Termin „grafički roman“ se u najmanju ruku baca unaokolo sa premalo odgovornosti već solidne četiri decenije, svaki put kada uvređeni umetnik pokuša da se distancira od „stripova“ koji su „za decu“ ili korporativni izdavač napravi marketinški napor da svoje, jelte, stripove za, jelte, decu, proda odraslijoj publici, a što mora da je i dalje urnebesno smešno ljudima u industriji na francusko-belgijskoj transverzali ali i u Japanu gde su stvari koje u Americi nazivaju grafičkim romanima najnormalniji deo strip-produkcije i niko oko toga ne pravi posebnu buku. No, ima naravno mnogo (američkih) stripova koji nas stalno podsećaju kako postoji distinktna forma stripa koja zavređuje da se nazove grafičkim romanom, i često su ove stvari bezbedno izmeštene izvan mejnstrima, traže publiku koja nije nužno u toku sa najnovijim superherojskim pustolovinama velikih izdavača i nude literarniji ugođaj. Opet, daleko od toga da ja mislim da ovakvi stripovi treba da budu jedino što izlazi ili jedino na šta treba obraćati pažnju, raznovrsnost je dobra stvar, i u duhu te misli treba reći da sam apsolutno presrećan da izdavači poput Fantagraphicsa ili Drawn & Quarterly ne samo da još uvek postoje već i kao da imaju izvestan nivo stabilnosti u radu, donoseći nam redovnim tempom stripove koje čita i drugačija publika i o kojima pišu „ozbiljni“ kritičari.

E, sad, nadam se da je jasno da je termin „američki“ iz gornjeg pasusa shvaćen širokogrudo i više u smislu duha nego u nekom užegeografskom značenju pošto je izdavač Drawn & Quarterly* naravno iz Kanade a autor stripa o kome danas pričamo je Irac.

*ako ima još nekog ko se pita zašto je ime izdavača izvedeno iz starog termina za pogubljenje osuđenika time što bi bio raščetvoren vezivanjem za konje koji bi išli na četiri razlitie strane dok telo ne bi bilo raskinuto na komade – drawn and quartered – pretpostavljam da je ova igra reči smišljena u vreme kada je D&Q bio magazin koji je, jelte, bio „crtan“ i izlazio „kvartalno“ i kada se nije očekivalo da će tri decenije kasnije jedna od najcenjenijih strip-kuća na severnoameričkom kontinentu biti nazvana po brutalno nehumanoj praksi iz poznog srednjeg veka…

The Con Artists je strip izašao proleća 2022. godine i još uvek je poslednji publikovan rad koji je napisao i nacrtao Luke Healy. Strip je po izlasku dobio vrlo dobre kritike, uključujući Guardianovu titulu grafičkog romana godine i mada su glavni junaci ove priče Irci koji žive u Londonu, ona u sebi nema mnogo toga vidno, uh, „ujedinjenokraljevskog“ i zapravo deluje po meri napravljena za američku publiku. Ovo je crno-beli, jednostavno ali kvalitetno nacrtani strip sa odmerenim, povremeno filmskim a opet vrlo svedenim pripovedačkim postupkom, koji se bavi nekim prepoznatljivo modernim temama i verujem da veoma snažno rezonira sa milenijalskim senzibilitetom – štaviše i sam izdavač će ga u svom press releaseu nazvati „kvintesencijalnom milenijalskom pričom o prijateljstvu i potrazi za samoaktualizacijom“.

I sad, pošto sam ja star i ogorčen čovek kome su ovakve teme ali pre svega ton kojim su obrađivane nezanimljivi i umeju da me odbiju sve te priče o introspektivnim, ranjivim muškarcima koji u sebi prepoznaju razne emotivne slabe tačke i narušenosti mentalnog zdravlja i idu kroz život sa mešavinom samosažaljenja i potrebe da se svima izvinjavanju* – pristupio sam čitanju The Long Con sa dosta opreza.

*pošto sam ipak odrastao čitajući Hemingveja i Remarka i njihove, jelte, vršnjake, čiji su muškarci patili u tišini, ne verbalizujući svoje emocije ni sebi a kamoli spoljnom svetu i time sam i sam, jelte, mentalno oštećen ili makar ograničen

Moram da priznam da me je dosta odoborovoljilo što Luke Healy, autor ovog stripa već na prvim tablama ruši četvrti zid, obraća se direktno čitaocu, ubeđuje ga da su likovi i situacije koje će u stripu videti totalno, jelte, stopostotno plod fikcije i da nemaju veze ni sa čim u njegovom životu, a da istovremeno dok to priča pred ogledalom namešta veštačke brkove da bi, kada strip počne bilo jasno da je glavni junak stripa, Frank, zapravo sam Luke sa nalepljenim brkovima.

Luke Healy je diplomirao žurnalistiku pre desetak godina ali se bavio isključivo drugim stvarima od 2012. godine naovamo. Radeći kao pisac, crtač, ilustrator, autor storibordova za animaciju itd. Healy je paralelno dobio i formalnu naobrazbu vezanu za crtanje stripova, komediju (i to postoji?!???!!) i animaciju pa je i ovaj strip na neki način refleksija nekih njegovih interesovanja ako već ne direktno prepisivanje njegovog životnog puta.

Healy ima dugačku listu frilens radova kao ilustrator za britanske i američke izdavače, radio je kao kolorist na stripovima koji su bili nominovani za Ajznera, i trenutno piše i crta nove stripove ali i radi na razvoju animirane serije za decu o kojoj se ne zna mnogo. No, The Con Artists je jedan izrazito ličan i intiman rad i dolazi posle njegovih već jako dobro primljenih autorskih stripova/ grafičkih romana Surviving in the North ili Americana. Ovaj potonji je bio i jako dobro primljen (Guardianu je te godine bio „knjiga godine“ iako je u pitanju strip) nudeći memoarski ispis Irčeve percepcije Amerike koju je Healy istraživao idući peške od meksičke do kanadske granice. The Con Artists je mnogo manje „spektakularan“ po zahvatu ali je po tonu sličan i usvaja isti princip introspekcije i refleksije.

No, dok je Americana bila zasnovana na ideji NOVOG i stalnog suretanja ljudi koje autor ne poznaje i na neki način učetvovanja u delićima njihovih životnih priča, The Con Artist je, naprotiv, strip o kolotečini, o poznatom koje postaje represivno na ime svoje repetitivnosti i nemogućnosti da se umakne prihvaćenim obrascima u životu čak i kada vidimo da nam oni nanose štetu.

Zvuči mračno, ali Healy sve pripoveda uz dosta suvog humora koji svakako nešto duguje i ostrvskoj tradiciji komedije pa su ovde komični pančlajni neretko izrečeni ravnim tonom usred konverzacije, bez naglašavanja i skretanja pažnje na njih ili su, čak, deo nemih, smirenih kadrova koji ne „govore“ ništa i duhoviti su upravo na ime odsustva verbalizacije situacije koja je apsurdna i morate da odaberete da li da joj se smejete ili da se prepustite očaju i zaplačete.

Ima nečeg blago jasonovskog u tome kako Healy pušta svoje likove da se kreću kroz priču sa licima koja retko imaju ikakav izraz osim naučene pokeraške smirenosti u izuzetno umirenom lejautu (praktično sve table imaju šest jednakih panela) a što je naravno samo fasada za razne emotivne bure koje se kriju u pozadini ali smo svi naučeni da njima ne treba gnjaviti druge i da biti odrastao znači biti pribran i racionalan sve vreme. Naravno, The Con Artist ne podseća na Jasonove radove po drugim elementima, naprotiv, za razliku od Jasonove „the lost generation“ poetike u kojoj likovi pričaju trivijalne stvari i nikada nam ne pokazuju šta misle ili osećaju, Healyjev glavni junak Frank čitaocu stalno i detaljno objašnjava kako se oseća. On to radi i inače, s obzirom da je po profesiji stend ap komičar i da je njegov prilično mučni emotivni i socijalni život, naravno, izvor najvećeg dela materijala za njegove nastupe. Frank je i sam svestan apsurdnog kontrasta između toga da ljudima koji su mu najbliži ne ume da iskaže svoje stvarne emocije i sa njima komunicira izveštačenim, naučenim frazama, stalno osećajući da ne uspeva da uspostavi stvaran ljudski kontakt, a da onda pred jedva zainteresovanim neznancima u barovima preko mikrofona iznosi svaki detalj svojih strahova, nesigurnosti, žudnji itd. i to je VRLO milenijalski.

Ovo je priča, u velikoj meri, o potisnutim emocijama – sam Healy na početku kaže da se nada da će nam se dopasti ljubavna priča koju je kreirao a čitalac uprkos tome nije svestan da je ovo ljubavna priča do pred sam kraj – ali i priča o zlostavljanju, o tome kako je i odraslim, zrelim, racionalnim ljudima lako da se nađu uhvaćeni u kovitlac narcističkog, zlostavljačkog ponašanja osoba do kojih im je stalo i da, čak i pored svih terapija koje su im dostupne, i svesti da svoj život vode u nezdravom smeru, oni ipak ne čine nužno neki radikalan potez da to isprave već se muče kroz male, inkrementalne korake od kojih svaki pomno analiziraju i o njemu sa sobom dugo razgovaraju.

Mnogo „milenijalskih“ umetničkih radova koji se bave ovakvim pitanjima umeju da budu prosto otužni i  da konzumenta, ili makar MENE odbiju na ime stalne, beskrajne PRIČE o problemu ali i odsustva ikakve vidne volje da se problem reši. MENI to onda deluje kao da stvarna drama u takvim zapletima ne postoji i da protagonist jednostavno nema delatnu suverenost koja bi ga kvalifikovala za protagonista pa ostaje unutar status kvoa koji doživljava kao prokletstvo iako ga svojim nečinjenjem zapravo sam odabira. Naravno, činjenica da ovakvi narativi snažno rezoniraju sa MNOGIM ljudima govori i da verovatno ja nisam mera baš SVIH stvari na svetu. No, sa The Con Artists nisam imao ovaj problem, najverovatnije na ime tog zaista dobrog pripovedačkog tempa koji Healy drži sve vreme, disciplinovanog, jednostavnog a evokativnog crteža i lepo iskorišćenih a diskretnih komičnih krešenda što presecaju jednu u suštini zaista tužnu i gorku priču. Utoliko, ovaj mi se grafički roman prilično dopao i dajem mu tople preporuke za svakoga a pogotovo za ljude od mene mlađe dvadeset ili više godina. Izdavač ga prodaje ovde.