Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas nam je na redu album savremenog španskog/ katalonskog džeza koji, doduše sviraju dvojica lokalaca i jedan Japanac. ALI TO NIŠTA NE SMETA, naprotiv, Sergi Felipe: Biased Vision je ploča izuzetno prijatnih melodija i lepog zvuka, pre svega relaksirane svirke koja ipak ne spada u puki easy listening. Iako u principu volim free jazz kad je malo mišićaviji, Biased Vision mi je bio sasvim prijatan i vredi mu se vraćati kada je čovek u posebnim raspoloženjima.
Ovaj album izdala je (vrlo) mala etiketa UnderPool, posvećena izdavanju Felipeovih radova, ali i drugih jazz improvizatora, ne neophodno i uvek iz Barselone, gde je firma situirana, a koju predvodi isti taj Sergi Felipe (i, da se razumemo, verovatno je i jedini zaposleni u njoj). UnderPool je zapravo izrasla iz istoimenog studija koji je Felipe osnovao 2011. godine i u kome radi kao inženjer zvuka i producent, a sa jasnom željom da putem etikete promoviše džez i improvizovanu muziku. Felipe je suosnivač i druge etikete, Discos Flotants, orijentisane na više pop stranu džeza.
Felipe je originalno samouki saksofonista i flautista koji je kao klinac isprobavao razne duvačke instrumente a onda se izborio da upiše Visoku muzičku školu Katalonije (Escola Superior de Música de Catalunya) gde se fokusirao na saksofon i to u poljima džeza i savremene umetničke muzike. Pošto se pokazao kao vrlo dobar, dobio je, veli, više stipendija koje su mu pomogle da studira na više konzervatorijuma u Nizozemskoj. Po završetku studija, otvorio je pomenuti studio ali i nastavio da svira, kao studijski muzičar ali i kao propulzivni član džez scene Barselone, svirajući u više postava i pojavljujući se na raznim festivalima. Felipeova dosadašnja diskografija ubraja dva albuma sa kvartetom Whisper Songs ali i gostovanje na albumima projekata Pol Omedes ili Memoria Uno koji su kombinovali džez i savremenu klasičnu muziku, te masu albuma koje je snimao i producirao.
Za Biased Vision, Felipe je posle desetak godina od poslednjeg izdanja Whisper Songs okupio novu postavu, ovog puta trio, i napisao svih deset kompozicija, potpisujući album, dakle, kao kompletan autor, aranžer, ali i snimatelj (zajedno sa saradikom po imenu Adrià Serrano) i producent, pa je ovo na neki način i pre svega njegov iskaz.
Pored Felipea, ovde na bubnjevima imamo veterana španske džez scene, čoveka po imenu David Xirgu, a koji je svoja prva formalna muzikča znanja sticao još polovinom sedamdesetih na konzervatorijumu Liceu (gde je, naglasićemo, učio kompoziciju i klavir – bubnjeve je sam sebe naučio da svira jer je voleo Arta Blakeyja i Maxa Roacha). Danas je predavač na istom konzervatorijmu, a u međuvremenu je bio osnivač i član mnogih sastava i svirao sa gomilom važnih muzičara kao što su, recimo, Dave Douglas, John Abercrombie, Mark Feldman…
Na kontrabasu je još jedan veteran, pomenuti japanski muzičar Masa Kamaguchi a koji je krajem sedamdesetih počeo da svira električni bas pod uticajem Jaca Pastoriusa. Osamdesetih je studirao na univerzitetu Hosei u Tokiju i tamo ga je podučavao Yoshio Ikeda (učenik Garyja Peacocka), a što mu je bila dobra priprema za preseljenje u Boston i nastavak formalne obuke na Berkliju. Tamo je svirao sa raznim dobrim muzičarima (na primer Herb Pomeroy), pa i odradio turneje po Evropi i Skandinaviji a onda se preselio u Njujork, svirao sa Charlesom Gayleom, Davidom Murrayjem, Paulom Motianom, Sonnyjem Simmonsom, Daveom Douglasom… Jaka imena i jaka karijera, a Kamaguchi od 2006. godine živi u Barseloni i svira i sa evropskim muzičarima.
Kamaguchi i Xirgu ovom albumu donose jednu vrlo rutinersku, relaksiranu dimenziju. Ovo je svakako u najvećoj meri improvizovana muzika barem što se tiče ritam sekcije i Felipeove teme i melodije, iako ih ostala dvojica lepo prate, dobijaju upravo to – pratnju. Ovde nema za free jazz često tipičnog egalitarizma u bendu, gde se ne pravi razlika između pratnje i solista i Felipe je prevashodno zadužen za postavljanje i razvoj tema dok ga druga dva muzičara prate nudeći ugodni ali izrazito nenametljivi ritmički temelj. Nije da ovde nema ni malo interakcije između, da tako kažemo, prvog i drugog reda muzičara, ali čuje se da je ovo prevashodno Felipeova muzika u kojoj ostala dvojica nemaju ambiciju da se guraju u prvi plan i soliraju. Xigu na pretposlednjoj kompoziciji, Natación Sincronizada ulazi u smelije i dinamičnije bubnjarske teme, ali većina njegove svirke na albumu je vrlo relaksirana, nenametljiva, svedena i isporučena sa merom da se ne odvuče pažnja od „glavnog“ programa. Kamaguchi, slično tome, lepo prati Felipeove teme i povremeno ima solo-deonice tokom kojih, u skladu sa svetlom tradicijom kontrabasista širom sveta, i vokalizuje svoju svirku, ali ovo su kratki, skromni pasaži koji služe samo kao mostovi do ponovnog rada na saksofonu.
Zbog toga je i dobro da je Felipe tako prijatan saksofonista. Njegov tenor-rad se smešta negde između Coltraneove ekspresivnosti i Colemanove lakoće, ako smem da ga ja tako nekako definišem, sa vrlo lirskim temama i toplim zvukom, te sa veoma organskim načinom razvijanja tema, improvizacije i soliranja. Ovde nema gaženja po gasu i upadanja u freakout deonice karakteristične za veliki deo free jazza, i umesto toga Felipe samo vrlo sigurno i uvek prijatno razvija svoje improvizacije.
Od polovine albuma pojavljuju se i gosti pa tako na Nunca Como Antes nasuprot Felipeovog tenor saksofona stoji vrlo legato svirana truba koju drži Pol Padrós a u dve kompozicije pojavljuje se i Txema Riera na klaviru. Ove kompozicije, pogotovo druga sa pijanističkim doprinosom, Old Psalm, pokazuju i dalji potencijal Felipeove muzike koji se otključava kada naspram sebe on ima druge melodijske i harmonske instrumente pa bi bilo interesantno čuti iste ove kompozicije svirane od strane većeg ansambla.
No, i ovako, Biased Vision je prijatna ploča. Zvuk je prirodan i mada su instrumenti individualno snimljeni veoma glasno (činele se razmazuju čim ih Xirgu malo jače pogleda), sam mastering završnog miksa je na kraju dinamičan i odgovara Felipeovoj neužurbanoj, nežnoj ali ne i slabašnoj muzici. Lepo:
[…] nedelja pisao o etiketi UnderPool, ekstenziju studija koji predvodi saksofonista Sergi Felipe o čijem smo albumu Biased Vision tada pričali. Felipe je posvećen snimanju i izdavanju španskog/ katalonskog džeza, uglavnom projekata za koje […]