Pošto ga je RTS prikazao, ja sam ga pogledao: Zlatni dečko je film Ognjena Jankovića iz prošle godine, sa premijerom koja je bila negde u januaru 2022. ali i sa kasnijom televizijskom serijom koja je puštena na striming servise na dan početka svetskog prvenstva u fudbalu prošle godine i, ako je verovati PR-u Telekoma – jednoj od produkcija koje stoje iza ovog projekta – pokidala na Amazon Prajmu. Ili je makar bila otkupljena za Amazon Prajm a Telekom je gromoglasno objavio da je to veliko priznanje za ovu seriju i odraz njenog kvaliteta. Kako nemam Amazon Prajm a i ovdašnje kanale koji su seriju emitovali ne umem ni da nađem na svom televizoru, AKO IH ŠOLAK UOPŠTE PUŠTA NA SVOJU PLATFORMU, tako mislim i da je legitimno reći da ja tu seriju ne bih gledao ni pod ozbiljnim pritiscima a i kad bih je gledao nemam sumnje u to da bi mi utisci bili negativni. Nije fer reći da poslednjih godina žanrovska ponuda domaćih produkcija u okviru serijskog programa ništa ne valja, ali velika većina onog što sam pokušao da gledam je pala na ime nedosezanja nekog od kriterijuma koje imam – neke su naprosto dosadne, razvučene i koliko god da im je zaplet zanimljiv, nije dostatan da popuni osam ili deset sati vremena, neke se dave u klišema a neke prosto misle da je seksualno nasilje neophodno da bi ton odrasle, ali i malo provokativne, jelte, televizijske fikcije bio postignut na pravi način.

No, film Zlatni dečko mi je zapravo bio sasvim korektan. Prepun klišea, svakako, ali ovo je jedan tehnički vrlo kompetentan žanrovski produkt koji se uspešno vozi na kvalitetnim glumcima, a mada ne govori nešto PREVIŠE inovativno ili produbljeno o aktuelnom trenutku povijesne zbiljnosti u kome živimo, on se svakako hvata zanimljive teme i uspeva da izbegne pretencioznost kada govori o njoj.

Da odmah neke stvari budu jasne: ovo je, najprotstije rečeno, film o fubalskoj mafiji ali tako da se ne pokaže fudbalska mafija. S obzirom da je državni telekomunikacioni gigant jedan od glavnih producenata, ovo nam valjda dovoljno i govori o tome kako država vidi fudbalsku mafiju i šta misli da je bezbedno da se u medijima o njoj prikaže, čak i kroz fiktivne narative. Da se razumemo, isto tako i razne druge serije koje smo videli poslednjih par godina, od Tajkuna, preko Kljuna, pa sve do Južnog vepra, idu na žanrovska koketiranja sa socijalnim komentarom ali vrlo će se retko u njima videti stvarne razmere društvene korupcije ili stvarna osuda nekakvog konkretnog zla u našoj zajednici. I, opet, da ne budemo nepravedni, nije da sad ja mislim da ih treba osuđivati a njihove autore streljati na Terazijama*. Žanrovska televizijska produkcija ionako nije mesto na kome treba da tražimo nekakav prodorni sociopolitički sadržaj, mnogo je više za očekivati da će se on baviti žanrovski utemeljenim, generičkim konceptima korupcije ili organizovanog kriminala i ako komentara ima, oni će se pojaviti uzgredno, u podtekstu, gađajući neke druge mete.

*ili barem ne zbog TOGA.

U tom smislu,čekao sam momenat u Zlatnom dečku kada će film da nam pokaže ZAŠTO je glavni junak ovakva budaletina. Ali taj momenat nije došao. I svakako, moguće je, statistički nezanemarljivo verovatno, da je protagonista ovog filma, mladi i talentovani fudbaler Denis Marković (koga igra mladi i jako talentovani Denis Murić), prosto, jebena budala kakvoj nema pomoći ni od boga ni od čoveka, koji je takav nakrivo nikao i ne postoji jasan splet socijalnih okolnosti, porodične anamneze, istorijskih uticaja itd. koji je od normalnog, potencijalno srečnog deteta napravio baksuza što će sabotirati samog sebe uprkos velikom talentu što ga je dobio gratis na rođenju, ali dalje i havarisati sve u svojoj okolini i proizvoditi nesreću i jad gde god da se pojavi. Statistički, rekosmo, sasvim moguće, ali da li to onda daje podlogu za dobar film? Eh, nisam siguran. Fiktivne priče nisu po definiciji sve bolje što su realističnije, i mi ih gledamo – čak i kada su dokumentarni filmovi u pitanju – zato što od njih očekujemo narativ sa kauzalonošću, koji se može poopštiti i ukazati na društvene, što bi drug Marks rekao, protivrečnosti koje proizvode određene efekte i koje možda nekim našim delanjem možemo ispraviti, prevazići, unaprediti. Zlatni dečko ovo ne daje, njegov glavni junak je zatečen takav kakav je, besan, bahat, nadrkan i impulsivan i on takav ostaje sve do pred kraj filma gde, u poslednjoj sceni kao da ima satori i odlučuje da jednom u životu učini nešto jer ga je dotakla tuđa empatija i požrtvovanje. Ovo je emotivno zadovoljavajuće finale, ali bilo bi i više zadovoljavajuće da je film do tog trenutka Denisa pokazao kao ikako kadrog da na išta reaguje ičim drugim nego što je prva stvar koja mu instinktivno padne na pamet a što je najčešće konfrontacija, inat, bes, agresija. Preokret u finalu, gde je Denis pokazan kao misleće biće, sa kapacitetom da sklapa dublje veze sa drugim osobama je meni bio drag jer sam za protagonistu navijao od samog početka, ali nisam siguran da je zarađen.

Film ovaj svoj nedostatak uspeva da dosta dobro zamaskira, najpre na ime te pomenute dobre glume. Denis Murić još uvek ima šmek klinca koji više glumi sebe nego nekog drugog i njegova intepretacija mladog, nadrkanog fudbalera koji misli da je neverovatan talenat dovoljan – u jednoj sceni doslovno kaže da smatra da je nedodirljiv u pogledu ikakvog kažnjavanja od strane kluba za skandalozo ponašanje jer je „novi Maradona“ – i da on ima beskonačnu količinu pregovaračkog potencijala na ime tog talenta, je snažna, ubedljiva, i uspeva da nam proda momka koji je po svim parametrima iritantno derište i po okolinu štetna budala, kao nekog koga na kraju simpatišemo jer je, pa, eto, stvaran. Stvaran klinac očigledno odrastao u nemaštini i socijalnoj i emotivnoj deprivaciji, a onda odjednom suočen sa svetom u kome se oko njega otimaju, njegovo ime skandiraju, a kučke mu se, što bi reperi rekli, same trljaju o kurac. Ovo je sve sugerisano toliko minimalno da se tu upravo oseća taj nedostatak truda u filmu da lik Denisa malo ukoreni u nekakvim, rekosmo, okolnostima i na pamet mi je tokom gledanja često padao italijanski film Lovely Boy koji je dosta sličan po formatu i ambicijama, ali čini malo više da glavnog lika ukoreni u nekakvom kontekstu pa je onda i njegova kasnija humanizacija ubedljivija i jače rezonira sa gledaocem.

Scenaristi, Vuk i Aleksa Ršumović i sam Ognjen Janković ovde zapravo više napora ulažu da prikažu bekgraund trojica kriminalaca koji otimaju Denisa njegovom starom menadžeru, Časlavu, što ga je našao na, praktično, ulici i uspeo da mu isposluje ugovor sa inostranim klubom, ali kome sklonost ka igrama na, jelte, sreću, nazida toliki dug da ga ovaj onda, pod pritiskom, doduše, u zamenu za oprost dugova, preda u ruke pomenute mafije. Mafija je ovde prikazana u liku tri mangaša koji su čukali zlatare ili neke slične lokale pa posle avanzovali na građevinsko-mafijašku, jelte, profesiju i činjenica da ovu četvoricu ljudi igraju vrsni glumci daje filmu mnogo energije. Andrija Kuzmanović je sad već doktorirao uloge pomalo ljigavih menadžera, i mada se ovde pojavljuje kratko, sjajan je, a i njegovo uključivanje u ansambl pravi lepu sponu sa Montevideom, na neki način zatvarajući krug vezan za fudbal u Srba gde se od diskursa o nacionalnom ponosu i maltene povlačenja paralele sa učestvovanjem u oslobodilačkom ratu dolazi do kokaina, viskija i trpanja anonimnih devojčica po veceima klubova, sve pod patronatom ljudi čiji je prvi milion, ako je miliona tu uopšte ikada bilo, došao po ceni robijanja jednog od njih za razbojničku krađu.

Taj jedan je Maki, a koga igra Igor Benčina i još jednom demonstrira kako njegov minimalistički stil značajne šutnje ume da bude jebeno neodoljiv i za žene i za nas, nominalno heteroseksualne muškarce, kanališući bad boy energiju i uspevajući da bude moralno središte filma uprkos tome što je jedini sa stažom na mardelju od cele ekipe. Ostala dva mafijaša, Petar Strugar i Ljuba Bulajić nisu tako harizmatični ali su solidni, pogotovo u scenama gde se svađaju i oseća se neizrečena dugogodišnja tenzija rivaliteta između braće. Pogotovo je Bulajić  ovim uspešno otresao sa sebe taj imidž slabunjavog momčeta koji ga prati na ime nekih starijih uloga i legitimno se prikazao kao gangster što uprkos svom pažljivom građenju imidža biznismena koji svaku reč prevrne triput pre nego što išta kaže, zapravo lako gubi živce i hvata se za željezo.

Tika Stanić takođe solidno igra mnogo namazanijeg mafijaša Omera ali nije sad da je neka novost da je on izvrstan glumac – veći je problem što film do tačke kada uvede njegov lik već jasno pokazuje ograničenost svog koncepta i mafijanje koje se vidi u drugom delu narativa je neubedljivo, svedeno na nekoliko likova koji se kurče jedni pred drugima i nikakav utisak ozbiljne koruptivne mašine što šljaka u pozadini nije kreiran. Recite šta hoćete o Bobanu Skerliću ali njegov Klan je makar napravio častan napor da pokaže veze između mafije, politike, policije i biznisa.

Zlatni dečko to ne radi i njegov fokus je pre na liku samog Denisa i njegovim iskušenjima ali ovde film malo, kako rekosmo, oće da posrne na ime ostajanja na površini i odbijanja da malo zaroni u istoriju i genealogiju problema.

No, ako dramaturški tu fali dosta mesa, film ima pristojan kostur, i u drugim elementima je više nego korektan. Kamera Luke Milićevića, osvetljenje i scenografija su svi vrlo pristojni i iako film ni po čemu ne iskače iz onog što gledamo po drugim evropskim produkcijama, on ni slučajno ne ide ispod njihovih standarda. Nema sad ovde neke nadahnute likovnosti, ali kamera, montaža, kadriranje, svetlo, sve to nudi jedan dinamičan doživljaj u kome je uvek jasno kakav se osećaj želi postići i tu su žanrovski tropi pogođeni besprekorno. Slično važi i za dizajn zvuka, a pogotovo za saundtrak koji je vrlo adekvatno popunjen pop i trap muzikom što i sama beznaporno ukliza u kadrove i svemu daje tačno željeni mood.

Ovim se još jednom potvrđuje da „naši“ umeju da rade, ali Zlatni dečko je mogao da bude više od zanatskog showcasea i njegova pouka o gordosti mladosti i pokvarenosti šireg društa je mogla da bude dublja, promišljenija, manje robinja najoprobanijih žanrovskih rešenja a možda nešto više lična, idiosinkratična, da ponudi nešto što nismo gledali kod Danaca, Italijana, Nijemaca i Belgijanaca. Da je bilo svesti o tome da filmu treba i druga dimenzija – recimo dimenzija realnog, svakodnevnog, „normalnog“ pokazuje i lik Sare, Denisove drugarice iz detinjstva a koja treba da bude element nevinog, neukaljanog biznisom i kriminalom. No, uprkos tome što Saru igra inače izvrsna Jovana Gavrilović – žena koja je do sada pokazala strahopoštovanja vredan raspon u svojim ulogama – ona je ovde čist višak i ne služi ničemu pa je finale u kome se ona odjednom pojavljuje kao motivacija glavnog junaka nezarađeno i neuspelo.

No, da ne završim na negativnoj noti, film iza koga stoji, jelte, Telekom Srbije a režirao ga je čovek koji do sada nije imao apsolutno nikakve dodire sa žanrovskom produkcijom ovog tipa je mogao da bude katastrofa kosmičkih razmera. Da je umesto toga ovo ipak sasvim korektan, mada faličan film koji se gleda bez hroptanja i sa autentičnim emotivnim ulogom u likove – pa to je apsolutni pogodak pod prečku pa makar i iz sumnjive možda-ofsajd pozicije. Nećemo da budemo neljudi. Kad smo se već, jebiga, zatekli kao Srbi.