Još jedna nedelja i još jedan Bandcamp Friday su nam doneli dosta zanimljivog metala za psolušati. Nemam ni snage da se žalim na to da ceo svet uključujući Srbiju na čelu ide ukuras pa ću to ovog vikenda preskočiti i odmah vas pogurati ka slušanju raznih čudesa koja smo ovde odabrali za vas.

Odmah ćemo na blek metal, po običaju. Ruski First Martyr ima vrlo prijatan drugi album, Don’t Make Him Wait!, pet godina nakon prvenca i ovo je atmosferičan, vrlo hororičan blek metal sa vampirskim kvalitetima i nepatvorenim satanističkim idealima u svojoj srži. Svđa mi se kako bend koristi vrlo jednostavne elemente da napravi muziku koja je evokativna i kinematska, sa promišljenim, dinamičnim aranžmanima a opet bez gubljenja u nekakvoj „simfo“ dimenziji. I produkcija je vrlo solidna a zvezda večeri je pevačica Alina Platkova čiji vokali daju muzici karakter. Odličan album:

https://firstmartyr.bandcamp.com/album/dont-make-him-wait

Enigmata | The Eminent je split album između švedskih blek metal projekata Mondocane i Goatworship. Fino je to, energično i sirovo, bez mnogo konceptualizacija i nekakvih filozofiranja – ovo je metal koji udara jako i među rogove. Meni prija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/enigmata-the-eminent

Čileanci Repugnatory imaju četvrti album i Eterna Abominacìon je jako ugodan paket black-thrash metala. Repugnatory sviraju ubedljivo i imaju simpatičan, dinamičan zvuk, a pesme su napisane sa mnogo dobrih rifova i zlih, malih melodija u arsenalu. Ja se, naravno, ložim na albume koji su ovako dosledno posvećeni jednom pravolinijskom, tvrdoglavom kretanju napred uz visok tempo i selekciju odličnih rifova, pa mi ni malo ne smeta to što je ovo u principu nekomplikovana muzika koja sve vreme ide na istu foru. Ako ste malo kao ja, poslušajte Repugnatory, dopašće vam se:

ManeateR iz Olimpije u državi Vašington imaju sladak demo vrlo mračnog, prljavog black-death zvuka sa malo grindcore elemenata i koiko god da ovi ljudi izgledaju zastrašujuće na slikama, taj izgled je opravdan muzikom. Ovo zvuči kao da je stiglo iz samog pakla i kao da u paklu imaju samo prastare tascam osmokanalne magnetofone. Krš zvuk, međutim, sasvim odgovara muzici koja je jednostavna, primitivna ali efektna. Pet pesama bestijalnog prebijanja, a po ceni koju određuje kupac, dakle, prelepo:

https://maneater1.bandcamp.com/album/demo-2022

Хладозорь sebe opisuju kao blek metal bend sa ledenih obala Volge i svakako, njihov prvi EP, Песнь Мары zvuči primereno hladno i otmeno. Lepa je ovo kombinacija melodičnosti i pretećih atmosfera i da je produkcija malo dinamičnija bilo bi to sve jako dobro. Ovako treba malo stisnuti zube i progutati robotski zvuk bubnjeva, ali pesme su napisane interesantno, sa dosta paganske atmosfere i ovo je bend koji, što se mene tiče obećava:

https://xladozor.bandcamp.com/album/-

Kopenhagenški Hexis ne sviraju baš čist lek metal, jelte, i njihov treći album, Aeternum je negde između post-blek metala, hardkora, sladž metala i generalnog post-metala i mada znam da ovo ređanje podžanrova nema smisla gotovo ni za koga ko ovo čita, poenta je da ovo nije muzika koja se PREVIŠE brine da li će se dopasti partikularnom sloju publike. A trebalo bi da se dopadne svima jer je Aeternum jako energična, moćna ploča poštene, glasne svirke. Bend, naravno, na kraju u  dobro meri podseća na francuski Celeste, što znači da postoji profil publike koji voli BAŠ ovakvu muziku, ali ne mari, Hexis su vrlo dobri u ovome što rade i ako volite generalno glasan, agresivan metal, sa emotivnim ali apokaliptičnim šmekom uživaćete u odlično napisanim pesmama i moćnoj izvedbi:

https://hexisband.bandcamp.com/album/aeternum

Koliko god to glupo zvučalo, losanđeleski blek metal projekat Fourth Knight je upravo izdao istoimeni EP sa dve pesme, snimljen pre četiri godine i raspao se , i koliko god to zvučalo glupo, ovo su dve dobre pesme disonantnog, ali krljačkog blek metala. Dva  člana Fourth Knight su prilično iskusni i uposleni muzičari i ovo su dobro napisane, odlično odsvirane i solidno producirane pesme modernijeg blek meala koji čak malo zvuči i kao avangardne stvari koje proizvode na istočnoj obali. Daunloud plaćate koliko hoćete a za koji dan stiže i kaseta:

https://fourthknight.bandcamp.com/album/fourth-knight

Lunar Spells iz Atine imaju vrlo prijatan drugi album, Demise of Heaven koji, zapravo izlazi tek naredne nedelje ali se  već sada može slušati i preorderovati. Demise of Heaven nudi jedan prepoznatljivo grčki materijal sa kombinacijom osobene melodičnosti i agresivnog, blago sirovog zvuka. Lunar Spells se izdvajaju svojim melodičnim temama i jednom nepretencioznom a zapaljivom himničnošću i moram da priznam da je ovaj album pravo uživanje. Poslušajte:

https://lunarspells-northernsilence.bandcamp.com/album/demise-of-heaven

Elysia su grčko-švajcarski blek metal projekat sa vrlo zanimljivim odnosom prema formi i odličnim zvukom. Prvi album ove ekipe (članovi su prilično iskusni, pevačica Georgia Karpouzi svira klavijature i peva u više bendova) je veoma ugodno iskombinovao teatralni, majestični blek metal sa malo doom metal elegancije i težine i ponudio paket u kome se avangardniji elementi lepo spajaju sa čistim teatrom. Numinous je baš takva ploča – numinozna, sa odličnom produkcijom i formom koja nije puki „profesionalizam“ već oktriva i autentično nadahnuće. Vrlo dobro:

https://elysia.bandcamp.com/album/numinous

Prelazimo na doom, sludge, stoner rok, psihodeliju i hard rok. Poljaci Lovecraft su ovo ime uzeli jer su se dogovorili da osnuju bend u pivnici gde se točilo, jelte, točeno pivo. Haha, duhovito, slažemo se, a kakva je muzika? Pa, odlična. Album  Can Abyss (kapirate?), prvenac za bend utemeljen pre dve godine je odlična kombinacija hard roka, psihodelije i čak malo progresivnih formi (slušajte Horrors in ther Attic). Kao neko ko je izrastao i zamomčio se slušajući Black Sabbath, Cream, The Jimi Hendrix Experience, Iron Butterfly  i bendove iz te generacije, mogu samo da ustanem i glasno zatapšem na muziku koju Lovecraft prave, sa puno bluza u osnovi, prefinjenim psihodeličnim elementima, autoritativnim pevanjem na Engleskom… Pesme su odlične, raznovrsne i, a to nije mali kvalitet, himnične i ovo je jako dobar debi-album.

https://lovecraftband.bandcamp.com/album/can-abyss

Black Smoke su isto iz Poljske ali njihov album Uplifted by the Hook nudi agresivni, hrapavi sludge metal. Ovo definitivno nije muzika dobrog raspoloženja niti ima sad nešto puno dimenzija i slojeva. Ipak, Black Smoke nude svedenu ali potentnu reviju metal nasilja i ako se osećate kao da biste sve da polomite, ovaj album je dobar saundtrak za tu aktivnost:

https://blacksmoke71.bandcamp.com/album/uplifted-by-the-hook

Anthrophobia iz Pensilvanije na živom albumu LIVE at NITRO BAR cepa žestoku rokčinu. Ovo je negde između stoner roka, pank roka, metala i, jelte, Poison Idea i Motorheada, i ako volite išta od nabrojanog, uživaćete u solidnim pesmama ali i u sirovoj, energičnoj, ubedljivoj izvedbi. Anthrophobia album daje za svega četiri dolara što je vrlo fer s obzirom da je zvuk prilično kvalitetan, pesme raznovrsne a svirka paklena. Proverite:

https://anthrophobia.bandcamp.com/album/live-at-nitro-bar

A Weight Shift iz Severne Karoline imaju album psihodeličnog ali heavy stoner-sludgea nazvan Chaotic Hunters Rise. Ovo je fina smeša sabatovštine sa melodičnijom, pitomijom psihodelijom, ne uzmičući preterano od snažnog rifaškog rada ali ostavljajući prostora za malo disanja i osvrtanja oko sebe. Gruv, atmosfera, melodija, ovo će se dopasti i grandž publici ako se ne varam. Poslušajte:

https://weightshift.bandcamp.com/album/chaotic-hunters-rise

Death doom metal koji sviraju Italijani In Grief je, pa, vrlo melanholičan, sa tužnim melodijama što idu preko sporih, pogrebnih ritmova i grubog, ali emotivnog death vokala. Sve je to vrlo kičasto, ali opet, ovaj debi album, nazvan, prikladno, An Eternity of Misery izvlači relativna svedenost aranžmana. Ovo nije preproduciran, televizijsko-gotski doom metal, nego srazmerno sirov, rokerski program koji me je na kraju ipak prilično šarmirao:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/in-grief-an-eternity-of-misery

Bristolski Gnasch ima EP brutalnog ali i melanholičnog sludge metala naslovljen The Spite at the End of the Tunnel. Podugačak je to materijal sa pet pesama koje idu iznurujuće sporo i prže distorzijom i mikrofonijom, ali Gnasch kapira i potrebu za dobrim, pamtljivim rifom i nije rđavo produciran i ovo na kraju bude vrlo solidan materijal teške, mučne, ali oplemenjujuće muzike. Plaćate koliko želite:

https://gnasch.bandcamp.com/album/spite-at-the-end-of-the-tunnel

Nisam neki slušatelj gotskog metala ili roka, ali neka me sad zgazi tramvaj ako nemački sastav Child of Caesar nije rođen da mi proda ovaj koncept. Njihov drugi album, Spirit & Liberation  svakako ima gotik melodičnost i atmosferu ali  ovo je žestoko, znojavo odsvirana rok/ metal ploča sa pržećim  gitarama i energičnim ritmovima. Možda sam samo posebno osetljiv ovoga jutra, ali većina pesama na ovom albumu je poletnog tempa i jednostavnih aranžmana i meni se to dopada:

https://childofcaesar.bandcamp.com/album/spirit-liberation

Brazilski trio Riffcoven valja vrlo lep stoner rok gruv na EP-ju Never Sleep at Night. Ovo ima odlične gitare sa sve perfektnim wah wah solažama, kvalitetan ritam i zvuk, i jedino vam možda pevanje može biti malo isforsirano. Ali većinu vremena meni nije smetalo pa svakako poslušajte:

https://riffcoven.bandcamp.com/album/never-sleep-at-night

King Buffalo iz Ročestera u državi Njujork na novom albumu, Regenerator, valjaju vrlo prijemčiv psihodelični rok. Ovo nije mnogo „heavy“ ali jeste distorzirano i abrazivno koliko je potrebno, sa puno hipnotičkog gruva i odličnog gitarskog rada. Valjano:

https://kingbuffalo.bandcamp.com/album/regenerator

Bečki Maunra imaju prvi album, Monarch i insistiraju da ih od drugih post-metal bendova izdvaja to što vole rifove. OK, dajte da čujemo – Maunra su svakako i melodični i blago melanholični, kako to  i dolikuje post-metal bendovima, ali zaista i imaju rifove i grub, agresivan vokal. Nisu to nužno uvek neki NEČUVENI rifovi ali ima ovde dovoljno poštenog krljanja da album, solidno produciran, slušam sa odobravanjem.

https://maunra.bandcamp.com/album/monarch

Nagađam da ime španskog benda Malasangre znači „zla krv“ a što je super ime za jedan žustar, energičan stoner rok kombo. Ova ekipa ima EP Infierno (to ne mora da prevodimo!) i taj EP ma pet pesama superiornog rokenrola. Ovo je brzo, energično, duhovito, poletno, sa bluzerskom osnovom i pankerskom razradom koje u secištu daju dopadljiv hevi metal. Ceo bend je odličan i ima dobar zvuk ali sjajno napisane i odsvirane pesme kruniše upečatljiva pevačica kojoj ne znam ime ali koja nosi ovaj bend u nebo gde mu je i mesto. Odlično:

https://malasangre.bandcamp.com/album/infierno

Brazilci Mad Chicken sviraju vrlo prijatan, fuzziran stoner rock na EP-ju Poultrygeist. Ovo je poletna, brža ali atmosferična muzika sa velikim rifovima i dobrim gruvom. Pesme su zabavne i jedino što imam izvesne kritike spram zvuka ovog izdanja. No, ko nije picajzla, ovde će naći pet dobrih rokenrol pesama od kojih poslednja bogami traje jedanaest i po minuta i jaka je:

https://madchicken.bandcamp.com/album/poultrygeist-2022

Novi Goblinsmoker je vrlo prijatan. To jest ako volite vrlo teški, vrlo zajebani sludge-doom metal. Sweet Paravoid ima samo jednu studijsku pesmu – naslovnu – i ona je odlična, plus tri živa snimka koaj donose koncertne verzije pesama sa prvog EP-ja od pre četiri godine. Ako volite ekstreman a i dalje razumno gruverski doom metal, Goblinsmoker su vrlo dobar izbor:

https://goblinsmoker.bandcamp.com/album/sweet-paravoid

Idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Peruanci Estigma sa svojim živim albumom snimljenim 2020. godine (kao live stream), Resiliencia Vivo nude paket solidnog, tvrdog thrash metala sa malčice death začina. Ovo je rifaški, energično, gruverski, sa pevačem koji uverljivo silazi sa uma. Bend je osnovan početkom devedesetih i ima ovde dosta old school šmeka, a ako pesme nisu sad nešto superoriginalne, bend makar ima odličan živi zvuk i svirka je prvoklasna:

https://estigmaperu.bandcamp.com/album/resiliencia-vivo

Grci Amken kao da znaju šta ja tražim od života. Njihov novi album, Passive Aggression, izbačen pola decenije nakon prvenca, nudi ugodan, pametan, a brz i žestok thrash metal koji nije sveden na jednu dimenziju, jednu emociju i jedan harmonski sklop a da opet drži tvrdu liniju krljačine i brzine. Pa, VOLIM TO, MOMCI, KAKO STE ZNALI? Ovo je lepo napisana ploča, sa nekim sjajnim, malo i razmetljivim izvedbama i ako ću išta da kritikujem to je preterano iskomprimovan zvuk za moj ukus. Ali ploča je SJAJNA:

https://amken.bandcamp.com/album/passive-aggression

Brazilski trešeri Sadistic Messiah imaju malo anemičan zvuk na novom albumu, Dehumanizing Process ali to se rešava glasnijim odvrtanjem volumena na, jelte, spravi na kojoj ovo slušate (sem ako već nije odvrnut do daske kao kod, hm, nekih od nas). No, album je prilično dobar. Ovo je tehničkiji a krljački thrash metal po uzori na neke late-’80s predloške, sa daškom death metala i dosta dobrih rifova i ideja. Zadovoljan sam a bićete i vi ako volite staru Sepulturu, Sadus ili, recimo, Revenant. Otmeno je:

https://sadisticmessiah666.bandcamp.com/album/dehumanizing-process-2

Tanator iz Sankt Petersburga imaju četvrti album i ovo je nestašni, simpatični blackened thrash metal. Za razliku od većine albuma ovakve muzike koji su em brzi em obeleženi krš produkcijom, Call from Nowhere je ploča odmerenijeg tempa, simpatičnog blackened gruva i solidnog zvuka. Bend pritom kaže da je ovo snimano uživo (doduše, pretpostavljam, bez publike) pa time više treba da se istaknu dobar zvuk i jedna autoritativna disciplina u svirci. Odlično Tanator zvuče i ovo je dah svežine u blackened thrash delu naše male metalske kaljuge:

https://tanator.bandcamp.com/album/call-from-nowhere

Bad Omen iz Nizozemske sa EP-jem Ghell nude četiri pesme muzike koju nazivaju „starostavni zli rok“ ili „metal iz kanalizacije“. U svakom slučaju, ovo je ulična, šmekerska i sirova muzika negde između speed metala, blek metala, panka, roka… Ne očekujte ovde umivenost i neke velike ideje i invenciju. Očekujte autentičnost, prljavštinu i jedan ubedljiv, primitivan izraz, sa sve omotom nacrtanim tušem, te naslovima pesma poput Get Fucked i Satan’s Metal. Meni sve to prija a naravno da se ovo plaća koliko sami odvojite.:

https://badomennl.bandcamp.com/album/hell

Pre-Breaker su iz Kanade i njihov izraz je krosover ali samo malo zaprljan death metal stilizacijama. Dobro to zvuči na prvom EP-ju The Hunter koji ima četiri pesme finog trešerskog gruva i pristojne produkcije. Lepo:

https://pre-breaker.bandcamp.com/album/the-hunter

Peruanci Metal Crucifier sa svojim drugim albumom, The Strike of the Beast nude staromodni ali kvalitetno, moderno producirani speed metal. Ovo je muzika utemeljena duboko u osamdesetim godinama prošlog veka ali spravljena zdravo, sa pažnjom posvećenom rifovima, refrenima, tempu, kvalitetu izvedbe i, da, produkciji. Obično ovakvi bendovi zvuče kao da su snimani u šupi, vokmenom, ali Metal Crucifier ne smatraju da je ta vrsta sirovosti merilo autentičnosti i puštaju da pesme pričaju u njihovo ime. I odlične su. Ako volite taj iskreni, cheesy speed zvuk, ovo ne smete propustiti:

https://metalcrucifier.bandcamp.com/album/the-strike-of-the-beast

Meksički vida infausta su nešto bliži tom garažnom idealu speed metala. Njihov minialbum Miedo ala Vida je siroviji, mračniji, pomeren ka blackened delu spektra, ali ni sam nije tako rđavo produciran i ovo je muzika kojoj je ružnoća pre svega estetski izbor a ne sudbina. Dobar materijal, mada svakako hermetičniji i tamniji:

https://vidainfausta.bandcamp.com/album/miedo-a-la-vida

Izgleda da je takva nedelja, pa imamo i treće latin-speed izdanje na redu. Zyanide iz Kosta Rike, doduše zvule modernije, više u thrash metal stilu, ali ima na albumu Red Haze, njihovom drugom, dosta melodičnog speed zvuka. I ovo je producirano kvalitetnije i modernije a pošto su i same pesme duže i trešerskije, svakako je prijemčivije i za publiku koja nije 100% old school. Lepo je svakako:

https://zyanideofficial.bandcamp.com/album/red-haze

Definitivno nedelja za speed metal. Faster Than the Fucking Devil je 4-way split album u izdanju Wise Blood records sa četiri benda koji baštine nasleđe tradicionalnog speed zvuka. Ima tu varijacija, naravno, Wraith i Graveripper su tvrđi i nešto bliži thrash formulama, Black Knife su sirovi, pankerski, a Unholy Night se smeštaju najbliže rokerskoj, motorhedovskoj formuli, sa sirovim, ispucalim ženskim vokalom, no sva četiri benda su veoma dobra u onom što rade i ovo je savršen juriš iz andergraunda da čoveku ulepša dan i čitavu nedelju. Da ne pominjem omot koji potvrđuje da nema ničeg metalnijeg od humanoidne koze gole do pojasa, sa krilima šišmiša, kako muževno jaše konja. Ne propustiti:

https://wisebloodrecords.bandcamp.com/album/faster-than-the-fucking-devil

OK, imamo i novi Megadeth, sa novom postavom i gostovanjem Ice-Tja i Sammyja Hagara na po jednoj pesmi. Nije da mene pomisao na novi album Mustaineove ekipe nešto mnogo uzbuđuje i ovde svakako ima stvari od kojih mi se prilično spusti entuzijazam, kao što je njegovo umorno pevanje, ali da ne budem nefer, The Sick, the Dying… and the Dead! Ima dobre pesme i dosta zdrav zvuk. Megadeth je već godinama sinonim za vrhunske muzičare pa videti da ovde svira i Steve DiGiorgio (strogo u ulozi studijskog basiste) nekako fino legne u ceo taj narativ. Moram da priznam da je The Sick, the Dying… and the Dead! pritom u proseku brža ploča nego što sam očekivao pa mi svakako nije bila neprijatna:

No, thrash ploča po mom ukusu je novi EP losanđeleskih Mantic Ritual , nazvan Heart Set Stone. Ovo je brz, energičan thrash sa pankerskom lakoćom, alii sa izuzetno nadahnuto napisanim pesmama. Mantic Ritual na momente zvuče kao nekakav genijalan pank bend tipa Kud Idijoti ili Cowboy Killers koji je naprasno odlučio da svira metal i ovo je materijal pun virtuozne a nepretenciozne svirke, odličnog zvuka i sjajnih kompozicija. Ne propustiti ni po koju cenu:

https://manticritualthrash.bandcamp.com/album/heart-set-stone

Simpatičan je i drugi album norveških Under the Oak, nazvan Rattus Norvegicus i sklopljen kao neobavezna zabavna kolekcija krljačkih, pomalo pijanih pesama. Prvi komad, Total Thrash Metal postavlja ton i zvuk izdanja i ovo je nekomplikovan ali karakteran thrash sa dosta energije i jednim old school etitjudom koji je meni bio vrlo simpatičan:

Toinen Kivikausi su finski bend u tradiciji klasičnog finskog hardkora. Dakle, Demo 2022 nudi kratke pesme, užasno sirov zvuk, haotičnu svirku i, ako volite ovu partikularni estetsku kategoriju, ne možete pogrešiti. Ovo je old school i autentično:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/demo-2022

Vice Squad ne staju. Novi EP, Bang Bang Bang ima dve stare pesme, ponovo snimljene (i sjajne su), kao i dve nove koje kidaju. Ovaj bend svojeručno demonstrtira da je ideja stopostotno nezavisnog uradi-sam panka ne samo relevantna nego i esencijalna i u 2022. godini. Odličan materijal:

https://vicesquad.bandcamp.com/album/bang-bang-bang-ep

Multo su hardcore/ powerviolence bend iz Los Anđelesa i EP Oh Shit We Forgot About These je dah svežeg vazduha sa svoje tri pesme (doduše stare, pa ponovo snimljene sa novim bubnjarem) razaračkog, brzog kucanja. Multo se nastavljaju na dobru tradiciju fastcore bendova iz osamdesetih i devedesetih nudeći ultra-disciplinovanu svirku velike brzine, zapaljive refrene, ubitačne solaže. Što se mene tiče, bog je ovako zamislio da se hardkor svira kada ga je izmislio i bendovi poput Multo rade kako treba. Još i taj česterbraunovski omot! Sjajno je:

https://multoband.bandcamp.com/album/oh-shit-we-forgot-about-these

Ideadeath iz Kalifornije prže vrlo old school thrashcore na demo snimku nazvanom Demo. Ovo je kao da ste nekakav bend iz osamdesetih dovukli za vrat u aktuelnu deceniju i naterali ga da vežba kao lud jedno dva meseca pre ulaska u studio, jer Ideadeath zvuče usvirano, uigrano, moćno a da opet sve ima jednu nestašnu sirovost bendova poput Impulse Manslaughter ili Septic Death. Plaćate koliko hoćete za ovaj komad pankerskog raja i VREDI:

https://ideadeath.bandcamp.com/album/demo-2022

I Hell Cannon su iz Kalifornije a njihov EP, Hell Cannon ima četiri pesme sirovog, brutalnog krast panka koji priziva klasike poput Extreme Noise Terror a bez da ih direktno imitira. Ovo je za mrvu metalskije, sa prijatnim breakdown elementima, ali muzika je uglavnom pravolinijska i bez mnogo filozofiranja, kako i treba da bude. Pet pesama časne cepačine po ceni od koliko date, ne može poštenije:

https://hellcannon.bandcamp.com/album/hell-cannon

Stone Thrower iz mesta Verona u Njujorku kažu za sebe da sviraju kombinaciju metala i southern rocka, ali album This Is Permanent, posvećen preminulom prijatelju i kolegi, zapravo je urađen više u maniru metaliziranog hardcore i posthardcore zvuka. I odličan je, ovo su kompaktne, karakterne pesme koje ne traju predugo, imaju tezu, razradu i zaključak, vrlo su energične a opet imaju i dinamički, jelte, opseg, i album je kao celina vrlo ubedljiv:

https://stonethrowerband.bandcamp.com/album/this-is-permanent

Njujorčani Izkrya kažu za sebe da sviraju blackened sludge metal al sve je to meni hardcore. Možda i jer je zvuk na demou Ruin Worm malo siroviji i garažniji, mada su pesme zaista simpatičan spoj blek metal melodija i sludge gruva. Ovde imaju samo dve pesme ali bend svakako ostavlja dobar utisak i, dajući ovaj materijal za onoliko para koliko ste sami spremni da odvojite, ostavlja vas  sa dobrim utiskom i glađu za još:

https://izkrya.bandcamp.com/album/ruin-worm-live-demo-2022

Neck Lock iz Nemačke sebe predstavljaju rečima „mean riffs, fuck you“ a album War Horse  je gomila metaliziranih, besnih hardcore pesama koje sipaju unaokolo slemove i mrze fašiste. Sasvim dovoljno da im se posveti malo pažnje a Neck Lock imaju i ideje, i solidnu produkciju i ovo je vrlo pristojan album:

https://necklock.bandcamp.com/album/war-horse

Tore Up iz Džakarte kažu za sebe da sviraju haotični hardkor ali njihov EP  Drowning / Nothingness sa svoje dve pesme dosta proširuje ovu žanrovsku definiciju. Ovo su duže, dobro napisane, kvalitetno producirane pesme vrlo heavy, vrlo metaliziranog zvuka koji svakako ima i hardcore eskplozivnost, ali je znatno atmosferičniji i slojevitiji od onog što makar ja očekujem od chaotic hardcore ploča. U svakom slučaju, da ne bude zabune, Tore Up su IZVANREDNI, sa agresivnim, moćnim pesmama koje opet imaju mnogo dimenzija i raspoloženja. Sjajno je:

https://toreuphc.bandcamp.com/album/drowning-nothingness

I Despise su iz Indonezije ali njihov hardkor je teži, metaliziraniji i pun slemova. Ovo nije „čist“ slamcore niti beatdown već više ulični moshcore sa slemovima, ali, mislim, to su nijanse. EP In Your Gace je odlično napisan, odsviran i produciran i ovo je vrlo uspešan spoj ekstremnog metala i hardkora pogodan za mnoge situacije:

https://outtasightrecords.bandcamp.com/album/in-your-face

Nije da ja volim metalcore nešto specijalno ali nije ni da su The Callous Daoboys iz Atlante klasičan metalcore. Mislim, ovo je bend koji ima violinu u stalnoj postavi, jelte. I, dobro, nije da se meni sve na albumu Celebrity Therapist dopada, ali ovo je tako sigurno i ubedljivo urađena kombinacija klasičnijeg metalcore izraza, spastičnog, grinderskog prženja, pa onda matematičarkse progresive, sa saksofonima, violinama i violončelima da je zaista malo nepristojno barem  ne preslušati album, Vrlo dobro produciran i stalno iznenađujući, ovo je materijal koji tradiciju, jelte, postmoderne avangarde fino apdejtuje za 2022. godinu:

https://thecallousdaoboys.bandcamp.com/album/celebrity-therapist-2

Slapendehonden iz Utrehta (i Amsterdama) pronose barjak tradicije grindcorea i noisegrinda oličene u kratkim pesmama i šaljivo-kritičkom diskursu na albumu Hot Dog. Tvist je da je ovo solidno producirano a bend zaista svira i ne radi se o tinejdž-angst projektu snimljenom kod kuće, na kompjuteru, bez pravih instrumenata. A ima i pesama dužih od dva i po minuta. Sve je to vrlo simpatično, pankerski ali disciplinovano i meni je vrlo prijalo a bend naplaćuje po vašoj želji:

https://slapendehonden.bandcamp.com/album/hot-dog

Izvrsni singapurski solo projekat Chugga Ritual ima novi EP, Kais Bulan Makan Bulan i mastermajnd ovog benda sa promenljivim postavama, Burhan Skullbanger može da bude ponosan jer je napisao još jedan jebeni klasik modernog grindcorea. Mislim, da se razumemo, grindcore je nekomplikovana muzika, nesklona, jelte, tim velikim terminima kao što je klasik itd. i kod njega se gleda da li RADI ili NE RADI. Kais Bulan Makan Bulan, naravno, radi iz sve snage sa tri verzije naslovne pesme (koja je hitčina) i još dva agresivna ali industrial metalu nešto bliža komada. Sjajno je sve ovo i ako do sada niste obraćali pažnju na Chugga Ritual, krajnje je vreme da počnete. Mislim, ovo se  i plaća koliko date!

https://chuggaritual.bandcamp.com/album/kais-bulan-makan-bulan-ep

Internacionalni death metal projekat (i još jedan od projekata prolifičnog Šveđanina Johnnyja Petterssona), Heads for the Dead ima treći album, The Great Conjuration i ovo je vrlo korektno ako volite teatralni, hororični stil ove ekipe. Postava je osvežena sa dva nova člana, ali zvuk je prepoznatljiv, energičan i teatralan, veoma heavy i sa puno evokativnih, kinematičnih melodija. Solidno:

https://headsforthedead.bandcamp.com/album/the-great-conjuration-death-metal

Nisam sad nešto lud za simfonijskim i folklornim death metalom kakav sviraju Kanađani Aeternam ali moram da priznam da me je njihov peti album, Heir of the Rising Sun na kraju prilično osvojio. Ovo je toliko barokno u temama i toliko iskreno u izvedbi da sam na kraju nekako progutao i suludo komprimovan zvuk i prenatrpane aranžmane. Sve to, zaista ima jako mnogo šarma i pomalo je kao da slušate Rainbow iz kasnih sedamdesetih kako sviraju death metal. Mislim, jebem mu mater, nisam ni ja potpuno bezosećajan čovek:

https://aeternam.bandcamp.com/album/heir-of-the-rising-sun

Recimo da je ono što sviraju Torturers’ Lobby iz Tampe najbliže death metalu mada je njihov EP Man in Zugzwang mešavina death metala, panka, grindcorea, thrasha, pa i malo blek metala. Sve je ovo vrlo ulično po estetici, sirovo i energično ali ne bez dovoljno promišljenosti da mi bude vrlo prijemčivo za uho. Krš, ali otmen krš:

https://torturerslobby.bandcamp.com/album/man-in-zugzwang-e-p

Consumption su relativno novi švedski death metal sastav – prvi album su izbacili 2020. godine – i nova ploča, Necrotic Lust je fino legla za kraj Avgusta i pripreme za ulazak u novu, jelte, sezonu robovanja druptvenim normama. Ovo je atmosferičan, malo i kinematičan švedski death metal, sa svim konotacijama koje to sugeriše. Dakle, ovde ima puno sjajnih, zlih melodija i tema a muzika je opet nekomplikovana i energična bez ambicije da vas usitni u finu prašinu pukom agresivnošću zvuka. Zvuk JESTE agresivan, ovo je jako iskomprimovan snimak, naravno, ali opet, produciran je pažljivo i sa osećajem. Izdavač, Hammerheart se nije iscimao da igde napiše ko je bio producent, ali je makar naglasio da ovde gostuje Jeff Walker i, svakako, Consumption jasno i bez skrivanja pokazuju da su im Carcass iz devedesetih jedan od uzora, ali, opet, u srcu je ovo ČIST švedski death metal (članovi sviraju u masi švedskih death postava uključujući Wombbath i Crossbow Suicide) i jako mu je osvetlalo obraz.

https://consumptiongrindcore.bandcamp.com/album/necrotic-lust

Zagrepčani Nether imaju već drugi EP ove godine i Scourge je materijal sa tri vrlo solidne pesme death metala koji ima samo mrvicu progresive u sebi. Mislim, u osnovi je mošerski, čvrsti death zvuk ali Nether svemu onda dodaju samo malo harmonskih avantutra i uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku, bude to odlično. Bez preteranog komplikovanja i egzibicija, ovo je death metal koji zna koje su jake strane žanra.

https://tothenether.bandcamp.com/album/scourge

Trio Mucous iz Pensilvanije insistira na sluzi u svojim temama – prvi EP im se zove Resplendent Ooze – i mada njihov death metal jeste lepljiv i gadan, on je i vrlo solidno napisan i odsviran. Ovo je utemljeno u old school gruvu i atmosferi ali sa taman toliko modernijih elemenata da ne bude skroz retro. I ko voli death metal iz kanalizacije, ali sa solidnom produkcijom i energičnom, ubedljivom izvedbom ovde ima čemu da se poraduje.

https://mucous.bandcamp.com/album/resplendent-ooze

Debrider iz Solt Lejk Sitija imaju simpatičan EP, Bloodletting i ovo je vrlo prijatan, ubedljiv death metal inspirisan, reklo bi se, igrom Bloodborne. Častan tematski izbor i tri lepo napisane pesme energičnog death metala sa dovoljno old school šmeka za moje potrebe i produkcijom koja nije IDEALNA ali ipak vrši posao. Bend demonstrira mnogo dobrih ideja pa i malo „tech“ snalažljivosti u svirci i reklo bi se da Debrider mogu da izrastu u vrlo interesantan sastav:

https://debriderfuqs.bandcamp.com/album/bloodletting-2

Čileanci Sikario svakako sede malo preblizu metalcore zvuku za moj osetljivi i delikatni ukus, ali EP The Age of Disease: Awakening je ipak odličan. Ovo je u death metalu ukorenjeni moderni zvuk sa malo tih melodičnijih i metalcore fora, ali pesme su vrlo solidno napisane, bend svira prvokalsno a produkcija je kvalitetna, pa ne mogu da se mnogo mrgodim. Ovo je prvi u planiranoj trilogiji  EP-jeva povezanih tematski i, ako vam se dopadne, a meni jeste, dosta vas uživanja čeka u budućnosti:

https://sikario.bandcamp.com/album/the-age-of-disease-awakening

Indonežani Regeth su, pak, mnogo bliže mom ukusu. Novi, drugi album, Trampled, Tortured and Died snimljen sedam godina posle prvenca podseća na neobičnu lakoću sa kojom indonežanski bendovi sklapaju brutal death metal pesme od jednostavnih rifova i poletnih ritmova, kreirajući jedan skoro veseo ambijent bez obzira na sve te teme smrti, unakaženja, mučenja. Regeth su osetno iznad proseka koji sam navikao da čujem u indonežanskom brutal death zvuku s obzirom na to da su im pesme promišljenije i naprosto zabavnije od većine onog što rade kolege. Nije ovo neki predubok materijal, Regeth se mahom drže jednostavnih, zapaljivih rifova i skoro konstantnog polivanja blastbitovima, ali zabavnost i zaraznost ove muzike su neosporne. Slem publika zaslužuje više ovakvih neobaveznih a kul albuma:

https://rottrevorerecords.bandcamp.com/album/trampled-tortured-and-died

Iz Bangladeša dolaze Warhound i njihov kratki EP Tyrants of the Trident ima dve pesme lepog, energičnog death metala koji se izdvaja sa samo malo melodičnosti da zamiriše, i energičnom, dobrom svirkom. Bend ovim EP-jem najavljuje konceptualni album koji treba da izađe do kraja godine i meni su, u najmanju ruku, razgoreli apetit:

https://warhound.bandcamp.com/album/tyrants-of-the-trident

Excaved su iz Nemačke i insistiraju na tome da koriste HM2 distorzije u svom zvuku. Što je OK i bend svakako ima dobar zvuk na Hidden Horrors, ali ovde ne treba očekivati klasični švedski death metal zvuk kako korišćenje ovog alata sugeriše. Excaved su bliži brutal death metal i deathgrind izrazu, sa zanimljivim vokalima i dosta klasičnog brutal death gruva. Prijatan je ovo materijal:

https://excaved.bandcamp.com/album/hidden-horrors-ep

Stigli smo do poslednje sekcije sa kros-žanrovskim albumima, ali i heavy metal i power metal pločama. Norvežani VÅDE na svom EP-ju, Spirals imaju pet pesama mučnog, disonantnog matematičarskog gruva. Ovo je negde na secištu mathcorea, djenta i sludge metala i kad se sve uzme u obzir, prilično je dobro. Nije što su iz Skandinavije ali čuje se ovde dosta Meshuggah šmeka a što ja moram da poštujem. Energično je, dinamično je i hvata čoveka snažno, ne puštajući:

https://vaade.bandcamp.com/album/spirals

Šveđani Trial (koji se od 2017. godine zvanični zovu zapravo Trial (Swe)) imaju novi album i mada ja možda i ne volim preterano njihovu melodičnost, ovo je svakako heavy metal sa simpatičnim otklonom od klasike i promišljeno unesenim elementima okultnog roka u ponudu. Feed the Fire je četvrti album ove ekipe i ima devet kompleksnih, himničnih pesama sa interesantnim aranžmanima i finom produkcijom, pa svakako vredi poslušati:

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/feed-the-fire

Mongolski The Hu su zanimljivi jer spajaju rok/ metal sa tradicionalnim folklornim izrazim. Album Rumble of Thunder ima čak trinaest pesama koje zvuče sveže i interesantno i mada od njih nećete dobiti klasičan heavy metal cheese, mislim da vredi poslušati kako se pastirski folk sa mongolskih stepa i alikvotno pevanje lepo uklapaju uz distorzirane gitare:

https://thehu.bandcamp.com/album/rumble-of-thunder

Soul Shredder zvuči kao oružje  iz Warhammer 40K ali, naravno, kad sam guglao termin, saznao sam da je u pitanju oružje iz DotA2. Eh, ima i manje okrutnih načina da vas univerzum podseti na to koliko ste stari i out of touch. Enivej, Soul Shredder je i power metal bend iz Šefilda i to što potiču iz istog mesta kao Bruce Dickinson kompenzuju postavljanjem španjolke na mesto vokalne solistkinje (i uistinu groznim omotom albuma). Debi album, At the Gates of War je dopadljiv, melodičan i blago proggy metal sa pesmama koje su simpatične, i malo previše beživotnom produkcijom bubnjeva za moj ukus, ali ima to sve dosta šarma, pogotovo sa dobrom, energičnom izvedbom. Marina Sarda koja ovo korektno peva je možda najproblematičniji element za mene jer je ovo urađeno uglavnom u vrlo visokim registrima, većinom u falsetu, i uprkos njenoj nesporno kvalitetnoj tehnici na kraju bude malo monotono. Nije, hoću da kažem, dovoljno rokerski i životno za mene, ali to ne znači da neće biti i za vas. Poslušajte:

https://soulshredder.bandcamp.com/album/at-the-gates-of-war

Power metal publika ove nedelje ima poslasticu. Nemački rodonačelnici, Blind Guardian su izbacili svoj dvanaesti album, The God Machine i ovo je klasičan gardijanovski epski zvuk sa moćnim vokalima Hansija Kürscha i snažnim horovima. Bend je napisao kolekciju pesama koje uspevaju da ponesu baklju himničnog, fentezijem jako inspirisanog metala a da opet sve to na kraju legne lepo i izbegne se gubljenje u previše baroknim aranžmanima. Što je, mislim, znak zrelosti. Naravno, ovaj tip produkcije nije nešto što ja volim, ali uz muziku kakvu su Blind Guardian praktično izmislili, onda je valjda prirodna. Ako volite tolkinovski, melodični, himnični metal, ovo je naravno apsolutna lektira:

Kad album nazovete Sentenced to Rock, jasno je da svoje old school kredencijale nosite na proverbijalnom reveru. Srećom, Manthus iz Portlanda potvrđuju da portlandska rok  (pank  i metal) scena uglavnom proizvodi  sjajne stvari pa je i debi album ovog kvarteta jedan zdrav komad zdravog, tradicionalnog heavy zvuka. Manthus, kad već pričamo, pre svega imaju dobar ZVUK, sa masnim, lepim gitarama, zvonkim basom i bubnjem koji ima dovoljno dinamike za moje potrebe. Pevač Ben House (koga možda znate iz Skulldozer) ima sjajan glas i vokalnu tehniku koja spaja agresivniji, vikački stil sa autoritativnom melodičnošću a pesme su himnični heavy metal u NWOBHM stilu. Vrlo lep debi za momčad iz Oregona:

https://manthus.bandcamp.com/album/sentenced-to-rock

Album nedelje i apsolutna lavina nihilizma dolazi iz orbite najekstremnijeg metala. U pitanju je novi Vermin Womb, jedna neviđeno besna i agresivna ploča. Drugi, dakle, album ove denverske ekipe, Retaliation, stiže šest godina posle prvog (i jednog raspada i ponovnog ujedinjenja)  i najduža pesma ima dva minuta i sedam sekundi. Ovo je totalni makaskrkor, kombinacija beskompromisnog grindcore udaranja i black metal mržnje, sve spakovano u dvanaest pesama od kojih uši otpadaju a glava se sama odšrafi. Potpuno razaranje, potpuna sreća:

https://verminwomb.bandcamp.com/album/retaliation