Za letnje vreme i letnje teme, pa sam tako pročitao album Billie Bang: Totally Bonkers, franko-belgijski strip za decu i nas koji se krećemo ka statusu deteta sa uverenjem i otmenošću, a koji se, makar u svojoj prvoj priči događa ne poslednjeg dana leta, ali poslednjeg dana leta onako kako ga deca doživljavaju: poslednjeg dana raspusta.

Zvuči elegično, Mehmete, kažete vi, ali ja hitam da vas uverim da je ovo anything but. Billie Bang je striktno komičan strip sa dobro oprobanim, istorijski povtrđenim modelom po kome je u glavnoj ulozi nestašno, razmaženo, pa pomalo i manipulativno derište a oko njega imamo ansambl „normalih“ osoba što pokušavaju nekako da izađu na kraj sa malim antihristom. Billie Bang, dakle, na nivou postavke ne puca od originalnosti, ali svakako osvaja svojom sigurnom, zaraznom izvedbom, nudeći čitaocu odlične gegove i crtež koji svojom energičnošću ali i deformisanošću likova koja prevazilazi granice karikature i prelazi u ravan nadrealizma, sa na momente skoro kubističkim likovima i psihodeličnim koloritom. Strip za decu? Pa šta deca uopšte znaju? Njima je sve zanimljivo. I ovaj strip to dobro razume, ne potcenjujući svoje čitaoce, maloletne i punoletne, nego naprotiv, pokazujući ZAŠTO i KAKO deci sve može da bude zanimljivo, pritzivajući i dete u čitaocu da se ne stidi nego da dođe i ono da se zabavlja.

Ovaj album u originalu izdao je Le Lombard, pod naslovom Billie Bang Bang, Tome 1: Complètement Marto a slutim da je u prevodu na engleski izgubio jedno „Bang“ kako ne bi došlo do konfuzije i nedobog nekih tužakanja za narušavanje brenda od strane njujorškog repera koju sebe naziva Billy Bang Bang (free jazz violinista Billy Bang je, eto, odavno preminuo i vidimo šta se tu dešava). Naravno, to ne pomaže da se smanji konfuzija u kojoj može da se pojavi Billy Bang, britanski strip-lik iz osamdesetih, iz magazina Oink! a čije je glavno svojstvo bilo da eksplodira kada se naljuti.

U svakom slučaju, iako je Le Lombard belgijska firma, autori ovog stripa su Francuzi, i što bi oni išta morali da znaju o američkim reperima ili britanskim strip-likovima? Théa Rojzman, autorka scenarija za ove stripove – jer Billie Bang: Totally Bonkers je u suštini kolekcija kratkih epizoda – je po obrazovanju filozofkinja a po, kako ono beše, pozivu psihoterapeutistkinja, mada joj je danas glavni posao pisanje stripova. U stripove je kao autorka ušla zajedno sa ocem kada su njih dvoje napravili porodičnu (auto)biografiju u stripu a onda je paralelno sa svojim poslom u psihoterapiji krenula da i profesionalno radi stripove. U prvo vreme, krajem prve decenije ovog veka i u drugoj deceniji, Rojzmanova je bila isključivo ilustrator, radeći albume poput Le carnet de rêves, Chacun porte son ciel ili Mourir, ça n’existe pas za manje izdavače, a onda se više usredsredila na pisanje. Mourir, ça n’existe pas 2016. godine dobio posebnu pohvalu od žirija za nagradu Artémisia pa je i to verovatno pomoglo da se Billie Bang: Totally Bonkers pojavi u katalogu uglednog Le Lombard. A, mislim, i strip je odličan. Ovo se kod Le Lombarda vodi i kao tekući serijal pa očekujmo još albuma u, nadajmo se skoroj, budućnosti.

Steve Baker, crtač, je uprkos vrlo anglo imenu rođen u Francuskoj i kako sam kaže, kao dete je više blenuo u stripove (Pif Gadget, naravno) nego u udžbenike. Ali on je, za razliku od nas ostalih, od toga posle napravio svoju profesiju. U Briselu je diplomirao na institutu Saint-Luc i po preseljenju u Pariz krenuo da radi stripove sa različitim scenaristima. Njegova biografija na Europe Comics hvali njegovu stilsku raznovrsnost, a u koju se možete donekle uveriti odlaskom do njegovog vrlo retko apdejtovanog sajta, no, Billie Bang: Totally Bonkers je apsolutno dovoljan rezime, vizit-karta i pismo preporuke da ja poželim da sve njegove buduće radove čitam onako kako budu izlazili.

Billie Bang: Totally Bonkers se, rekosmo, nastavlja na dugu tradiciju stripova koji su o deci i istovremeno i za decu i za odrasle. Ovo deluje kao puka fraza, ali treba imati na umu da pisanje i crtanje stripa koji bi mogao biti zabavan i nekome od osam i nekome od, hajde da lupim neku cifru, pedesetjedne godine (KAD PRE, PITAM VAS, KAD PRE), nije zapravo tako lak zadatak. Kad pomislim na klasike uz koje sam odrastao, čini mi se da u njima i pored vrlo prepoznatljivih zajedničkih elemenata zapravo ne mogu da stavim prst na jednu i jedinstvenu formulu koju bismo mogli opisati nekakvim algoritmom i onda samo lako eksploatisati ad infinitum. Jedan od najstarijih stripova tog tipa koji sam čitao je bio Bim i Bum tj. The Katzenjammer Kids, strip koji je, ne zaboravimo, krenuo još u devetnaestom veku i, u vreme kada sam ga ja redovno čitao u Politikinom zabavniku sedamdesetih godina dvadesetog veka, imao iza sebe ogromnu istoriju. Uz njega je tu bio Dennis the Menace odnsno Denis napast u našem prevodu i mada su ova dva stripa imala puno toga različitog – Bim i Bum su imali nadrealističniji ton i ruralnije okruženje utemeljeni u imigrantskom iskustvu, Denis je bio suburbana priča o srednjoj klasi posleratne Amerike – svakako ih je spajala ta ideja o fokusiranju na decu koja su NEMOGUĆA, nesvodiva na društvena pravila i rutine, a koja baš na ime toga i služe da ta pravila i rutine, ali i malograđanske impulse što stoje ispod njih, razobliče i ismeju.

Naravno, jedan od najpoznatijih stripova poslednjih 40 godina sa sličnim obrascem je bio Kalvin i Hobs Billa Watersona i nije sad neki preveliki logički skok reći da je Billie Bang: Totally Bonkers pre svega usmeren na rekonstrukcije njegovih opservacija i nadrealistikog humora, samo smešteno u još modernije okruženje.

I, sad, real talk: meni su Calvin & Hobbes jedan od najdražih stripova SVIH vremena i ovo je serijal koji je za svega desetak godina postojanja dosegao neke od vrhunaca čitavog medija sa tako snažno i sigurno iznesenim tezama o nepomirljivim protivrečnostima u modernom građanskom društvu da ne mogu da zamislim da će mu iko prići narednih pola veka. Billie Bang: Totally Bonkers sigurno ne igra u baš istoj ligi sa Watersonovim remek-delom već i činjenicom da smo za sada dobili samo jedan album do pedesetak strana a gde još nije bilo prostora da se sve teze razrade i promisle, ali je, da odmah kažem, vrlo obećavajuća ponuda.

Oboje autora zahvaljuju se svojoj deci na inspiraciji dok scenaristkinja kaže da je njena ćerka bila i asistent na scenariju i proveravala sve šale na koeficijent smešnosti. Naravno, ovo je strip, a ne proza i Bakerov crtež će i potencijalno manje smešne gegove umeti da transformiše u urnebesne prizore koji naprosto ostaju ispred očiju i kada zaklopite ovaj album. No, Rojzmanova je razradila veoma jasan, uredan koncept i drži ga se dosledno.

Iako je album, tehnički, serija kratkih epizoda koje emuliraju prirodu novinskog, dnevnog stripa, Billie Bang: Totally Bonkers nije novinski strip, i ovde svaka epizoda ima po nekoliko tabli, a što diktira mnogo ležernije pisanje zapleta i pripovedanje. Takođe, postoji i izvesni metazaplet ili makar pripovedačka doslednost koja epizode ređa hronološki i idejno najlogičnijim redosledom, pokazujući prvo poslednji dan letnjeg raspusta za titularnu heroinu Billie Bang, osmogodišnjakinju koja, vrlo slično Waterosnovom Kalvinu, školu smatra zatvorom za decu, decu smatra uglavnom neprijateljima, roditelje tamničarima, a ima imaginarnog prijatelja sa kojim sve deli, a zatim prikazujući kako se klinka snalazi sa ponovnim povratkom u strukturiran dnevni raspored koji podrazumeva manje igranja i više sedenja i učenja.

Billie Bang: Totally Bonkers ima u svojoj pozadini priličnu količinu egzistencijalne težine, jednu elegičnu notu koja nije toliko naglašena da umanji komičnu eksplozivnost stripa, ali koja nesumnjivo čini sržni deo postavke. Billie je nestašna, da, i pogubljena u svojim fantazijama, i roditeljima ne samo da često priređuje neprijatna iznenađenja već ume i da se iz najnezgodnijih situacija izvuče ucenom ili nepristojnom nagodbom, ali Billie je, na momente to vidimo, i istinski usamljena, pa i izopštena iz šire zajednice na ime svoje nesputane maštovitoti i nesvodivosti na pravila, te je njen beg u maštu i svojevrsna samoodbrana.

Roditelji nisu nikakvi negativci ovde – oni su samo mladi par koji još pokušava da se snađe sa zahtevima roditeljstva i „odraslog“ života, a imaju i jednu mlađu bebu koja sada preuzima primat od Billie i njihovo neshvatanje u kombinaciji sa najboljim namerama prema svojoj deci je prikazano prirodno i bez stvarne osude. Malograđanština je ovde naprosto deo teritorije i Billie Bang: Totally Bonkers ne pretenduje da ima – barem za sada – revolucionarni, anarhistički ton Kalvina i Hobsa.

Osim kada je u pitanju Bonkers. Bonkers je Billiein „zamišljeni“ prijatelj koga ona vodi sa sobom u školu i ponekad njime preti drugoj deci kada krenu da je smaraju, ali za razliku od Kalvonovog Hobsa, Bonkers je manje „zamišlejn“, više „stvaran“ i ima formu čudovišta koje može da menja dimenzije. Gegovi vezani za Bonkersa i njegovu ulogu u Billieinom životu su najizrazitije fantastički element ovog stripa – dakle, ne samo nadrealistički – i biće zanimljivo videti kuda će autori dalje da odu sa ovim konceptom. Za sada smo videli jednu epizodu sa zlostavljačem dece koja je uprkos vrlo mračnoj tematici izvedena izvrsno.

Billie Bang je, dakle odlično napisan i fantastičnio nacrtan strip. Baker i poerd ekstremne deformisanosti likova uspeva da im ne oduzme humanizam, a jaka energija kojom radi table, sa sve vrlo snažnim kolorima je ekstremno prijemčiva za moje oko. Billie Bang: Totally Bonkers je naprosto vrlo zabavan strip postavljen na zdrave, oprobane temelje ali sa dovoljnom merom sopstvenog karaktera da se čita kao originalna i autentična varijacija na poznati predložak. Svakako ga proverite na sajtu Europe Comics.