja da vas održe budnim i napetim:

https://stonenomads.bandcamp.com/album/at-the-gates-of-solitude

https://stonenomadsgravitoyd.bandcamp.com/album/at-the-gates-of-solitude

Dust Devil su iz Australije a EP Oubliette ima dve pesme zakivačkog, psihodeličnog stoner roka. Mislim, dve pesme ali preko 25 minuta trajanja pa je ovo dosta benga za vaš bak, sa puno mučnog, psihodeličnog gruva, gitara koje prave vratolimije kroz wah wah pedale i ostalog heavy psych menija koji volite i očekujete od ovakvih bendova. Dobar Dust Devil:

https://dustdevildoom.bandcamp.com/album/oubliette

Za ljubitelje južnjačkog šmeka u teškom roku tu su 20 Watt Tombstone iz Viskonsina i njihov slajd gitarama i močvarnom rakištinom zaliveni stoner rok na albumu The Chosen Few. Ne znam što bend ovo ne stavlja na Bandcamp ali muzika je, i pored preglasne, agresivne mastering-papazjanije, vrlo dobra:

Debi EP danskih Patron zove se isto Patron i ugodno spaja stonerski gruv sa doom metal dramom. Članovi su već iskusni, sa dugačkom kilometražom u bendovima poput Anoxia i Chiro pa i Patron zvuči instant-patinirano i kvalitetno. Kombinacija teških, lepljivih rifova i dramatičnih, romantičarskih vokalnih aranžmana fino funkcioniše i Patron imaju sa čime da se predstave svetu:

https://patrondk.bandcamp.com/album/patron

Austrijski High Brian nisu mnogo „heavy“ ali svakako spadaju u heavy psych departman rok muzike. Album Five, Six, Seven (i, ne, ne postoji album One, Two, Three, Four koji bi mu prethodio) je ugodno psihodeličan sa puno efekata na gitarama i mnogo teksture. To što bend ne gazi svom snagom svejedno ne oduzima na energiji pesmama čiji su gruv i teme ugodno prefarbane nežnim, melodičnim pevanjem. Veoma prijatna ploča sa puno sitnog, smislenog eksperimentisanja.

https://highbrian.bandcamp.com/album/five-six-seven

Francuzi Occult Hand Order su „heviji“ mada je njihov album, Silence By The Raging Sea i sam naglašeno psihodeličan i raznovrstan. No, ova momčad iz Liona ide na kombinaciju ozbiljne svemirske psihodelije i okultnog dooma i ima vrlo težak, vrlo glasan miks i master gde su instrumenti totalno in your face i treba i malo treninga da se čuje da muzika ima i slojevitost i dubinu. Solidno je to, a na momente i odlično:

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/silence-by-the-raging-sea

Dream Unending i Worm su izdali split album, Starpath i ovo je za sada vrhunac istraživanja novih putanja u doom metalu koja smo čuli kod pitsburškog izdavča 20 Buck Spin. A mislim, ako se sećate kakvi su bili pojedinačni albumi ove dve postave, znate da tu nema zezanja. Dream Unending ovde ulaze u fulu u jedan progresivni doom modus rada sa dugačkim pesamama i masom ideja koje ne zvuče nabacano iako umeju da budu jeretičke a onda Worm dođu sa svojim proggy black metal doomom i zatrpaju vas odozgo bizarnim jukstapozicijama, čudnom produkcijom, eksperimentisanjem koje je smelo ali daje rezultate. Opasno:

https://20buckspin.bandcamp.com/album/starpath

Ah, ljudi, NOVI Ozric Tentacles? Pa dokle Ed i ekipa misle da rade? Naravno, Lotus Unfolding zvuči kao maltene bilo koji album koji ste nasumično izvukli iz četrdesetogodišnje karijere instrumentalnih psihodeličara iz Somerseta i neću ni da kažem da ovo nije ni na koji način inovativno ili eksperimentalno. Ali bend stalno menja članove, ima dotok sveže krvi i ovde se čuje jedna vitalnost u svirci koja godi. Ovaj bend je meni uvek bio primer rok benda koji mogu da slušaju zakleti „denseri“, bar oni koji vole psihodeličnije forme plesne muzike pa se i ovde trenserski sintisajzeri sudaraju sa prog-rok gitarama a ritam je poletan i žestok. Uz Ozric Tentacles bukvalno uvek znate šta dobijate i to je uvek makar vrlo dobro:

https://kscopemusic.bandcamp.com/album/lotus-unfolding

Za publiku kojoj nije prijatno dok joj nije izrazito mučno, tu su Stomach iz Ilinoisa. Ova dva čoveka na albumu Parasite valjaju skoro neizdrživo težak, spor i abrazivan sludge doom metal potopljen u najcrnje mastilo i ostavljen u podrumu da crkne. Album ima osam pesama ali sve zvuči kao jedna neprekinuta seansa torture u kojoj će možda, ako imate sreće, da vam pred očima jednom bljesne bela svetlost razuma. Treba izdržati ali dobro je:

https://stomachdoom.bandcamp.com/album/parasite-3

Grčki Unverkalt su na trenutke malo kao Pink Floyd koji sviraju jako distorzirani post-metal. Znam da to sad zvuči i kao možda prejaka pohvala, ali ovo je izdao Argonauta Records a oni se ne zajebavaju. „Ovo“ se odnosi na album A Lump of Death: A Chaos of Dead Lovers i mada Unverkalt svakako većinu vremena više vuku na alternativni rok nego na Pink Floyd, njihov post-metal sa ženskim vokalima je zanimljiv i privlači, pa i drži pažnju. Emotivno, melodično a jebeno mračno:

https://unverkalt.bandcamp.com/album/a-lump-of-death-a-chaos-of-dead-lovers

Nizozemski trio Bismut svoj instrumentalni progresivni teški rok izvodi sa dosta ubedljivosti i šmeka da ja ne krenem da gunđam kako je sve ovo samo džemovanje i kako bi trebalo da sednu i napišu prave pesme da bi im muzika stvarno radila. Album Ausdauer uglavnom dobro radi jer je ovo vrlo „power trio“ format sa puno mišićavog rada, ali bez nekakvog agresivnog fokusa na virtuoznosti, već sa jasnim kolektivnim naporom da se teme lepo postave i razrade kroz improvizaciju. Pesme su dugačke i ima tu i malo meandriranja i praznog hoda, ali prijatno je…

https://bismut.bandcamp.com/album/ausdauer

Ripple Music za ovu nedelju servira malo teškog roka iz Bretanje. Appalooza su trio iz Bresta u kome dva od tri člana imaju moćne brade a album The Shining Son je neka vrsta konceptualnog opusa koji se bavi popriličnim brojem religijskih slika i simbola. I dok vi sad očekujete da muzika bude spora i svečana, The Shining Son TRESE. Ovo je definitivno pitkija, razigranija strana teškog roka i Appalooza su negde između QOTSA i Soundgarden, ali iako ja ni jedan od ta dva benda nešto sad ne kujem u zvijezde, mora se priznati da Francuzi pišu dobre pesme. Zapravo, solidne pesme sa odličnim incidentima unutar kompozicija koji stalno osvežavaju moje interesovanje za njihovu muziku. A i svirka je energična i poletna i ovo je album dobrog raspoloženja i solidne dubine:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-shining-son

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-shining-son

A isti izvrsni izdavač nam donosi i debi album bostonske stoner supergrupe, Blood Lightning, nazvan isto Blood Lightning. Ovaj projekat, osnovan krajem 2020. godine od strane članova GOZU, Sam Black Church, Worshipper i We’re All Gonna Die je maltene kompjuterski doteran da bude idealan za Ripple Music katalog, sa niskim štimom, teškim rifovima i stamenim ritmom ali onda i sa NWOBTHM gizdavošću u pevanju i solažama. Taj spoj gruverskog stoner roka i šmekerskog heavy metala stvarno dobro radi i Blood Lightning imaju šest opakih pesama koje je pritom snimio i miskovao Benny Grotto a u čiji CV spada i rad sa Rolling Stones i Aerosmith pa je uz dobar, dubok mastering Alana Douchesa ovo jedan MONSTRUM od ploče Još se i završava obradom Sabbathove Disturbing the Priest sa zlosrećnog Born Again a koji, evo i 40 godina kasnije postojano potvrđuje svoj status tajno najnestašnijeg Black Sabbath albuma IKAD. Opako:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/blood-lightning

Ni rimski Heavy Psych Sounds Records nije sedeo skrštenih ruku pa smo dobili novi album portlandskog trija Hippie Death Cult. Nazvan Helichrysum ovaj treći dugosvirajući opus u šestogodišnjoj istoriji benda nudi dobre rifove, maštovite gitarske arabeske, fin gruv i upečatljivo pevanje basistkinje Laure Phillips. Eddie Brnabić koji svira gitaru je i producirao ovaj album i sve zvuči dosta organski i prirodno energično a što se uklapa uz pesme koje su gruverske i rokerske a da opet čuvaju meru pretećeg, tamnog zvuka koji ide uz drogirani stoner rok. No, bend pre svega zvuči kao troje muzičara koji sviraju ZAJEDNO, neupeglano, prirodno, telepatski povezano i ovakva hemija stvarno vredi da se čuje. Odlično, kao i uvek:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/hippie-death-cult-helichrysum

Prelazimo na brže forme: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Spinne su uprkos nemačkom imenu – iz Meksiko sitija. I sviraju thrash metal eksplicitno nameran da sačuva klasični kalifornijski Bay Area zvuk, dajući mu taman toliko modernog koliko mu je potrebno da živi i prosperira. EP The Shimmer vrlo jasno prenosi uticaje Exodusa, Slayera i Metallice koje bend pominje, ali Spinne ih stručno upliću u pesme koje imaju sopstveni kvalitete i identitet i zvuče istovremeno i tradicionalno i svoje. Dobri rifovi, solidno pevanje i ODLIČNE solaže, sve to solidno producirano i odsvirano za desetku, pa ovo treba da čujete:

https://spinnemx.bandcamp.com/album/the-shimmer

Ne znam šta bi ime Comaniac trebalo da znači (Manijak u komi? Manijak za komu?) ali četvrti album ove švajcarske skupine je, pa, tehnički kvalitetan thrash metal koji se trudi da ne bude samo sprint unapred iz sve snage, nego da ima dosta promena ritma, melodije i prepoznatljive teme, jednu (vrlo blago) progresivnu inklinaciju. Nije da ja ne volim da je thrash jednostavan, prirodan i brz, volim, ali imaju i Comaniac šta da ponude. None For All ima devet pesama i mnogo truda oko toga da svaka od njih ima distinktne teme i aranžmane pa ovaj album prijatno iznenađuje na svakom koraku:

https://comaniac.bandcamp.com/album/none-for-all

War Curse su iz Sinsinatija a album Confession je iz Metalike i Testamenta, ako tako mogu da kažem. Hoću reći, treći album za ekipu iz Ohaja je na tragu melodičnije, gruverskije interpretacije thrasha koja zaista ima Metallicu i Testament kao polaznu tačku ali onda još malo više zavrne ka hard roku i tu se onda dese zanimljive stvari. Ne uvek i DOBRE, ali bend se trudi da ne bude puka imitacija slavnih prethodnika i to treba ceniti:

https://warcursemetal.bandcamp.com/album/confession

Argentinci Violent Execution su svoj živi album nazvali Sensación Mosh en vivo pa je jasno da ćete ovde čuti mošerski, old school thrash i thrashcore. Bend ima taj klasični ’80s pristup pesmama, sa keči rifovima i dobrim gruvom, ali i sa brzom, nervoznom svirkom, tekstovi obrađuju i te neke sociopolitičke teme i sve je kao da je opet 1989. godina. Pritom album zvuči vrlo dobro, sa kvalitetnim miksom i dosta pesama sa prošlogodišnjeg, trećeg studijskog albuma. Odlično:

https://violentexecution1.bandcamp.com/album/sensaci-n-mosh-en-vivo

Maltežani Animamortua na debi albumu, Gods Among Us piče progresivni thrash sa dosta apetita. Nije da ovde nema normalnih rifova i hedbengerskih ritmova, ima, i muzika nije nekakav džezirani metal, ali aranžmani, teme i melodije su dosta ambiciozni, a pesme progresivno sve duže traju do kraja album a koji se završava sa trodelnom svitom Lunar Sentinel. Jeste, to je taj naučnofantastični thrash metal koji pominje i tamne materije i heliocentrizam i dopašće se i heavy metal i progressive metal publici. Fino je:

https://animamortua.bandcamp.com/album/gods-among-us

Znate već kako Latinoamerikanci sviraju thrash metal, brzo, nervozno, napaljeno, pretičući sami sebe. Kada u tome postoji i mera discipline i urednosti, to je najbolje na svetu. Represalia iz Bogote su tu negde, i njihov prvi album contrahechos isporučuje robu kao vaš omiljeni diler, u zabitoj uličici, iza kontejnera. Ovo je brutalan thrash, sa daškom death metala ali i uličnog, nabadačkog hardkora i koktel funkcioniše odlično, sa izvitoperenim, bolesnim rifovima, užasnim vokalom i ritmovima koji često sapliću sopstvene noge. Odličan album, odličan bend:

https://represalia.bandcamp.com/album/contrahechos-2

Dobro, i Španci umeju da ga istresu za sve pare pa iako Angelus Apatrida, bend sa preko dve decenije iskustva i sedam albuma iza sebe na novom, Aftermath, zvuči prilično rutinski i produciran onako uredno ali i bez dinamike kako Century Media bendovi znaju da zvuče, jebiga, ljudi umeju da naprave pesmu. Jeste, sve je to „mejnstrim thrash“ ali je dobar, ili makar korektan, sa dovoljno gruva, dovoljno brzine, dovoljno proverenih fora da kod mene proradi. Album ima i dve pesme snimljene uživo, čisto da čujete da bend i na koncertima zvuči jednako profi:

https://centurymedia.bandcamp.com/album/aftermath

Sunnycide je pomalo čudno ime za bend, ali dobro, ljudi su iz Ontarija. EP Descent // Martyr ima dve pesme BRUTALNOG zakivanja na razmeđi sludge metala, death metala i haotičnog hardkora. Znate šta da radite sa tim. Srećno i slava vam:

https://sunnycide.bandcamp.com/album/descent-martyr

Ako ne možete u teretani da postignete svoju optimalnu radnu temperaturu sem ako u slušalicama nemate death metalom isprljani beatdown hardcore koji prave Rusi nastanjeni u Njujorku, BAŠ IMATE SREĆE. Kursani nisu naročito maštoviti ali EP Н​о​к​а​у​т п​о​щ​е​ч​и​н​о​й ima dve pesme postojanog, tvrdog beatdwon gruva i uz ovo se gvožđe diže praktično samo!

https://kursani.bandcamp.com/album/–2

Singapurski xdetesterx imaju lep Promo 2023 sa dve pesme vrlo heavy, ali i vrlo dobrog straight edge metala. Tekstovi su skroz na liniji a muzika teška, gruverska, moćna. Odlična produkcija i brutalna svirka ove mlade ekipe:

https://xdetesterx.bandcamp.com/album/promo-2023

Česi See You in Hell osnovani su još 1999. godine i sviraju energični d-beat hardcore sa distinktnim ukusom dvedesetih. Novi album, Do smrti a je​š​tě d​á​l snimljen je još pre godinu dana ali je tek sada izdat, verovatno da se uklopi sa nekim drugim planovima benda. Kako god bilo, ovo je izvrsna ploča patiniranog, kvalitetnog krastpanka sa prepoznatljivim rifovima odličnom hemijom između muzičara, odličnom, mesnatom produkcijom. Tako jednostavno a tako moćno, pa još dostupno po ceni koju sami ponudite. Izvrstan dil!

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/see-you-in-hell-do-smrti-a-je-t-d-l-lp

Missing Bodies su pankerski thrashcore bend iz Meksika a čiji EP  Cuerpos Perdidos sa sedam pesma prošeta kroz sasvim finu količinu rifova, tema, raspoloženja. Missing Bodies umeju da idu i u „post“ smeru mada im je muzika uvek bazirana na propisnom thrashu i pesme su kratke, besne, dobro producirane pa se po ceni od koliko date ovo izdanje samo od sebe preporučuje:

https://missingbodies.bandcamp.com/album/cuerpos-perdidos

Days Spent su kvintet sa Floride koji drma taj neki standardni metalizirani moškor. Njihova diferencija specifika je pak da imaju ženu za mikrofonom i to zvuči odlično. EP Grieve/ Thrive ima četiri pesme i ni jedna se ne zove ni Grieve ni Thrive ali su rifovi pravoverni, gruv moćan a pevanje izvrsno. Nema greške:

https://daysspent.bandcamp.com/album/grieve-thrive

Inherit the Curse iz Bremena po sopstvenim rečima proizvode „nihilistični hardkor“ pa ako se osećate nihilistično, probajte njihov EP Condemnation na čijem omotu skelet mačem probija zemaljsku kuglu da joj konačno presudi. Neko bi ovo nazvao i albumom jer ima osam pesama koje nisu nekakve mikroskopske veličine, mada je istina da tu ima i jedan intro… U svakom slučaju, ovo je malo hardcore, malo blek metal, malo grindcore, bučno je ali i maštovito i ima šta da se čuje, a po ceni od koliko date u pitanju je sjajna ponuda:

https://inheritthecurse.bandcamp.com/album/condemnation-ep

Etienne Meessen kaže za sebe da je „neprofesionalni muzičar“ iz Nizozemske, samouk ali sa 25 godina iskustva pa onda i njegov aktuelni projekat Izua zvuči veoma dobro. Minialbum Vidura je negde između grindcorea i nekakvog old school metalcore izraza sa možda malo false grind/ mathcore začina. Ja ga sad tu komplikujem ali Vidura je instant prijemčiva, ekspresivna kolekcija energičnih pesama koje imaju maštovite rifove, energiju, eksplozivnost. Odlično producirano, takođe, ne treba propustiti:

https://e10mason.bandcamp.com/album/vidura-2

Litvanski Stranguliatorius imaju iza sebe tri albuma ali novi EP, Death Grind Degenerates ve ć i imenom sugeriše da je u pitanju manifest pa je dobro mesto za upoznavanje sa bendom za koji nikada niste čuli. I, da, naravno, ovo je death metal sa organskijim, gruverskijim strukturama pesama te ljupkim ispadima blastbitova, zvuk je težak, ne baš LEP ali ne i neprijatan, a bend dobro trese:

https://stranguliatorius.bandcamp.com/album/death-grind-degenerates

Loathe iz Perta u Australiji nude vrlo tvrd, brutalan deathgrind na debi EP-ju Null and Void. Mislim, EP, jelte, ima 14 pesama i ovde se svira sa pedalom za gas naguranom do patosa sve vreme, sa pesmama od kojih samo jedna prelazi dva minuta a većina je ispod jednog minuta. Zvuk je tvrd do bola, svirka jako disciplinovana i bend perfektno prelazi iz mitraljeskih blastbitova u „mirnija“ srednjetempaška zakivanja, donoseći samo agresiju i pakao:

https://loathedeathgrind.bandcamp.com/album/null-and-void

Wield je iz Tusona, Arizona i mislim da je u pitanju jednočlani grindcore projekat koji je ove godine već imao debi album a  Communion of Crank mu je drugi EP posle njega. Sve je to korektan moderni grindcore sa dosta gruva i solidnom emulacijom matrica koje su postavili Pig Destroyer i njihovi ispisnici, i produkcija je sasvim okej. Wield nema nikakav poseban sopstveni zvuk, ali ovo je ugodno za slušanje:

https://wieldgxc.bandcamp.com/album/communion-of-crank

Česi Slup su iz Brna kao See You in Hell odozgo, a iza sebe imaju dva albuma. Self torture je novi minialbum i ovo je vrlo solidnih osam pesama klasičnog češkog grindcore/ goregrind izraza. Bend je vrlo očigledno deo iste tradicije kao, recimo, Gutalax ili Jig-ai, i ovde ima i kvalitetne produkcije i vrlo tvrde svirke i dovoljno progrgljanih vokalnih linija da se goregrind publika pošteno (samo)zadovolji. Pristojne pesme, generalno lepo izdanje:

https://slup.bandcamp.com/album/self-torture-2

Bestial Tongues su iz Nju Džersija i njihov deathgrind je dosta napet, pun tenzije i disonantnih a zaraznih rifova. Ima ovde i death metal težine, progresivnijeg aranžiranja pesma i dosta kompleksnosti u pesmama a bend, iako još nema album, sa nekoliko dosadašnjih EP-jeva pokazuje da doseže zrelost. Vredi proveriti novi EP Horrified Animal King, bez obzira da li više volite grindcore ili death metal:

https://frozenscreams.bandcamp.com/album/horrified-animal-king

Charnier su iz Bresta u Francuskoj ali im je EP Disgust miksovao i masterovao Will Killingsworth iz uglednog studija Dead Air u Masačusetsu. To govori i o ambiciji ove postave – kojoj će ovo biti prvo pravo izdanje nakon demo snimka od pre četiri godine – ali i o kvalitetu muzike. A ta muzika je nemilorsdni, moderni grindcore, sav u spidu i krljanju, sa pesmama od po minut i po, razornim rifovima i izmučenim, vrištavim vokalima. Ne mnogo originalno, ali zapaljivo, kvalitetno, bombastično i zabavno a plaća se koliko date što je VRLO fer:

https://charniergrind.bandcamp.com/album/disgust

Švajcarci Stortregn su verovatno i premelodični za moj račun ali njihov šesti album, Finitude vredi poslušati. Iako je ovo nominalno black death metal, sa progresivnijim naklonom, spoj žanrova u materijalu je impresivan, sa čistim progresivnim rokom pa i džez-rokom koji se prirodno useljava između blastbitova, ćelavom bas gitarom i akustarama koje samo sevaju unaokolo i kompleksnim, malo i razmetljivim aranžmanima. Sve je to možda previše barokno, previše ARANŽIRANO za moj jednostavni ukus, ali je impresivno i vredi da se čuje:

https://stortregn.bandcamp.com/album/finitude

Ha, Im Tode su Amerikanci a ne Nemci, iako ime sugeriše drugačije, a treći album, a drugi ove godine, Dawn of Devourment je, za mene, neočekivano zdrava kombinacija nestašnog, agresivnog death metala sa malo blek metal začina i atmosfere. Bend je ovde jako raspoložen i ima jednu kinematsku dimenziju u svojim energičnim black-death kompozicijama tako da se „atmosferičnost“ ovaploćuje ne u za metal uobičajenim pasažima bez pravog rifa, gde se samo neki akordi diskretno vrte u pozadini već u temama koje imaju prijatan bliskoistočni šmek i lepo se uklapaju uz agresivni, tehnički vrlo kompetentni death metal. Fino:

https://imtode.bandcamp.com/album/dawn-of-devourment

Mladi kostarikanski bend Mörtual iza sebe ima par kratkih izdanja a ovogodišnji demo-snimak, Evil Incarnation ih predstavlja u vrlo prijatnom svetlu. Mislim, neprijatnom za normalan svet, ali ako volite prljav, sirov, mračan old school death metal, Mörtual imaju tačno ono što vam treba. Ovo je šest pesama zujećih, pretećih rifova i pećinske krljačine, sa gitarama koje pršte na sve strane (slušajte uvod za Dimensional Chaos), jakim tempom i pevačem koji pošteno i ljudski mumla i urla celim putem. Razaranje, a sve to po ceni koju sami odredite:

https://mortualofficial.bandcamp.com/album/evil-incarnation-2

Seraphic Entombment iz Alabame svoj debi album započinju bez kompromisa i ikakvih pogledavanja u nekakvom „komercijalnom“ smeru. Sickness Particles Gleam kreće doom-death kompozicijom od dvanaest minuta bolesnog, surovog, sporog i teškog zabadanja. I ceo album je takav, kombinujući razaračke death metal rifove sa teškim, sporim doom gaženjem. Bez milosti, ali uzvišeno, transcendentno, moćno. Plus omot je odličan. Ako volite ovako mučnu i tešku muziku, Seraphic Entombment znaju kako da vas zadovolje:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sickness-particles-gleam

Iako su francuski Saddict bliski metalcoreu po nekim elementima svoje muzike, drugi album, ReVolt im ima vrlo zdravu death metal osnovu. Pesme su gruverske, istina je, ali su rifovi u dobroj meri pokupljeni od Slayera, atmosfera je primereno mračna a pevačica Brgitte provodi veliki deo vremena u dubokom, death metal registru. Ako niste BAŠ old school death metal čistunac, ovo je vrlo prijatna, prijemčiva ploča:

https://saddict.bandcamp.com/album/revolt

Da se ne kaže da svesno izbegavam melodični death metal evo novog EP-ja kanadskih Beyond Fiction. Nazvan Monuments, i sa solidnih pet pesama on mi je za slušanje prijao najpre jer se ovde ne odstupa naročito daleko od templejta koji ja volim a templejt su, naravno The Black Dahlia Murder. Nisu Beyond Fiction imitacija kolega iz Mičigena ali svakako slede njihov primer pa su im pesme brze i energične a melodičnost iako epskog zahvata uvek presvučena preko mišićave, znojave matrice. Produkciji bih štošta imao da zameram ali Monuments je pitak, lep materijal:

https://beyondfiction.bandcamp.com/album/monuments

Nizozemski Ecocide su debi album izdali još 2013. godine i trebalo im je deset godina da naprave nastavak. Metamorphosis je nekomplikovna ali u sebe sigurna ploča mošerskog, tamnog old school death metala sa ostacima thrash rifova u svom digestivnom traktu. Čvrsta svirka, dobar gruv, solidna produkcija, Ecocide su ponuda koja se ne odbija, pogotovo ako volite Obiruary, Morgoth i njihove ispisnike:

https://ecocide-osdm.bandcamp.com/album/metamorphosis

Nemački Incremate kažu da su ih od osnivanja 2007 godine morile česte promene postave i meandriranja u stilu ali su ipak uspeli da dođu i do četiri albuma. Unexposed, aktuelni, je ploča gruverskog death-thrash materijala koji vas neće poravnati sa patosom ili ostaviti bez daha, ali moći će da vas zabavi. Rifovi su ložački, pevanje zagrobno a atmosfera prijatna. Solidno producirano i ukrašeno lepim solažama, vredi da se čuje:

https://incremate.bandcamp.com/album/unexposed

Exhumed​.​.​. From The Unhallowed Ground je debi album poljskih death metalaca Putrid Evil koji poslednjih deset godina tešu zanat snimajući split albume i EP-jeve. Prvo dugosvirajuće samostalno izdanje je puno vrlo old school testerisanja sa čak četrnaest srazmerno kratkih pesama sirovog death metal i deathgrind zvuka, namenjenog publici koja voli dobar, zarazan rif i šutku. Nema greške, kao da smo ponovo u osamdesetima:

https://putridevil.bandcamp.com/album/exhumed-from-the-unhallowed-ground

Ako volite kad je death metal i brutalan i melodičan, pa da zanese malo i ka simfonijskim aranžmanima, Francuzi Splice su se upravio vratili posle deset godina pauze što je započela izlaskom njihovog debi albuma. EP  Crypsoria’s Echoes je taman dovoljno brutalan za moj ukus, da Splice jasno razdvoji od moderne melodeath matrice koja je često bliska black metal i metalcore formatima, a aranžmani imaju dovojno simfonijskog da muzika bude zabavno teatralna, ambiciozna ali ne pretenciozna. Pet pesama dobre krljačine za pet evra, legitimno:

https://splicemetal.bandcamp.com/album/crypsorias-echoes

Kanađani Display of Decay ne mare mnogo za melodiju. Njihov death metal je agresivan, udarački, uglavnom u srednjetempaškom gruvu ali nedvojbeno nameran da slušaoca pokori nemilosrdnim gaženjem i volumenom. Četvrti album, Vitriol ne puca od neke velike kreativnosti ali produciran je korektno, svirka je uredna a pesme se nižu kao na traci, krljaju i vrlo časno žure da se sve završi za pola sata pre nego što postane dosadno. Pošteno:

https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/vitriol

Daleko brutalniji su pak španski Putrid Torso čiji debi album Trails Of Hypnotized Human Veins (seriously, šta uopšte ZNAČI taj naziv albuma?) rešeta ko iz mitraljeza i poliva disonantnim, mučnim rifovima. Ovo je onaj brutal death metal koji vam preplavi sva čula stižući od nula do sto za dve sekunde i samo će najistreniraniji ostati posle prve pesme i prepoznati da je muzika ova dva Španca zapravo prilično kompleksna, promišljeno napisana pa i zarazna kad se naviknete na intenzitet zvuka:

https://putridtorso.bandcamp.com/album/trails-of-hypnotized-human-veins

Na sasvim drugoj strani su kijevski Mordox čiji minialbum Grand​$​lam ponosito pronosi wigga slam barjak kroz ovonedeljnu ponudu. Ovo je, dakle, slamming death metal izmešan sa siledžijskim beatdown hardkorom, hip hopom, gangsterskom estetikom i svim onim što „pravi“ death metal nikada ne bi trpeo. Ali Mordox to lepo upliću sa sve semplovima i repovanjem, i ako se ikada nađete u idenitetskoj krizi i ne budete sigurni da li ste više metalac, reper ili, jelte, običan čovek iz naroda, umirujuće je znati da imate muziku za takve trenutke:

https://mordox.bandcamp.com/album/grand-lam

OK, OK, možda vam je gangsterski slem isuviše daleko od onog što tražite u death metalu, evo, imate Cryptic Hatred, mlađani finski trio sa dve mračne, old school pesme death metala savršene atmosfere i gruva na split EP-ju sa zemljacima Azatoth. Ne znamo kakva je druga strana ploče, Azatoth je nije stavio na Bandcamp (još uvek), ali  Mystique Sorcery i Obnoxious Path To Immortality su dve dobre pesme pa je i samo izdanje, Obnoxious Path of Reincarnation, što se tiče mene, njima legitimisano i vredi vašeg vremena i para:

https://cryptichatred.bandcamp.com/album/mystique-sorcery-obnoxious-path-to-immortality

Zagrepčani Emberam zvuče odlično na demo snimku  Presumed Guilty. Ovo je old school tech death metal, dakle, manje kompjuterski ispolirana, post-ljudska mešavina nerazaznatljivih rifova i ritmova sviranih zaslepljujućom rzinom, a više organski, zabavan blend gruva i krljanja, sa basom bez pragova i vokalima po uzoru na Atheist. Vrlo solidna produkcija, lepi rifovi, melodične solaže, odlično:

https://emberam.bandcamp.com/album/presumed-guilty

Kad smo već kod death metal progresive, ove godine smo već imali neke bisere u tom podžanru a sada su Afterbirth dropovali svoj treći album, In but Not Of i, oh koliko je ovo dobro. Mislim, nije album nedelje samo iz tehničkih razloga! Afterbirth su svačiju pažnju privukli prošlim albumom, za Unique Leader 2020 godine negde s početka pandemije, ali novi album je izdao Willowtip i bend se uprkos tome da i dalje ima element brutal death metala u svom zvuku, zapravo mnogo prirodnije uklapa u katalog ovog izdavača. In but Not Of je intenzivno maštovit, kreativan album gde krljačina nije obavezni sastav već prirodan deo muzike koja eksperimentiše sa svim, od harmonije, preko gruva, dinamike i brzine do atmosfera i opšteg filosofskog naklona materijala. Ovo je ponovo snimano u studiju Menegroth: The Thousand Caves u Kvinsu a iskusni Colin Marston je napravio MAGIJU na planu miksa i masteringa. Afterbirth uspevaju da budu bend i za brutal death i progressive metal publiku, svirajući muziku koja je istovremeno i opskurna, hermetična, drsko eksperimentalna, brza, teška, abrazivna ali onda i neagresivna, prijateljska, inkluzivna. Album je izuzetan a Afterbirth krče nove puteve za ekstremni metal:

https://afterbirthnydeathmetal.bandcamp.com/album/in-but-not-of

Poljaci Martyrdoom imaju „doom“ već u imenu ali njihov drugi album, As Torment Prevails sastavljen je pre svega od teškog, mesnatog old school death metala (sa sve Autopsy obradom na kraju) pa je doom metal ovde korišćen samo stručno, spretno, kao dodatak nabadajućoj death metal osnovi. I to dobro funkcioniše. Martyrdoom imaju dobre, evokativne rifove, solidan gruv i upečatljivog pevača a muzika je producirana korektno. Fina ploča:

Evo nas na kraju, sa multi i krosžanrovskim izdanjima i sa heavy metalom starog kova. Za početak, Danci Sylvatica nisu previše po mom ukusu ali im ne mogu poreći trud oko razvijanja svog izraza a koji se nalazi na tački srastanja skandinavskog folka sa sve herojskim „vikinškim“ momentima, i melodičnijeg blek metala. Treći album, Cadaver Synod je sav uzvitlan i raspevan, pun ukrasa i mikromenadžovanja svakog takta i dobro, meni je to pretrpano događajima, ali teme umeju da budu zarazne a bend se svakako trudi da ostavi utisak. Treba čuti:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/cadaver-synod

Kinezi Misty Mountain – odnosno 岚之山– sviraju vrlo programski postavljenu verziju melodičnog, neoklasičarskog power metala na svom debi albumu, The World Needs Heroes i, ako volite neoklasičarske aranžmane i melodičnost, operski sporan izmešan sa klasičnijim heavy metal vokalima, jednu generalno epsku, herojsku atmosferu, ovo je za vas. The World Needs Heroes zvuči kao, pa, nekakva kineska verzija tolkinovskog metala jednih Blind Guardian i ovo mislim u sasvim pozitivnom smislu, bez konotacija o jeftinom imitiranju koje nažalost i dalje često podrazumevamo kada koristimo atribut „kineski“. Naprosto, ovo je melodično i romantično i možete da zamislite ove pesme u nekom MMO naslovu napravljenom za kinesku publiku sa svojim optimističnim, epskim zahvatom i zaslađenim aranžmanima. Produkcija svakako jeste nešto gde može da se kritikuje „plastični“ zvuk, odsustvo dinamike i sve redom što i inače kritikujem kod modernog power metala, ali Misty Mountain su napravili maksimum od onog što su imali na raspolaganju i ovo je album koji mene može da impresionira na tehničkom planu a nekom mlađem i manje ciničnom će biti i veoma ugodan za generalno slušanje:

https://mistym.bandcamp.com/album/the-world-needs-heroes

Konektikatski Entierro jesu do svog drugog, aktuelnog albuma, The Gates of Hell naporavili tranziciju iz stoner roka ka klasičnijem heavy metal izrazu, ali ovde ima još dosta bluzerskog šmeka, stonerskog gruva i generalno rokenrol štimunga umešanog u nešto stzilizovaniju, melodičniju heavy metal muziku. Prija to ušima, pogotovo ako ste skloni hard rok strani spektra pa je The Gates of Hell, uprkos imenu, album dobrog raspoloženja i plesnog ritma:

https://entierro.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Ballsqueezer su, ako iz imena nije jasno, humoristički power metal bend iz Slovačke. Kako to zvuči? Pa… neobavezno, ali melodično, prijatno. Bend pritom snima neočekivano mnogo pa je Jalapenos već drugi njihov album ove godine (prošle su imali dva, pretprošle tri…) i mada naravno to donekle znači i da su pesme relativno jedostavne, bend ima prijatan zvuk i ako ste skloni relaksiranoj, humorističkoj metal-svirci, može da se sluša:

https://ballsqueezer.bandcamp.com/album/jalapenos

Savage su heavy metal ekipa iz Bavarske sa vrlo jasnom orijentacijom na kalifornijski zvuk osamdesetih i tu neku malo mračniju, zajebaniju stranu sunset strip formule. Izdavač, Dying Victims Productions konkretno pominje W.A.S.P. i Motley Crue i oba benda se čuju u zvuku i izvedbama na debi albumu, Glory Riders. Dakle, ovo je cheesy ali epski sleaze/ heavy metal sa produkcijom koja se izrazito trudi da uhvati zvuk osamdesetih i, ako ste naštimovani na pravu retro frekvenciju, ovde ćete se lepo provesti:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/glory-riders

Slowburn su iz Madrida a Fire Starter im je debi album i ovde dobijamo tradicionalni heavy metal sa ’80s šmekom. Dakle, fajterski rifovi (u skladu sa izdavačem – Fighter Records), energičan ali ne prebrz ritam i pevač koji se napreže da peva u visokim registrima. Nekome je to i tada bilo bezveze, ali meni je danas slatko i nostalgično. Pesme nisu nemaštovite i bend se trudi da osveži trad-metal matricu sa malo ukrasa ali je ovo u principu negde između Judas Priest i Riot i ako volite ijedan od ta dva benda, Slowburn treba da čujete:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/fire-starter

Grinded Grin su ugodno avangardni spoj džeza, improvizacije i teškog roka kakvih ima na sve strane, istina je, ali ovo je bend iz Zagreba pa tako odmah bliži našim srcima. Fledge je drugi album ovog (sada) sedmerca (sa dve bas gitare u postavi, pa nek ide život), a posle mase EP-jeva u poslednjih par godina i ova (ne isključivo ali uglavnom) instrumentalna, gruverska muzika je raspoređena u pet kompozicija koje su smeštene na finu poziciju između „nove muzike“ i muljavog stoner gaženja. Sve je to pametno i promišljeno a opet zvuči primalno i sirovo, sa odličnim kombinovanjem saksofona i sintisajzera sa gitarama i bubnjevima. Ima čak i pevanja, i to ženskog. Ne propustiti:

https://grindedgrin.bandcamp.com/album/fledge

God Smiles Upon The Callous Daoboys, novi EP za The Callous Daoboys iz Atlante ima samo tri pesme ali njihov glamurozni mathcore znači da ćete ovde čuti MNOGO nota, mnogo vokanih akrobacija, prelaske iz psihotičnog vrištanja u mainstream-ready refrene, sve to producirano kao da je najnormalnije da se muzika ovako široke konceptualne, er, širine, čuje ovako dobro sve vreme. Mislim, teško je ovim ne biti impresioniran čak i ako, kao ja, ne marite mnogo za nu-metal dimenziju muzike što je The Callous Daoboys nestašno ubacuju u blender:

https://thecallousdaoboys.bandcamp.com/album/god-smiles-upon-the-callous-daoboys

Ali su bogami po mom ukusu Cronies iz Njujorka čiji album L1V3 S1CK0 L0V3 F3ST uprkos užasnom imenu koje vam ne želim da prekucavate IKADA, donosi osam pesama JEBENOG noise rocka pravo iz crne rupe. Cronies su kao pankerskiji Jesus Lizard ili metalskiji Sratch Acid, sa neverovatno prelepo distorziranim gitarama i genijalnim gruvom te pevačem čije ćete vriske (u kojima još uvek može da se čuje mali trag bluza) čuti u snu. Jebanje keve toliko kvalitetno da biste tu dobru ženu posle častili i krempitama:

https://croniesny.bandcamp.com/album/l1v3-s1ck0-l0v3-f3st-2

death pose iz Čikaga nisu toliko savršeno spojili gruv i teksturu, ali ništa zato, njihov album Midnight Society u noise rock formulu dodaje i dosta hardcore eksplozivnosti pa je ovo muzika koju ćete i da slušate i da pevušite a i da se uz nju šutirate. Himnično, a abrazivno, plesno a neodgovorno:

https://deathpose.bandcamp.com/album/midnight-society

Švajcarske Dirty Sound Magnet više ne mogu da stavljem u stonersku sekciju ovih nedeljnih pregleda jer je novi album, Dreaming in Dystopia otišao podaleko od stone roka a još dalje u smeru eksperimentalnog i art roka. Ima ovde još tragova psihodelije ali bend je jednako blizak Residentsima koliko i bilo čemu sa Heavy Pssych Sounds Records. Dreaming in Dystopia pominje snove već u imenu i pesme jesu sanjive, melodične i iščašene a mada album ne forsira distorzije i mrak, metal i hard rok publika će ceniti izuzetan rad ritam sekcije ispod skoro detinje nedužnih glavnih tema:

https://dirtysoundmagnet.bandcamp.com/album/dreaming-in-dystopia

Ako ne možete da izdržite predugo bez novog izdanja Maxa Cavalere, ne brinite, Go Ahead And Die je trio koji je on napravio da svira sa svojim sinom Igorom Amadeusom Cavalerom a imaju i bubnajra, Johnnyja Vallesa iz Goreshack i Swamp Witch, i ovo je prljavija, sirovija, undergroundu bliža varijanta kombinacije death, thrash i groove metala sa crustcoreom kakvu očekujete od porodice Cavalera. Igor je radio produkciju, on i ćale sviraju gitare (a on svira i bas) a album je miksovao i masterovao Arthur Rizk, stari Maxov saradnik, pa sve zvuči istovremeno i pankerski ali i uredno i spremno za konzumaciju i među ljudima koji nikada nisu snimili kasetu i poslali je nekome poštom. Pesme umeju da budu dosta rastrzane i nije se ovde baš MNOGO vodilo računa o aranžmanima ali ta anarhičnost ima svoju draž;

Death metal, grindcore i prog-metal publika može da se nađe na piću slušajući OWDWYR. Ovaj trio iz Kalifornije na albumu Receptor ima petnaest pesama sa mnogo promena ritma, različite metrike i interesantnih tranzicija. Dobro to zvuči, surovo a pametno pa mi čak ni prisustvo djentaških momenata ne predstavlja preveliku prepreku:

https://owdwyr.bandcamp.com/album/receptor

Samurai su iz Montreala i njihova muzika je između heavy i speed metala, dovoljno melodična i gruverska za ono prvo, a onda i dovoljno oštra i napadačka za ovo drugo. Produkcija na prvom EP-ju, Call of the Beast je apsolutni haos ali to barem bendu daje osoben zvuk i, evo, ja sam zainteresovan da čujem još. Entuzijazma ovde ne manjka:

https://samuraimetal.bandcamp.com/album/call-of-the-beast

I Italijani Game Over su negde između thrash i heavy metala. Njihov peti album Hellframes takođe dosta pati zbog produkcije, pa iako se bend baš trudi oko pesama, ne mora da znači da ćete sve lepo čuti. Niti da je trpanje delova u aranžmane lopatom uvek pobednička strategija. No, moram da cenim svakog ko pokušava da spoji maidenovske teme sa thrashom i groove metalom pa tako i njih:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/hellframes

Brazilski Living Metal i sami cepaju heavy metral sa speed metal ubrzanjima. Drugi album, Viviendo el metal izrazito pati od beživotne produkcije, jer muzika nije loša i u miksu i masteru koji bi malo više disali, bila bi mnogo upečatljivija. Pogotovo što se ovde radi o kolekciji obrada latinoameričkih bendova (Acidio, Panzer, Kraken, Luzbelo itd.) pa su pesme himnične old school ’80s speed-cepačine koje zaslužuju malo lepšu završnu obradu. Mislim, sad ja kritikujem Living Metal, iako su oni dali sve od sebe pa je ovo u sumi stvari dobra muzika, nedovoljno dinamična produkcija, ali vredno da se čuje:

Cirith Ungol sada imaju karijeru dužu od pola veka i uprkos svemu ostaju jedan razumno adergraund sastav čiji heavy metal autput nekako transcendira trendove i ostaje ukorenjen u uticajima sa kraja šezdesetih a da ne zvuči ni retro ni, nedajbože, generički. Dark Parade je tek šesti album benda, sa niskom izdanja u osamdesetima i onda povratničkim albumom iz 2020. godine koji je bio jako dobar. Ali i Dark Parade je, iznenađujuće ili ne, jako dobar. Delimično, za to je odgovoran pevač Tim Baker koji i dalje zvuči demonski, ali i pesme su napisane dobro, pročišćenih aranžmana, bez mnogo filozofiranja, sa melodičnim, epskim heavy metalom koji zvuči ozbiljno i ne gubi se u poziranju. Svaka čast:

https://cirithungol.bandcamp.com/album/dark-parade

Albuma nedelje nema jer je album nedelje zapravo singl nedelje. Generalno ovde ne pokrivam singlove, rekosmo već da niko nema toliko vremena, ali naravno da se izuzeci prave kad mora. A za Judas Priest mora, jebem mu. Mislim, Halford i Hill su i dalje tu, posle pola veka i ako ceo novi album bude kao Panic Attack, e pa onda ćemo se lepo provesti osmog marta kada Invincible Shield dropuje. Panic Attack je keči, zarazan komad skoro pop-metala ali sa svim priestovskim elementima koje želite, očekujete, potrebujete. „Novi“ gitaristi zarađuju svoje pare savršenom emulacijom Tipton/ Dauning sinergije, Travis i dalje kida bubnjeve ko mator, a Halford je, pa, savršen, kako i očekujete od metalnog boga što se u osmoj deceniji života još nije umorio od silnih falseto uspinjanja i kidanja svog grla. Odlična pesma i podsećanje da još koju godinu imamo ovu instituciju rok muzike na raspolaganju. Iskoristimo te godine na najbolji način: