Kako je Warner čekao jedva dva meseca da drugi nastavak New Lineovog komičkog superherojskog serijala Shazam! nazvan Shazam! Fury of the Gods pusti na HBO, tako sam ga i ja ropski poslušno pogledao pre nekoliko dana i, pa, imao nekoliko momenata u kojima sam se iskreno i od srca nasmejao. Naravno, Shazam! je serijal sasvim vidljivo osuđen na smrt i ako to nije bilo očigledno polovinom Marta kada je film imao bioskopsku premijeru, danas je, uz razočaravajući performans na boks ofisu*i dalje promene unutar filmskog DC univerzuma koje najavljuje James Gunn, kristalno jasno da su David F. Sandberg i Zachary Levi odigrali svoj poslednji DC valcer.

*naravno, film je za dva meseca povratio sav svoj proklamovani budžet i zaradio još desetak miliona dolara odozgo, a to se danas smatra teškim promašajem

Ima i neke logike u tome da je superherojski film zamišljen kao svojevrsna dobronamerna parodija na DC-jev superherojski mejnstrim, i pravljen izvan Warnera, na kraju tretiran kao neželjeno kopile koje se omaklo u jednom trenutku slabosti. Sa Levijevim koji je u Januaru na sebe privukao pažnju dosta neopreznom kritikom „big pharma“ korporacija, nadovezujući se na Tviteru na pisanje jednog prilično poznatog britanskog antivaksera*, i činjenicom da je ovaj film u bioskopima prošao mnogo lošije od originala, sasvim je razumno smarati da je Shazam! Fury of the Gods poslednji put da gledamo Levija i njegov šareni ansambl unutar DC univerzuma. Ovo je sa jedne strane šteta jer je porodični tim u drugom nastavaku počeo da dobija naznake hemije kakvu priželjkujete od omladinskog filma sa rasno, rodno, seksualno i uzrasno šarenim, zanimljivim kastom, ali je sa druge možda i blagoslov jer sa Fury of the Gods su slabe strane Shazam! koncepta mnogo izraženije nego u originalu.

*što se nekako pa i nažalost prirodno nadovezalo na njegovo divljenje Jordanu Petersonu kod Joea Rogana koji mesec pre toga… Levy je, avaj, reklo bi se „bro“ u onom najlošijem smislu…

O originalu, kao i o generalnoj genealogiji Shazama/ Kapetana Marvela kao lika sam opširno pisao na ovom mestu pa se tu može i videti da je moj utisak nakon gledanja bio više pozitivan nego negativan. Utisak je i da je Warner u tom momentu bio u fazi eksperimentisanja i pokušavanja novih pristupa, posebno otvoren za ideju komedije-sa-superherojima pa je ovaj film imao i generičkog negativca i zaboravljiv centralni konflikt ali i prilično uspešnu subverziju u ideji da je glavni junak u stvari dečak od 14 godina sa problematičom porodičnom istorijom a koji izgovaranjem čarobne reči postaje superheroj sa moćima praktično ravnim Supermenu – ali karakterom i dalje čvrsto ušančenim usred puberteta. Nije ovo sad bila neka naglašeno transgresivna parodija ali jeste bila funkcionalna, posebno sa pažnjom sa kojom je izgrađen odnos između samog Shazama i Freddyja Freemana, dečka sa invaliditetom a koji je i najbolji prijatelj – i član iste hraniteljske porodice – za Shazamov civilni identitet, Billyja Batsona. Freddy kao suštinski socijalno prilagođeniji i snalažljiviji – uprkos svom, jelte, fizičkom ograničenju – je bio fina dopuna problematičnom Batsonu i potpuno nesnađenom Shazamu i jedan dobro odrađen trop superherojskog žanra koji je, uz prilično srećno kreiran ansambl ostatka klinaca u usvojiteljskoj porodici, predstavljao noseći oslonac prvog filma.

Shazam! Fury of the Gods sebi pravi problem već time što ovaj odnos između Freddyja i Shazama stavlja u drugi plan i tako ovom filmu odstranjuje emotivno i koncepcijsko središte. Ovo je urađeno uz dobru nameru, kako bi ostatak porodice Marvel – gde sada svi klinci, uključujući Freddyja imaju superherojske alter egoe – imao više vremena pred kamerom ali Shazam! Fury of the Gods je film od dva sata u kome gotovo ništa od postavljenih elemenata zapleta ne uspeva da se razvije u iole intrigantniji narativ.

Film svakako načinje mnoge teme, od činjenice da je najnoviji superherojski tim u Filadelfiji (koga mediji nazivaju posprdnim imenima i ukazuju da on pravi više štete nego koristi gradu svojim jedva koordiniranim akcijama) sastavljen od tinejdžera koje mrzi i da saslušaju brifinge što im šef tima sprema, a kamoli da se na terenu ponašaju u skladu sa onim što on misli da su dobro uvežbali, preko individualnih karakterizacija koje sve prikazuju kako deca i omladina različitih uzrasta izlaze na kraj sa idejom posedovanja tajnih supermoći, pa do karakternog rada samog Shazama koji ima krizu identiteta i pita se je li istinski zaslužio da ima moći i da se smatra ravnopravnim Supermenima i Wonder Womanima ovog sveta. No, malo toga je razrađeno i zapravo ono što bi trebalo da je centralni motiv filma – Billyjeva briga da uskoro puni osamnaest godina i da će po zakonu morati da napusti hraniteljsku porodicu u kojoj se nalazi – jedva da dobija dve scene sažete naracije pa finalni emotivni pančlajn nažalost deluje mehanički isporučen i usputno odrađen.

Zachary Levi svakako ovde ne može da bude kriv jer je njegov performans u ulozi Shazama energičan i uglavnom veoma duhovit. Kao čovek od preko četrdeset godina što glumi lika od trideset koji ima intelektualni i emotivni sklop klinca od osamnaest, Levi je dominantno prirodan, eksplozivan i zabavan u svom korišćenju komičnih fraza, facijalnoj mimici i generalnom govoru tela. Film svakako procveta svaki put kada je on u kadru sa naglašeno drečavim crvenim kostimom, uvežbanim epskim pozama ali i ponašanjem tipičnog napaljenog tinejdžera.

Na drugoj strani je Freddy koji uprkos posedovanju supermoći i dalje susreće razne barijere u civilnom životu, od maltretiranja u školi do zbunjivanja kada treba da priča sa novom devojkom u razredu koja je em zanimljiv lik em prema njemu kao da gaji izvesne simpatije. Freddyjevo posezanje za supermoćima kako bi impresionirao pomenutu devojku i njeno prepoznavanje da je uprkos tom grehu gordosti zapravo njegova ličnost ono što je herojsko u njemu – a ne moći – je emotivno jezgro filma i njegova prava pouka. Nažalost, onda se OVO stavlja u drugi plan jer je Freddy ipak samo support character a film insistira na sazrevanju samog Billyja/ Shazama. Što je nesrećno šaranje između motiva samo po sebi a još nesrećnije jer se svodi na generičku pouku o porodici kao izvoru snage i stabilnosti što glavnom junaku pomaže da prevaziđe sindrom samozvanca.

Sve ovo se dešava kroz nepotrebno prekomplikovan zaplet o boginjama – ćerkama boga Atlasa* – koje traže način da se osvete ljudima za, uh, milenijumsku zatočenost u svetu lišenom magije a gde ih je zatvorio čarobnjak (koji se zove samo Čarobnjak) što je Shazamu originalno i dao njegove moći. Motivacija boginja je smuljana, nejasna, pogotovo što radnja filma počiva na tome da od njih tri svaka ima svoju interpretaciju toga šta zaista nameravaju i treba da urade sa svetom i ljudima kada se dočepaju žezla što služi kao magični mekgafin oko koga se vrti dobr deo narativa. Otud se centralni deo filma, sa sukobom porodice Marvel i porodice, eh, Atlas, odvija kroz nekoliko set pisova koji kombinuju akciju, šunjanje i krađu, nadmudrivanje, pregovore…

*znamo, ZNAMO da u helenskoj mitologiji  Atlas, tehnički, nije bio božanstvo, ali ovo je tek prva od kreativnih sloboda ezanih za mitologiju, koje film sebi uzima da bi ispričao svoju konfuznu priču

Sve to na papiru ima smisla jer Shazam! ne treba da bude stereotipan superherojski film u kome se sve rešava pesnicama, ali u praksi se na kraju svede baš na to. Shazamovi planovi da boginje prevari i nadmudri su prostački, kako i dolikuje osamnaestogodišnjaku, ali i boginje se ponašaju kao da imaju dajbože 15-16 godina, iako saznajemo da su stare preko šest hiljada – pa centralni zaplet filma brzo sleće sa šina i postaje nejasno ko šta hoće i zašto čini to što čini. Ovde na delu imamo i sasvim protraćene poznate glumice poput Helen Mirren i Lucy Liu koje su dobile vrlo grube karakterizacije i izuzetno šture dijaloge pa su njihovi likovi svedeni na ono što često pežorativno zovemo stripovske karikature, i gde se dobra namera filma da pokaže kako se tri boginje među sobom razlikuju po shvatanju principa pravde na kraju vrlo slabo realizuje sa premalo teksta (i glume) koji bi ovo zaista verodostojno prikazali.

No, i dramaturški gledano Sandberg i scenaristi Herny Gayden i Chris Moran kroz skript prolaze sa jednom umornom metodičnošću, svesni da moraju da imaju 1) apstraktnu pretnju po čitav svet, 2) konkretnu pretnju za zajednicu u kojoj žive protagonisti 3) dovoljno topovskog mesa na terenu da ostatak porodice Marvel ima s kim da se bije dok sam Shazam kreće na Atlasove ćerke. Zbog svega toga se film sav raspara po šavovima u svom trećem činu sa generičkom CGI armijom bića iz grčke mitologije koja hara Filadelfijom, nezanimljivim korišćenjem porodice Marvel koja mora da se oslanja na dovitljivost u odsustvu supermoći* i samim Shazamom koji uprkos naporu da nam se pokaže kako je Billy sazreo i sada razmišlja strateški a ne klinački, ne nalazi bolju strategiju sem da se zaleti na džinovskog zmaja direktno, čeono, i sebe žrtvuje kako bi ostatak Filadelfije i sveta živeo.

*pošto je pravilo da svaki drugi po redu film u superherojskom serijalu mora da ima motiv gubitka supermoći stečenih u prvom

Problem sa ovakvim razrešenjem je što se ne razlikuje ni za mrvu od onog što smo već gledali u superherojskim filmovima tokom prošlih dvanaest meseci, od Black Adama do Thor: Love and Thunder i Shazam! Fury of the Gods sasvim propušta priliku da pristupi svom finalu originalno, koristeći parodični potencijal i komični ton celog serijala, odlučujući se umesto toga za vrlo mehanički sklopljeno, vrlo generičko „superherojsko“ finale.

Je li film makar vizuelno zanimljiv? I da i ne. Kostimi i čitav dizajn porodice Marvel imaju potreban glamur, a magični svet vezan za Stenu večnosti oma malo haripoterovske začudnosti u svom dizajnu, ali film ne uspeva da taj dizajn pomiri sa „realističnim“ ključem u kome je rađena Filadelfija pa onda i akcija u kojoj gledamo grad u opasnosti deluje neuverljivo i „kompjuterski“ dok je sama režija borbi uglavnom neinteresantna. Zmaj je dizajniran estetski lepo a ni kiklopi, himere, harpije i jednorozi nisu ređavi ako se gledaju u izolaciji ali sve to je neki nivo Deviant Art portfolija u najboljem slučaju i 3D modeli se vrlo slabo uklapaju u realistični urbani mizanscen. Sandberg pokazuje bljeskove nadahnutosti kada režira momente u akcionim scenama tako da istakne neverovatnu apsurdnost moći koje heroji imaju, sa superbrzinom koja akciju ne čini kinematskom već praktično parodičnom, tj. skoro nevidljivom, ali sve ostalo je uredno, pristojno ali ne i specijalno zanimljivo.

Shazam! Fury of the Gods kao da je i od strane Warnera pušten niz vodu već u startu, dok se korporacija sprema za svoj ovogodišnji glavni adut u formi Flasha. Videćemo koliko je oslanjanje na film mučno pripreman godinama, sa glavnim glumcem koji je značajno problematičnija figura u privatnom životu od Levija, zapravo dobra strategija, ali očigledno je, sa napuštanjem Black Adama i ostavljanjem Shazama da premine na barikadama, da Safranova i Gunnova vizija za novi filmski DC univerzum u dogledno vreme ne uključuje Fawcett Comics likove. Ovo nije nerazumno, s obzirom da je njihova transformacija u filmski properti više delovala kao eksperiment nego jasan, siguran drugi put, ali je šteta da taj eksperiment završava ne kao žrtva neke sržne problematike samih predložaka nego, reklo bi se, najpre Warnerove nesposobnosti da godinama, a sada već i decenijama, smisli šta tačno želi od svog filmskog superherojskog univerzuma.