Filmovi sa životinjama u glavnim ulogama su, istorijski, a svakako danas, uglavnom namenjeni najmlađoj publici. Antropomorfizovani likovi u koje se upisuju ljudske karakteristike, emocije, ambicije i intelekt su danas dostupniji za manipulaciju nego ikada, zahvaljujući naprednim (i srazmerno jeftinijim) digitalnim tehnologijama koje dopuštaju uverljivo trodimenzionalno modelovanje uverljivih životinja koje se – uverljivo – ponašaju kao ljudi. No, decenijama unatrag postoji čitav spektar „filmova sa životinjama“ gde se ovom konceptu pristupalo sa različitih strana i sa različitim ambicijama, često bez korišćenja ikakvih specijalnih efekata. Negde su samo kvalitetna režija, montaža i mnogo strpljivosti u radu sa ne-ljudskim glumcima doneli na kraju zadovoljavajuće rezultate, ali po pravilu ovakvi fimovi životinjama daju karakter koji gledalac treba da prepozna kao human ako ne stopostotno ljudski, i ako u pitanju nisu komične produkcije, onda su to najčešće sentimentalne priče u kojima treba pronaći izgubljenu ljudskost.

Robert Bresson je 1966. godine, pak snimio film Baltazar, slučajno (Au Hasard Balthazar), neku vrstu antički formatirane drame sa magarcem u glavnoj ulozi, inspirisane Idiotom Dostojevskog. A onda u 2022. godini, poljski režiser Jerzy Skolimowski uradio je neku vrstu modernog rimejka, ili makar filma očigledno inspirisanog Bressonovom parabolom o ljudskoj grešnosti. Film Skolimowskog zove se Eo i ovo je i ime magarca koji „igra“ glavnu ulogu i, slično Baltazaru kod Bressona, tokom priče menja vlasnike i okruženje, služeći kao nemi svedok fenomenima modernog društva

Skolimowski je početkom devedesetih godina prošlog veka prestao da se bavi režiranjem. Nakon karijere koju je obeležilo vrlo „autorsko“ viđenje filma i jedan holistički pristup umetnosti – Skolimowski je pisao i objavljivao pesme, pripovetke i drame, glumio, bio scenarista za Wajdu i Polanskog, režirao autobiografske filmove i uspeo da još pre pada gvozdene zavese bude jedan od „istočnih“ autora koji su režirali u zapadnoj Evropi pa i u SAD – kraj istorije (ili makar komunizma u Evropi) kao da ga je oslobodio da se bavi onim što u tom trenutku želi, bez obaveze da bude „filmmejker“ pa se, u tom trenutku već u svojim pedesetim godinama, preselio u Los Anđeles i tamo povremeno glumio u ponekom filmu, uglavnom se fokusirajući na slikanje. Posle nepune dve decenije će se vratiti u Poljsku i ponovo početi da režira i Eo mu je četvrti film u ovom obnovljenom delu autorske karijere, a koju karakteriše osoben pristup narativima ali i režiji. No, dok su prethodna tri filma mogla da se smeste u format trilera, makar i trilera avangardnijih namera, Eo to nije. Ovo je jedan dramaturški labav, vrlo „likovan“ film sa jasnom namerom da postigne određeni sentiment ali i sa ne uvek dovoljno jasnim diskurzivnim slojem, a koji se, kako i promotivni materijal uslužno kaže, bavi nekim fenomenima moderne Evrope.

Eo je imao premijeru na Kanskom filmskom festivalu prošle godine i tamo dobio nagradu žirija, a bio je i poljski kandidat za Oskara, što jeste svojevrsno – i nimalo preuranjeno – podsećanje na to da je film vizuelni medij makar isto koliko i narativni. Eo predstavlja onu retku sortu filma u kojima se „priča“ ostavlja gledaocu na tumačenje, ili čak na kreiranje iz pregršti ne nužno potpuno povezanih epizoda, dok je pravo „značenje“ filma u intenzitetu njegovih prizora. Sklimowskom je ovo verovatno najenergičnije ukrštanje svoje dve velike pasije, filma i slikarsva, sa snažnim ekspresionističkim slojem u dobrom delu scena koje čine Eo.

No, naravno, danas živimo u eri telefona sa HD kamerama i sveprisutnog softvera za obradu slike i daleko smo od epohe u kojoj je čisto izražavanje slikama, pokretom i bojama na filmu bio domen samo avangardnih režisera ili studenata filmske režije. Eo, utoliko predstavlja važan primer vizuelne naracije koja ima disciplinovaniji, „filmskiji“ senzibilitet od često slobodno asociranih prizora i samo „zanimljivih“ slika na koje smo danas navikli posredstvom muzičkih video spotova, ali i raznih „vižualajzer“ videa. Autorska ruka u Eo je sveprisutna i film u vizuelnom smislu profitira od „agresivne“ režije i izuzetno efektne montaže.

Eo je magarac koga na početku filma vidimo kako „radi“ u cirkusu i izvodi tačku sa svojom – ljudskom – partnerkom Kasandrom, a koja magarca veoma voli i štiti ga od drughih cirkuskih radnika koji bi ga tretirali kao prostu vučnu životinju i koristili i bič kada je to potrebno. No, cirkus uleće u stečaj istovremeno sa agresivnim protestima grupe koja se bavi zaštitom prava životinja (transparenti „dresura je tortura“ itd.) pa Eo biva „oslobođen“ i odveden na imanje gde će biti terapijska životinja za decu sa posebnim potrebama. U jednoj sceni, dok magarca prevoze u novo stanište, on kroz prozor može da vidi krdo slobodnih konja koji jure po polju. Kasnije, na farmi će odbijati da jede, pa pobeći i imati zastrašujuće iskustvo u mračnoj šumi gde lovci sa zelenim laserskim nišanima pucaju na vukove. Osećaj mračnog inicijantnskog putovanja za usamljenog magarca podcrtavaju scene trčanja kroz kamenite hodnike i krvavo crvene, stroboskopske ambijente.

No, Eo nije „talking animal“ i film ga ne antropomorfizuje. Zapravo, svaka scena u kojoj deluje kao da je Eo tužan, sentimentalan, uplašen ili razočaran, ovo postiže pre svega vrhunski spretnom montažom virtuozne Agnieszke Glińske. Direktor fogorafije Michał Dymek magarca često snima iz velike blizine, koristeći sočivo koje će njegove crte lica zaobliti i dati im neku vrstu ljudskosti, a montiranje scena da se kontrastiraju Eovi pogledi i događaji u okruženju kreiraju neku vrstu sugerisane kauzalnosti.

Ali u stvarnosti nje nema. I empatija koju gledalac oseća za Ea je samo prirodno saosećanje sa životinjom koja očigledno prolazi kroz neke teške trenutke, ali bez „stvarne“ ekspresije emocija od strane protagonista. Jedna od najdoslednijih – i time  najefektnijih – tehnika filma je da Eo od početka do kraja ostaje ne samo nedokučiv već i suštinski prazan po pitanju nekakvih složenijih kognitivnih koncepata. Ovo je životinja instinkta, koja će se uplašiti, koja će biti tvrdoglava, koja će pobeći od ljudi što je tretiraju dobro i prići drugim ljudima kojima nema razloga da „veruje“ i ako film išta pokušava da „kaže“ u ovom domenu to je upravo da životinje imaju svoje „ja“ ali da to „ja“ nije svodivo na ljudske kategorije, da je njihovo sopstvo samo njihovo i da je najmanje što čovek može da učini to da ga poštuje. Eo, očigledno, ima emocije, kao što ih ima svaka životinja ovog nivoa, jelte, kompleksnosti, ali te emocije ne moraju biti one koje bismo mi osetili u istoj situaciji. Utoliko, to da film često prikazuje situacije u kojima čovek životinje eksploatiše, povređuje, ubija, jeste jasan element „poruke“ ali ovde nema sentimentalne „humanizacije“ životinja. Strah koji one osećaju pred licem smrti ili bol koji osećaju zbog torture su samo njihovi i film nas sa njim suočava bez romantizacije, pozivajući nas da ih prepoznamo i poštujemo.*

*ovde vredi napomenuti da film na odjavnoj špici eksplicitno kaže da je bio motivisan ljubavlju prema prirodi i životinjama i da ni jedna životinja nije povređena tokom snimanja

Ovo dobro funkcioniše jer Skolimowski i njegovi saradnici na fotografiji kreiraju izuzetan vizuelni imaginarijum, sa impresivnim kompozicijama – gde su posebno efektni kontrasti mehaničkog, arhitektonskog, „civilizovanog“ sa životinjskim i prirodnim – i, kako rekosmo, često vrlo ekspresionističkim koloritom. U nekim momentima film asocira na transgresivne momente šezdesetih i sedamdesetih kao iz kuhinje Kennetha Angera ili Stanleyja Kubrika i Skolimowski ovde daleko nadilazi tradicionalnu disciplinu i urednost po kojim ga možda pamtite.

No, tim je sumnjivije što se onda u inače kratkom filmu (kraćem od sat i po) ritam vizuelnog pripovedanja razbija uvođenjem klasičnijih „dramskih“ scena u kojima ljudi pričaju jedni sa drugima i rade jedni drugima loše stvari. Ove epizode su, da bude jasno, i same vizuelno vrlo disciplinovane i pažljivo režirane (a pojavljuje se i Isabelle Huppert, a veteranku je uvek lepo videti), ali njihova svrha je nejasna. One nisu eksplicitno vezane za ono što deluje kao da je prava „tema“ filma – dakle, odnos čoveka prema životinjama i prirodi – i  Eo se u njima pojavljuje samo tangencijalno, u više slučajeva zapravo i ne prisustvujući „glavnom“ dramskom momentu.

Utoliko, smisao ovih epizoda je upitan i deluje kao da je Skolimowski naprosto želeo da napravi nasumične komentare na neke elemente modernog evropskog života – od fudbalskih huligana u poljskoj, preko tragične epizode koja se tiče migrantkinje iz afrike i poljskog vozača teretnih kamiona, pa do incestuozne katoličke scene u Italiji – ali strukturalno ovi momenti naprosto ne sede u filmu smisleno i zapravo razvodnjavaju njegovu centralnu premisu nemog „drugog“ u ulozi protagoniste kome ćemo upisivati trope pikarskog romana, ali koje on eksplicitno neće slediti jer je nesvodiv na naše priče.

Zbog toga Eo i ima u sebi tu malo neugodnu tenziju između odbijanja da priča „priču“ koja bi bila „ljudski“ narativ i davala gledaocu neku vrstu zaokruženog sklopa motiva i poduka, i ipak želje da nešto ispriča i uvede likove koji će imati eksplicitno ljudske drame. Kao ideja, ovo ima jasan potencijal u kontrastiranju „odveć ljudskog“ sa svetom koji živi izvan ljudskog i ljudi su mu samo tuđinska pretnja, ali u realizaciji se nekako nikada ne pogađa stvarni balans između ova dva elementa.

No, Eo je svakako vizuelno impresivan i u svojoj nameri da nam da „heroja“ koji nije kao mi i neće pristati da bude sveden na nas prilično uspešan. Slike magarca koji sam, bez ljudskog usmeravanja ide ulicama, mostovima ili kamenitim hodnicima su evokativne, moćne i efektne u svom odbijanju da glavni junak bude samo prečica za ljudsku nevinost koju smo sa godinama zaturili. Priroda nije nevina, ali ona nije ni okrutna – ovi koncepti isključivi su domen čoveka i Eo gledaoca poziva na odgovornost kada o njima samo i razmišlja, a pogotovo kad dela.