Pročitao sam miniserijal Not All Robots koji je negde pre oko godinu dana počeo da izlazi za AWA Upshot, imao pet epizoda i odmah u Martu ove godine izbacio kolekciju. Serijal je osvojio i ovogodišnju Ajznerovu nagradu za „Najbolju humorstičku publikaciju“ a što je, da budem iskren, moralo da se desi već i na ime zastrašujuće količine talenta i prepoznatljivih imena koja su učestvovala u kreaciji i proizvodnji ovog stripa.

AWA, naravno ne oskudeva barem u jednoj stvari a to su izuzetno pedigrirani autori koji rade za ovog izdavača. Mark Russell je, naravno, na ovim stranicama već više puta hvaljen za svoje raznorazne stripove, uglavnom za Ahoy Comics, ali se radi o scenaristi koji je izuzetno cenjen u američkom stripu na ime svojih satiričnih radova koji obuhvataju i neku vrstu „odraslog“ i sociopolitički pregnantnog ributa serijala The Flintstones od pre neku godinu.

Od Russella smo se navikli na satiru u rasponu između poučnog tumačenja biblijskih učenja za novovekovne vernike i nevernike, preko savrmenog techbro kapitalizma pa do superheroja, a za Not All Robots ovaj scenarista kaže da je ovo dobar primer kako nastaju njegovi stripovi. Naime, on kaže da uzme da piše o svojim najcrnjim košmarima i čeka da se ostvare. Fer. U tom smislu, Not All Robots je distopijski strip pomeren samo par decenija u budućnost, ali Russell naglašava da je ovo svet u kome mnogi već žive i da ga „mi“ nazivamo distopijskim tek kada počne da se dešava nama. I ovo je zaista komplikovan splet metafora, ideja i satiričnih distorzija svima nam poznate realnosti. Suštinski, Not All robots je započeo kao satirični zaplet u kome se razmatra toksična, jelte, muškost, ali sa pomerene pozicije u kojoj su roboti metafora za muškarce. Russell je na ideju došao još tokom 2017. godine kada je na tviteru i drugim, jelte, mrežama bujao #MeToo cunami, sa jednom ipak prevratničkom silom u kojoj se IPAK pomalo i razotkrilo (muškarcima) da svet u kome žive i što ga kreiraju zapravo ima i svoju drugu stranu koji su često ignorisali. Naravno, uglavnom, jelte, „zapadni“ svet i to njegov deo koji ima dovoljno u se, na se i podase da mu je komunikacija na društvenim mrežama dovoljno važan deo života, ali ipak, #MeToo je u okvirima zapadne kulture svakako bio značajka.

I, naravo, lako je sad reći da je Russell ovo napisao iz čistog instinkta pranja svoje, jelte, muške savesti ali to ne bi bilo fer. Umetnost je u velikom broju slučajeva zaista samo način da umetnik reflektuje i estetski sažme trenutak i kontekst u kome živi, a Not All Robots se ne zadržava na prostim jedan-na-jedan translacijama i poigravanjima sa popularnim memima. A što ne bi bilo ni POTPUNO neočekivano. Russellova satira je vrlo često jednostavna, zasnovana na ritmu i jakom kontrastu, i retko ide u neke prekompleksne dubine gde bi se prepletali različiti motivi i slojevi ljudskog, jelte, iskustva. No, Not All Robots jeste jedan do tih retkih slučajeva u kome se scenarista eksplicitno prihvatio zadatka da ne samo ismeva toksične, jelte, muškarce, nego da pokaže što je šire moguće, stvarnost trenutka u kome danas živi dobar deo zapadnog stanovništva a gde je toksična muškost jedan od simptoma, sa svojim kompleksnostima, i ne nužno jedini problem koji treba rešiti.

Crtač na ovom serijalu je niko drugi do Mike Deodato Junior, dakle superstar superherojskog stripa koji već godinama može da bira na čemu će da radi i verovatno sam ispisuje svoj honorar. Deodato je, da budem iskren, i jedan od superherojskih crtača iz, jelte, devedesetih koji je svoj stil možda najzanimljivije menjao. Istina je da je fotorealističnost bila njegov zaštitni znak još od 1993. godine ali je Deodato tokom devedeseth crtao jako pod uticajem Marvelovih izbeglica koji su osnovali Image Comics, prevashodno Jima Leeja i Roba Liefelda. No, poslednje dve decenije Deodato je perfektuirao svoj originalni fotorealistični pristup, dao mu meru jake dinamike i pripovedačkog profesionalizma, dodao svemu i laku artističku komponentu, sve izraženiju poslednjih nekoliko godina i njegov rad je, posebno kada sarađuje sa dobrim koloristima, vrlo upečatljiv. Ovde ima Leeja Loughridgea na koloru i to je, naravno, idealan spoj. Loughridge vrlo dobro razume Deodatova senčenja i atmosferu i Not All Robots ima jedan ozbiljan, realističan ton koji postavlja vrlo dobru osnovu za snažne satirične elemente narativa. Naravno, sueprstar ekipu dopunjava Steve Wands na leteringu, dajući Deodatovom crtežu potrebnu meru „stripovske“ šaljivosti a da se ipak ne naruši ni atmosfera „ozbiljne“ drame.

Jer Not All Robots zapravo dobrim svojim delom nije URNEBESNO smešan strip. U odnosu na upbičajene Russellove radove koji se u priličnoj meri oslanjaju na vizuelne gegove i šonbejbijevski slepstik sa psovkama i duhovitm onelinerima, ovo je strip čija je satirična težina velika na ime toga kako lako prepisuje gotovo neizmenjene dijaloge i argumentacije iz stvarnog sveta u jedan apsurdistički ali zapravo vrlo realistično predstavljeni kontekst. Već i naslov Not All Robots je aluzija na Not All Men, poznati mem koji satirizuje opravdanja što ih muškarci pronalaze za primere sistemskog seksizma, a Russell ovde zapravo vrlo ambiciozno pa do kraja i prilično uspešno, ako već ne i sasvim savršeno, spaja toksičnu muškost sa konzumerizmom, modernim kapitalizmom koji suštinski ne ceni rad ali je ceo svoj model bazirao na obaranju njegove cene što je niže moguće, percepcijom roda i identiteta uopšte u društvu koje se sve više bazira na algoritamskim procenama, odlukama i presudama. Utoliko, svet Not All Robots nije samo svet u kome su roboti preuzeli sredstva proizvodnje od ljudi – to bi bila „samo“ fina marksistička satira – već i svet u kome je sve komodifikovano i sve je na prodaju ili ako ne na prodaju, na lizing, po niskoj ceni ako pristanete da slušate reklame s vremena na vreme, u kome su klimatske promene ljude naterale da žive u „mehurima“ kontrolisane klime podignutim oko velikih gradova dok buntovni, hakslijevski otpadnici lutaju po pustoši između gradova.

Not All Robots se, kao i svaka uspešna satira, oslanja na stvari koje nas tište danas, ali ih predstavlja kao stvari sutrašnjice. Ovo je, kako rekosmo, svet u kome su roboti preuzeli na sebe sva sredstva za proizvodnju, jer je njihov rad jeftiniji od rada ljudi, ali ishod toga je da sada svaka porodica ima robota čije je zaposlenje je jedini izvor prihoda za nju. Russell vrlo spretno postavlja jednu sasvim apsurdističku situaciju i istražuje njene konsekvence pokazujući kako je ženska zavisnost od muškog rada i prihoda ne samo istorijska istina nego i jedna suštinski apsurdna koncepcija, koja nema nikakve veze sa „prirodnom“ podelom uloga u društvu i prirodi (znate već, ona da rađa, on da troši pare u kladži) već samo i isključivo sa ljubomornim čuvanjem moći od strane jedne grupe ljudi.

I ta grupa ljudi zapravo uopšte nije POLOVINA stanovništva kako bi hteli da poverujemo zastupnici najmanje jedne strane u „kulturnom ratu“. Russellov skript umešno i bez previše filozofiranja pravi sponu sa kapitalizmom kao dominantnim oblikom redistribucije vrednosti u modernim društvima , demonstrira – ukratko – njegovu nepogodnost za tu namenu i prikazuje da je nemoguće stanje u društvu što ga u stripu zatičemo ne nekakav ishod istorijskih neminovnosti nego mnogo više zloupotreba moći od strane onih kojima je ona ustupljena u dobroj veri.

Utoliko, Not All Robots nije ONAKO smešan strip kako to kod Russella biva, ali delom i zato što ovde vidimo neke od najmračnijih strana njegovog humora. Kada 200.000 ljudi u jednom gradu pomre jer su roboti zajebali regulaciju atmosfere u mehuru, Russell ovaj događaj analizira maltene prepisujući naslove iz novina vezane za pandemiju COVID-19 ali i rasne nemire u SAD koji su tokom nje nadstupili. Televizijski komentatori se utrkuju da pokažu kako smrt 200.000 osoba zbog nepažnje ne može da se baš automatski nazove ubistvom, priča se o tome da su ljudi ionako sami krivi jer su zagađenjem sebe doveli u situaciju da zavise od robota koji kontroliše pritisak vazduha u gradu ispod kupole, jedan čak objašnjava da je smrt koja nastupa usled smanjenog dotoka kiseonika zapravo prijatna i da kod mnogih izaziva osećaj euforije.

I utoliko je Not All Robots strip koji ne mora da radi previše teško  da bi izložio apsurde NAŠEG društva čitaocu koji misli da čita futuristički narativ.

Ušančenje u ličnom dobijamo kroz praćenje nekoliko robota i nekoliko ljudi kroz narativ, sa zanimljivim istraživanje njihovih emocija. Roboti se, iako su de fakto dominantna grupa u društvu osećaju i dalje ugnjeteno jer rade u uslovima brutalnog kapitalizma i pretnje da će biti zamenjeni sofisticiranijim „mandroid“ mašinama koje su bliskije ljudima, dok ljudi i dalje ne mogu da prihvate da su roboti de fakto, jelte, POPULACIJA a ne samo grupa korisnih mašina i imaju sve moguće „prirodne“ rasističke reakcije na njihov položaj u društvu.

Hoću reći, Russell je ovde zaista fino isprepleo nekoliko slojeva motiva i ideja i to da se ovaj prvi miniserijal završava bez pravog kraja je u redu jer se već obećava nastavak.

I rado ću ga čitati, pogotovo ako ovo opet bude radio Mike Deodato. Jer on je možda jedini crtač kome uspeva da nacrta fotorealistične robote, što izgledaju kao „stvarni“ roboti kakve danas možete da vidite u industriji, dakle, ne kao puke imitacije ljudi, već kao utilitarno napravljene mašine, a da oni ipak dobiju sav potrebni „humanizam“, emocije, položaje tela koji sugerišu potištenost, strah, anksioznost. Deodato i sam kaže da se baš namučio sa tim, ali mislim da su rezultati veoma atraktivni. Svakako, proverite ovaj strip ako već niste, AWA ga prodaje ovde.