Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ove Nedelje malo prijatnog, svedenog fri džeza da kompenzuje kvarenje vremena i ponovni polazak u školu za decu i njihove nastavnike koji ionako štrajkuju a ako i ne štrajkuju razmišljaju da bi verovatno TREBALO da štrajkuju. Album A Word By Any Other Name snimili su Elliott Levin i Hernán Hecht, Maja ove godine i na Bandcampu je on izašao negde potkraj Jula. Dakle, radi se o letnjoj ploči koju slušamo na kraju leta ali i o ploči koja na vrlo ugodan način podseća ne na pakleno leto koje još nismo sasvim za sobom ostavili – a čeka nas, jelte, jednako paklena zima – već na to koliko je avangarda u jednom trenutku recentne ljudske istorije delovala kao oslobađajući, svenarodni fenomen koji će možda u nekom momentu zaista dovesti do toga da u svakoj osobi prepoznamo umetnika i da svaki umetnk ima prostora da se izražava onako kako najbolje oseća da treba i da će kreacija i stvaranje biti prirodan deo svačijeg življenja…

Naravno u praksi ne samo da društvo nikada nije zaista pokazalo da će avanzovati do ovog stadijuma razvoja, nego su se i avangardom uglavnom bavili privilegovaniji članovi društva. Dobro, možda ne baš sad neka VLASTELA i deca državnih funkcionera (mada svakako i među njima ima avangardista) ali bez sumnje je ona ostala igralište za srednju i višu srednju klasu – jedan, ako smemo da tako kažemo, ipak prirodno buržoaski fenomen.

Ali naravno da ona to nije PLANIRALA tako, pogotovo u džezu. Dobro, i u džezu su avangardu velikim delom gurali školovaniji muzičari, oni koji su opet imali privilegiju da ne budu baš najradničkija od sve radničke klase i da mogu da ne samo žive od muzike, već da žive od muzike koja je prkosno razbijala dotadašnje kalupe, mutirala forme i predstavljala stvarnu evoluciju umetničkog izraza, ali ti muzičari su uvek imali jaku sponu sa bazom, svest o socijalnim, rasnim i duhovnim realnostima života svoje zajednice pa je i njihov avangardni džez imao mnogo više topline od „klasične“ akademske avangarde koja je karakterisala eru šezdesetih godina prošlog stoleća.

Elliott Levin je saksofonista, flautista i poeta iz Filadelfije. Iako rođen u jednom od neksusa avangardne džez scene, 1953. godine, muzičku je naobrazbu dobio na zapadnoj obali gde je na Univerzitetu Oregon studirao muziku i kreativno pisanje. Naravno, po povratku na istočnu obalu, nastavio je da radi na muzičkom usavršavanju, pa je učio kod Michaela Guere, ali zatim i kod Cecila Taylora u čijem je sastavu i svirao. Flauti ga je podučavala Claire Polin, jedna ugledna kompozitorka savremene muzike a kada bih uzeo da nabrajam sve sastave iz Filadelfije sa kojima je Levin svirao, bili bismo ovde do jutra. Tako da ću pomenuti samo Sound of Philadelphia, New Ghost i Odean Popes’ Saxophone Choir. Paralelno, Levin se bavi i pisanjem poezije i recitacijom pa njegova biografija uredno nabraja saradnje sa pesnicima kao što su Miguel Algarin, Gloria Tropp, Mbali Umoja, Marty Watt i Frank Messina, a objavio je i više knjiga poezije i više puta je nagrađivan za svoj rad. Eugene Chadbourne, koji je i napisao kratku Levinovu biografiju što se dalje citira po intenetu (uključujući na Levineovom sajtu), insistira da Levine samo izgleda kao medved a da je njegova svirka, pa, ezoterična.

Levineu je partner na ovom albumu argentinski bubnjar, kompozitor, promoter, podučavalac ali i vizuelni umetnik, Hernán  Hecht, višestruko nominovan a jednom i dobitnik latinske Gremi nagrade, i, kako kaže njegova biografija, aktivni član više od dvadeset džez, rok, world music i elektronskih grupa kako u Meksiku, gde, kako shvatam, sada živi, tako i u SAD, Argentini ali i u Evropi. Takođe spada u 500 najvažnijih bubnjara na svetu, po mišljenju sajta Drummeroworld (bar njegove evropske verzije). Hecht, naravno, i sam ima ozbiljnu naobrazbu i navodi da je učio kod mnogo uglednih muzičara od kojih bih ja izdvojio imena kao što su Fred Frith, Joe Zawinul, John Scofield ili Dave Weckl, a svirao je sa vrlo impresivnim imenima od kojih ćemo opet izdvojiti samo neka: Cyro Baptista, Tim Berne, Ikue Mori, Zeena Parkins, Elliot Sharp. Tu je još mnogo ljudi iz latinske Amerike i sa njujorškle downtown scene a Hechtov sajt navodi i da je snimio više od dve stotine albuma sa raznim postavama, kao i da je kreator ili koordinator raznih festivala. Čovek je takođe vegan.

Dakle, imamo jak pedigre na programu a koji, veoma prikladno, proizvodi i jaku muziku. A Word By Any Other Name je izvrsna kombinacija recitovanja i free jazz svirke, osmišljena u vrlo old school maniru i odsvirana sa potpunom uverenošću u to kako kombinovati diskurzivnu konkretnost stihova sa apstraktnom, a opet seksi, šmekerskom free jazz svirkom.

Naslovna numera koja album otvara pokazuje kako će stvari stojati, sa Levineovom strastvenom recitacijom u koju se Hecht uključuje organski. Kada Levine uzme saksofon u ruke i nastavi da svira umesto da priča, Hecht potpuno prirodno hvata ritam i gruv i ovo je fri džez sviran bez ikakvog napora, ikakvog forsiranja, ali i bez ikakvog razmišljanja, spontan i spontano snažan.

Artists for a Free World počinje na sličan način, Levineovom recitacijom i Hechtovim ritmom koji perfektno prati kadence i dinamiku pesnikovog govora. Možemo pretpostaviti da su Hecht i Levine ovo ipak vežbali, tek toliko da se naviknu jedan na drugog. Levineova poezija je, naravno, razigrana, puna igara reči i teksturalnih trikova kao što su neočekivane asonance i rime a kada pređe na flautu ovo je lep spoj džeza i modernističke atonalne svirke. Hechtovi bubnjevi, svirani metlicama tokom celog komada su izvanredni.

A Trip of the Tongue, narednu kompoziciju Levine otvara lepom saks-meditacijom koja se razvija u pointilisitčku razmenu između njega i bubnjara. Ovaj komad dalje dotiče neke momente „klasičnog“ free jazza sa Levineovim preduvavanjem i Hechtovim udaranjem u obod doboša, ali i jedan ni drugi muzičar nisu zainteresovani da prosto imitiraju ajlerovski model i smena tema, apstraktnih tekstura, soliranja i recitovanja (pomene se tu i „hashtag MeToo“) je potentna, iako kulminira u predvidovo furioznom finalu.

Lost Labor of Love je tribalniji komad, sa Hechtom koji svira gruv i Levineom koji pored recitovanja vozi i simpatičan bluz na flauti. Night Sweat je duži i slobodniji komad free jazz improvizacije a finalna and…Howl ima himničan početak a zatim skoro jedanaest minuta improvizovanja oko Levineovih tema i recitacija.

A Word By Any Other Name je album vrlo programski smešten u epohu i estetiku u kojoj su pesnici i muzičari naporosto bili deo istih kolektiva i radili za istu stvar, sanjajući o istoj revoluciji. To ovaj album možda čini malo staromodnim a njegova instrumentalna svedenost neće – i pored vrlo korektne produkcije za koju je zadužen Hecht – biti svakome po ukusu. No, ako ste, kaoneki od nas, slabi na baš ovakav tip free jazza, zaljubljen u ideju da su umetnici ti koji treba da predvode svet i vrlo relaksiran u svojoj formi, naprosto prirodan i neužurban, u ovom albumu ćete gotovo sigurno uživati.

https://elliottlevin.bandcamp.com/album/a-word-by-any-other-name