Walter Hill je negde jednom izjavio, ne tražite mi da se setim gde i kada, da je svaki film koji on snima, bez obzira na njegov nominalni žanr, suštinski vestern. Čovek je na kraju krajeva uradio pilot za Deadwood i mada HBO na kraju nije prihvatio TU verziju pilota, stoji da je njegov režiserski i produkcijski napor ono što je modernom vesternu uopšte omogućilo da postoji.

I sad, ako Dead For A Dollar, snimljen prošle godine, bude njegov poslednji film – na kraju krajeva legendarni režiser, scenarista i producent sada ima osamdesetjednu godinu i tempo snimanja mu se ozbiljno usporio – biće sasvim simbolički korektno to da je u pitanju pravi vestern, i to nimalo loš, u kome se glavni junak, lovac na ucene, bez obzira na priču o tome da njega samo zanimaju pare i to da ih zaradi bez ikakve suvišne komplikacije, do kraja pokazuje kao poštena osoba vođena razumljivim, prirodnim osećajem časti i pravednosti. Christoph Waltz je možda za ovu glavnu ulogu odabran jer je jeftiniji od „pravih“ holivudskih glumaca sličnog kalibra, ali ima i tu neke pravde da je ovaj austrijski maestro na kraju dočekao da igra glavnu ulogu u jednom vrlo klasično postavljenom američkom vesternu nakon osvajanja reputacije – i nagrada – na ime Tarantinovih filmova. Naravno, Dead For A Dollar mu nije doneo Oskara, ali Waltz ima već dva u svojoj vitrini, oba za sporedne uloge i oba za Tarantinove filmove, pa je ovaj film na kraju više jedno simboličko dosezanje kraja čekliste koju smo svi vodili u svojim glavama. Waltz je naprosto odličan kada igra uloge delatnih a istovremeno empatičnih likova koji rešavaju stvar ali ne izigravaju mutave, nihilistične stoike već imaju i razumevanja za osećanja drugih – takav je bio i u Djangu i u Aliti – i zaista je bio red da jednom dobije glavnu ulogu sa ovakvim profilom u kojoj će, bez obzira na svoju nominalnu profesiju čoveka koji lovi ili ubija druge za novac, njegov lik, Max Borlund pokazati zavidan nivo etičkog razmišljanja. Gotovo da zvuči kao parodija to da glavni lik u gritty vesternu emanira jednu maltene „woke“ osvešćenost za socijalnu dinamiku koja vlada na jugu SAD krajem devetnaestog veka – i neki od negativnih prikaza ovog filma ga i jesu krivili da se nalazi na rubu parodije – ali Waltz ovo uspeva da iznese sa mnogo elegancije i dokazuje da je Hill napravio odličan izbor.

Nije Waltz bio jedini jak pik na ovom draftu, naprotiv, Dead For A Dollar je pun dobrih imena. Willem Dafoe je čovek koji ne bira sad baš nešto preterano u kom će filmu igrati, svestan da ga Holivud doživljava kao pouzdanog glumca mahom za sporedne role, i vrlo je uspešan u građenju karijere na ovoj osnovi. Tako je Dafoe igrao i u nekim od najvećih superherojskih filmova u recentnoj istoriji, ali i u crtanim filmovima, video-igrama, u nekim od ključnih filmova Olivera Stonea, pa u Engleskom pacijentu i u Baskijatu i u Cronenbergovom eXistenZ, pa u Lulu on the Bridge, u The Bondock Saints i American Psycho i u Scorceseovom Aviatoru, Von Trierovom Antichristu (i Nymphomaniac Vol. II) pa u Andersonovom Fantastic Mr. Fox  i Asteroid City i Ferrarinom Siberia, namećući se kao temeljna institucija holivudskog filma poslednjih četrdesetak godina, koja će igrati i u najartističkijem od najartističkijih filmova ali neće odbiti ni videoigrački trešeraj ili novovalne akcijaše kao što je John Wick. Dafoe je snimio više od stotinu filmova u karijeri – igrajući već jednom kod Hilla u Vatrenim ulicama – ali prvi mu je, 1980. godine bio Ćiminov Heaven’s gate, jedno vreme smatran za najveći holivudski flop svih vremena, ali, za našu današnju priču važnije – vestern. I ima neke lepe pravilnosti da u 2022. godini Dafoe svoju izraubovanu, karakternu fizionomiju donosi u još jedan vestern gde će igrati intrigantnog, zabavnog negativca što ovoj priči daje možda i nepotrebnu ali dobrodošlu teksturu moralne ambivalencije.

Hillov film, da bude jasno, nije zamišljen kao nekakav povratak dekonstruktivnim vesternima šezdesetih godina prošlog veka i ko je očekivao da u Dead For A Dollar vidi omažiranje Peckinpaha treba da se pripremi na to da je ovaj film zapravo eksplicitno posvećen Buddu Boetticheru, starom majstoru B-filma koji je tokom pedesetih snimio niz danas od širih masa uglavnom zaboravljenih ali u ono vreme popularnih „kaubojaca“ (u sedam od njih glavnu ulogu igrao je legendarni Randolph Scott). Boetticher je imao formulu koju je koristio za svoje žanrovske filmove, opisujući je rečima „Čovek ima da obavi posao, ili više ljudi ima da obavi posao. Trude se da to završe suočeni sa ogromnim preprekama. Na kraju uspevaju.“ i ova autorska mantra je, naravno, nešto što spretni režiseri i scenaristi mogu da koriste kao kredo kada rade u uslovima gde se očekuju brzina, efikasnost, ekonomičnost, više zanata a manje „umetnosti“.

S obzirom da je Hill poslednju deceniju suočen uglavnom sa niskim budžetima i potrebom da radi ekonomično i bez ekstravaganacija, Dead For A Dollar je jedna ubedljiva demonstracija da rad „po formuli“ ne znači i generički finalni produkt. Iako ovo nije film bez mana i fer je reći da kada Hill nije siguran kako da ga završi, odluči da ga završi malo i na silu, njegov povratak vesternu je obeležen jednim zaraznim entuzijazmom. Ovo je žanrovska produkcija, od početka do kraja, vestern koji se striktno bavi mitologijom Divljeg zapada i tropima žanrovskog filma, ali unutar njih, Hill sa puno apetita, ali onda i veštine uspelo analizira trope, razgrađuje klišea i mada svi znamo da će sve morati da se završi pucnjavom na ulicama prašnjavog gradića Guadalupe na severu Meksika, ovaj se film pre svega događa između likova, u njihovim dijalozima i razvoju njihovih odnosa.

Zaplet Dead For A Dollar se zapravo ne bavi lovom na ucenjenu glavu nekakvog karijernog razbojnika – urpkos tome što uvodne scene uspostavljaju Waltzov lik, Maxa Borlunda, kao profesionalca koji hapsi kad može a ubija kada mora – i ima intrigantniju formu delikatnog posla za koji je Borlund angažovan baš zato što se radi o ozbiljnom profesionalcu a ne o psihopati koji se krije iza fasade zakona. Naime, tvrde na početku oficir lokalne vojne postaje u Teksasu i lokalni bogataš, Martin Kidd: jedan „buffalo soldier“ iz ove jedinice je kidnapovao suprugu ovog uglednog člana zajednice, zapalio s njom u Meksiko i sad odande traži 10.000 dolara za otkup. Kiddu ne pada na pamet da plati ucenu i radije će Borlundu dati dve i po hiljade dolara da ode u Meksiko, ženu spase, dezertera uhapsi i obezbedi da se pravda dostigne po teksaškim standardima. Borlund prihvata posao, a oficir mu gratis još pozajmljuje i vojnika iz svoje jedinice koji će mu se naći kao ispomoć u ovoj misiji.

Naravno, Borlund i narednik Alonzo Poe ne pređu ni dvadeset kilometara pre nego što postane jasno da ovaj posao nije baš onakav kakvim su ga Borlundu predstavili. Poe je takođe Afroamerikanac, a navodni kidnaper, Elijah Jones mu se poverio da će sa svojom nastavnicom, koja ga je učila da čita i piše, gospođom Rachel Kidd, da pobegne u Meksiko jer njihova spontana međurasna romansa nikako ne bi preživela u Teksasu. Poe je spreman da Borlundu pomogne da nađe Jonesa i Kiddovu – jer zna da su na privremenom stanu i hrani kod Amerikanca izbeglog od zakona u Meksiko, i tamo čekaju pare za otkup kako bi sa njima pobegli na Kubu – pošto misli da je Jonesov plan svakako sumanut, ali ostaje neizgovoreno šta misli da uradi kada on i Borlund nađu odbegle ljubavnike. Film dodatno usložnjava to što ni Poeov lik – koga sa puno kočopernog entuzijazma igra Waren Burke – a kasnije vidimo, ni Jonesov lik (Brandon Scott) nisu puki žanrovski stereotipi bez volje, mašte i vizije.

Dead For A Dollar je intrigantan pa i pametan film jer stavlja kliše u kliše, ređajući ih kao ruske babuške i puštajući gledaoca da gradi očekivanja samo da bi ih onda posle svake nove dijaloške scene resetovao. Waltzov lik ne govori mnogo i na početku deluje kao pomalo bezosećajni profesionalac sa naučenim uglađenim ponašanjem ali distanciran od drugih ljudi (kada ga Poe posle vrlo kratkog vremena, siguran da su već izgradili buddy hemiju pita da li može da ga zove „Max“, ovaj uz osmeh kaže „Mr. Borlund will be fine“) ali on ga uspešno i organski gradi sa svakom sledećom scenom, dajući mu elemente inteligencije, humora, empatije, sve dok ne shvatimo da je u pitanju praktično svetac kome je samo ironija sudbine stavila revolver u šaku i uputila ga u smeru nekih od najgorih ljudi na svetu.

Jedan od tih najgorih je i Tiberio Vargas, lokalni meksički gospodar života i smrti koji, kako sam kaže „zna Engleski ali isključivo kad sam to hoće“ i koji, možda i iz čiste sujete, ne pušta da išta na „njegovoj“ teritoriji prođe bez njega. Kada mu postane jasno da američki lovac na ucene ima misiju koja se tiče kidnapovane ili odbegle žene, otkupa ili nagrade, i da se ta misija ima okončati na njegovoj prćiji, pomenutom gradiću Guadalupe koji ima vojnu postaju ali nema iluzije da iko išta sme da radi bez Vargasovog amina, on odlučuje da se ugradi u ovaj posao, čisto da bi održao reputaciju.

Dead For A Dollar nema puno akcije – a i kada je ima ona je ekonomična, brza i surova – i zapravo se veliki deo sredine filma odnosi na postepeno građenje likova i njihovih odnosa. Film ima iznenađujuće veliki ansambl i likovi grade iznenađujuće kompleksne veze. Hill, koji je bio i koscenarista filma, pažljivo radi na tome da mačo-dimenziju ove priče – a koja se podrazumeva – osvetli iz različitih uglova, pa i da je dekonstruiše, iako se nominalno drži jedne relativno strejt matrice. Dead For A Dollar je zapravo vrlo osvešćen film – možda i donekle u kompenzaciji za kritike koje je pretpeo prethodni Hillov rad, The Assignment – pa su ovde afroamerički likovi delatni i karakterni i, pored implicirane matrice rasizma, film se prema njima ne odnosi pokroviteljski, dajući im prostora da imaju svoje agende i filozofije. Nije da Hill uspeva da do kraja poentira nekim velikim zaključkom na ovu temu, ali s obzirom da je ovo zaista u suštini jedan B-vestern, on već vrlo uspelo subvertira žanrovske trope i nudi likove koji gledaoca interesuju i angažuju.

Slično je i sa brakom gospodina i gospođe Kidd – iako nam Rachel Kidd sama saopštava da je njen suprug jedan izopačen i surov čovek, njeno bekstvo od njega nije formatirano kao očajnički čin nemoćne žene koja napušta jednog mačo muškarca da bi našla pribežište u naručju drugog. Rachel Brosnahan igra Rachel Kidd sa energijom i besom jedne protofeministkinje, potekle iz imućne porodice i nimalo spremne da pristane na ideju da će čitavog života biti privezak bogatom i uticajnom muškacu, pa je njeno igranje između socijalnih, rasnih, ekonomskih, mentalitetskih itd. međa u koje je smeštena protiv svoje volje ubedljivo i gledaoca pridobija na njenu stranu. Tako da, kada konačno dođe do susreta beskrupuloznog supruga (do tada već superiorno mrsko izrgađenog od strane Hamisha Linklatera) i razumljivo gnevne žene, nemamo mnogo dilema za koga ćemo da navijamo.

Hill vrlo solidno radi i sa manjim likovima. Luis Chávez je praznik za oči svaki put kada se pojavi u kadru kao Vargasov „pravni savetnik“ i glasogovornik, objašnjavajući jednim formalnim rečnikom i gospodskim manirima brutalnost sa kojom će svako onaj ko ide protiv Vargasove volje biti kažnjen i dajući filmu dobrodošlu dimenziju diskretnog humora. Čak je i Diane Villegas u ulozi recepcionerke u hotelu gde se odvija deo filma dobila fin karakterni luk i katarzičnu završnicu iako ovakav lik u „normalnim“ B-filmovima ne bi imao prilike da bude više od eye candy ukrasa.

No, Dead For A Dollar je i nešto duži nego što je prosek za klasične B-radove i, kako rekosmo, akcenat stavlja na razvoj odnosa među likovima, a Hill ovde demonstrira svoj visoko izbrušeni zanat, ne ostavljajući u konačnoj verziji filma ni jednu scenu koja bi bila višak ili, čak, samo kreirala atmosferu. Sve ovde ima svoju svrhu i vodi istim putem pa je zato i važno primetiti da lik Willema Dafoea, revolveraš, kockar i generalno karijerni razbojnik sa željom da se osveti Maxu Borlundu, Teksašain Joe Cribbens, zapravo nema nikakvu funkciju u ovoj priči. Moguće je da je neka ranija verzija scenarija imala jasniju ulogu za Cribbensa – Hill ju je pisao za Dafoea – ali on je maltene doslovno odozgo nakalemljen na narativ koji nema potrebu za njim niti on u njemu ispunjava nekakvu pripovednu potrebu. No, Dafoe je toliko dobar kao old school odmetnik od zakona koji smatra da naprosto živi slobodnim životom i njegov odnos sa Waltzovim likom je toliko šarmantno nabijen tenzijom ali i uzajamnim uvažavanjem, da je teško biti sad nešto smrknut što scenario prosto ne zahteva da Cribbens postoji kako bi se planirani događaji dovezli do kraja.

No, malo je teže ne primetiti da kada Hill treba da ima finale u kojem će se, naravno, pucati po ulicama opustelog grada, odjednom sva suptilnost karakterizacija i filigranski ispletena mreža njihovih interpersonalnih priča odlazi u drugi plan. Motivacija Tiberija Vargasa da uradi to što će na kraju da uradi je izvučena iz istorije žanra i nema skoro nikakve logike u priči filma i mada Hill vrlo lepo režira taj finalni obračun, gledalac će se sa pravom pitati ZAŠTO se ovi ljudi zaboga ubijaju i kako je do toga došlo. U intervjuu u kome kaže da je dosta toga pozajmio od Homerove Ilijade („kao i u Vatrenim ulicama“) Hill veli da je Homerovo važno oružje bilo to da je prikazivao „obe strane“ sa jednakom dubinom ali ovo notabilno nedostaje u Dead For A Dollar, sa Tiberiom Vargasom koji, uprkos vrlo solidnom tumačenju uloge od strane Benjamina Bratta, ostaje jednodimenzionalan i klišeiziran.

Ali, da, Hill VRLO lepo režira taj finalni obračun, sa besprekornim kadriranjem koje podrazumeva frikciju i prljavštinu – likovi često promašuju i neke od borbi se odvijaju na distanci koja se u klasičnom vesternu podrazumeva kao ona sa koje se ne promašuje pa su time uzbudljivije – i vrlo poštenim kaskaderskim radom.

Uopšte, kameru treba posebno pomenuti u ovom filmu jer je veteran Lloyd Ahern II ovde napravio jedan od svojih najfinijih radova. Ovaj čovek, čiji je otac takođe bio direktor fotografije, radio je jako mnogo toga tokom svoje ogromne karijere, snimao serije poput Magnum P.I. ali i jednu epizodu Deadwood, bio deo ekipe na Jurrasic Parku ali, za ovaj kontekst važnije, radio je kao jedan od kamermana na Hillovom Streets of Fire, kasnije bio direktor fotografije na isto Hillovom vesternu Wild Bill, ali i JOŠ važnije, zanat pekao snimajući televizijsku seriju Gunsmoke krajem šezdesetih i bio asistent snimatelja na Hawksovom poslednjem filmu, vesternu Rio Lobo iz 1970. godine.

I, sad, iako je, kako rekosmo, Dead For A Dollar omaž Buddu Boetticheru, mislim da sam već u dvadesetom minutu filma sebi rekao da se ovde baš oseća taj šmek  Hawksovih poznih vesterna, u jednom razrađenom, ležernom tretmanu setova i kostima, enterijera u kojima je sve prepoznatljivo i ikonički postavljeno, ali i u širokim eksterijerma gde kamera na kranu dopušta da osetimo veličanstvenost bespuća suncem oprljene pustinje. Dead For A Dollar je i primer filma kome agresivna kolor-korekcija ne smeta, naprotiv, a što me je posebno iznenadilo. U nekim scenama izbleđen do sepija monohromnosti, Dead For A Dollar izgleda elegantno, patinirano ali ne napadno „retro“, a Hill i sam kaže da je sa jedne strane želeo da postigne taj efekat spaljenosti od strane sunca – koji je iskusio na severu Meksika – a sa druge da je radio sa starim, „nasleđenim“ setovima i scenografijom u okolini Santa fea, sa kojima su drugi snimali filmove pre njega. Rezultati su izvrsni i odličan su pokazni materijal za druge autore koji bi da rade vesterne što deluju „autentično“, makar u žanrovskom pogledu.

Dead For A Dollar nije film bez svojih problema ali on najmanje četiri petine svog vremena radi odlično, vozeći se brzo, sigurno, bez šlajfovanja, sa glumcima koji besprekorno grade međusobne odnose likova i vode nas ka nekoliko zanimljivh finala. To da je ono „glavno“ finale obeleženo pre svega solidnom pucnjavom ali ne i svešću kako da zadovoljavajuće završi priče likova – pa tekst na početku odjavne špice to uradi umesto slika i glumaca – jeste vredno kritikovanja, ali Hill sa ovim radom demonstrira toliko – naoko beznaporne – filmske magije da ne mogu da budem ljut na njega. Ako mu je ovo poslednji film, pa, nije se izbrukao.