Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto je leto pokazalo da ima ozbiljne namere proteklih dana, mislio sam da je najprirodnije da danas slušamo jedan album relaksirane ali ne banalne džez-muzike, živi snimak koji na vrlo lep način balansira između koncertne sirovosti sa jedne i suptilnosti kompozicija i izvedbi sa druge strane. Dale Fielder Quartet: Precipice je snimak četvrtog konceta koji je kvartet Dalea Fieldera odsvirao od početka onoga što on naziva COVID-erom u modernoj ljudskoj istoriji, ali prvi koji je kvartet, u ovoj eri, odsvirao pred publikom. Ovo je ujedno i jedini dosadašnji koncert koji je kvartet odsvirao u 2022. godini, petog Februara, kao jasan novi korak u seriji nastupa koje je njegova DIY etiketa Clarion Records organizovala između 2020. i 2022. godine, do sada ih praveći samo u formi lajv strimova. Nije jedini razlog što je Fielder želeo da ovog puta nastupi pred publikom to da je pandemija, kao, malo popustila, ali o tome ćemo malo niže.
Dale Fielder je poreklom iz Pitsburga i još od mladosti je učio da svira razne duvačke instrumente: obou, fagot, i tubu u školi a privatno klarinete, saksofone ali i komponovanje i aranžiranje, kojima ga je podučavao Phillip Celli. Fielder će potom studirati etnomuzikologiju na džez-programu Pistburškog univerziteta a prve nastupe je imao sa kvartetom Joea Harrisa, bubnjara koji je svirao sa Charliejem Parkerom i Dizzyjem Gillespiejem. Živeo je u Njujorku, primao stipendije i nastavjao da uči, pa se preselio u Los Anđeles gde je, još 1988. godine osnovan Dale Fielder Quartet. Današnja postava ovog kvarteta uključuje i basistu Billa Markusa, bubnjara Thomasa Whitea, ali i pijanistkinju Jane Getz koja je svirala između ostalih sa Charlesom Mingusom. Fielderovo spajanje istorijskog i savremenog je, dakle, prirodna stvar koja dolazi na ime pedigrea i kilometraže ali i snažne unutarnje potrebe za ekspresijom i kreiranjem.
U svojim projektima, Fielder uglavnom svira saksofone svih registara – na ovom albumu ćete čuti raspon od baritona, preko alta, do soprana – ali je on podjednako važan kao kompozitor. U ovom veku je kreirao neke od svojih najznačajnijih radova, kao što je recimo, Suite: Clarity iz 2003. godine, a u svojim različitim projektima istražuje i različite facete i forme džeza, pomerajući reflektor svoje pažnje i ka avangardi. No, Dale Fielder Quartet mu je svakako glavni i najizdržljiviji projekat, sa više od dvadeset albuma koje je do sada snimio.
Jane Getz je bez sumnje najpoznatiji od svih članova Fielderovog kvarteta, žena rođena još 1942. godine i sa pedigreom koji obuhvata sviranje ne samo sa Mingusom, već sa Herbiejem Mannom, Stanom Getzom, Rahsaanom Rolandom Kirkom, Charlesom Lloydom, Pharoahom Sandersom, i to samo ako se držimo striktno džeza. Ali getzova je svirala i u mnogim drugim formama, snimajući kantri muziku kao sešn-muzičarka za RCA, a sarađujući i sa The Bee gees, Ringom Starrom, pa i Johnom Lennonom. Pričamo, dakle, o legendarnoj muzičarki koja na ulasku u svoju devetu deceniju života svira tako lako, ekonomično i elegantno da je muka i pomisliti na to koliko je pandemija otežala život svima, a posebno ovim džez muzičarima.
Fielder nije samo iz ekonomskih razloga žudeo da se vrati pred publiku. U Oktobru prošle godine saksofonista je pretrpao snažan srčani napad i sam svedoči kako je svoju suprugu molio da juri kroz crvene semafore kako bi stigli do bolnice jer je osećao da umire. Naravno, Fielder kaže da je tokom te preduge vožnje sebi obećavao da će, ako preživi, promeniti sopstveni život iz korena kako se nikada ne bi ponovo zatekao u sličnij situaciji i veli da je zaista, u potpunosti promenio način ishrane i da mu lekar kaže kako mu je krvni pritisak sada sličan četrdesetogodišnjaku (iako trenutno ima 65 godina). Naravno, naglašava da na snimcima koje ćemo čuti njegova izvedba po snazi i izdržljivosti nije ni uporediva sa onim gde je bio pre infarkta, ali opet, činjenica da je nepuna četiri meseca posle napada stajao na bini i svirao je već sama po sebi čudesna.
I, da se ne lažemo, koliko god ja voleo saksofoniste u čijoj se svirci čuje napor, pritisak, pa i bol, ovo nije glavna stvar u muzici, niti je ikada bila. Fielder na ovom albumu svira lako, bez napora, ali vrhunski elegantno, nežno, duhovito pa i strastveno, samo bez forsiranja.
Koncert je održan u prostoru Alvas Showroom u San Pedru i mada je snimak prilično sirov, ovo zapravo stoji u lepom kontrastu sa finoćom muzike.
Album otvara naslovna, Precipice, autorska kompozicija odsvirana u vrlo relaksiranom stilu, sa Fielderovim saksofonom koji temu vodi neužurbano, dajući joj jedan romantični preliv. Ne znam koliko je ideja da ova muzika zvuči nostalgično ali činjenica je da Fielderov saksofon, pogotovo sa ovim legato izvođenjem ima zaista pomalo i nostalgičnu dimenziju. Naravno, Getzova sa svojim pažljivim harmonskim radom u pratnji pazi da napravi lep balans i da se muzika nikada ne pretvori u nekakav zašećereni artefakt jecanja za vremenima prošlim. Štaviše, i pored Fielderove romantične teme i meke izvedbe, kompozicija ima vrlo primetan rad na dostojanstvenom analiziranju prošlosti i gledanju u budućnost i saksofon je ovde ekstenzija Fielderovog duha tačno onoliko koliko bi bio i da čovek duva iz sve snage polivajući pljuvačkom prve redove publike.
Skoro desetominutni komad ostavlja prostora za soliranje i drugim muzičarima i ovo je pravilo koje se drži do kraja albuma. Svi soliraju, mada je to uvek u okviru aranžmana i gruva, sa uglavnom kratkim, ukusnim pa i često inventivnim načinima da se pojedinačni muzičari prikažu. Markus je posebno zanimljiv svojim prelaženjem sa kontrabasa na električnu bas gitaru i natrag i dobrim idejama koje ima u soliranju.
Xing Ped napisao je bubnjar Paul Cohen i ovo je još jedan vrlo prijatan, ponovo romantičan, pa i nostalgičan komad ali i ovde izvedba izvlači muziku iz potencijalnog rizika da bude samo prijatno prepakivanje bolje prošlosti. Naravno, Fielderov kvartet ovo izvodi bez pevanja, ali daje kompoziciji finu, zaokruženu formu.
Dreamsville je centralni komad na albumu, jedanaestominutno izvođenje kompozicije Henryja Mancinina, Fielderovog uslovno rečeno, komšije iz Pensilvanije i ovo je veoma autoritativno izvođenje koje Mancinijevu temu pretvara u ozbiljan, energičan hardbop. Svi su ponovo jako dobri ali saksofonista ovde nesumnjivo dominira svojim sinkopiranim, razuzdanim soliranjem. Možda Fielder ne može da duva onako jako kao nekada ali infarkt ni na koji način nije ograničio njegov osećaj za razvoj teme i nadahnutost u improvizovanju.
Blue Zephyr je fin, atmosferičan komad sa Fielderom koji ovde prelazi na sopran saksofon za samo mrvicu egzotičniji zvuk. Getzova ovsde solira relaksirano i autoritativno a bez ikakvog napora da se progura u prvi plan ili da nametne svoj ego. Konačno, Teru, koja album zatvara pokazuje kako se mogu spojiti atmosfera i energična hardbop svirka, sa ponovo vrlo razigranim Fielderovim soliranjem i nežnim, pažljivim prizemljenjem za slušaoca.
Precipice je album koji novu fazu u Fielderovom životu najavljuje sa lakoćom i elegancijom. Ovo je materijal koji na prvi pogled zvuči neobavezno ali koji je zaista istraživanje novog života u koji je saksofonista pušten posle iskustva što ga je postavilo na ivicu, jelte, provalije. Precipice je svedočanstvo o tome šta ljudi mogu da rade kada postanu svesni da su dobili drugu šansu koja mnogima nije pružena. Ali i bez svesti o tome, u pitanju je jako lep album, pogodan za leto, ali i zimu, dan ali i noć. Poslušajte ga:
