Ja se često žalim kako mnogi moderni američki stripovi, u naporu da budu, jelte, bliži „pravom“ mejnstrimu, naprosto imitiraju strukturu, jezik, senzibilitet, svetonazor i estetiku televizijske serije. Što, jelte, smatram relativno problematičnim, ne samo po sebi koliko što se time stvara utisak da „klasična“ strip-naracija nije dovoljno dobra za savremenu publiku koja do stripova dolazi  iz možda nekih drugih medija, možda baš privučena obećanjem da ovo neće biti uobičajena superherojska galanterija i uobičajena malo nezgrapna, natrpana naracija.  I, naravno, daleko bilo da ja sad gunđam zbog toga što će možda strip-medijum privući novu publiku.

U slučaju Dark Horseovog prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg miniserijala  Last Flight Out nemam preteranu dilemu jer je ovo na kraju dana vrlo solidan „televizični“ strip koji ima fin, „odrastao“ naučnofantastični osnov i korektnu televizijsku dramu između likova koji jesu veći od života ali nisu MNOGO veći, već taman toliko da sve malo zamiriše a da ipak ostane u okvirima uverljive, pa i relatabilne, jelte, drame.

Last Flight Out pisao je, da se razumemo, Marc Guggenheim, meni prilično drag strip-scenarista jednako uspešan i u korporacijskim i u nezavisnijim okruženjima (pisao je i za Marvel i za DC i za Oni press itd.), ali koji je možda i poznatiji na ime svog rada u drugim medijima, malo u videoigrama (Singularity, Perfect Dark Zero itd.) ali pre svega na televiziji gde je uradio nekoliko vrlo uspešnih serija od Law & Order i CSI Miami, preko Arrow i Eli Stone, do Supergirl i Legends of Tomorrow gde je bio i jedan od kreatora. Guggenheim je, dakle, vrlo iskusan scenarista čije već i samo ime može da bude solidan bulet pojnt na marketinškom planu novog strip-serijala, ali  profesionalac koji tačno zna da vodi priču, da joj dovoljno slojeva da deluje pametno i zrelo, a da sve u suštini bude jedno korektno prepakivanje već prilično familijarnih tropa.

Sa Guggenheimom ovaj serijal je kreirao i nacrtao Eduardo Ferigato, momak iz  Sao Paola, Brazilac koji, kao i mnoge kolege, radi i kao ilustrator, autor postera itd. ali koji uspešno crta stripove za američke izdavače, evo već više od decenije. Ferigato je i jedan od crtača koji su radili na nedavno pominjanom radiant Black za Image Comics a za istog izdavača radio je i serijal Self/Made i u pitanju je jedan vrlo korektan, pouzdan profesionalac koji je ovde pokazao koliko je kadar da kreira „običnu“ ljudsku dramu sa ipak povišenim tonom, što u naučnofantastičnom sloju priče, što u smislu likova, da nam da i gomilu „običnih“ televizijskih dijaloga gde ljudi stoje i pričaju, ali i da kreira solidne scene akcije u kojima je jasno ko, gde, koga i zašto i kako sve to teče iz jedne u drugu scenu.

Kolore je radio Marcelo Costa, glavni crtač na Radiant Black a kome je koloristički rad češći izvor prihoda, dok je letering i dizajn radio meni nepoznati Diego Sanches, ali je to odradio više nego korektno i stripu obezbedio taj „ozbiljniji“, malo televizični šmek.

Opet, pisanje, teme i likovi su svakako najtelevizičniji elementi Last Flight Out, a sve to počinje od premise.

I premisa je, pa, ništa drugo do visoki koncept odrađen iz sve snage. Ovo je kataklizmičan scenario do koske, sa ulozima koji su toliko visoki da bi u nekom drugom narativu delovali apsurdno i Guggenheimov fokus na likove zapravo pomaže da nam se proda jedna priča čija je grandioznost možda i zaslepljujuća. Naime, planeta Zemlja je pred potpunim kolapsom. Polovina je dvadesetprvog stoleća i klimatske promene i zagađenje su doveli do ireverzibilnih posledica po stabilnost ne samo ekosistema već praktično i same Zemljine kore. Ovo može da deluje potpuno „izmišljeno“ i nerealno, ali strip uspeva da proda svoj koncept „planetarne smrti“ uz nekoliko strateški postavljenih objašnjenja kako suše izazvane klimatskim promenama destabilizuju strukture tla, mada se najviše oslanja na harizmu glavnog junaka, superiornog naučnika i genija po imenu Ben Caewood koji je ne samo osoba što je kroz svoj rad dokazala da je „planetarna smrt“ realna opasnost, i vrlo precizno procenila kada će se neizbežni globalni kolaps dogoditi, već i ponudila neku vrstu spasa za čovečanstvo. Da ne kažemo, jelte, izlazne strategije.

Ben Caewood je figura kakva ljudi poput Elona Muska i Jeffa Bezosa zamišljaju da sami predstavljaju, naučnik opšteg tipa, genije koji je zaradio ogromne pare svojim inženjerskim rešenjima, ali i koji taj svoj genije istinski stavlja u službu čovečanstva. Caewoodov finalni plan za čovečanstvo je izgradnja tri OGROMNA kosmička plovila, veličine doslovno kontinenata, koji će uz interstelarni pogon, opet kreiran u njegovim firmama, poneti najveći deo ljudske populacije do Proksime Kentauri gde će ljudska rasa imati novi početak.

No, ovo nije strip o smelom egzodusu i kolonizaciji novog sveta, pa čak ni strip o tome kako benevolentni i genijalni naučnici spasavaju svet – ili makar njegov najvredniji deo – uprkos mnogima koji ne veruju da je stvarno kraj, koji trube o tajnim agendama i teorijama zavere. On ima elemente svega ovoga u svom zapletu i Guggenheim je vrlo stručno uvezao iskustva iz još uvek aktuelne pandemije COVID-19 i cele zamorne konspiratološke diskusije vezane za klimatske promene, ubacio i Amerikancima omiljeni paranoidni strah da Ujedinjene nacije samo koriste katastrofični diskurs da oduzmu suverenitet nacijama i stave ih pod svoju kontrolu (u ovom stripu, čisto iz zezanja, SAD zapravo pristaju na ovo a Kanada je najveća država koja odbija i predstavlja se kao pribežište za one koji bi da ipak ostanu na planeti, uvereni da neće sve biti tako loše), ali njegov fokus je pre svega na maloj, relatabilnoj ljudskoj drami.

Naravno, sad, ta „mala“ drama ima formu eksplozivnog akcionog trilera. Ben Caewood, naravno treba da bude prisutan u momentu lansiranja poslednjeg kosmičkog plovila od tri napravljena, i da se u njega i sam ukrca ali pola dana pre toga odlučuje i INSISTIRA da ode na drugi kraj Amerike, u Čikago da bi odande dovukao svoju otuđenu ćerku i ubacio je na, jelte, titularni „poslednji let“.

Guggenheim ovo piše vrlo solidno, dajući nam detaljan a opet prirodno ispripovedan bekgraund za odnos oca i ćerke. Ben nikada nije bio „dobar“ otac, uvek je bio zaokupljen svojim projektima, a pogotovo kada je postao, jelte, jedina nada da se spase čovečanstvo, i svestan je da je njegova ćerka s pravom izrasla u osobu koja sa njim ne želi da ima ništa. Ipak, nekakav očinski instinkt mu ne da mira i on je ubeđen da je ona u Čikagu ne svojom voljom već da je tamo drže silom. Uostalom, najveći deo SAD je upao u medmaksovski haos. Caewood kreće u Čikago praćen odredom vojnih specijalnih snaga i tenzija između njih je vidljiva od prvog momenta jer vojnici i sami imaju porodice i žele da pobegnu sa umiruće planete a moraju da se jure sa ekscentričnim genijem koji ih vodi na nešto što liči na samoubilačku misiju.

Nema svrhe da prepričavam šta se dalje dešava jer Guggenheim priču vodi vrlo sigurnim ali standardnim tokom, sa preokretima, izdajama, otkrićima i akcionim krešendima kakve očekujete od ovakvog stripa. Sat, naravno, stalno otkucava, emocije se penju do neslućenih vrhunaca a kraj stripa je i dirljiv i optimističan i tužan i moćan, sve u isto vreme. Tračak nade da Zemlja ipak MOŽDA može da bude na neki način spasena takođe ostaje iako ovo nije strip o spasavanju Zemlje već o popravljanju odnosa između oca i ćerke.

I kao takav je vrlo solidan. Ovo su na kraju likovi koje prepoznajemo jer smo ih već mnogo puta gledali i čitali ali to ne znači da oni ne funkcionišu, naprotiv, a Ferigato je vrlo solidan narator čiji crtež nikad nije nešto napadno atraktivan ili natrpan detaljima ali njegovi likovi su karakterni, akcija jasna i energična a dizajn futurističke tehnologije, kada je to potrebno – uverljiv.

Ukratko, ovo je vrlo korektan triler sa visokim ulozima ali i humanim, ma koliko stereotipan bio, slojem na nivu likova. Meni je to prijalo a ako biste da zaprija i vama, Dark Horse za Novembar sprema kolekciju, pa pogledajte opcije ovde.