Pročitao sam prvih pet epizoda novog Marvelovog serijala Punisher, začetog ovog proleća i mada nismo ni blizu završnice – ovo je „prestiž-maksi“ serijal predviđen da ima 12 brojeva – odlučio sam da napišem nekoliko redaka o svemu kako bih skrenuo pažnju potencijalno zanteresovanima, a i zato što imam čudno, ambivalentno mišljenje o ovom serijalu.

Frst tings frst – ovaj serijal piše Jason Aaron, trenutno Marvelov „glavni“ scenarista koji u velikoj meri određuje kako će izgledati generalni smer razvoja Marvelovog univerzuma, čovek koga hvale i kude za sada već višegodišnji uspešan rad na serijalu Avengers (ja sam ga, for d rekord, pohvalio ali ja sam valjda i poznat po tome da sam slab na stripove sa oblačićima u kojima se vide misli likova), ali i čovek koji ne samo ima reputaciju da piše gritty, muške i mračne stripove, već i koji u CV-ju ima već jedan veoma značajan serijal o Punisheru.

Jason Aaron nije, da podsetimo one koji su zaboravili, oduvek bio Marvelova vedeta i čovek koji piše mejnstrim superherojštinu posred tog mejnstrima, i njegov veliki prodor u profesionalno stripopisanje (iako ga je, da se zabeleži, prvi put zapravo publikovao baš Marvel sa jednom vrlo kratkom pričom o Wolverineu) bio je, pa, gritty, muški i mračan strip Scaped za Vertigo koga je radio sa našim Rajkom Miloševićem Gerom, a i njegovi kasniji radovi za druge izdavače (tipa Southern Bastards ili The Goddamned, ovaj drugi takođe sa Gerom) su pratili sličnu matricu. I u samom Marvelu Aaron je generalno radio nominalno mračnije i krvavije superherojske stripove, pišući Ghost Ridera, Wolverinea, Hulka… Jedan od svakako najzapaženijih radova mu je bio PunisherMAX, gritty, muška, tvrda verzija Punishera u alternativnom kontinutitetu koji je najviše popularizovao rad Gartha Ennisa nekoliko godina pre Aarona. Aaronov rad na ovom stripu (sa pokojnim velikanom Steveom Dillonom na crtežu) je uglavnom opšteprihvaćen kao najbolji Punisher na MAX imprintu posle (ili pored) Ennisovog i u pitanju je izrazito mračna, metodična eksploracija psihopatologije i uvrnutog morala koji se vezuje za Punishera u njegovoj, pa, recimo, najrealističnijoj inkarnaciji. U ovom stripu je Punisher, da se razumemo, i preminuo na kraju, dosežući nekakav zaključak svog životnog puta

Utoliko, vest o tome da Aaron ponovo piše Punishera, ali ovog puta u glavnom, mejnstrim kontinuitetu, i to sa parom vrsnih crtača pored sebe, pa još da je u pitanju svojevrsna „reinvencija“ ovog lika – to je svakako nešto što obeležava Marvelov autput za ovu godinu koja je, kad se sve sabere i oduzme, prolazila dosta mirno, ne računajući Gillenov rad na krosoveru između Avengersa, X-Men i Eternalsa.

Punisher svakako nije dovoljno veliko ime da bi se govorilo o DOGAĐAJU SEZONE, ali Aaron jeste veliko ime i njegovo kombinovanje sa Frankom Castleom jeste događaj, posebno ako pričate o reinvenciji.

Ono to je činjenica je da je Punisher poslednjih par godina postao i prilično nezgodan koncept za Marvel. Možda ne problematičan ali činjenica je da smo postali svesni pojavljivanja prepoznatljivog logotipa sa mrtvačkom glavom na događajima koje su organizovali izvesni pripadnici ekstremnijih desničarskih grupa, pa i da je ta insignija pronalažena i kod nekih pripadnika policije. Kreator Punishera, Gerry Conway ali i njegov „glavni“ scenarista iz osamdesetih, Steve Grant su obojica vrlo eksplicitno ukazivali na to da Punisher nije čak ni antiheroj već doslovno negativac i da je zabrinjavajuće njegovo kooptiranje od strane, jelte, ovakvih grupa, a Marvel je nakon serijala koji je pisao Matt Rosenberg (i u kome Punisher, uzgred, eksplicitno kaže policajcima da se ne šale glavom da koriste njegov logotip jer će im on sam presuditi ako na taj način pređu granicu svoje službe) i koji je bio zabavna, gritty ali zabavna priča sa klasičnim, vodviljskim negativcima, malo i zamuknuo.

Punisher koga piše Jason Aaron a crtaju ga Jesus Saiz i Paul Azaceta je sve samo ne zabavan strip. Gritty? Oh, pa da, gritty i onda još poprilično preko toga. Ovo je strip bez imalo radosti ili humora*, čitav uronjen u smrt i krv, izdignute na nivo religije i u kome se Punisher tretira kao neka vrsta visokog sveštenika kulta koji slavi smrt i ubijanje.

*već sam više puta pominjao, ali vredi to pomenuti i ovde: Aaron je zapravo urnebesno duhovit kada odabere da piše humorističke ili makar humorom nadevene stripove

Konkretno, u ovom serijalu, Frank Castle, Punisher, je pristupio organizaciji Hand. A organizacija je to, koju u Marvelu uvek potežu kada je nekom superheroju potrebno da može da ubija a da nema etičkih problema. Naime, Hand je organizacija koju čine nindže, a predvode, u zavisnosti od toga šta čitate, razni likovi (nekad je to bila i Elektra, Daredevilova devojka) uglavnom iz superzločinačkog dela spektra, a čija je differentia specifica u odnosu na ostale organizacije koje imaju nindže na rosteru to da su ovo često zapravo nindže koje su već mrtve pa samo (re)animirane.

Nije da sad tu ima neke jasne nauke ili u kamen zapisanog pravila, pa se ova koncepcija lako rasteže za potrebe ovog ili onog stripa. Negde se eksplicitno kaže da tela koja Hand oživi nisu „zaista“ živa i ne treba ih smatrati takvim i u redu ih je ubijati. Drugde, uglavnom kada Hand oživljava nekog od preminulih superheroja, se smatra da je ovo „pravo“ oživljavanje i da su tako oživljeni likovi legitimno živi.

U ovom konkretnom stripu se Aaron igra sa obe ideje a činjenica da Punisher radi za Hand se, nagađate, bazira na tome da mu je žena koja je trenutno na čelu organizacije obežala mogućnost oživljavanja pokojne supruge i dece. Znamo da je Frank Castle postao Punisher kada mu je nasumična mafijaška pucnjava u parku pokosila porodicu* a on postao mentalno sapeti urbani osvetnik te je ova motivacija, hajde da kažemo, koliko-toliko na mestu.

*a čak i da ne znamo, ovaj nam strip daje flešbek koji to pokazuje sa mnogo krvavih detalja

Osim što naravno da nije i teško da bi scenarista nižeg profila od Aarona uopšte dobio zeleno svetlo da ovako nešto uradi. Punisher nije nastao tako što je Frank Castle navukao crnu majicu sa mrtvačkom glavom, nego tako što je u njegovoj glavi došlo do prespajanja i kreiranja potpuno novog moralnog koda u kome bi ideja saradnje sa organizacijom koja ubija pofesionalno, bez moralnog koda, morala biti neprihvatljiva bez obzira na obećanje oživljavanja familije. Nije, uostalom, da nismo videli primere u prošlosti, Rick Remender je za svoga vakta na Punisheru imao upravo situaciju u kojoj superzločinci oživljavaju porodicu Franka Castlea kako bi ga, jelte, pridobili, a on istog trenutka organizuje pogubljenje te svoje porodice jer je svestan da mu je moralni kod važniji od nečeg što ionako ne može biti „prirodan“ način da ima to što je izgubio.

Aaronu se, dakle, ovde daje da uradi nešto što drugi generalno ne rade, ali ovo je njegov način da zađe dublje u nutrinu Punishera i pronađe šta je STVARNO njegova suština.

Neiznenađujuće za Aarona, ovo podrazumeva priličnu količinu religijskog diskursa. Uostalom, oživljavanje mrtvih i pobeda nad smrću jeste u velikoj meri predmet religijskih verovanja a Hand je u Aaronovoj interpretaciji najviše religijski kult koji obožava jednog groznog, starostavnog boga a u Punisheru, čoveku koji je ubijanje pretvorio u svoj rasion d’etre, vide neku vrstu sopstvenog hodajućeg sveca.

Naravno, Aaron nije od juče i naravno da će njegov Frank Castle imati mnogo sumnji u pogledu toga je li napravio dobar izbor. Opet, dosadašnjih pet epizoda ovog serijala ume da bude malčice naporno jer treba progutati jednog prilično „out of character“ Franka Castlea koji veruje da može da, na ime svoje sada visoke poziciju u Handu, koristi njihove resurse da efikasnije čisti svet od, jelte, „loših ljudi“, iako je i on svestan da njegovi, jelte, sledbenici, ubijaju bez koda i morala i da ih nikada neće uterati u to da ubijaju samo one koji su zaslužili. Posebno su neugodne scene u kojima Punisheru dovode vezane ljude za koje kažu da su ubice, silovatelji i zlostavljači dece a on ih ubija mačem dok njegovi sledbenici okolo stoje i oduševljavaju se. Da bude jasno, ovde nije „out of character“ to da bi Punisher ubio bespomoćnu osobu za koju zna da je to zaslužila već to da bi od toga pravio spektakl – Punisher naprosto nema tu vrstu ega.

Aaronov strip kao da za sada ispituje tezu da je Punisher u Franku Castleu zapravo postojao i daleko pre nego što su Maria i deca bili pobijeni u parku pa delovi ovog narativa predstavljaju flešbekove na Castleovo detinjstvo, problematično ponašanje u školi, psihopatološke opsesije, pa i prvi čin „kažnjavanja“ ubice koji misli da je nedodirljiv na maštovit, ali zastrašujuć način, pogotovo jer to čini dečak tek na pragu puberteta.

Odmah da kažem da nisam po definiciji oduševljen tim „Year One“ pristupom (mada ovde gledamo više godina) jer on služi samo da od ličnosti koju već smatramo patološkom, ali tu patologiju donekle pravdamo traumom, dobijemo ličnost koja  je – prosto patološka od samog starta. Dobre priče o Punisheru uvek u čitaocu treba da isprovociraju pitanje da li navijanje za Punishera znači da je on lično (čitalac) i sam moralno polomljen ili je svet naprosto tako prokleto mesto da moramo da imamo i zveri koje će nas čuvati od većih zveri (ili makar svetiti našu smrt). Ova priča tu dilemu čini nekoliko procenata težom.

Ali, OK, nisam ovde da nužno sudim i presuđujem jer smo pročitali tek manje od polovine predviđenog narativa i svakako Castle ovde kako rekoh, pokazuje i sumnje u to je li napravio dobar izbor. Ono gde mogu da strip kritikujem je da je on u tempu prespor, pogotovo za priču koja se 90% bazira na klanju i ubijanju. Ma šta prespor, ovaj strip se vuče napred kao prebijen! Okvirni zaplet je da se Hand sa Punisherom na čelu sukobljava sa tajnom organizacijom koja valja oružje teroristima a na čijem je čelu bog Ares (sa nažalost sada vrlo pojednostavljenom karakterizacijom u odnosu na ono gde smo ga ostavili pre nekoliko godina na kraju Dark Avengers, Thunderbolts ili već nekog od tih serijala) a da se sam Punisher sve više oseća izmanipulisano od strane sveštenice koja predvodi Hand i u njemu vidi nešto sveto i božasntveno. I to onda traje sa mnogo tabli na kojima gledamo ubijanje a u titlovima idu njene meditacije o tome kako je on divan i kako prelepo ubija i nanana i ninini i ovo bi možda bio efektniji strip da ima tri epizode. Ili pet. Aaron u Avengersima pakuje mnogo više radnje i akcije na malom prostoru pa je ovo srazmerno kontemplativniji strip iako ne bih rekao da ta kontemplacija rađa neke preduboke filozofske uvide za sada…

Jesus Saiz je odličan crtač, ali da bude jasno, njegove su kompozicije uvek takve da izgledaju kao ilustracije, pre nego kao kadrovi u stripu. Ne da to nije „lepo“ ali Saizovo senčenje u kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta daje njegovim tablama i masivnost ali i statičnost, kao da ste uzeli Richarda Korbena a onda ga zamrzli. I onda čitalac ima utisak da čita sekvencu slika a ne jedan tečan narativ. Ovo se pogotovo vidi u kontrastu sa flešbekovima koje crta Paul Azaceta i koji je, da ne bude nejasno, jedan od najboljih crrtača koje možete zamisliti za strip koji treba da bude gritty a realističan a da opet ne bude, jelte, serija ilustracija nego STRIP. Azacetin lejaut je mnogo lakši i lepršaviji, naracija prirodna i tečna a i Stewartov kolor ovde deluje smelije i nadahnutije. Utoliko, većinski broj tabli, onih koje je radio Saiz, stripu daju jedan umireniji, možda malo i depresivan ton (iako na mnogo njih gledamo akciju) da bi Azacetini flešbekovi bili eksplozija energije i buđenje iz blagog dremeža. Sve to jako dobro izgleda, da ne bude zabune, samo pokazujem gde su mi preference. Cory Petit makar briljira sa leteringom i razmešta opširan tekst po tablama na optimalan i estetski zadovoljavajući način.

Ideja „reinvencije“ Punishera može da znači bilo šta – pomenuti Rick Remender je, recimo, Punishera pretvorio u Frankenštajnovo čudovište i da vam kažem, bilo je tu dosta škrgutanja zubima i teških reči po internetu jer, jete, Punisher treba da bude „ozbiljan“ I GRITTY. Aaronov, Saizov i Azacetin strip je svakako gritty ali na jedan vrlo teatralan način i za sada ovo nema ni miris ni ukus „pravog“ stripa o Punisheru a definitivno ne onakvog stripa kakav su Aaron i Dillon radili sa PunisherMAX. Opet, ne treba davati presude pre nego što pročitamo ceo ovaj serijal, ali za sada nisam siguran da su ni ideja ali ni egzekucija nešto što je zaista bilo potrebno Punisheru. Pratiću ovo uz dosta opreza a ako želite, možete i vi, kupujući serijal na Amazonu.