Marvel je početkom ovog meseca uradio digitalno reizdanje jednog svog starog stripa koji… pa, recimo da nisam očekivao da vidim u novom ruhu. The Falcon je četvorodelni miniserijal iz 1983. i 1984. godine i nije u pitanju SJAJAN strip, ali jeste jedan važan kamen-međaš u istoriji američkog superherojskog stripa po više osnova i, pa, drago mi je da se neko u Kući ideja setio da i ovo postoji u njenom katalogu. Naravno, slutim da je na tok događaja više uticao televizijski serijal The Falcon and The Winter Soldier koji je prošle godine ostvario solidnu popularnost i dvojicu u principu B-likova izbacio u nešto blisko A-orbiti, ali opet, poklnnjenom se konju ne gleda u zube i to što moderna čitalačka publika pred sobom ima komad istorije je naprosto dobra stvar po sebi.

Falcon, odnosno, jelte, Soko, je veoma ikonički lik. Ne samo po tome što za temu ima samu po sebi ikoničku pticu grabljivicu i jedan je od klasičnih superheroja sa krilima, nudeći čitaocu ikarski san sa puno iskušenja ali bez tragičnog kraja (mada je život u tragediji, kakav vode Marvelovi superheroji možda i gori od smrti u tragediji, i to treba imati na umu), već i po tome što se radi o praktično prvom punokrvnom, mejnstrim superheroju afroameričke provinijencije. Falcon nije bio prvi CRNI superheroj, naravno, i Black Panther, kralj Wakande je sa svojim debijem u fantastičnoj četvorci još 1966. godine za pune tri sezone pretekao svog njujorškog kolegu, ali stoji da je Sam Wilson, tj. Falcon bio zaista prvi pokušaj da se u urbani, američki mizanscen smesti kostimirani, nepobitno herojski lik afričkog porekla sa korenima duboko u, jelte, zajednici.

Falcon je debitovao u magazinu Captain America 1969. godine i dugo bio praktično drugi član tima uz Kapetana Ameriku tokom njegove borbe protiv zločina i terorizma tokom sedamdesetih godina. Od samog početka Sam Wilson je bio osoben, sa ponositom harlemskom adresom i divljim sokolom, Redwingom koga je usvojio u pretvorio u svog partnera i saborca. U superheroja je transformisan kroz dramatičnu brobu protiv nacista na tropskom ostrvu gde je pomogao lokalnom stanovništvu da se organizuje i zbaci fašistički jaram a njegova elektronska oprema i kostim koji su mu omogućili da leti delo su Black Panthera. Falcon je time snažno utemeljen u najsvetlijoj, jelte, tradiciji Marvelovih stripova, sa jasnim odlikama antinacističkog, slobodarskog, pa i antikolonijalnog svetonazora i to da je narednih godina radio uz kapetana Ameriku i da su dva muškarca brzo od mentorsko-učeničkog odnosa prešla na stadijum izuzetno dobrih prijatelja je važno za razvoj superherojskog stripa uopšte. Možete da zamislite ekipu koja danas kuka po internetu da su superherojski stripovi postali „suviše politizovani“ i da im „samo smeta kada se nameću likovi kojima tu prirodno nema mesta“, kako je sedamdesetih, bez interneta, slične bedastoće pisala u pismima poslatim Marvelu, žaleći se na najezdu crnih likova koji su dolazili, uljučujući i Lukea Cagea koji je debitovao još tri godine kasnije.

No, fakat je i da je Black Panther imao svoj serijal mnogo ranije nego Falcon. Falcon je, uz svu ikoničku energiju koju je emitovao, ipak čitave sedamdesete imao status pomoćnika i čak i kada je ušao u Avengerse ovo nije učinilo dovoljno da se Marvel odvaži i podari mu makar miniserijal koji će nositi njegovo ime.

Sve do ranih osamdesetih. Mladi Marvelov urednik po imenu Jim Owsley se, kao i sve njegove kolege, trudio i da nešto napiše i bude publikovan, ali je i sam osećao da mu njegovo afroameričko poreklo postavlja i određene barijere čak i u prilično progresivnom Marvelu. Kada se u njegovom životu pojavio Larry Hama, u tom momentu već izuzetno cenjen scenarista i urednik koji se svog azijskog porekla ne samo nije stideo već ga je pomalo i drsko isticao, za Owsleyja je ovo bio ogroman podsticaj.

Njegov prvi objavljeni scenario bio je za The Marvel No-Prize Book No. 1 iz 1983. godine, ali je Owsley još 1981. godine napisao i jednu samostalnu priču o Falconu za koju kaže da ju je Jim Shooter, tadašnji  glavni i odgovorni u Marvelu „zavoleo posle 27 i po revizija“. Nađen je i crtač, Paul Smith i mada je priča urađena, nije bila odmah i objavljena, čekajući pogodnu priliku i magazin u kome bi mogla da ugleda svetlost dana. Tek krajem 1982. godine je Jim Shooter odlučio da je u redu da Marvel sada objavljuje i miniserijale pa je Owsley pozvan da napiše još tri epizode. Paul Smith je tada bio zauzet radom na X-Men pa je za crtača odabran Mark Bright, danas mnogo poznatiji kao M.D Bright ili samo Doc Bright, čovek koji će, između ostalog, sa Christopherom Priestom uraditi kultni superherojski strip devedesetih godina, Quantum & Woody, u kome su pitanja rasizma, rasnog identiteta i odnosa među rasama analizirana na često revolucionaran način.

Oh, jesam li zaboravio da pomenem? Jim Owsley – pa valjda smo svi svesni da danas ovaj čovek živi, radi i stvara pod imenom Chrisopher Priest?

Značaj miniserijala The Falcon je svakako i u tome da je budući prvi afroamerički urednik superherojskih stripova ovde uradio svoj prvi samostalni serijal i to sa crnim protagonistom. Godinama kasnije, Priest će eksplicitno reći da ga ne zanima da ga firme zovu da piše samo crne likove jer je to niša u koju ne želi da bude spakovan i da ne vidi zašto crni autori ne bi pisali Supermena i Betmena (naravno, kada su se posle desetak godina u DC-ju i setili da ga pozovu, uradio je ikonički serijal o Deathstrokeu a sada piše Black Adama), ali Owsleyju/ Priestu je rasna tematika uvek bila zanimljiva, samo joj je prilazio iz osobenog ugla.

Utoliko, The Falcon je strip koji vrlo udobno i čvrsto sedi u tradiciji politički angažovanog superherojskog stripa, sa „realističkim“ prikazom društva i zapletima koji se tiču socijalnih previranja i protivrečnosti, a koja je pre svega promicana od strane DC-jevog tandema Dennis O’Neil i Neal Adams, osmotski prodirući u ostale stripove u DC-ju i Marvelu dok ovo nije postao jedan od preovlađujućih identiteta superherojštine kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih.

Utoliko, i ovaj miniserijal, iako sadrži i superzločince (Electro) pa i džinovske robote (jedan pokvareni Sentinel koji u drugoj epizodi smara Falcona insistirajući da je ovaj mutant), akcenat u njemu je na rasnim tenzijama u urbanim grotlima Njujorka, u poverenju koje zajednice moraju da voljno i svesno izgrade ako žele da ne samo opstaju jedna uz drugu već i da, jelte, napreduju, ali i u tome da sistem mora raditi za svoje građane ako ikada želimo da vidimo napredak.

Danas bi ovo možda nazvali „woke“ stripom jer je u njemu Falcon ponovo u civilu socijalni radnik koji se bavi problemima manjina u Harlemu (sa, dabome, kriminalnom prošlošću koju pokušava da na neki način kompenzuje napornim, požrtvovanim radom za dobrobit siromašnih i skrajnutih), ali možda i ne bi jer je ovo u mnogim drugim elementima strip veoma ukorenjen u svojoj eri. Priest nikada manjine nije prikazivao idealizovano i bez mana, pa i The Falcon vrlo rečito pokazuje kako život u socijalno represivnom okruženju ne proizvodi samo mučenike i heroje već i zlostavljače. Prva epizoda otvara se scenom seksualnog nasilja u kojoj Falcon spasava latino-ženu od silovanja što su spremni da počine pripadnici njene same zajednice, ali nastavak ovog narativa je znakovit jer i Sam Falcon insistira da klinac koji je bio pijan i otvoreno rekao da svoje frustracije želi da makar na trenutak izleči nasilnim seksom nije ZAISTA kriv već da je i sam žrtva svoje socijalne sudbine i represije pod kojom živi.

Ovo svakako ostavlja pomalo čudan ukus u ustima skoro 40 godina kasnije, pogotovo kada i otac napadnute devojke na Falconov nagovor odlučuje da ne preduzme nikakve korake na sudu, ali ovo je i svakako Priestov jasni iskaz da se nasilje ne sme posmatrati izolovano od socijalnog konteksta koji ga proizvodi.

U ostatku serijala centralna tema je tenzija između lokalnog crnog ganga The Legion i ostatka zajednice. The Legion su od obične ulične bande reformisani u neku vrstu komšijske straže, a pod Falconovim mentorstvom, trudeći se da smanje nasilje i kriminal u svom kraju. No, želja da održe svojevrsnu „paradu ponosa“ i pokažu se većinskoj zajednici u svojim uniformama, nenaoružani ali ponosni i snažni, kao ekipa koja štiti svoju zajednicu, ta želja dovodi do problema. Problem je naravno što Falcon, koji treba da poreduje između Legije i policije biva zauzet borbom sa pomenutim Sentinelom i potencijalno ujedinjujući događaj na ulicama Harlema eksplodira u erupciji nasilja.

Ostatak narativa se bavi pokušajima ponovnog uspostavljanja poverenja ali  i trilerskim zapletom u kome figuriše Electro – sa neobičnom, paranoidnom fiksacijom na Falcona – ali i sam preddesdnik SAD.

Priest ovo ne piše sad nešto savršeno i mnogi su tu elementi verovatno uklopljeni ovako krivo jer je Shooter ili neki drugi urednik insistirao na malo „superherojskijem“ narativu pa otud i taj konfuzni Electro koga naš junak na kraju prosto nokautira jer mu se baš ozbijno popeo na onu stvar, ali ono što jeste zanimljivo je to bavljenje institucijama sistema. Legionari ovde pokazuju jasan prezir ka policiji koji transcendira njihov status sada „dobrih momaka“ iz susedstva. Crni muškarci ovde jednostavno ne veruju policiji – pokazuje se sa dobrom razlogom jer ni ona ne veruje njima – čak i kada se nalaze na istom poslu. Kidnapovanje Ronalda Regana ovde na kraju od potencijalno ustaničkog, revolucionarnog čina postaje prilika za dijalog i Priest izbegava radikalizaciju diskursa pokazujući da i sam veruje kako mladi, marginalizovani ljudi moraju prepoznati sistem kao najbolju šansu za sebe i da će ih romantične fatazije o otpadništvu i građenju svog društva verovatno skuplje koštati.

Utoliko, Priest je ovde svakako konzervativniji nego što bi danas nekakav“woke“ autor smeo da bude, ali, opet, Priest je neko ko nikada nije verovao u readymade rešenja iz revolucionarnih priručnika i, na kraju krajeva, da nije bio malo i konzervativan – verovatno ne bi na kraju postao sveštenik.

The Falcon je vrlo pristojno nacrtan serijal sa Smithovim i Brightovim stilovima koji odslikavaju tadašnji kućni Marvelov stil. Ovde imamo karakterne, zrele likove, uverljive urbane mizanscene i jednu zaista prijemčivu atmosferu grada koji je stalno na rubu eksplozije. Kada do akcije dođe, ona je atraktivna i energična, bazirana na estetici borilačkih veština ali i na akrobatskim kvalitetima protagoniste. Što ovaj strip svakako čini prijemčivim za čitanje i, uz njegove zanimljive teme i osobenu obradu veoma interesantnim i za današnju publiku. Amazon ga prodaje ovde.