Danas na brzinu pričamo o nedavno okončanom Marvelovom petodelnom miniserijalu Mary Jane & Black Cat. „Ali, Mehmete“, protestujete sad vi, kao da imate ikakvo pravo glasa, „pa o tom si miniserijalu već pisao kada si prosipao svoj pravedni, slobodno možemo reći muževni i seksi gnev po nedavnom Marvelovom krosoveru Dark Web. Ima li ikakvog smisla da sada izdvajaš ovaj po svim karakteristikama marginalni miniserijal fokusiran na dva sporedna Spajdermen lika, i u kome se Spajdermen (čak ni lažni Spajdermen, Ben Reily) uopšte ni ne pojavljuje? Kad ćeš da pišeš malo više o francuskom stripu? I, kad smo već tu, možda bi trebalo da odeš malo kod doktora jer nismo sigurni da testisi treba da  BAŠ TAKO izgledaju.“

Sve su to legitimne brige i primedbe- hoću reći SVE ŠTO STE NAPISALI JE POGREŠNO I NE MOGU DA VERUJEM DA TROŠIM SVOJ TALENAT I SVOJE VREME NA OVAKO NEZAHVALNU GRUPU IMAGINARNIH ČITALACA. Ali pošto sam blage naravi i, uostalom dobro raspoložen posle čitanja, ma šta čitanja, ČITANIJA miniserijala Mary Jane & Black Cat, rado ću obrazložiti neumoljivu logiku koja diktira nastanak ovog teksta.

Istina je da je Mary Jane & Black Cat bio deo krosovera Dark Web, neke vrste rimejka starog X-Men događaja Inferno, samo sada sa više „Spajder“ likova. Istina je i da sam pišući o Dark Web uglavnom očajavao i zapomagao kako sve to ne valja kurcu i kako nisu dobri ni ton ni ritam, kako dobri likovi bivaju po ko zna koji put zloupotrebljeni zarad kreacije trenutnog spektakla kojim se poništava mukotrpan karakterni rad što su u njih uložile generacije scenarista… Kukao sam na dizajn kostima i sve u svemu nisam napisao gotovo ništa o Mary Jane & Black Cat. A oduvek je bilo jasno da novi strip sa Black Cat u glavnoj ulozi, a koji piše Jed Mackay mora jednom dobiti poseban osvrt. Ovo sada, ovo je taj osvrt.

Dodatno, Do kraja Dark Web ovaj je strip zapravo stigao tek do svoje, ako se ne varam treće epizode i trebalo je da prođu još dva meseca pre nego što vidimo finale. Koje, da se razumemo, nikada nije moglo da bude PRETERANO revolucionarno imajući u vidu da je u aktuelnim epizodama Amazing Spider-man čitava priča o tome šta se desilo sa Mary Jane Watson u onih misterioznih šest meseci, i kako to da ima muža i dvoje maloletne ali povelike dece, u fokusu zapleta. Mary Jane & Black Cat, pak, sa svojim zaključkom radi jednu drugu važnu stvar i postavlja odnos između dve Spajdermenove, jelte, ljubavnice/ partnerke/ simpatije/ kres-šeme/ prijateljice na nov, veoma zdrav nivo. Jed Mackay ovo radi toliko dobro da je, evo, reći ću još jednom, kriminal da i dalje ne postoji tekući serijal Black Cat.

Da samo malo osvežimo pamćenje čitateljima, prvi put kada je Black Cat uopšte i imala sopstveni tekući serijal bilo je između 2019. i 2021. godine, kada je lik kreiran da bude večiti epizodista i seks-utočište za Spajdermena kada ga napadnu ljubavni jadi, posle asasinacije karaktera što ju je doživeo u doba Dana Slotta na Amazing Spider-manu, dobio ne samo protagonizam nego i kvalitetnu pozadinu, dobar ansambl sporednih likova i smislen metazaplet sa dobro vođenim karakternim lukom glavne junakinje. Black Cat V1 i V2 koje je pisao Jed Mackay mi i dalje predstavljaju ogledni primer kako raditi superherojski strip koji je fokusiran na temu imanentnu glavnom liku (u ovom slučaju su to smeli pljačkaški poslovi), a da se sve opet organski uveže sa širim kontekstom Marvelovog univerzuma, ali bez rasplinjavanja i sa fokusom na karakter protagonistkinje i njegov razvoj.

Pretpostavka je da Marvel ipak nije prodavao dovoljno kopija ovog stripa pa je nakon njegovog završetka postalo jasno da će se Mackay vraćati Feliciji Hardy kroz konsekutivne miniserijale gde bi se ona uparivala sa nominalno „komercijalnijim“ ko-protagonistima. Iron Cat je bio solidan, sa gostovanjem Iron Mana ali i kvalitetnim zaranjanjem u Felicijinu prošlost (i odličan crtež španskog virtuoza Perea Péreza), ali za Mary Jane & Black Cat mi deluje kao da je Marvel prihvatio Mackayjev pič pod uslovom da se strip uveže uz ksorover Dark Web jer inače priča sa dve žene u glavnim ulogama koje, ponavljam, najveći deo svojih decenijskih karijera provode kao privesci Spajdermenu, naprosto ne bi bila dovoljno propulzivna.

Mackayja ja često i konzistentno hvalim i Mary Jane & Black Cat je još jedan od primera zašto on sve te pohvale zaslužuje. Ovaj miniserijal je naprosto vrlo vrlo dobar na svakom zamislivom nivou. Ima scenarista koje volim godinama ili decenijama a koji danas umeju da napišu miniserijal gde će valjati samo zaplet ili samo dijalozi, gde neće biti smislenog novog rada sa likovima ili gde će sve što se radi biti samo ponavljanje teza starih 30 ili 40 godina. Mackay je sve suprotno od ovoga i čovek koji se više nego dokazao uzimajući likove sa B i C liste poput Black Cat, Tasmkastera i Moon Knighta i dajući svakom od njih kvalitetan, a smislen fejslift.

Sa Mary Jane & Black Cat u fokus priče je stavljen odnos između, dakle Black Cat, odnosno Felicije Hardy, Spajdermenove povremene ljubavnice koju loži ideja da se vrlo pravdoljubivi borac protiv zločina erotski uzbuđuje u prisustvu seksi-kradljivice dragulja i umjetnina, i Mary Jane Watson, kanonski najvažnije Spajdermenove romantične partnerke u ovih šest decenija njegovog života. U ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti Mary Jane Watson i Spajdermen su „bivši“* a Felicija Hardy, iako je sada prijateljica sa Mary Jane, i obećala joj je da će njen odnos sa Spajdermenom ostati samo na distanciranom poznanstvu, ponovo ima ne samo erotske misli o Spajdermenu već i, uh, erotske realizacije.

*što je svakako trn u oku dobrom delu čitalaca koji je jedva dočekao malo mira kada je, posle decenije (naših godina) razdvojenosti ovaj par ponovo postao, eh, PAR u Amazing Spider-manu Nicka Spencera

Jed Mackay intuitivno shvata da je sapunska opera imanentni deo superherojštine već najmanje pola veka, a da je Spajdermen sa svojom galerijom civilnih likova u ogromnoj meri ovome doprineo i njegovo rukovanje temom je perfektno. Ovo je strip o dve žene koje su u punom smislu realizovani likovi i jaki karakteri, što imaju paklenu (gotovo doslovno) avanturu tokom koje će biti ucenjivane od strane vrlo demonskog, ali i đavolski (actually doslovno) šarmantnog, te, jelte, neizbežno malo ljigavog muškog negativca, strip koji glatko prolazi Behdelin test, ali koji je u svojoj suštini priča o dve jake, asertivne žene sa karijerama i dobro definisanim životnim ulogama koje jedna sa drugom ne uspevaju da razgovaraju o činjenici da dele izvestan nivo simpatije za muškarca koji je uvek u njihovim životima nedovoljno prisutan.

Mackay Mary Jane & Black Cat piše iz perspektive Felicije Hardy, tj. Black Cat, a što je i „tehnički“ neizbežno jer misterija odakle to da Mary Jane Watson odjednom ima supermoći mora da bude očuvana za aktuelnu priču u Amazing Spider-man pa je čuđenje čitaoca kada vidi šta Mary Jane sve može da radi umešno reflektovano u čuđenju same protagonistkinje. Mackay ovde pogađa vrlo fin balans u odnosu likova jer, tokom demonske invazije na Njujork koja se događa u okviru Dark Web, Felicija Hardy po prirodi stvari shvata kao svoju dužnost to da zaštiti Mary Jane i njenu porodicu od demona, iako je u pitanju, barem u njenom umu, njena rivalka. Požrtvovani, herojski napor koji Hardyjeva čini dobija snažan kontrapunkt u činjenici da Mary Jane, niotkuda, demonstrira neverovatne supermoći koje su, kasnije se objašnjava, na neki način vezane za sreću, odnosno slučajnost. Kad god su joj potrebne, Mary Jane može da „prizove“ nadljudske moći, ali kakva će priroda tih moći biti zavisi od bukvalno džekpot mašine gde simboli koji se pojavljuju iznad njene glave svojom kombinacijom mogu da daju nešto moćno, kao što je supersnaga ili koplja napravljena od plamena, ali i nešto besmisleno kao što je kontrola nad pudingom ili, uh, proizvođenje ogromnih količina perja.

Čitaoci sa dužim stažom se sećaju da je nakon originalnog razdvajanja Mary Jane i Spajdermena u One More Day, jedno vreme u stripovima o Spajdermenu Njujorkom harao haotični kostimirani ženski lik Jackpot sa moćima baziranim na „sreći“ i da su i tada teze bile da je ovo NEKAKO Mary Jane. Ovaj miniserijal snažno sugeriše da su te teze bile tačne i da će razrešenje koje čekamo u Amazing Spider-man nekako da nas poveže sa više od decenije starim sporednim zapletom iz istog magazina… No, čitaoci sa još dužim stažom će sigurno reći: „čekajte, ako nečije supermoći zavise od sreće, a jedina supermoć koju ima Black Cat je izazivanje LOŠE sreće kod ljudi koji joj se suprotstavljaju, pa, onda…“.

Tako je. Jed Mackay ovde spaja zabavni, razuzdani spektakl dve „devojke sa Zemlje“ koje se bore protiv armija demona u Limbu sa činjenicom da Felicija Hardy sve vreme u sebi oseća snažnu nelagodu i krivicu što nije rekla Mary Jane da se ona i Spajdermen opet muvaju. Mackayjev psihološki rad je ovde besprekoran, pokazujući kako niko nije „u krivu“ i kako i zrele, asertivne osobe mogu biti nesigurne i navodno podsvesno ali više svesno ali neprijatno postvaljene pod pogrešnim uglom u odnosu na osobu koja im je bliska i koju zapravo vole.

Ovo je centralna nit zapleta, ali ona je zapravo perfektno protkana kroz nomilalno „pravi“ zaplet u kome demon Belasco pokušava da ponovo osvoji kotrolu na Limbom, kojim je nekada vladao, time što će poslati dve žene sa Zemlje u potragu za mačem duše koji će ga učiniti novim kraljem. Taj je, jelte, predmet, u nečemu što se zove Vrišteći toranj, a Mary Jane i Felicija nisu jedini „lopovi“ što pokušavaju da se tamo ušunjaju…

Produkt ovog zapleta je zabavna, dinamična avantura puna sumanute akcije i kvalitetnog humora. Mackay je Kanađanin, ali mislim da savršeno kontrastira tipično njujorški cinični a samopregorni humor i bizarne, demonske pretnje. Preokreti u narativu su očekivani a ipak imaju kvalitetan emotivni impakt jer rad sa likovima ne prestaje ni tokom urnebesnih akcionih scena, a dijalozi su britki, duhoviti i vode strip ka ultimativnom razrešenju Felicijine dileme i cementiranju njenog odnosa sa Mary Jane na najbolji moguć način.

Mackayjev partner na crtežu je ovde Italijan Vincenzo Carratù, kome je ovo bio prvi rad za Marvel, ali koji je u američkom stripu već stekao iskustvo radeći za Dynamite na stvarima kao što su Vampirella ili Dejah Thoris. Što, primetićete, podrazumeva crtanje dosta stripova koji su inspirisani pin-up, jelte, umetnošću i erotizovanjem ženskog tela. No, sa Mary Jane & Black Cat Carratù demonstrira da mu je kreiranje atraktivnih, moćnih kompozicija tabli i eksplozivne akcije jednako jak adut kao što je crtanje lepih žena. Štaviše, iako je nemoguće nacrtati strip sa dve protagonistkinje koje su kreirane da bi bile erotski privlačne nerd populaciji tako da one izgledaju „obično“, Carratù vrlo uspešno izbegava eksploatacijske rakurse i poze, slaveći erotičnost tela u pokretu na jedan zdrav, plemenit način. Iako je njegov rad sa figurama pa i sa licima primetno „izdužen“, podsećajući (samo) malo i na liefeldovsku školu, jelte, anatomije, ovde nema ekstremnih telesnih deformacija na koje nas je navikao Rob Liefeld, a zapravo se veliki deo karakterizacije i humora i postiže izrazima lica protagonistkinja, pa sam ja bio u principu oduševljen Carratùovim crtežom. Zamerku mogu da dam na kolor Briana Rebera koji je za moj ukus previše prigušen imajući u vidu energičan lejaut i kompozicije tabli – pogotovo jer Limbo treba da bude začudno mesto za čitaoca koliko i za protagonistkinje – a letering je radila sve bolja Ariana Maher.

Mary Jane & Black Cat je, naravo, strip po definiciji osuđen na tržišnu nišu. Ne samo da treba da vas je briga za dva, ponavljam, sporedna ženska lika kreirana da Spajdermen ima zbog koga da pati ali i sa kim da se povalja u senu, i njihove životne priče nezavisno od njega (mada se narativ vrti oko njega, sam Spajdermen se ne pojavljuje i POENTA priče je da on ne definiše odnos Mary Jane i Felicije Hardy), već je i sve ugurano u krosover koji možda niste čitali i ne zanima vas. Mackayjev scenario, čudesno, uspeva da sve ovo proradi BAŠ  kako treba a strip je brz, energičan, zabavan i pametan više nego što spinof jednog u suštini glupog krosovera ima prava da bude. Kolekcija izlazi u Julu a pojedinačne epizode možete na Amazonu naći ovde.