E, pa evo nas i na kraju Aprila i dok hvatamo zalet da dostojanstveno obeležimo međunarodni praznik rada, ne treba da zaboravimo na radničku (i seljačku) muziku kao što je metal.
A blek metal prvi među jednakima. Danski žensko-muški duo Djævles Skrig kaže da je EP Centered ; Despair snimljen u časovima bola i očaja na jesen prošle godine i mada se u muzici svakako čuju jake emocije, nastanak ovog EP-ja, mislim, nije bila prosta terapijska akcija za Michaela i Sarah. Pričamo o sirovom, spontanom old school blek metalu koji voli mračne rifove i haotične aranžmane ali onda voli i otvorenije forme pa su dve pesme na ovom izdanju poluimprovizovani rituali kojima se pokušava egzorcirati pominjani bol i očaj. Negde između art bruta i „normalnog“ blek metala Djævles Skrig nalaze svoj osobeni izraz i to vredi čuti:
https://djaevlesskrig.bandcamp.com/album/centered-despair
Budimpeštanski Kolp sa svojim četvrtim albumom, Pale Stars Shine nude hladnu i dostojanstveno monotonu muziku. Ovo je blek metal distinktno istopčnoevropskog tipa sa svojom mešavinom melodične emotivnosti i uzdržanog izraza koji podrazumeva mnogo ponavljanja fraza i vrlo spor razvoj tema. Sve to zvuči zrelo i lepo je producirano pa ovakav blek metal mogu da preporučim na slušanje i ljudima koji ne bi normalno posegli za ovim žanrom:
https://tdpropaganda.bandcamp.com/album/pale-stars-shine
Exit Catacomb je jednočlani italijanski blek metal projekat „rođen 2022. da uništi 2023. godinu“. Pa, lepo je kad čovek ima planove. Enivej, minialbum No Escape From the Catacomb je osvežavajuće ubedljiva ploča old school blackened speed metala, nestašna, zarazna i zabavna. Autor piše vrlo dobre pesme i ima jak zanat u rukama a materijal je sasvim pristojno produciran, pa sam ja uživao u albumu i sa apetitom iščekujem još. Apsolutno poslušajte:
https://exitcatacomb.bandcamp.com/album/no-escape-from-the-catacomb
Aran Angmar su takođe Italijani, ali njihov blek metal je ukorenjen u grčkom zvuku i stilu. Drugi album, Atavism & Dying Stars je prijatna ploča teatralnih vokala, melodičnih tema i kinematičnih atmosfera, ne sad nešto agresivno maštovita, ali uz dosta truda oko tih melodija koje pominjem. Bučan, napucan zvuk može i da zamori uho, ali pesme su fine i simpatične:
https://aranangmar.bandcamp.com/album/atavism-dying-stars
Toteleftaíokláma je prvo izdanje 2020. godine osnovanog benda iz Buenos Airesa po imenu Semihazah. Pričamo o EP-ju sa pet pesama brzog a melodičnog blek metala na Španskom jeziku i ovo je lepa kombinacija stila po uzoru na izdanja sa kraja drugog talasa blek metala iz devedesetih, sa modernijim zvukom. Semihazah su dosta po mom ukusu jer imaju brzinu i agresivnost švedskih bendova poput Marduk i Dark Funeral a to kombinuju sa norveškom hladnoćom – sve u kontekstu argentinske, jelte, vatre. Odlična ploča i bend na koji ću obraćati pažnju na dalje:
https://semihazah.bandcamp.com/album/totelefta-okl-ma
Thing je možda najnemaštovitije rešenje za ime benda a ovaj londonski projekat je i album tako nazvao. No, muzika je makar značajno maštovitija, sa eksperimentalnim fuzionisanjem blek metala i orkestarskih aranžmana. I sam blek metal, čak i pre nego što čujemo klasične gudače i perkusije, je ekspanzivan, sa upadima egzotičnih harmonija i kompleksnim aranžiranjem, a meni je važno i da je ovo u suštini brza i energična muzika koja među blastbitove i vrištanje umešno ubacuje i spoken word momente i violine i sve drugo što joj padne na pamet. Interesantan i intrigantan projekat:
https://thing-the-band.bandcamp.com/album/thing
Kvebečki duo Death Gloom je inspirisan doom metalom i black metalom dvedesetih, kao i surovom klimom oblasti u kojoj dvojica autora žive, pa je debi EP, Death Gloom jedna prilično srećno sklopljena kombinacija blek metal oštrine i doom metal elegije. Tempo je uglavnom srednji, dakle, ni prespor ni prebrz, ali sa dostojanstvenom, otmenom atmosferom i energijom, a produkcija je prilično čista i prijatna za uho iako i prilično lišena dinamike. Death Gloom svakako zvuče sveže i inspirisano i to prija:
https://deathgloom.bandcamp.com/album/death-gloom-2
Litvanci Sisyphean su prošle godine imali zapažen album (koji se i meni dopao uprkos tome što mi njihov stil modernog, melodičnog blek metala nije sad kao nešto po meri) pa je novi, kratki EP, Through Corrosion vredan da se čuje. Naslovna pesma je nova, uglancana i bend predstavlja u pravom svetlu a na B strani je živi snimak jedne od pesama sa pomenutog albuma i sve to vredi čuti, a kako je cena daunlouda „koliko date“, onda svakako i posedovati:
https://sisyphean.bandcamp.com/album/through-corrosion
Slovaci Sinedeus su vrlo ozbiljni u tome da tamo gde oni kroče, boga neće biti. EP No God Where I Am, njihov drugi, ima dve primereno ozbiljne pesme tog, jelte, modernog slovenskog blek metala, sa puno atmosfere i melodičnom komponentom sred tog satanističkig, antihrišćanskog sentimenta. Dosta tu ima meditacija i kontemplacija pa ovo nije za ljude koji blek metal vole samo kad kida, ali kvalitet postoji:
https://sinedeus.bandcamp.com/album/no-god-where-i-am-ep
Za bend za koji niko nikad nije čuo, Bugari Insanir su drsko kvalitetni na debi albumu Sanctus Insaniam. Ovaj duo spravio je profi produciranu, ubedljivo zvučeću ploču pržačkog blek metala sa malo death elemenata, utemeljenu negde u skandinavskom, možda pre svega švedskom zvuku sa kraja devedesetih. Dakle, ko taj mišićavi stil voli ovde će naći osam kvalitetnih pesama koje imaju i rifčine i mošerski ritam i brzinu, i melodiju pa i malo atmosfere. Veoma, veoma impresivan prvi album:
https://insanir.bandcamp.com/album/sanctus-insaniam
Na Francuze se čovek uvek može osloniti da će izbaciti bar jedno interesantno avangardno izdanje tokom nedelje. Debi album projekta Fardeaux iz Lila je baš to. The Den Has Become an Abyss nudi tvrdu, mošersku svirku, dugačke, kompleksne pesme i puno truda uloženog u kompozicije koje su kompleksne ali se razvijaju organski koliko je to moguće. Fardeaux je duo koji je na ovom materijalu radio poslednje četiri godine i to se čuje, ovo je studiozno napravljena ploča na kojoj se pazilo na svaki detalj:
https://drowninginchaosrecords.bandcamp.com/album/the-den-has-become-an-abyss
Pređimo na stoner rok, doom metal, psihodeliju, hard rok i sludge metal. Rimski sastav Nautha na svom drugom albumu, Metempsychosis radi psihodelični rok koji je dosta gruverski nastrojen, sa dugačkim pesamama kompulzivnih ponavljanja i sporo razvijajuće atmosfere. Istina je da je ovo možda previše „melodično“ za moj ukus, sa sanjivim, popi temama u osnovi pesama ali je generalno album častan, pošten i pitak. Pa nisam ni ja bez srca:
https://nautha.bandcamp.com/album/metempsychosis
Red Eyed Cult su iz Norviča u Engleskoj i, kako nagađate na osnovu imena, valjaju spor, drogiran stoner rok. Pesma koja debi album Unit 61 otvara, Mithrandir, simpatično podseća da su Tolkinovi junaci voleli da smotaju malo, jelte, aromatičnih biljaka i popuše ih, a ono što sledi su šmekerski heavy blues rifovi i vrišteće pevanje preko sporog, zaraznog gruva. Ima i kasnije referenci na Gospodara Prstenova, čisto da se tematski ostane u istom tonu, a muzika nastavlja da bude prijemčiva, zabavna i maštovita, unutar dosta omeđenih stoner groove granica. Lepo, prijatno, vrlo preporučljivo i mada sa samo pet pesama, vrlo epski:
https://redeyedcult.bandcamp.com/album/unit-61
A The Mad Goats su iz Kosta Rike i njihov EP Back Door nudi prijatnih pet pesama psihodeličnog, kinematskog pa i blago eksperimentalnog roka, sa prozračnim zvukom, melodičnim pevušenjem ali i dovoljno hipnotičke atmosfere da se kvalifikuje za „heavy psych“. Maštoviti su The Mad Goats i mada pesme zvuče stilski ujednačeno, imaju svoje sopstvene trikove i načine da se izdvoje jedna od druge. Vredi poslušati:
https://themadgoats.bandcamp.com/album/back-door
Black Moon Circle su norveški space rock sastav a album Leave the Ghost Behind je sledstveno tome pun prijatnih, džemerskih psihodeličnih pesama koje nikud ne žure, oslanjaju se na gruv i puno efekata i generalno obećavaju lepo provedeno vreme. Black Moon Circle svakako pišu lepe teme i pesme im imaju melodije, strofe i refrene koji ulaze u uho ali se onda tokom dugačkog trajanja (najduža ide preko 22 minuta) sve to razvija u svemirsko džemovanje i onda, dobro, povremeno se više ne sećate odakle ste došli i kuda ste krenuli, ali bude to sve vrlo lepo. Dobar studijski zvuk i generalna pozitiva:
https://blackmooncircle.bandcamp.com/album/leave-the-ghost-behind
Šveđani Dozer su pauzirali deset godina ali povratnički album, Drifting in the Endless Void ih predstavlja u dobroj formi. Ovo je kvalitetan, energičan stoner rok koji spor tempo i gruv spaja sa dobrim, maštovitim rifovima i pevanjem, nudeći psihodeličnu, a opet energičnu, teškorokersku atmosferu. Sedam odlično produciranih, podužih pesama i dosta kreativnosti svedoče da je Dozer svrbelo da se vrate. Ovo je izdao Blues Funeral Recordings, pa je i to potvrda kvaliteta. Ne propustiti:
https://dozerofficial.bandcamp.com/album/drifting-in-the-endless-void
Van Grond je split EP nizozemskih bendova Terzij de Horde i Ggu:ll, ali tako da svaki od ova dva benda da po jednu pesmu a da ostale dve urade u kolaboraciji. Ovo dobro funkcioniše jer su post-blek metal Terzij de Horde i sludge-doom-post metal koji sviraju Ggu:ll zapravo dosta kompatibilni između sebe. Dobra produkcija, dobre ideje, dobro odigrani kontrasti između stilova, generalno vrlo dobar materijal:
https://ggull.bandcamp.com/album/van-grond
https://terzijdehorde.bandcamp.com/album/van-grond
Deep Above iz Kentakija na istoimenom minialbumu nude vrlo ’90s verziju grandža. A ovo mislim u najboljoj konotaciji i njihova muzika je smeštena na idealnu sredinu imeđu panka i hard roka, sa energičnom svirkom, jednostavnim, organskim kompozicijama i himničnim enrgijom. Sve je to vrlo efikasno, ekonomično i puno mladalačke napaljenosti a opet i zrelo u potrebnoj meri, sa produkcijom koja nije skupa ali radi posao. Daunloud plaćate koliko želite pa ovo nikako ne propustite.
https://deepabove.bandcamp.com/album/deep-above
Italijanski stoner-sludge dvoja Le Scimmie ima odličan crtež gorile sa tri oka na omotu albuma Adriatic Desert, a prva se pesma zove Wild Boar. Svi signali povoljni, rekao bih. I muzika onda ne razočarava. Iako Le Scimmie sviraju gitaru i bubanj bez pevanja, ovo je pitak i zabavan teški rok spakovan u kompaktne, gruverske i dostatno psihodelične pesme. Nema tu mnogo filozofiranja, kompozicje izvrte svoje teme, malo ih prorade i završe se, i svi su srećni:
https://lescimmie.bandcamp.com/album/adriatic-desert
Argentinci Halfaya imaju album nazvan Weed Live Tracks, dakle, snimljen uživo u kafani, ali vrlo dobro snimljen i produciran. Muzika je, naravno, stoner rok, ali sa dosta hardrokerskog šmeka i ljubavi ka melodijama. Dakle, ovde nije sve samo u rifu i grubim vokalima, i pesme su kombinacija metalskih rifčina i harmoničnih delova sa prominentnim klin, zapevajućim i psihodeličnim vokalima. Prijatno je:
https://halfaya.bandcamp.com/album/weed-live-tracks
Oh, kakav povratak u formu! Portlandski stoner rokeri Danava nisu snimili album dvanaest godina i zato valjda njihova četvrta dugosvirajuća ploča, Nothing But Nothing zvuči kao da ste na skejtbord stavili mlazni motor i poleteli u nebo. Ovo je KRLJAČKI teški rok pun nemirnog ritma i gruva, nazaraznijih postojećih rifova i izvrsnog, rokerskog pevanja. Značajno brži i metalskiji od stoner rok standarda, pun razmetljivo dobre, skoro pa prog-metal svirke i mejdnovskih harmonija, razuzdanih solaža i generalno euforične muzike, Nothing But Nothing je proslava dobrog raspoloženja koju ne smete propustiti.
Lako je steći utisak da u Indoneziji uspevaju samo brutalni deah metal bendovi koji sviraju dvesta na sat i zakucavaju sve vreme, ali kaspyx iz Bandunga su tu da pokažu sve naše zablude. Oni sviraju „slow death doom metal“ i Demo MMXXIII ima dve pesme koje će vas poravnati sa patosom ali polako i uredno. Ovo je kao da vas na đubrištu mrvi drobilica za metal, ali u slow motionu, sa superteškim zvukom i bolesnim, opscenim gruvom. Prelepo, dakle (Edit: Prc. Uklonjeno sa kanala benda aliostavljam tekst jer će se sigurno uskoro ponovo pojaviti):
https://kaspyx.bandcamp.com/album/demo-mmxxiii
U sličnom tempu ali znatno melodičnije zvuči novi EP denverskih doom metalaca Khemmis, nazvan Where the Cold Wind Blows. A i nije u sličnom tempu, zaista, jer posle prve pesme koja ide od tihog ka glasnom, ali sporom, druga pesma nakon početka u doom stilu prelazi u bržu traku i Khemmis isporučuju najmelodičnije pevanje svoje karijere. Rifovi su i dalje jebeno dobri i mada su Khemmis sada ipak možda otišli predaleko u smeru gotike za moj ukus, ovo je prilično moćno:
https://khemmis.bandcamp.com/album/where-the-cold-wind-blows
Meksički doom metalci Electric Cult su stavili svoju polovinu split EP-ja sa Weedevil, nazvanog Cult of Devil Sounds na Bandcamp i greškom napisali da se prva pesma, Rising From Hell, zove Rinsing From Hell. Meni je to toliko smešno da mi je trebalo dosta vremena da se skoncentrišem na samu muziku i zaključim da je ovaj muljavi, musavi doom zapravo dobar, i musav i muljav na sve najbolje načine. Onda sam potražio kako zvuči strana brazilskih Weedevil i oni su još bolji jer njihov sirovi, psihodelični doom profitira od karakterne pevačice Mauren McGee. Dakle, sve ovde valja, uključujući i maštovit dizajn omota. Ne promašiti:
https://electriccultdoom.bandcamp.com/album/cult-of-devil-sounds-split
https://weedevil.bandcamp.com/album/cult-of-devil-sounds
Recognition je drugi album benda Frostfang iz Sankt Petersburga, ali onog na Floridi. Njihov doom/ stoner metal ovde zvuči dobro raspoloženo, sa dosta dinamike u kompozicijama i ljubavlju prema melodiji koja ne sprečava bend i da pošteno zaore. Nisam fan toga kako su bubnjevi urađeni preglasno i komprimovani tako da činele sve vreme zvuče kao da pored nas prolazi parna lokomotiva, ali pesme su okej. Dobro, imaju i jednu koja je cela odsvirana na klaviru i nazvali su je Paino, verovatno nesvesni da su Vhol već imali daleko nadahnutiju pijanističku pesmu istog naslova, ali Frostfang zvuče zdravo i žustro:
https://frostfangmetal.bandcamp.com/album/recognition
Borracho su tri lika iz DiSija koji sviraju psihodelični, fazirani space rock. EP Kozmic Safari ima dve instrumentalne pesme raspoloženih rifova i natrpane do vrha su analognim sintisajzerima i drugim starinskim efektima. Jedna je znatno bolja od druge ali obe su dobronamerne:
https://borracho.bandcamp.com/album/kozmic-safari
Još death dooma? Ima. Runemagick iz Gotenburga u švedskoj su snimili svoj trinaesti album, Beyond the Cenotaph of Mankind i mada ne mogu da kažem da se ovde nudi bogznašta novo ili inspirisano, ljudi se svakako drže svog faha.Prva pesma traje skoro dvanaest minuta a mada bend ne preteruje sa nekakvim velikim idejama u kompozicijama, zvuk je lep, dinamičan i lako postiže potreban hipnotički kvalitet:
https://runemagick.bandcamp.com/album/beyond-the-cenotaph-of-mankind-2
I još death dooma! Sanctuarium su iz Barselone i njihov debi album nastao je kada je bend evoluirao iz solo projekta u propisan kvartet. Into the Mephitic Abyss traje samo 35 minuta ali i ima samo četiri pesme pa je ovo propisan, šmekerski death doom, sa dobrim odnosom meditativne, otmene sporosti i death metal agresivnosti. Ništa specijalno inovativno ili originalno ali prijatno:
https://sanctuarium-gurglinggore.bandcamp.com/album/into-the-mephitic-abyss
Dark Ocean Circle su švedski stoner rok sastav sa istoimenim prvim albumom i ovo je prijatna, umivena varijanta stoner roka, sa poletnim tempom, odmereno agresivnim zvukom i pesmama koje paze na atmosferu i dinamiku i nisu samo snimljeni džemovi. Ima to dosta lepote, mada naravno, nekome može biti i isuviše „normalno“, ali Dark Ocean Circle samo više vole da vas uhvate na pesme nego na zvuk:
https://darkoceancircle.bandcamp.com/album/dark-ocean-circle-3
Grci Allochiria su negde između sludge metal agresije i post metal meditativnosti pa i album Commotion sa svojih devet pesama nudi i dosta melodije i dosta gruva i vrištanje i kontemplaciju… Sve je to sasvim lepo i ekonomično bez nekog iživljavanja sa dužinom pesama i mada mi Allochiria nisu sad nešto izmislili toplu vodu, prijatni su i njihova melanholičnost mi nije bila naporna:
https://allochiria.bandcamp.com/album/commotion
I preslatko mi je da u 2023. godini dobijamo novi album kultnih britanskih psihodeličara Hawkwind i da je on vrlo prijatan. Bend koji je svoj prvi album objavio još 1970. godine, bend u kome je pokojni Lemmy napisao pesmu Motorhead, bend koji je definisao „heavy psych“ za rane sedamdesete je i dalje u moćnoj formi i njihov tridesetpeti studijski album je, naravno, ekstremno pitak i ugodan. Takođe naravno, ne treba da ovde očekujete sad neke radikalne zaokrete, muzika Hawkwinda je ODAVNO dosegla savršenstvo forme i ja iskreno mislim da je svaki njihov novi album moguće slušati u stanju blažene nirvane neograničen broj puta ma koliko njima naizgled bilo lako da ga naprave. The Future Never Waits ima jedanaest podužih, prozračnih psihodeličnih rituala i nudi sintisajzerima nadeven, nežnim gruvom nošen svemirski rok za relaksaciju i meditaciju. Budite tu:
https://hawkwindofficial.bandcamp.com/album/the-future-never-waits
Malezijski šefovi crnog psihodeličnog doom stoner metala, Ibliss imaju novi EP. (((Unholy))) ima samo dve pesme ali treba biti snažan pa izdržati ovu lavinu fuzza i psihodeličnih rifčina što se obrušava poput božije kazne na vašu glavu. Ibliss su uvek bili najabrazivnije krilo stoner muzike pa je i sa novim EP-jem situacija ista i spoj tog sirovog zvuka i lepljivog, moćnog gruva radi bez greške. Dve pesme a BESKRAJNO uživanje:
https://regainrecords.bandcamp.com/album/unholy
Italijani King Potenaz sa svojim debi albumom Goat Rider i sami nude puno faziranih gitara i neodoljivog gruva. I ovo je stonerski doom metal ili doomerski stoner rok, kako više volite, utemljen u klasičnom psihodeličnom imaginarijumu sedamdesetih godina i nameran da vas hipnotiše i, sasvim moguće, navede da izrazite lojalnost Satani. Čuvajte se jakih obećanja ali slušajte King Potenaz:
https://kingpotenaz.bandcamp.com/album/goat-rider
Francuski psihodelični stoner bendovi Mars Red Sky i Queen of the Meadow udružili su se za EP Mars Red Sky & Queen Of The Meadow i ovo su tri pesme spore, dostojanstvene svirke koja odlično kombinuje težinu i psihodeličnu melodičnost. Pevanje Helen Ferguson je svakako najupečatljivji element muzike na prvi pogled ali kontrast melodičnog, prozračnog vokala sa teškim ritmovima i toplim faziranim gitarama je ono što pesmama daje karakter. Odlično:
https://marsredsky.bandcamp.com/album/mars-red-sky-queen-of-the-meadow
Fenomenalni italijanski doom-metal-ali-i-mnogo-više sastav Messa izdao je živi album, Live at Roadburn i ovo je izuzetno prijatan nastavak njihovog sjajnog prošlogodišnjeg albuma, Close. Live at Roadburn ima samo četiri pesme ali ovo su dugačke četiri pesme kombinovanja moćnih gitara i epskih sporih ritmova sa etničkim motivima i fantastičnim pevanjem pevačice Sare koja je, svakako, zaslužna za veliki deo identiteta grupe. No, Messa nisu samo bend sa dobrom pevačicom nego bend koji je uistinu vrlo pametno evoluirao svoj doom metal zvuk u nešto više ali i dalje u kritičnoj meri oslonjeno na doom osnovu i ovaj izuzetno dobro snimljeni koncertni album je potvrda njihovog kvaliteta na najbolji način. Ne propustiti:
https://messaproject.bandcamp.com/album/live-at-roadburn
Idemo dalje na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Mezzrow su švedski thrash metal bend koji radi još od osamdesetih a prvi album im je izašao 1990. godine. Njegov naslednik, pre par dana izašli Summon Thy Demons i sam prilično zvuči kao da je izašao početkom devedesetih i to, u zavisnosti od vaših preferenci može da bude sjajna ili ne tako sjajna vest. Sa sjajne strane, ovo je vrlo disciplinovan thrash metal čiste, ubedljive produkcije i snažnog nastupa, sa svim lekcijama thrash talasa iz osamdesetih spakovanim u pesme koje su svesne i dominantnih ideja u žanrovima koji su devedesetih vladali (prevashodno death i groove metal) ali bez uzimanja lakih prečica. Ovo su i pristojno napisane pesme i naravno jedini problem može biti to što Mezzrow izrazito nastoje da ne izađu preko linije i ostanu u jednom omeđenom stilskom izrazu koji može delovati, pa, malo tesan ako ste sitna duša kao što sam ja. Ali dobar, dobrozvučeći album:
Još švedskog treša? Ima, naravno. Sentinel Sirens su dva lika od kojih jedan sve svira a drugi sve peva a članovi su bendova Searin i i Sarcasm (ne onaj makedonski). Njihov debi album Orbithon Wave nudi ne preterano maštovit ili ambiciozan ali prijatno karakteran thrash. Ovde se forma ne izmišlja od nule, ali Sentinel Sirens se vrlo udobno kreću u okvirima postojeće, nudeći ukusne rifove i vokal koji, iako realno više priča nego što peva, odiše nekakvim šmekom. Dosta dobrih, mošerskih deonica, sirova ali slatka produkcija, ima ovaj album dosta šarma:
https://chaos-records.bandcamp.com/album/orbithon-wave
Losanđeleski Grudgebot zvuče prilično retro na svom istoimenom debi EP-ju. Ovo je thrash metal koji još uvek voli melodičnost i generalnu gizdavost klasičnijeg heavy metala i nije se sav izgubio u denfovanim rifovima i brzini. Ima tu šarma mada sve i zvuči dosta sirovo, još uvek ne sasvim sazrelo. No, vredi ponekad slušati bend pre nego što je sasvim solidifikovao zvuk:
https://grudgebot.bandcamp.com/album/grudgebot-ep
Retro? I’ll show you retro, kao da su rekli decadence iz Vankuvera, koji sviraju od 1987. godine a prvi album su izdali 2020. USRED PANDEMIJE. Loš tajming, slažemo se, ali novi EP, Victim of Tyrants je zaista dopadljivo retro, nudeći i primitivnu svirku i dosta jeftinu underground produkciju ali sve to se nekako udružuje da zazvuči autentično i zabavno:
https://decadence13.bandcamp.com/album/victim-of-tyrants-2
Splićani Buzzsaw su, koliko mogu da utvrdim jedini bend tog imena, što je šokantno. Enivej, ovaj petočlani, kako sami sebe klasifikuju, black speed metal kombo je izdao EP Lead to the Head i to je šest pesama surove, i sirove krljačine. Ali dobre. Buzzsaw imaju rifove, imaju tempo, i imaju potrebnu utegnutost koja se dobro kombinuje sa tim sirovim zvukom i estetikom. Pesme su uglavnom pristojne, ekonomične ali i sa ambicijom da malo razviju svoje teme a sve završava korektan kaver Sodomove Outbreak of Evil. Nemam šta drugo nego da pohvalim ovaj bend i poželim mu dug i berićetan život a vi ovaj EP možete daunloudovati po ceni koju sami odredite.
https://buzzsawmetal.bandcamp.com/album/lead-to-the-head
Jel’ treba još blackened speed metala? Evo nam onda novog EP-ja filadelfijskih Bastard Cröss. Nazvan Beasts of the Night on je vrlo predvidiv i u ovom kontekstu se to pozdravlja. Četiri pesme na raspolaganju su vesele, razdragane, brze, poletene i neobavezujuće, krećući se od rokenrola do blasfemičnog blek metala sa opuštenošću primerenoj samo pravim grešnicima. Ima tu i lepih melodija i svega, ali u osnovi su satanizam i antihrišćanstvo pa, eto navalite:
https://bastardcross.bandcamp.com/album/beasts-of-the-night
JOŠ? Ima. Lucifuge su izdali peti album, Monoliths of Wrath i bend koji je, kad se preračuna kritičan deo svog opusa izbacio u pandemijskim godinama, dosta trijumfalno krlja i vrišti na novoj ploči. Nema ovde inovacija i strimlajnovanja, Lucifuge su svoj zvuk našli pre par albuma i sada krljaju vrlo uhodan black-thrash koji je programski ružan ali ima dobre rifove, jak tempo i dovoljno raznolike pesme da ne bude monoton. Al pre svega ima duši – ovo je i dalje u suštini haotična, organska muzika koja svakog časa može da spontano plane i to je njena najlepša karakteristika. Dying Victims productions, naravno:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/monoliths-of-wrath
Slovaci Demonic-eyed su svoju muziku zasnovali na hardkoru i treš metalu, što je ljudski. Novi EP, nazvan samo D-EP ’23 ima hardkor gruva i treš metal čukanja u sebi i ovo jeste jedan moderniji spoj, ne puka imitacija ’80s krosover formula. Šarmantni su Demonic-eyed i vole i da uvale zle melodije tamo gde će one napraviti najviše štete a materijal završavaju obradom Bathoryja, što je isto vrlo ljudski. Sve to samo za dolar:
https://demonic-eyed.bandcamp.com/album/d-ep-23
Nemački old school trešeri Necronomicon rade od polovine osamdesetih pa i jedanaesti album, Constant To Death zvuči dosta retro. Ali dostojanstveno retro. Ovo je thrash metal koji ne mora da ide prebrzo i više je zainteresovan da svoje dramatične proklamacije i teške rifove što bolje naglasi. Sve to ima odlike klasičnog nemačkog, disciplinovanog thrash metala pa ako ste ikada voleli ovakvu muziku, Necronomicon nude korektan program:
Creepshow iz Čikaga imaju zanimljivu kombinaciju black i thrash metala i sintisajzera na svom debi albumu Creepshow I. ovo je moderna a opet retro muzika, sa sirovim zvukom ali promišljenim kompozicijama, pompezna i teatralna po uzoru na blek metal ali onda prodorna, oštra i ekonomična po uzoru na thrash. Produkcija je prijatno sirova u smislu da ovde možda nije bilo mnogo para ali da su ljudi iza miks pulta znali šta rade a bend svira sa ubedljivošću i oštrinom koje prijaju. Lep debi:
https://creepshow.bandcamp.com/album/creepshow-i
Treći album ričmondskih trešera Enforced zove se War Remains i, pa, solidan je. Nisam sad nešto raspamećen, ovo je ipak major-label izdanje i ne probija nikakve posebne granice, ali Enforced nude korektnu, energičnu svirku i dobru produkciju. Thrash metal je najjači kada se nalazi na idealnoj sredini između discipline i divljačnosti i ova ekipa fino hvata taj senzibilitet:
Terranoct iz Ohaja na debi albumu, Icon of Ruin zapravo nude dosta death metala u svom thrash metalu. Ovo je agresivna, gruverska svirka sa do pucanja zategnutom produkcijom, gde se trešerski rifovi sreću sa dubokim death vokalima i blastbitovima, ali se ne zaboravlja ni na povremene upade melodije. Prijatno smućkano:
https://terranoctband.bandcamp.com/album/icon-of-ruin
Kusozu kažu za sebe da su „dark melodic hardcore from New England“, mada je njihovu muziku legitimno uvrstiti i u nekakav posthardkor, sa njenim srednjim tempom, screamo energijom i razuzdanom izvedbom. Debi EP Weak Foals Roaming jeste melodičan, ali ovo je melodičnost koja se bori da se uopšte čuje kroz brutalne distorzije, non-stop vrištanje i očajnički gruv. Sedam pesama je vrlo izdašno za EP mada je i cena od sedam dolara jaka, ali ovo je dobar, mišićav a emotivan materijal:
https://kusozu.bandcamp.com/album/weak-foals-roaming
Rusi Social Discord za sebe kažu da su „punk metal“ bend, a što se nekad zvalo krosover. Naravno, novi EP, Вас сожрут ne zvuči kao klasični krosover već, pa, kao moderni, utegnuti i kvalitetni pank sa metalskim rifovima. I zvuči vrlo dobro pritom. Ovo su solidne pesme, bend svira za svaku pohvalu a produkcija je vrlo dobra. Sve to ima crtu jedne ’90s energije prelaska panka iz andergraunda u mejnstrim pa ko voli TAKAV zvuk, ovo je odlično:
https://socialdiscord.bandcamp.com/album/–2
Vamachara svakako u svom zvuku imaju suviše metalcore elemenata da budu BAŠ po mom ukus ali album No Roses on My Grave ovog kalifornijskog benda svakako KRLJA. Mislim, sve je to metalizirani hardkor, ali su ovde klasične moshcore formule unapređene tenzičnim nu-metal disonancama, a sve je nekako stvarno energično i mošerski i prilično mi je prijalo:
https://vamacharahc.bandcamp.com/album/no-roses-on-my-grave
Goblincore? ŠTA JOŠ NEĆE SMISLITI OVA OMLADINA? Torpur su iz Krakova i njihov blekend hardkor ima osoben zvuk na ime proterivanja, reklo bi se celog snimka kroz korus plagin u postprodukciji da se obezbedi taj pomereni, psihodelični efekat koji ide uz bend što sebi kači i „dungeon skate gang“ deskripciju. No, pesme na kaseti The Cult nisu loše i ovo je eksplozivna, agresivna muzika za mlado i staro, nesofisticirana u principu, ali dovoljno sofisticirana u izvedbi:
https://torpur.bandcamp.com/album/the-cult
https://plusztapes.bandcamp.com/album/the-cult
Noise Aholic je jednočlani krastpank projekat finskog muzičara po imenu Owe Inborr (očigledno Šveđanin, koji živi u delu Finske u kom je švedska nacionalna manjina u većini) a koga možda znate po bendu Dispyt. Za potrebe snimanja prvog albuma Noise Aholic, Owe je pokupio gomilu muzičara iz tog kraja zemlje pa je Vi är inte värda ett skit ploča sa distinknto švedskim mirisom i mnogo više liči na švedski D-beat nego na standardi finski krast. Mislim, i jedno i drugo ja volim, samo napominjem da je ovo ugođenije na frekvenciju ljubitelja Wolfbrigade, Avskum i Disfear nego ljubitelja Rattus, Kaaos, Riistetyt ili Terveet Kädet. Ako uopšte ima ljudi koji vole jedne a ne vole druge. A ako ih ima, to su čudovišta. Enivej, Noise Aholic je napravio prelep album zdravog, snažnog, kvalitetno odsviranog i vrlo jednostavnog ali ne pozerski „sirovog“ D-beata a kako je Owe i iskusan studijski producent, ovo i zvuči odlično pa sam ja bio u konstantnom tantričkom nadražaju celo trajanje albuma. Izvrsno i nepropustljivo:
https://elitbolaget.bandcamp.com/album/vi-r-inte-v-rda-ett-skit
Finci Devil’s Vomit ne žele da vam troše vreme pa je njihov album Barrel murder sa osam pesama gotov za malo više od deset minuta. Ovo je garažni, sirovi, ali perfektno odsvirani thrashgrind/ deathgrind, sa zlim rifovima, uzvitlanim solažama, visokim tempom i bed etitjudom. Podrumski zvuk samo doprinosi utisku autentičnost, ali rifčine i svirka su prvorazredni:
https://devilsvomit.bandcamp.com/album/barrel-murder-2
Indonežanski Guttercvlt imaju vrlo prijatan demo snimak sa dve pesme. Demo MMXXIII podseća na indonežanski no-bullshit pristup ekstremnom metalu pa su ovo dve pesme ekonomičnog, prodornog deathrginda sa dobrim tempom, dobrim rifovima, brutalnim vokalim, pristojnom produkcijom. Ovo je grindcore koji vas neće biti sramota da upoznate sa svojim roditeljima a mada je sedam dolara za dve pesme solidno skupo, kvalitet je ovde neupitan:
https://guttercvlt.bandcamp.com/album/demo-mmxxiii
Rusi Recovery imaju EP A Vacant Place i njihov se goregrind ovde lepo ponaša. Ovih šest pesama traju između minut i po i dva, otprilike, i nisu samo ejakulacije svega najružnijeg što trojici članova može da padne na pamet već je ovo muzika sa malo više štofa. Dakle, ima rifova, ima malo death metal atmosfere i pristojnije produkcije a gore komponenta je uglavnom u tekstovima koji su opet reflektivniji nego što ste navikli od goregrinda i bave se više psihologijom nego patologijom tkiva. Lepo a plaćate koliko date:
https://recoverygrind.bandcamp.com/album/a-vacant-place
Menk su iz Kalifornije i kažu da sviraju death/ punk, a što negde u preseku izađe na grindcore, naravno. No, EP Mental Paradigm svakako sebe izdvaja nešto strukturiranijim pesmama i komadićima atmosfere koji ulete između brutalne svirke. Bilo ko ko voli death metal, grindcore ili siroviji, mračniji pank ovde će naći nešto za sebe jer Menk ne štede na naporu i znoju:
https://menk15.bandcamp.com/album/mental-paradigm
Deaththrash ekipa iz Kentakija, Tombstalker ima novi EP, Age of Darkness posle šest godina diskografske šutnje i ovo je prijatan, nisko naštimovan materijal koji svojim odmerenim tempom i postepenim razvijanjem pesama sa očiglednim guštom uvlači slušaoca u atmosferu. Ne odlikuju se Tombstalker ovde nekim previše originalnim rifovima ili idejama, sve je to dosta, jelte, standardno, ali je egzekucija vrlo dobra a sekvenciranje materijala pažljivo urađeno da se dobije lepa ploča:
https://borisrecords.bandcamp.com/album/age-of-darkness
Morte Profana iz Helsinkija su snimili album Morte Profana „tokom zime 2021-2022. godine“ a koji zvuči kao da je snimljen u šupi i to 1982. godine. U najboljem mogućem smislu! Ako volite lo-fi vrlo old school death metal (koji ima, prirodno, mnoge elemente speed metala i black metala) a u kome se čuje da su muzičari izneli srce na teren i u muziku ulili sve što su imali, ovo je ploča za vas. Brzo, žestoko, prljavo, ULTRA sirovo, satanistički i nestašno, ovo mi je ulepšalo dan:
https://morteprofana.bandcamp.com/album/morte-profana
Italijani Dechristianized su snimili svoj novi materijal i to je njihov prvi EP, sa čak šest pesama (plus introm) u dvadesetak minuta čukanja. Ovo je vrlo čisto i prijatno produciran death metal starije škole i priznajem da je pomalo i neobično čuti gitare sa ovako malo distorzije i kompresije u muzici koja je propisni agresivni death metal, sa brzim tempom, zlim, zujećim rifovima, blastbitovima i dubokim vokalima. Ali prija. Litanies Of Iconoclasm bih mogao da uporedim sa mid-’90s radovima bendova poput Monstrosity ili Broken Hope, pa ako je to vaš, jelte, đir, svakako poslušajte, Dechristianized mogu da se pohvale i kvalitetnom svirkom i pristojno napisanim pesmama:
https://dechristianized.bandcamp.com/album/litanies-of-iconoclasm-ep
Kanađani Necrohol na istoimenom EP-ju sa dve pesme, njihovom prvom, pretpostaviću, dosta ubedljivo postavljaju svoj slučaj i pokazuju da imaju i tehničke kvlaitete i produkciju. Sama muzika je nominalno melodični death metal ali ovo nije sad nešto IZRAŽENO melodično – gomila modernog melodeath zvuka je meni bliža metalcoreu, jelte, nego death metalu – već više pored svirepog čukanja ima mesta i za malo atmosfere. Ali onda ima i slemova, čisto da se pokrije širi spektar death metal estetika pa sve zvuči nestašno i prijatno. Plaća se koliko hoćete:
https://necrohol.bandcamp.com/album/necrohol-2
Unakanu su ekstremno komplikovani prog-death-metal mathcore bend iz Bostona pa istoimeni debi EP, sa tri pesme drži mnoge teške lekcije iz pamćenja komplikovanih aranžmana i svirke u raznim ritmičkim metrikama. Ali, da se razumemo, Unakanu pre svega pišu PESME i ovo nisu samo demonstracije tehnike i memorije, pa je meni ovaj materijal, glasno ali dobro produciran, prilično jako ušao u uho. Plaćate koliko hoćete za ovu smesu matematičarskih ritmova, death metal krljanja i neočekivanih melodija:
https://unakanu.bandcamp.com/album/self-titled
The Eagle Lake Slasher je debi album teksaškog death metal benda Scrap Pile i nije loš. Scrap Pile su, očigledno, radi da se bave temama serijskih ubica, silovatelja, zlostavljača i tako to a muzika je brutalni, dosta nestašni slamming death metal. No, Scrap Pile se za razliku od mnogih novih slam bendova ipak bave pisanjem pesama koje ide dalje od jednog slema i najgrđeg vokala koji možete da zamislite pa je ovo ploča mladalačke energije ali i težnje da se ona spakuje u nešto sofisticiraniju formu. A da se ipak, jelte, sačuva ta sirovost i napaljenost mladosti. Solidno:
https://scrappile.bandcamp.com/album/the-eagle-lake-slasher
Iako su Vulvic Cistern u startu delovali kao nešto što će biti samo iživljavanje dvojice ortaka koji „žele da istraže nesputanu brutalnost ekstremne muzike“, album Necrolinguistics zapravo dosta prilazi njihovoj proklamaciji da je ovo „slamming brutality at its best“. OK, možda ne BEST best, ali ovo je korektan album brutalnog death metala i slemova koji nikako neće skidati bendove poput Cephalotripsy, Devourment ili Organectomy ni sa jednog trona u skorije vreme, ali koji prijatno curi, ima finu produkciju i lepo uparuje tu potragu za brutalnošću sa korektnim muziciranjem i songrajtingom. Prijatno iznenađenje:
https://vulviccistern.bandcamp.com/album/necrolinguistics
Kaal Akuma su iz Bangladeša, imaju jedan album iza sebe a Turiya je novi EP i, pa, kida. Ovo je sirov, energičan old school death metal koji zvuči kao da se seća momenata iz devedesetih kada je death metal inovirao a fore koje danas svi sviraju još nisu bile otkrivene. Ove tri pesme su pune dobrih rifova, mračne atmosfere i aranžirane su neprirodno, divlje intuitivno a opet teku vrlo dobro, noseći slušaoca sa sobom i nikada ne narušavajući magiju. Sirov ali adekvatan zvuk, podugačke pesme i puno ljubavi. Ne propustiti:
https://nuclearwinterrecords.bandcamp.com/album/turiya
Massacre su 2019. godine izdali svoj prethodni živi album (snimljen 1986. godine) a sada NOVI živi album, snimljen 2019. godine. Slatko je čuti Leeja kako na početku Dawn of Eternity pita publiku ko od njih strimuje koncert uživo na Fejsbuku jer, jelte, pre trideset i kusur godina kada sam prvi put čuo ovu pesmu nisam mogao da zamislim da će koncert počinjati ovakvim pitanjem niti bih mogao da shvatim šta to znači. Enivej, ako volite Massacre, Submergence: Live Beyond 2019 je ceo njihov prvi album odsviran uživo u cugu, od pomenute Dawn of Eternity pa do Corpse Grinder, sve uredno, i kao i uvek ne MNOGO inspirisano ali korektno.
https://massacre3.bandcamp.com/album/submergence-live-beyond-2019
Abbatoir su iz Atlante i tvrde da sviraju tech death metal, što je simpatično, jer je njihova muzika u principu normalan death metal samo uz povremena stišavanja do skoro indie rock melodičnosti i produkciju koja je pogrešna na urnebesne načine. Ovo mislim u pozitivnom smislu jer Abbatoir ovim dobijaju zvuk koji je osoben pa čini i da se sumanuti ekscesi kao to je uvodna balada na EP-ju Weep the Putrescence, nazvana When the Ink is Dry sluša otvorenih usta:
https://abattoiratl.bandcamp.com/album/weep-the-putrescence
Ocular Trauma iz Ontarija, direktno sa Nijagarinih vodopada, misle sa sviraju death metal ali njihov novi EP, The Dissection of Tragedy je ono što se kod nas u struci zove death-sludge. Dakle, ima ovde death metala, nije da nema, ali rifovi i urlanje su spakovani u jednu gruversku, slobodniju strukturu i onaj represivni, militantno disciplinovani death metal stil se povlači pred relaksiranijim haosom koji Ocular Trauma ubedljivo isporučuju:
https://oculartrauma.bandcamp.com/album/the-dissection-of-tragedy
E, sad, Pissrot iz Tenesija, E TO JE DEATH METAL. EP Promo ’23 ima samo dve pesme ali kad vidite da bend sebe taguje i sa „caveman shit“, znate da smo na pravom tragu. Polupavanje, jednom rečju, ili ako volite više reči, ovo je JEBEN old school death metal uz koji se pleše i voli:
https://pissrotband.bandcamp.com/album/promo-23
White Noise iz Mineapolisa su, pa, između beatdowna, deathcorea i death metala, što bi za mene bila načelno sumnjiva kombinacija ali EP INTROVERTED | ISOLATED | DEPRIVED u sve uspeva da umeša dovoljno bolesnih slemova da meni to bude nekako drago. Ovo je za sada samo studijski projekat i ima odlike te neke kućne produkcije, ali ima i srce i dušu:
https://whit3noise.bandcamp.com/album/introverted-isolated-deprived
Virulent Genesis iz Vajominga na svom debi EP-ju Introduction to Misrule imaju odličnu prdoukciju i sviraju veoma dobro, što znači da se ovde ne radi o početnicima. Pričamo o melodičnom a opet vrlo energičnom death metalu koji stručno rukuje svojim evokativnim temama i mošerskim ritmovima i ne utapa se u metalkoraškoj sentimentalnosti kao gomila melodeath kolega. Ne znam da li činjenica da u bendu postoje čak dva Dylana ima nešto sa kvalitetom muzike ali ovo je veoma dobro:
https://virulentgenesis.bandcamp.com/album/introduction-to-misrule
Lunar Chamber iz Atlante imaju debi EP, Shambhallic Vibrations i kako je ovo izdao 20 Buck Spin, znate da je u pitanju nešto posebno. I jeste, ovo je interesantan spooj „kućnog“ stila death metala ove pensilvanijske etikete, koji podrazumeva određenu sirovost i primalnu dimenziju u zvuku, sa vrlo progresivnim, vrlo tehničkim death metalom. U tri dugačke pesme (i dva introa) Lunar Chamber se prošetaju celim putem od agresivnog, brzog death metala preko doom metala i prog roka do džez roka i sve to ima neku svoju logiku i pamet. Lepa, interesantna ploča:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/shambhallic-vibrations
Japanski Defiled sviraju već više od trideset godina i sa svojim sedmim albumom, The Highest Level isporučuju old school, trešerski death metal koji ne donosi neka velika iznenađenja ili sveže formule ali je prijatan. Defiled sviraju energično a razgovetno, bez ambicija da kreiraju „atmosferu“ ili da njihova muzika ikako bude „progresivna“. Ovo je samo krljački death metal bez premišljanja i filozofije:
https://defiledjapan.bandcamp.com/album/the-highest-level
Vadiat iz Klivlenda vole u svom death metalu da čuju dosta slatkih doom melodija pa je debi album, Spear of Creation sav takav, kinematičan i atmosferičan. Ovo je, da se razumemo, mišićava, mošerska death metal svirka ali su teme melodične, solaže ekspresivne a produkcija sva napucana i bučna. Dakle, death metal koji ne želi da ostane hermetičan i dostupan samo najmračnijima među nama već koji je ekstrovertan i teži privlačenju nove publike, a da ipak nije napustio svoje korene.Fino:
https://vadiat.bandcamp.com/album/spear-of-creation
I evo nas u poslednjoj skeciji sa krosžanrovskim materijalom i hevi metalom. Eita je pretpostavljam jednočlani projekat iz Rija De Žaneira koji spaja brazilski elektronski fank (od one nestašnije vrste, tipa proibidão) sa metalom. Rio A.D. je demo sa pet pesama i, sad, nije da je to nešto revolucionarno dobro izvedeno ali je spoj karakterističnih ritmova i metal gitara meni jako simpatičan i verujem da ovo vredi da se čuje. Ko želi da kupi, plaća koliko hoće:
https://eita.bandcamp.com/album/rio-a-d
Meksički Weedreek imaju split EP sa srpskim Nastrom i meni je ovo naravno odmah bilo drago jer je Nastrom Stevan Lenhart, stari andergraund prvoborac iz Kovačice čiji je brat Vladimir vrlo talentovani sound-artist koji se proslavio kreativnim korišćenjem kaseta. Stevan je bliži „klasičnom“ industrial metal zvuku mada Nastrom na ove dve pesme nudi spore, meditativne ambijente preko elektronskih ritmova. Weedreek je nešto bučniji mada je i to programirani ritam i gitara koja radi hipnotičku buku preko. Godflesh is strong with this one, rekao bih. Lepo, sve na gomili, a lepo ga možete i kupiti po ceni koju sami odredite:
https://nastrom.bandcamp.com/album/nastrom-weedreek
https://weedreek.bandcamp.com/album/nastrom-weedreek
Evo i novog albuma omiljenog nam umetnika iz Severne Karoline. Beastial Piglord ovaj album naziva El Cheapo, daje ga po ceni koju sami odredite (kao i obično) i puni ga do vrha simpatičnim psihodelično-svemirskim sanjarijama. Ovo je dakle, zasnovano na sporom, mašinskom gruvu, repetitivnim stonerskim rifovima i umiljatim sintisajzerima što kreiraju postelju na kojoj ćete plutati. Barem u prve dve pesme. Ostatak albuma su decidno avangardniji komadi kraćeg trajanja i uznemirene atmosfere, vredni da se čuju i prouče:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/el-cheapo
Elephant Rifle iz Nevade lamentiraju nad činjenicom da je čovečanstvo prezrelo umetnost i duhovnost kreiranjem albuma od jedanaest energičnih a opet gruverskih pesama. Broken Water kombinuje noise rock i (post)hardcore na jedan šarmantan način, nudeći socijalno osvešćen a zabavan teški rok koji se dobro snalazi i u kraktim, akustičarskim interludijima ali i u epskim komadima kao što je desetominutna Private beach koja album zatvara. Fino, zaista:
https://elephantrifle.bandcamp.com/album/broken-water
Battle of the Gods je moskovski power metal bend za koji niko nikada nije čuo ali EP Волей Высокого – njihovo četvrto izdanje za jedva više od pola godine je sasvim šarmantan. Ovo je dobro artikulisan, melodičan power metal na Ruskom, sa solidnom produkcijom i pesmama koje ulaze u uvo svojim zaraznim temama i dobrim pevanjem. Ne onako pompezno kako znaju da zazvuče najskuplji bendovi iz ove branše, ali svakako ne bez gizdavosti, Battle of the Gods su ubedljivi i vrede da se čuju. EP ima dve pesme ali u verzijama sa i bez vokala, idealne za karaoke žurke, dakle, a daje se po ceni koju sami odredite:
https://battleofthegods.bandcamp.com/album/–5
Dekadenza su iz Berlina i predstavljaju projekat iznikao iz želje dvojice braće, klasično obrazovanih muzičara da svoju naobrazbu i instrumente stave u službu metala. Produkt, minialbum Dekadenza Cello Tales je kombinacija epskog heavy metala, groove metala i svirke na violončelu i saksofonu. Sve to najviše zvuči kao saundtrak za neku igru i ume da bude zabavno:
https://dekadenza.bandcamp.com/album/dekadenza-cello-tales
Ross the Boss je upravo izdao kompilacijski album Legacy Of Blood, Fire & Steel sa izborom pesama sa sva četiri njegova dosadašnja studijska albuma i ovo je fin pregled petnaestak godina rada projekta kroz koji je prošlo dosta odličnih muzičara. Sa Rossom, naravno, svako zna na čemu je, ovo je klasični herojski metal sa glasnim gitarama i napaljenim vokalima, utemeljen u ’70s hard roku ali bez ostatka cheesy, bučan i ponosan. U pitanju je (za sada) samo vinilno izdanje ali ga svakako poslušajte:
Ah, album nedelje je… fenomenalan. Italijani Giöbia pogađaju pravo u sridu već prvim taktom svog novog albuma, Acid Disorder. Ovo je izdao Heavy Psych Sounds i kad čujete ovakav album ime etikete vam nekako postane još draže. Giöbia nemaju ambiciju da vas zatrpaju pukom težinom zvuka, doduše i njihov acid rock je srazmerno prozračan, ali uz ozbiljno forsiranje faziranog gruva i psihodeličnih efekata. Eterični, melodični vokali, gitare opterećene ozbiljnim efektima, liberalno korišćenje sintisajzera i orgulja – Giöbia kao da ubacuju svaki heavy psych kliše u blender ali na drugu stranu izlazi samo suva krtina. Prelep, prelepo osmišljen i fantastično realizovan album. Ko ne čuje, siromašniji je za jedno dragoceno iskustvo:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gi-bia-acid-disorder
