Pročitao sam svih do sada objavljenih jedanaest kolekcija mange Chainsaw Man koju na Engleskom jeziku objavljuje američki Viz Media i moram da priznam da sam iznenađen koliko je jedan na prvi pogled najobičniji akcioni strip u kome tinejdžeri love demone u meni izazvao emocija. Priličan je kliše već duže od dve decenije to da američki tinejdžeri radije čitaju mange nego američke stripove ali kada pročitate nešto kao što je Chainsaw Man podsetite se i zašto. Ovo je strip urnebesne akcije, neizdrživo opresivne tenzije i horora, ali i šokantno dirljivog emotivnog sadržaja i karakternog rada. Iako Chainsaw Man ne odstupa naročito značajno od nekakvih standardnih predložaka – sam autor eksplicitno kaže da je njegov serijal nastao kao imitacija popularnih shonen serijala Dorohedoro i Jujutsu Kaisen – njegova realizacija je toliko elegantna, a pojedini set pisovi i podzapleti toliko upečatljivi da je ovo strip koji je teško ispustiti iz ruku kad jednom uzmete da ga čitate.

Pomenuti autor zove se Tatsuki Fujimoto, još uvek relativno mladi manga-kreator rođen početkom devedesetih i, za razliku od dobrog dela svojih kolega, osoba sa akademskom diplomom iz skilarstva (i to „zapadnjačkog“). Fujimoto je bio sklon crtanju još kao dete ali kako u njegovom kraju države nije bilo adekvatnih predškolskih ustanova, sa babom i dedom je išao na časove slikanja i tu se susreo sa radom u ulju. 2014. godine je, dakle, diplomirao slikarstvo na Univerzitetu Jamagata, ali je već i pre toga počeo da radi stripove. Prve radove objavio mu je isti izdavač koji radi i Chainsaw Man, dakle, ugledni publicistički gigant Shueisha i Fujimotova karijera do sada se dobro uklapa u onaj stereotip o japanskim profesionalcima koji rade za jednog poslodavca tokom čitave karijere.

Videćemo, naravno, kako će se Fujimotov profesionalni život dalje razvijati ali do sada je već iza sebe posle nekoliko kratkih stripova, ostavio uspešan serijal po imenu Fire Punch. I njegovi prethodni radovi su nominovani za razne nagrade pa tako i Fire Punch – mada nije nagradu Manga Taishō namenjenu novim i notabilnim radovima i dobio – a iako je ovaj serijal objavljivan samo onlajn putem servisa Shonen Jump+, Fire Punch je dobio svoje štampano izdanje u osam kolekcija, ali i bio preveden na Engleski i publikovan na severnoameričkom tržištu od strane Viz Media.

No, može se reći da je Fire Punch, sa svojim futurističkim fentezi konceptom o smrznutoj planeti Zemlji bio tek neka vrsta probne vožnje iz koje će izleteti pravi hit, Chainsaw Man.

Chainsaw Man je i označio Fujimotov ulazak na velika vrata u mejnstrim, to jest u štampani magazin Shonen Jump, mada je to bilo obeleženo i njegovom brigom da će potreba da se uklapa sa generalnim tonom stripova u ovoj publikaciji dovesti do toga da njegov rad bude zakopan ispod svih drugih sličnih a dugovečnijih stripova. Otud je, kaže, napravio i vrlo svestan napor da se drži strukture i likova kakvi se očekuju od shonen serijala, ali da istovreemeno zadrži svoj osobeni, pomalo mračni, zreliji ton. Rekao bih da je uspeo jer sam čitajući Chainsaw Man ne jednom pomislio kako je prilično ludački šta se u Japanu sve smatra prikladnim za tinejdž publiku – ne samo u poređenju sa američkim stripovima već i u poređenju sa drugim popularnim shonen mangama u ovom trenutku poput Jujutsu Kaisen, Dragon Ball, Demon Slayer, Spy X Family ili My Hero Academia. Chainsaw Man se ne izdvaja samo na ime obilne količine visceralnog, nasilnog sadržaja već i po atmosferi na momente takvog beznađa da se ovo gotovo kvalifikuje za punokrvni horor strip.

U principu, Chainsaw Man ima vrlo „običnu“ čak malo generičku postavku. Ovde imamo mnogo likova različitih generacija a koji se uglavnom uklapaju u poznate žanrovske trope, imamo razne prepoznatljive odnose koji su standard za mange što se događaju u organizacijama koje imaju (pseudo)militarističku strukturu i/ ili su postavljene u školu i svakako je jedno od (ne tako) tajnih oružja ovog serijala upravo to da ga je Fujimoto približio svojim čitaocima stavljajući u glavne uloge relatabilne klince u relatabilnim situacijama.

Ili makar, jelte, dovoljno relatabilnim. Glavni junak, Denji, je tinejdžer koji nikada išao u školu jer ga život nije naročito mazio. Od pokojnog oca je nasledio ogroman dug lokalnoj jakuza porodici i ovaj dug on odužuje ubijajući demone. Svet u kome se strip događa je gotovo identičan našem, osim što u njemu još uvek postoji Sovjetski savez (ili današnja Rusija naprosto baštini plodove njegovih tajnih programa – nije ovo ni dovoljno jasno a ni mnogo bitno) i što demoni iz pakla svako malo napadaju civilno stanovništvo po urbanim, jelte, sredinama. Strip se ne oslanja posebno značajno na japansku folklornu, jelte, demonologiju i ovo nisu „jokai“ ili „oni“ već „đavoli“, kako ih strip zove, koji imaju različite karakteristike i moći kao i različita interesovanja za svet smrtnika. Denji je, tako, prijatelj sa đavolkom po imenu Pochita, koji je neka vrsta (demonskog) psetanceta sa ugrađenom motornom testerom. U jednom od incidenata sa demonima, Pochita i Denji se spajaju u jedno i Denji postaje titularni Chainsaw Man…

Originalnsot ovog stripa je što ovu pomalo generičku superherojsku postavku narativ zatim raspliće u kompleksnu priču o Denjijeovm službovanju u državnoj agenciji bezličnog imena Organizacija za javnu bezbednost (Public Safety Organisation, u daljem tekstu PSO ) a čiji je isključivi raison d’etre lov na đavole i zaštita civilnog stanovništa od demonske agresije. Fujimoto vrlo ozbiljno pristupa world buildingu i mada je utisak da je dosta toga u Chainsaw Man nastalo u hodu, autor ima osećaj za to kako da uklopi nove ideje u već uspostavljeni kanon pa stalno nove informacije koje čitalac dobija u vezi sa svetom, demonima i pripadnicima PSO zdravo i organski doprinose intrigama i osećaju da vidimo samo vršak ledenog brega i da je svet u kome Denji živi i radi mnogo strašnije mesto nego što je čak i on svestan. A Denji je, da ne bude zabune, tinejdžer koji sada može da se transformiše u (polu)demona što mu iz ruku ali i iz glave vire motorne testere.

Fujimoto radi nekoliko stvari da obezbedi da pažnja čitaoca nikada ne odluta. Prvo je to da se ozbiljno bavi strukturom PSO i ljudima, ženama i decom koji u ovoj organizaciji rade. Iako je Chainsaw Man u principu manga u kojoj se tinejdžer kom iz glave viri cirkularno sečivo bori sa demonima, on je i kompleksna, višeslojna priča o radu u javnom sektoru, organizaciji koja je puna javne i prećutne hijerarhije, čiji je nominalni prioritet javni interes, ali je prepuna internih agendi, pa i tajnih prioriteta, unutarnje politike i manipulacije. Kao prikaz grupe mladih ljudi koji pokušavaju da prežive radeći težak i nezahvalan posao usred firme što će im često skršiti sve snove, raseljavati ih po departmanima, slati na teške i zahtevne obuke samo da bi ih posle žrtvovala, Chainsaw Man je uznemirujuće uverljiv umetnički artefakt kome nisu neophodni demoni da vas, jelte, uznemiri.

S druge strane onda dolazi rad sa likovima koji je, rekao bih, za mange tipično detaljan ali ovo bi malo zaklonilo činjenicu da je Fujimoto jako pažljiv i ima prefinjen osećaj za karakterizaciju. Ovo je strip koji na ime svog zaista dugačkog trajanja i formata može da priušti duge karakterne epizode i Fujimoto taj format i dimenzije obilato koristi da pomogne svojim likovima da se sporo ali osetno menjaju i sazrevaju.

Sam Denji je, da bude jasno, seljače bez znanja i obrazovanja oduševljeno što je regrutovano u PSO jer zna da će dobijati tri sigurna obroka dnevno i spavati u toplom. Njegove motivacije se razvijaju sporo, postepeno ali se razvijaju i Denjijeva jaka seksualna želja – potpuno neuslišena do ovog momenta u njegovom životu – predstavlja prvi veliki motivator pogotovo kada se susretne sa šeficom svoje divizije, Makimom, koja će mu obećati izvesne seksualne sadržaje ako bude zadovoljna njegovom službom. Ovo deluje kao vrlo generički, jeftini naklon mladoj incel publici koja u teoriji treba da čita ovaj strip, ali Fujimoto iz ovakve postavke izvlači neverovatnu kilometražu, prikazujući Denjijevo sazrevanje kao osobe i njemu odnosnom promenom percepcije seksualnosti. Od dečka koji samo želi da dotakne ženske grudi Denji srazmerno brzo postaje zaljubljeni tinejdžer, zatim edipovac a zatim i neko ko razume koncept lojalnosti i nesebične ljubavi. Naravno, ni Makima ne ostaje puki MILF-oidni objekat želje i razvija se u nešto mnogo dublje i višeslojnije.

Što je, kada se uzme u obzir da Chainsaw Man ima svega stotinak epizoda do sada, vrlo impresivan karakterni rad. Naravno, pomaže što Fujimoto naseljava ostatak ansambla jednako interesantnim likovima, od misteriozne, malo zastrašujuće Makime, preko požrtvovanog, tragičnog heroja, Akija Hayakawe, preplašene, nespretne Ase Mitake, pa do instruktora, ledenog kapetana Kishibe, a ovo su samo ljudski likovi. Ispostavlja se da, pored svog podrazumevanog antagonizma između ljudi i demona (u nekom momentu saznajemo da statstika kaže da će među dvadeset nasumično izabranih osoba čak sedam poginuti u napadu demona), lovci na đavole zapravo ne samo da u svojim redovima imaju demonska stvorenja nižeg reda i hibride između demona i ljudi već i da najuspešniji među lovcima imaju stalne ugovore sa moćnim demonima iz pakla koje mogu koristiti u borbi sa drugim demonima.

Fujimoto je ovde izrazito maštovit i način na koji rade moći različitih demona su osnova za impresivne set pisove i epizode tenzije i akcije. Sa druge strane, sama priroda pakla, hijerarhija demona koji u njemu žive, odnosi među đavolima, ali i motivacije i ponašanja đavola, a zatim i priroda ugovora koje neki od njih sklapaju sa lovcima su impresivno kompleksni i imaju puno dubine, narativno i simbolički. Naravno da svaka priča ovog tipa čitaoca mora dovesti do tačke u kojoj se pita ko je tu STVARNO đavo i šta je njegov ultimativni plan, ali Chainsaw Man do ove tačke stiže kroz izrazito uzbudljiv, napetošću nabijen narativ u kome likovi prolaze kroz straše traume dok istovremeno gledamo kako u slobodno vreme igraju video-igre, žale se što u obrocima ima povrća (umesto da su samo od mesa) i imaju male, naivne ali dirljive romanse.

Denji je svakako centralni lik stripa, ali on nije ni najpametniji, ni najsnalažljiviji pa čak ni najpožrtvovaniji lik u njemu – naprotiv, mnogi od lovaca na đavole imaju takve ugovore sa demonima da se čovek malo šokira kada shvati da neki od njih doslovno žrtvuju godine svog života u zamenu za snažne napade kojim mogu da poraze opasne neprijatelje. Rad u državnoj službi retko u ljudima inspiriše takvu požrtvovanost, ali strip naspram PSO-a stavlja i privatne agencije koje se bave lovom na demone i ovo je vrlo zanimljiv pogled na privatni sektor, svakako kritički i kojim kao da se kaže da današnji trend autsorsovanja pitanja javne bezbednosti privatnim firmama možda nije najzdraviji.

To sve Denjija, da bude jasno, oslobađa da bude, pa, klinac, ali klinac koji pored nekih izrazito klinačkih svojstava ima i stalnu zapitanost da li radi stvari koje treba da radi i da li ih radi sa pravom motivacijom. Uvođenje lika Power, koja je fiend (demon koji naseljava mrtvo ljudsko telo) izrazito doprinosi kompleksnosti rada sa likovima jer je Power na prvi pogled samo klišeizirana dosadna mlađa sestra ali do kraja stripa, ili makar njegove prve priče, postaje nešto mnogo više. Power je, uprkos svom apsolutno amoralnom svetonazoru i korišćenju, velikim delom vremena, samo za komični predah, zapravo element koji Denjiju daje stvarnu ljudskost. Njegove romanse i fetišizacije žena se uz Power transformišu u iskrenu bliskost i brigu za drugo ljudsko biće – iako ona nije, tehnički ljudsko biće – i on na ime njihovog odnosa na kraju nalazi odgovor na to da li uopšte ima srce ili ga je u poptunosti zamenio demončić Pochita.

Taj čitav prvi tom Chainsaw Man, od prve do devedesetsedme epizode uokviren je borbom PSO protiv demonske pretnje pod imenom „Gun Devil“ koja se na kraju razobličava više kao politička moneta za potkusurivanje između uticajnih svetskih nacija i Chainsaw Man se vremenom transformiše u kombinaciju političkog trilera – sa ratom više nacionalnih agencija maskiranim u lov na demone – i metafizičke eksploracije različitih dimenzija pakla i njihovih refleksija u stvarnom svetu. Jedan dugačak period vremena Denji i kolege provode u samom paklu i ovo je remek-delo psihodeličnog horora koji ožiljke ostavlja i na likovima i na čitaocu.

Naravno, horor može imati više lica i Chainsaw Man možda svoje najstrašnije momente ima ne u scenama kasapljenja i eksplodiranja tkiva već u trenucima spoznaje da svet naprosto nije onakvo mesto kakvo smo naučili da verujemo da jeste i da ga kontrolišu sasvim druge sile od onih koje smo mislili da razumemo. I, opet, u zavisnosti od vaših svetonazora, različiti delovi ovog stripa biće vam strašni – Fujimotov prikaz lovaca na đavole koji rade za druge nacionalne agencije je mesto na kome se kočnice otpuštaju i strip iz sve snage uleti u psihopatologiju, alternativne forme seksualnosti, neugodne – ali fascinantne – prikaze kontrolisanja ljudi od strane amoralnih sila.

Naravno, čak i u svojim dirljivim momentima, ovo je strip koji vam može biti neugodan naprosto zato što je iz Japana. U jednoj od najpotresnijih scena dvoje tinejdžera će biti nagi ispod tuša, pribijeni jedno uz drugo, što je scena koju naprosto nećete tako lako videti u zapadnom stripu, bez obzira što je u pitanju neseksualna intimnost i pokušaj izlečenja traume što je nastala u samom paklu.

Fujimotov crtež je jako dinamičan. Ne znam smem li da tvrdim da ovde ima ičeg slikarskog osim možda u detaljnosti nekih kompozicija, ali ovo je shonen manga pre svega i bez obzira na svu visceralnost prikaza borbi sa demonima, njen prevashodni kvalitet mora da bude lakoća čitanja i kontrola tempa. Fujimoto ima superioran osećaj za pripovedanje i strip je podjednako moćan u scenama apsurdno predimenzionirane urbane destrukcije i borbe sa demonima veličine zgrada, kao i u scenama ćutanja, značajnih, bolnih pogleda i povređenih emocija. Kao i u samom narativu, gde Fujimoto koristi neke od tropa i klišea shonen stripova da bi ih kasnije razobličio kao deo plana onih-koji-planiraju (uostalom, likovi na više mesta govore da se osećaju kao da su u mangi), tako i u crtežu njegova obaveza, jelte, da crta mladolike, seksualizovane likove, zapravo savršeno paše uz dijaboličnost onoga što će ti likovi raditi ali i zastrašujuće imaginativna rešenja za demone i njihove moći. Sama „režija“, pogotovo borbi je savršena, potpuno anime-ready, sa izuzetno dobro odmerenim rezovima, osećajem za detalj i, naravno, megadžulima energije što se podrazumevaju u tučama gde najmanje jedan od protagonista ima sa sobom najmanje tri cirkularna sečiva.

Ali i sam dizajn likova je nadahnut, sa nekim egzotičnijim pripadnicima PSO, onostrane provinijencije, koji su intrigantni od početka do kraja, uključujući androginog đavola koji uzima obličje anđela po imenu Angel Devil, ili humanoidnu ajkulu po imenu Beam.

Naravno, sa svim nabrojanim, ali i sa solidnom popularnošću koju je Chainsaw Man osvojio za dve godine izlaženja (Decembar 2018. do Decembra 2020. godine u Japanu), prosto je neizbežno bilo da će strip dobiti svoju anime ekranizaciju i, zaista, anime verzija kreće od Oktobra ove godine, u produkciji uglednog studija MAPPA koja ne samo da iza sebe ima anime adaptacije Jujutsu Kaisen i Dorohedoro, već i hitčine kakvi su Attack on Titan i Yuri!!! On Ice.

Prilično sam siguran da će biti hit, ali za našu današnju priču je bitno i da dodam da je drugi tom stripa Chaisawn Man krenuo pre nekoliko nedelja (za sada još nema kolekcije i dostupne su samo pojedinačne epizode ovog drugog narativnog luka) i da je za ovu priliku Fujimoto odlučio da se vrati isključivo digitalnoj distribuciji kroz Shonen Jump+. Verujem da je to bio prevashodno estetski izbor jer ovo što smo do sada pročitali od drugog toma (Viz uredno izbacuje engleske prevode za svaku epizodu) zapravo pokazuje jedan sporiji, zrelije intonirani strip sa manje akcije (čime je ona, kada je ima, mnogo eksplozivnija) a više atmosfere jeze i strave koje pokazuju kako autor uči da nijansira svoj horor-pristup. U novom tomu se sam Denji do sada jedva i pojavio i ovo je sada više horor narativ smešten u srednju školu, sa spretno urađenim emotivnim sadržajem primerenim okruženju koje je, pretpostavljamo, svakodnevnica mnogih čitalaca ovog stripa. Meni to za sada vrlo prija i smažno me intrigira kuda će Chainsaw Man dalje ići.

Da zaključim: nisam očekivao da će me strip o čupavom tinejdžeru koji demone seče sa tri motorne testere ovako jako pogoditi, protresti mi emocije, naterati da se plašim za likove i proživljavam njihove momente olakšanja ali i bola kao da su mi rod rođeni. Chainsaw Man nikako nije NAJDUBLJA i NAJSLOJEVITIJA manga koju sam ikada čitao ali ovo je izuzetno nadahnuta dekonstrukacija shonen klišea koja nam istovremeno pruža i ono što kod njih volimo – moćnu akciju, drage likove, visoku intrigu. Ako imate ikakvog interesovanja za shonen mange Chainsaw Man je naslov koji ne valja propustiti. Vizov sajt kolekcije prodaje ovde, a nove epizode se besplatno dadu čitati putem Shueishinog sajta na engleskom ovde.