E, pa, do novog Organectomyja je ostalo još samo nedelju dana ali nije da i u protekloj nedelji nije bilo prostora za radost. Mislim, bilo je i prostora za tugu, mnogo, ali izdržali smo. Evo šta mi se dopalo od metal izdanja u tom periodu:

Počnimo od blek metala, kako i dolikuje. Diabolic Rites su ono što je čoveku najpotrebnije kada se ujutro probudi i pokušava da nađe snagu da preživi dan: infuzija crne, sirove, satanističke energije PRAVO U DUPE. Drugi album australijskog trojca, nazvan  Raw Black Satanic Attack je nazvan, pa, potpuno adekvatno, sa nezaustavljivim, jurišnim stavom ali i vrlo kvalitetnim zvukom i kvalitetnom svirkom. Ovo je blek metal koji bi, tehnički, možda trebalo da bude opisan kao black-thrash i black-death metal, ali istina je i da je ovo naprosto najčistiji blek metal u jednoj od njegovih najzlobnijih, najzavodljivijih formi, sa muzikom usmerenom da prenese ne samo nezaustavljivu agresiju već i radost blasfemije, pa i možda erotičnost satanizma, bez smanjivanja intenziteta te agresije i te, jelte, radosti. Hoću da kažem, ovo je fenomenalno, ne samo u pogledu kvaliteta svirke i ubedljivosti izvedbe, već i na nivou pesama koje su, iznenađujuće, uprkos silovitosti sa kojom se sviraju, zapravo neretko podugačke, sa aranžmanima što uspevaju da svu tu nezadrživu energiju rasporede na trajanja od po osam i devet minuta. Blek metal se danas velikim delom transformisao u melodičniju, setniju muziku i veoma je prijatno što se povremeno pojave bendovi koji podsete na njegovu ranu, varvarsku, sirovu i razbesnelu fazu, a da se to događa na ovako visokom nivou tehničkih kvaliteta. Remek delo:

https://diabolicrites.bandcamp.com/album/raw-black-satanic-attack

Kolumbijski Impunity ne znam ni gde bih žanrovski stavio jer je njihova muzika isto onoliko thrash metal i isto onoliko death metal koliko je i black metal. Bend sebi kači i „blackened crust“ deskriptor pa je fer reći da je ovo sirov, old school metal, nalik muzici iz vremena kada je ekstremni metal bio manje raslojen i podžanrovski definisan i kada se krljalo više po osećaju a manje po postojećim formulama. Kako god da ih gledate, Impunity su snimili izvrstan četvrti album black-thrash-death metala, Los días del odio koji uspeva da ima svu potrebnu sirovost i divljinu a da opet ne bude nesofisticiran. Naprotiv, ovo su i promišljeni, prorađeni aranžmani i pesme koje imaju individualne identitete bez obzira što bend koristi iste tehnike, iste harmonije, isti zvuk. Impunity naprosto imaju stil i karakter i sviraju opasan, OPASAN metal. Ne propustiti:

https://impunitymetal.bandcamp.com/album/los-d-as-del-odio-lbum-2022

Debi album finskih Noitasapatti ima samo pet pesama ali prva traje deset minuta, poslednja četrnaest – ima ovde onoliko materijala. Kuolemattomille maille je dekadentan ali zanimljiv album muzike koja koristi folk teme i vrlo naglašava klavijature u svom zvuku. Da nije vrištavog vokala pevača i basiste po imenu Erakko, dobar deo ovog albuma ne biste automatski identifikovali kao blek metal, no, kada se sluša kao celina, ovo jeste blek metal ploča, sa dosta svežih ideja i upečatljivih momenata.

https://noitasapatti.bandcamp.com/album/kuolemattomille-maille

Iz Finske su takođe i Pestilent Hex, novi projekat dvojice članova više uglednih bendova tipa Corpseseed ili Desolate Shrine. Dakle, ovo su primarno death i doom pregaoci na misiji da ožive duh ako ne striktno i zvuk second wave blek metala iz devedesetih i debi album, The Ashen Abhorrence je jedna raskošna, otmena ponuda pesama koje su gotovo simfonijske po senzibilitetu iako ih karakteriše ledeni, svedeni senzibilitet 2nd wave klasike. Za ljubitelje stvari kao što su Emperor, Satyricon itd, Pestilent Hex nude album veličanstvene, zle lepote i zastrašujućih dubina:

https://pestilenthex.bandcamp.com/album/the-ashen-abhorrence-2

Bečki Ill Tidings ima vrlo simpatičnu interpretaciju melodičnih blek metal predložaka. Drugi album ovog kvinteta  Hymns to Demise je izuzetno disciplinovano odsviran i snimljen a napisan nadahnuto i sa jasnom ambicijom da ponudi muziku koja je elegantna, otmena i sa idealnim odnosom žestine i atmosfere. Posebno moram da pohvalim miks koji je srazmerno suv i dopušta da se instrumenti lepo čuju, ne brkajući atmosferu sa prevelikim oslanjanjem na efekte. A to je dobrodošlo s obzirom na sve zanimljive harmonske stvari koje se događaju u međuigri žičanih instrumenata. Izvrsna ploča:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/hymns-to-demise

Ukrajinci Prah su ugodno sirovi i familijarno izražajni na svom trećem EP-ju, nazvanom samo III. Ovaj duo se ne trudi da pronađe neke specijalno nove formule u blek metalu ali njihova muzika je bez sumnje ubedljiva u svojoj sirovoj, svedenoj i jako distorziranoj formi. Pesme su pravljene više onako kako se autorski par osećao u kom trenutku nego sa ambicijom da budu nekakva remek-dela aranžiranja, ali baš ta spontanost i neposrednost daju Prahu potreban kvalitet:

https://surrogaterec.bandcamp.com/album/iii

Njujorški Ultor se vraća sa novom postavom i novim EP-jem sirovog blackened crust zvuka. End aj min sirovog. Planned Obsolescence je kolekcija starih snimaka u novim verzijama i ovo je samo za baš najpankerskiji nastrojene  među nama sa podrumskim, DIY zvukom i pesmama koje su šarmantno starinski intonirane. Lep, beskompromisan povratak:

https://ultorwarcrust.bandcamp.com/album/planned-obsolescence

Meksički Nostalghia je jednočlani projekat čoveka po imenu Alex Becerra a koji ima još nekoliko jednočlanih projekata i sa ovim je za dve godine snimio, evo, već peti album. Uobičajena matrica, ali Becerra je zapravo interesantan u ovom projektu i album Au milieu de l’hiver uprkos SUROVOJ pretencioznosti forme – atmosferični post blek metal gde ni jedna pesma nije ispod 11 minuta – nudi solidnu količinu supstance i dobre, stvarne emocije da ovo bude vredno slušanja:

https://nostalghia-ab.bandcamp.com/album/au-milieu-de-lhiver

Koliko je meni simpatičan italijanski Orgrel! Ovaj trio već ima iza sebe jedan album a novi EP, The Oath Of The Black Wolf  je skoro idealan spoj vrlo primitivnih, vrlo sirovih old school black metal tehnika i ubersimpatičnih „srednjevekovnih“ melodija i tema. Četiri pesme koje ljudi nude su odsvirane korektno ali bez nekakve razmetljive tehnike i sve zvuči kao da bismo vi i ja mogli da ovo napravimo za jedno popodne, ali su melodije toliko slatke, a produkcija organska i neprskana da mi se ovaj materijal dopada daleko više nego što sam na prvi pogled pomislio da ima kapacitet. Nije čudo da ovo izdaje Iron Bonehead, na kraju krajeva:

https://orgrel.bandcamp.com/album/the-oath-of-the-black-wolf

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/orgrel-the-oath-of-the-black-wolf

Isti izdavač ima i novi miniLP nemačkog jednočlanog projekta Furis Ignis. Turm stiže samo pola godne nakon debi albuma ovog projekta i donosi još tog ličnog, karakternog blek metala sirovog zvuka ali modernog senzibiliteta. Ovo je zanimljiv opus, sa jasno postavljenim narativom i krešendima u tom pripovedanju pa poslušajte:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/furis-ignis-turm

Devils Tail su švedski duo čiji je blek metal više sklopljen u laboratoriji nego prizvan iz pakla snagom nečastive molitve. Ako mogu tako da kažem – naprosto, debi album Desolation ima mnogo onog što veoma volim kod švedskog blek metala, hladnoće, agresije, inventivnosti itd, a istovremeno je napravljen kao studijski, čak sobni projekat u kome i produkcija ali i same kompozicije počivaju na ideji eksperimentisanja sa praktično priručnom opremom. I kao i svaki eksperiment, i ovaj ne mora uvek da donese željeni rezultat mada Devil’s Tail svakako proizvode mnogo zanimljivog zvuka na albumu. Poslušajte:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/desolation

Forest Lawn iz Los Anđelesa ne sviraju baš blek metal, ali njihov „dungeon metal“ je možda najbliži ovoj formi. Vokali na albumu Forest Lawn su svakako u klasičnom blek metal stilu samrtnog ropca koji izgovara stihove, dok je muzika više gruverska mada i sama sa dosta blek metal elemenata. Album ima devet zanimljivo napisanih pesama  sa finim rifovima i generalno pristojnim tempom i produkcijom i prilično sam uživao u raznovrsnosti ponude ovog trija:

https://forestlawn2.bandcamp.com/album/forest-lawn

Moje uobičajene primedbe da mi UK blek metal ne leži padaju u vodu sa prvim albumom londonskih Mordakon. Ovaj jednočlani projekat čoveka po imenu David Keylock nudi nešto što on zove „hi-fi black metal“ a što ne podrazumeva baš potpuni opozit lo-fi krljačini koju inače dobijamo od sirovih blek metal bendova, već više činjenicu da je ovo studijski projekat sklapan „u kompjuteru“ i da mu to daje slobodu da radi i stvari koje nisu karakteristične za ovu muziku. Mordakon je harmonski i melodijski maštovit, album Last breath of the first fallen je produciran solidno, pevanje gostujućeg entiteta po imenu Dazathamé (možda je u pitanju pevač švedskih Väkären, inače Amerikanac) je odlično, ali glavno je da su pesme napisane sigurno i sa mnogo atmosfere koja opet ne stoji na putu naglašenoj agresivnosti materijala. Jedanaest pesama ali njihova raznovrsnost prevenira dosadu, pa svakako poslušajte, ovo je vrlo zanimljivo:

https://mordakon.bandcamp.com/album/last-breath-of-the-first-fallen-2

20 Buck Spin za ovu nedelju ima jedan blek metal album što nije suviše karakteristično za ovu pitsburšku firmu, no Hulder je poseban projekat koga čini samo jedna žena, Marz Osborne, rođena u Belgiji a danas američka snajka, koja je prošle godine izbacila debi album za Iron Bonehead. Novi EP, The Eternal Fanfare nudi vrlo „američki“ zvučeći blek metal, ali to mislim u pozitivnom smislu, sa dobrom produkcijom i jednom epskom notom koja je dostojanstvena i obezbeđuje muzici pravilan kontekst da u njemu trošite nešto što je suštinski surovo, energično ali i otmeno. Pet pesama na ovom izdanju ne štede slušaoca i ovo je pržački, agresivan album sa Marzinim zverskim vokalima i brutalnim rifovima, ali sve je to spakovano sa razumevanjem za dinamiku i narativne potencijale albuma kao medijuma. Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/the-eternal-fanfare

Prelazimo na stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. I imamo svašta! Whiskey and Thunder iz Sent Luisa sviraju muziku vrlo ugođenu svom imenu i mestu porekla. EP Return to Bloom je veoma uronjen u southern rock i blues pa ako volite heavy interpretacije takvih predložaka, ovde vas čeka kolekcija dobrih pesama urađenih u solidnoj produkciji. Pevač koji ovde peva više nije u bendu niti, nažalost, među živima, što dovodi u pitanje i dalji rad ovog sastava, ali je makar pružio odličnu partiju. Druga polovina materijala je mirnija, tiša i bluzerskija od prve ali sve to dosta dobro i prijatno zvuči i vredi poslušati ako ste ljubitelj ove partikularne sorte hard roka:

https://whiskeyandthunder.bandcamp.com/album/return-to-bloom

Seedy Jeezus with Isaiah Mitchell je saradnja australijskih Seedy Jeezus sa liderom sastava Earthless i Tranquonauts je lep, prijatan džem podeljen u dve kompozicije gde niko ne pokušava da se posebno istakne pa onda čitav sastav zvuči uredno, disciplinovano i fokusirano. Ovo su, razume, se, nadrogirane, psihodelične eskapade ali u njima se ne naglašava divljina i raspuštenost, već se ide na hipnotički gruv i odmerena, pažljiva otvaranja vrata ka drugim dimenzijama. Vrlo lepo:

https://seedyjeezus.bandcamp.com/album/tranquonauts

Sludgelord Records ove nedelje ima izdanje vrlo u skladu sa svojim imenom. Existence Dysphoria su iz Londona, još nemaju album, ali EP Minus Negative ih pokazuje kao vrlo dorasle bacanju rukavice u ring i izlasku na crtu i poznatim sludge metal bendovima. Ovo je gruverski ali ipak naglašenije hermetičan sludge zvuk, sa veoma dugačkim pesmama (EP traje preko pola sata) i varijacijama u dinamici koje vas zapravo samo nameštaju za sledeće nabadanje u glavu a nisu mesta za odmor. Dobro je ovo, zaista, i lepo producirano:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/minus-negative

Švicarski Shrooms Circle ima vrlo osobenu interpretaciju doom metal žanra, pa je i novi album, The Constant Descent, drugi u opusu ovog sastava, veoma zanimljiv, sa praktično filmskom atmosferom, odličnom kombinacijom jakih, vrlo nisko naštimovanih gitara, instrumenata sa klavijaturama (melotron, orgulje) i moćnog, dominantnog ženskog vokala. Sjajno je kada bendovi ne napuste doom metal srž – dakle, sviraju muziku koja je tužna, teška, ispunjena bolom i osećajem propasti – ali nalaze sopstvene načine da je ospolje, shvatajući da uobičajene formule nisu i jedine. Izvrstan, zreo album ozbiljne, odgovorne rok muzike:

https://shroomscircle.bandcamp.com/album/the-constant-descent

Iako su Jai Faak iz Katmandua, njihov EP Bhaihaalcha Nii ne sadrži u sebi bogznašta egzotično. Ono što sadrži je svakako kvalitetan, tripozan heavy-psych stoner rok sa pet pesama sporog, valjajućeg ritma, hipnotičkih rifova, moćnog faza ali i prilično dobrog zvuka. Volim kada stoner rok bend ne napuca miks i master tako da sve ide u crveno već uspe da postigne potrebnu težinu a da ipak imamo i separaciju instrumenata i malo prostora za disanje, mada je ovde to pre svega posledica jeftinog setapa i produkcije. Jai Faak su ovde odlični a i pesme su im odlične, sa bluzerskim temeljima, sabatovskim rifčinama, moćnim, JAKO moćnim gruvom, odličnim pevanjem… Ne znam kakva je nepalska stoner/ doom/ psych scena inače ali ovaj bend svakako treba da posluži kao podsticaj da je istražimo jer njihova sirova a zrela muzika obećava puno slasti:

https://jaifaak.bandcamp.com/album/bhaihaalcha-nii

Howling Wolves iz Berlina nisu tako sirovi, naprotiv, ovo je uredna ali prijatna kombinacija hard roka, stoner roka i grandža. Album  As Above So Below nema naročito originalno, jelte, ime, pa ni muzika stilski nije nešto originalna, ali su pesme dobre, gruv simpatičan, rifovi sabatovski, a produkcija korektna. I onda se to lepo proguta:

https://howlingwolves.bandcamp.com/album/as-above-so-below

Kad se bend zove Fuzz Brigade manje-više znate šta da očekujete. Ekipa iz Meksiko sitija je na svom prvom albumu, Rey de la Muerte ponudila prijatan, fazirani, dakako, stoner zvuk i energični sludge metal gruv, što je simpatična, umiljata kombinacija. Daleko od toga da Fuzz Brigade sad nešto mnogo originalno čitaju materijal i moram da kažem da pevanje zahteva malo navikavanja, ali ima ovde zdravog gruva i iskrene strasti:

https://fuzzbrigade.bandcamp.com/album/rey-de-la-muerte-2

Veilcaste i Tusk su, kažu, dva od najHEAVYjih bendova sa američkog srednjeg zapada, pa njihov split EP, nazvan samo Split EP donosi, pa, težinu. Ali i solidnu inventivnost. Ali, da bude jasno, ovo nije doom metal sviran po formulama već doom-sludge izvlačen iz pete i bacan pred publiku sa svom samouverenošću ljudi koji su ubeđeni da su baš oni smislili štimovanje iz cis i promukle, mid-range vokale. I, mislim, odlično je ovo. Tusk su mi za nijansu maštovitiji jer zvuče kao Melvins koji su zaozbiljno prešli u metal ali i Veilcaste su vrlo dobri sa sve obradom Misfitsa za kraj svoje strane. A Tusk svoju završavaju obradom Cannibal Cropse, da bude još slađe. Jebem ti! Krljanje za sve pare:

https://veilcaste.com/album/veilcaste-tusk

https://tuskdoom.bandcamp.com/album/veilcaste-tusk

Lashes je jednočlani projekat Kylea Tavaresa iz Wormwitch ili Vital Spirit, mada je za EP Angel Eyes navabio i bubnjara i dobro je da jeste jer ovaj lepi hard rok/ grandž/ stoner odlično zvuči i delom je to i zbog zaista dobrog gruva koji dobijamo svirkom živih ljudi. Lashes je atmosferičan i onako, blago hermetičan ali je istovremeno i jako kul i valja taj super gruv i odlično kombinuje moćne gitare sa sanjivim vokalima. Nije BAŠ shoegaze ali dotiče se s njim i odlično je:

https://hiddentriberecords.bandcamp.com/album/angel-eyes

Novakain su iz Teksasa i njihov album, The Oh No! Unknown je baš onako, fino teksaški, pustinjski rok sa puno gruva i šmekerske muzike. Više hard rok nego stoner, ali opet moderno zvučeći, sa jakim korenima u rtimu i bluzu, Novakain su pošteni nastavljači onoga što su šezdesetih i sedamdesetih radili beli muzičari napajajući se na izvorima čikaškog bluza i kreirajući nove mutacije u oblassti teškog roka. Album je lepo produciran i pun raznovrsne, autentično zvučeće rokenrol muzike koja ne mora da filozofira jer je filozofija ugrađena u samu njenu srž. Odlično:

https://novakain.bandcamp.com/album/the-oh-no-unknown

Britanski Conjurer su, pak, vrlo moderan sastav namenjen mlađoj ali zreloj generaciji koja će uživati u njihovom brendiranom spoju sludge metala, post metala, malo progresive… Drugi album benda, Páthos stiže četiri godine nakon debija i ovo je vrlo sazreo, kvalitetan materijal emotivne, na momente i patetične, jelte, muzike, ali u onom najboljem smislu patetike u kojoj uživate puna srca i uplakana lica. A ima i krljanja, jebiga, nije da nema. Nisu Conjurer, naravno, ni laki za slušanje, pesme su dugačke a česte disonance mogu da malo zabrinu nežnije dušice među nama, ali ovo je bez sumnje dobar i sa puno pažnje sklopljen album spore, mučne a opet duševne muzike:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/p-thos

Šveđani Mexicoma zvuče zdravo i zabavno na svom novom albumu, kalpa. Ovo je teški, lepljivi rok koji ne mora da se ograničava samo na stoner/ desert/ heavy psych publiku jer i u zvuku i u pesmama ima dovoljno „normalnih“ elemenata da bude prijemčiv bilo kom profilu rok publike. No, sa druge strane, pričamo o kvalitetno napisanim pesmama, kvalitetnoj produkciji i svako će ovde zaista biti zadovoljan i formom i sadržajem:

https://mexicoma.bandcamp.com/album/kalpa

Da se složimo da Heavy Psych Sounds Records i ove nedelje ima bar jedno zanimljivo izdanje za ljubitelje stoner roka i psihodelične muzike. Švedski Știu Nu Știu sviraju vrlo kinematski teški rok, sa karakterističnim, prepoznatljivim vokalom Jessice Mengarelli i atmosferom novog albuma, New Sun koja je zanimljiva mešavina procesiranja očaja što je nastupio zbog globalne pandemije koja se, jelte, odužila i ipak optimističkog gledanja u budućnost. Uz vrlo pristojan miks, Știu Nu Știu zvulče ništa manje nego hipnotički iako im je muzika žustra, energična i glasna. Ali nije sve u volumenu, mnogo toga je u pesmama a ovi ljudi pišu prvorazredne pesme. Kabaretski doom? Vi ste to rekli a ne ja. Ali ću klimnuti glavom sa razumevanjem. Ne propustiti:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/tiu-nu-tiu-new-sun

Iz Švedske su i Goatriders čiji album Traveler spada u mnogo klasičniju fiokicu psihodeličnog roka sa puno fuzza, jeftinom produkcijom, ali i puno šarma. Goatriders ne hvataju samo na snagu i drogiranje i mada njihove pesme žive od sirove, spontane psihodelične energije, one su ipak uobličene u maštovite kompozicije koje imaju dinamiku, slojevitost i međusobno su prijatno raznovrsne. Skromno, low key, ali odlično izdanje:

https://goatriders.bandcamp.com/album/traveler

God-Emperor Penguin je prilično kul ime za bend ali guglanje pokazuje da su neki ljudi (konkretno, autori fen-fiškna za NG Evangelion) već imali sličnu ideju spajanja frenkherbertovske terminologije za pingivinima. Kakogod, God-Emperor Penguin je bend koji čine tri ortaka iz Portlanda (ali ne onog iz Oregona, već iz Mejna!) i njihov debi album, Peregrine Mountain je ugodna, prilično originalna kolekcija sporih ritmova i emotivnih tema. Bend sebe taguje jednostavno rečju „metal“ i ovo je u zavisnosti iz kog smera dolazite, možda doom, možda sludge metal, možda post metal, možda ništa od toga, ali je svakako sporo, teško, atmosferično i emotivno. Odsustvo pretenzije u muzici koja je PUNA drame, kao i jedna neposrednost u izrazu su jake strane ovog projekta i moram da God-Emperor Penguinu dam solidnu preporuku za debi:

https://godemperorpenguin.bandcamp.com/album/peregrine-mountain

Londonski Thūn spaja lavkraftovski horor sa ekološkom zabrinutošću što i nije tako suluda kombinacija kad čovek malo razmisli. U svakom slučaju, njihov drugi album, II, je blend doom i death metala na jedan vrlo originalan način, sa puno melodije i atmosfere i bez mnogo brige da li se tu išta uklapa u neke žanrovske smernice. Atrkativno, eklektično, originalno, vredno svake pažnje:

https://thundoom.bandcamp.com/album/ii

Ripple Music se prošle nedelje malo odmarao ali ove se vraća sa stilom, nudeći nam na konzumaciju jedan izgubljeni biser američkog teškog roka. Righteous Fool je neka vrsta sajd-projekta članova Corrosion of Conformity iz vremena kada su CoC bili na pauzi i sastav je bio aktrivan krajem prve decenije i početkom druge decenije ovog veka, sa malo snimljenog materijala i malo svirke sa CoC i Clutch i Weedeater. Tada je negde i snimljen album, takođe nazvan Righteous Fool, u studiju Davea Grohla i taj je materijal sedeo neobjavljen, evo, više od decenije. Odluka da se ipak objavi pala je nakon što je Reed Mullin, bubnjar CoC i osnivač ovog projekta, avaj umro početkom 2020. godine (pre aktuelne COVID-krize) i Ripple su svakako idealna etiketa za ovaj posao. I, mislim, i album je veoma vredan svačijeg vremena (i novca). Corrosion of Conformity su i sami bili vrlo, jelte, instrumentalni u spajanju stoner roka sa hardkor pankom, a Righteous Fool je neka vrsta relaksiranije, neobaveznije verzije istog koncepta, sa pesmama koje su razigrane, gruverske, pune pozitivne, optimističke energije i zanimljivih ideja. Uz odličnu produkciju i muzičare za koje čujete da uživaju radeći stvari koje izlaze iz njihovih normalnih zaduženja, ovo je zbilja biser teškog roka, metala, panka ili, prosto – roka. Ne propustiti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/righteous-fool

Oh, ali Randy Holden je snimio novi album. Kakav događaj! Legendarni gitarista proto-metal legendi Blue Cheer je sa Population III, kako se ploča zove, bez mnogo pompe se nastavljajući na Population II – a koja je izašla još 1970. godine! – naprosto nastavio da radi ono što najbolje radi. A to je psihodelični, gruverski teški rok sa puno bluza (i usne harmonike), ali i proto metal rifčina koje ne mogu biti ignorisane. Holden je poslednji „pravi“ album uradio još 2007. godine i veliko je zadovoljstvo čuti ga u ovako dobroj formu u njegovoj sedamdesetšestoj godini. Ozbiljno, slušajte samo Living End koja album otvara – pa ovo je šest i po minuta rokenrol BLAGA. A ostatak albuma je jednako moćan, psihodeličan, gruverski i ritualan. Možete ovo da propustite, naravno, ali lišićete sebe nečeg posebnog:

https://randyholden.bandcamp.com/album/population-iii

Pređimo u bržu traku: thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal, dakle. Nije mi baš najjasnije je li projekat Wyld Timez iz Klivlenda zapravo one-man show ili tu ima više ljudi. Drugi EP, Let the Devil in po kvalitetu zvuči daleko iznad onog što očekujete od jednočlanih blackened speed metal projekata ali opet, možda je J Void samo jako nadarena osoba. Fotografije na Facebooku svakako pokazuju da postoji živa postava benda sa, jelte, još „pravih“ muzičara, pa je legitimno i pretpostaviti da su neki od njih svirali ina ovom materijalu. U svakom slučaju „Motorcharged Speed Metal/Punk“ koji bend sebi pripisuje ovde zvuči vrlo lepo, kvalitetno produciran i fino odsviran, sa dovoljno prostora da se malo udahne vazduh i ne pretvori sve samo u krljačinu u istom tempu, ali i sa generlano odličnim rifovima i dobro napisanim pesmama. Himnično, energično, kao poziv na ples (sa Đavlom) u Petak uveče, teško je reći „ne“ ovom EP-ju:

https://wyldtimez.bandcamp.com/album/let-the-devil-in

Poljaci Rät King voze old school speed metal na svom debi EP-ju We Are The Rät King. Ovo je vrlo prijemčiva kolekcija pesama u stilu ranih osamdesetih sa šmekerskim, zaraznim rifovima i old school tehnikama svirke. U nekim elementima je možda i previše verno klasičnim formulama, pa zazvuči malo staromodno, ai pričamo o nijansama i svakako će publika koja voli ovakvu muziku naći puno razloga da se raduje. Ono gde Rät King prijatno iznenađuju je kvalitet produkcije koja nije garažno-podrumskog tipa već propisno studijska. Valjano je to:

Zato su finski Demonztrator tehnički, moderni thrash metal sa puno gruva i kompjuterski preciznom svirkom. No EP Morbid Journey Into Chaos ne zvuči beživotno i plastično jer bend piše odlične pesme a i izvedba je prvorazredna, sa pevačem sjajne harizme i generalno visokim kvalitetom svega što je u ponudi. Četiri pesme ozbiljnog, raznovrsnog krljanja, materijal za sladokusce:

Takođe Finci, Blackhill sviraju sasvim drugačije na svom novom EP-ju, Underground Manifesto koji uz bezobrazne trešerske rifove servira gruv, ali i nimalo komplikovani, pankerski treš za šutiranje. Ipak, muzika Blackhilla je nekako najbliža krosoveru sa kraja osamdesetih i metlaiziranom hardkoru sa početka devedesetih što nije rđava ponuda. Dobra produkcija, ubedljiva svirka, pristojne pesme. Pa probajte:

https://blackhillofficial.bandcamp.com/album/underground-manifesto

Dying Victims Productions ove nedelje ima debi album australijskog pank trija Ironhawk koji je, jelte, idealna mešavina hardkorpanka i sirovog speed-thrash zvuka Ako ste osamdesetih i devedesetih voleli Sacrilege, Hellbastarde, Hellkrushere i slično, Ironhawk svirtaju u istoj tradiciji, sa tečnim d-beat ritmovima i revolveraškim gitarskim rifovima. Članovi zaista izgledaju kao pankeri sa sve čirokanama, ali membrana između panka i metala je tako davno pocepana da album Ritual of the Warpath zvuči kao da su sami Bathory ili Venom namestili čirokane i stavili na sebe zihernadle. Ozbiljno, ovo je TAKO dobro:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/ironhawk-ritual-of-the-warpath

Isti izdavač ove nedelje ima i album nedelje, alo za to ćete morati da čitate do kraja (ili samo da preskrolujete do kraja u ULTIMATIVNOM činu disrispekta), ali pre toga stiže i prvi demo benda. Bestialis. I mada se demo zove Prawdziwa Bestia i pesme su na Poljskom, bend je zapravo sa Floride, sklopljen od članova Hexorcist, Gnosis i Devastator, ali sa „misijom“ odavnja pošte heavy i speed metal bendovima iz istočne Evrope. I, mislim, ako ste slušali KAT ili Turbo u vreme kada smo ih MI slušali Bestialis će vam leći kao budali šamar. Ovo je sirov, iskren, prelep speed metal zvuk koji zaista autentično rekonstruiše osobeni senzibilitet ere i regiona o kome pričamo, pa iako može da se kaže da je ovo neka vrsta uživanja u nostalgiji, bend je toliko dobar da zapravo transcendira puku rekonstrukciju i donosi pred nas REZUREKCIJU. Ne propustiti:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bestialis-prawdziwa-bestia

Naravno, thrash album  koji su svi čekali ove nedelje je novi Municipal Waste i moram da kažem da ekipa iz Virdžinije nije razočarla. U nekim prethodnim obraćanjima umeo sam da kažem kako ima bendova koji taj old school thrash/ core zvuk rade bolje nego Municipal Waste, i, mislim, IMA, ali Municipal Waste su uvek na svojoj strani pored kvaliteta pesama imali i vrhunski kvalitet izvedbe i ako ste ih do sada voleli, pa, Electrified Brain nudi jako visok kvalitet svirke, dobru produkciju i pesme koje zvuča BAŠ kako treba. Prtom, ovo je i neka vrsta konceptualnog albuma sa čak četrnaest pesama i mada je, naravno, nemoguće da sve budu jednako dobre, apsolutno pomaže to da bend stvari uglavnom drži u vrlo ekonomičnim razmerama, pržeći iz sve snage po minut i po, dva, i prelazeći na sledeću.  S obzirom da Lich King ništa ne rade od 2017. godine Municipal Waste su trenutno zaista andispjuted na vrhu ovog partikularnog panteona unutar metal zajednice u Severnoj Americi. Slušati sa apetitom:

https://municipal-waste.bandcamp.com/album/electrified-brain-2

No ako BAŠ niste za Municipal Waste, nemajte brige, grci Flames su snimili novi album. Ova ugledna ekipa svira od polovine osamdesetih i od inicijalnog speed metal zvuka su do danas morfovali u trešinu koja nema problem da zavrne malko i ka death metalu kad je to oportuno. Album Resurgence stiže 26 godina nakon poslednjeg, In Agony Rise, i, pa, ovo je RASTURANJE. Bend je disciplinovan, upeglan i produkcijski ispresovan kako dolikuje, ali pesme su primereno divljačke i Flames, koje danas mnogi porede sa Kreatorom, zapravo zvuče kao da ste uzeli stari Kreator i dali mu produkciju i sviračke kvalitete novog Kreatora. I, sad, kako TO ne voleti? Flames ne filozofiraju mnogo iako su im pesme dobro razrađene i aranžirane, i ovo je baš onako, don’t give a fuck trešagija kakvu ponekad pustite iz čiste obesti i da vidite dokle možete da izdržite kad komšije krenu da nasrću preko barikade:

https://flamesband.bandcamp.com/album/resurgence

Da bez staraca nema, jelte, udaraca, potvrđuju i Nijemci Protector, čiji je novi album, Excessive Outburst of Depravity, osmi u troipodecenijskoj karijeri sastava – vrlo dobar. Protector nisu neki komplikovan koncept, njihov thrash metal je žestok, prljav i zao, sa idealnim odnosom primordijalnog speed metal krljjanja i proto-death metal mračnjaštva koji, vidimo i u 2022. godini predstavlja dobitnu formulu. Album je takođe nekomplikovan, sa jedanaest pesma koje su praktično kolekcija krešenda, ali tako da bend razume ideju dinamike, varijacije, pametnog aranžiranja kompozicija i sekvenciranja ploče. Hoću da kažem „nekomplikovan“ je ovde sinonim za „zreo i pročišćen“ zvuk benda, sa albumom koji se ne razmeće ni tehnikom ni idejama, a opet servira muziku koja do čoveka stiže jače i neposrednije nego 99% onoga što izlazi svake nedelje. Odlično:

Rusi Enslave sviraju, sećate, se straight edge metal pa je i album Joy Of All The Sorrowful, njihov prvi, zapravo pravo slavlje gruva i metaliziranog klecanja. Bend svesno i namerno ide i u nu metal smeru na ovoj ploči i mada sve to na gomili nije moja šolja mleka naceđenog iz sojine sise, Enslave su mi neizmerno simpatični kako bez mnogo pompe, čak i bez mnogo studijskog trikeraja ubeđeno krljaju i voze svoje gruverske pesme, smenjuju brutalne vokale sa melodičnim refrenima i u svemu tome ne deluju kao wannabe nu metalci nego kao iskrene strejtedž delije. Cenim to:

https://boundxbyxmodernxage.bandcamp.com/album/joy-of-all-the-sorrowful

Čileanski Oculta Intención zvuče zdravo, napaljeno i zabavno na EP-ju La voz de un pueblo en llamas. Ovo su samo dve dvominutne pesme, dakle, u neka stara vremena imali bismo sedmoinčni singl, ali i ovako je prijatno poslušati malo klasičnog crossover/ thrash zvuka koji će samo lenja osoba uporediti sa Ratos de Porao jer se radi o istom kontinentu, ali pošto ja nisam lenj, ja to neću učiniti a ipak sam to upravo učinio ali na spretan način da sa sebe skinem svu moguću sumnju i… da ne mudrujem mnogo, Oculta Intención sviraju energično i eksplozivno, imaju i gruv i brzi, jebački treš, producirani su korektno i mada nisam siguran zašto traže čak sedam dolara za dve pesme, ovo vrlo vredi čuti:

https://ocultaintencion.bandcamp.com/album/la-voz-de-un-pueblo-en-llamas-2

Chew Thru iz Denvera sviraju dopadljiv metalizirani hardkor na albumu (EP-ju?) Baby Birds. Iako ovo ne koristi neke kompleksne tehnike i pristupe, pesme nisu najjednostavniji krateži već promišljeniji aranžmani od nekoliko minuta sa zanimljivim gruvom i dovoljno šarma da meni materijal bude vrlo prijatan celim putem. Solidna produkcija, kvalitetna svirka, plaćate koliko hoćete, dakle, sve kako treba:

https://chewthru.bandcamp.com/album/baby-birds

Kolchak iz Ohaja su metalizirani hardcore bend koji zabacuje i ka klasičnijem krosover zvuku i EP  The Resurrection of Janos Skorzeny je prilično dopadljiv. Bend ima izražen identitet i mada koristi puno tehnika i trikova iz osamdesetih i ranih devedesetih koje ja volim ne zvuči kao prosta kompilacija tuđih ideja. Debeo zvuk gitara i nizak štim takođe jako prijaju. Plaćate koliko hoćete pa svakako poslušajte:

https://kolchakakron.bandcamp.com/album/the-resurrection-of-janos-skorzeny

Kolumbijski Mico smeštaju se negde između sludge metala, grindcorea, blackened screamoa i post-metala i njihova muzika je, razume se, agresivna, abrazivna, ali i neskriveno emotivna. Ono što svakako mora da se primeti za album Zigurat je naglašen kvalitet svirke – sa takođe solidnom produkcijom – kao i pesme koje taj rastrzani emotivni grč prenose sa puno lepo formatirane disonance, distorzije, mikrofonije. Odlično predstavljanje za Mico i album koji je naporan ali neodoljiv:

https://micolandia.bandcamp.com/album/zigurat

Mass Produced Human iz Pitsburga je, ironično, samo jedna, jelte, ljudska osoba, ali to na stranu, demo Shutdown Sequence je odličan. Mislim, kratak, sa samo tri pesme koje zajedno ne dobace ni do tri minuta, i sve napravljeno priručno, kod kuće, ali ovo je ZAKIVAČKI grindcore kakav ne smemo ignorisati. Lepo je naprosto kada mladi ljudi prave ovako besnu a zanatski vrlo korektnu muziku i daju nama ostalima mogućnost da u bezbednim uslovima proživimo traumu i katarzu. Plaćate koliko želite.

https://senecalsounds.bandcamp.com/album/shutdown-sequence

COCAÏNE TÎTANS je teksaški deathgrind sastav sa albumo Chosen Violence koji je jednostavan, sirov, ali disciplinovano snimljen i zabavan ako od života ne tražite baš NEREALNO previše. Ovo ima jedanaest pesama nasilne, primitivne svirke koja ima i gruv i brzinu i sasvim korektan studijski zvuk, pa ako je to vredno sedam dolara, udrite:

https://cocanettans.bandcamp.com/album/chosen-violence

Grindcore je u dobroj formi ove nedelje. Domestic Immunity iz Kalifornije razaraju na svojoj strani split albuma sa Malicious Algorithm i ovo je šest pesama ODVALJIVANJA bubrega i drugih unutrašnjih organa sirovom, brutlanom a opet vrlo disciplinovanom svirkom. Bubnjevi su mitraljez, gitara je mešalica za beton a od vokala može da se rikne. Sa svoje strane Malicious Algorithm provozaju tr i solidne pesme takoše, jelte, grindcorea koji bije pa malo stane da odmori pa opet bije. Mnogo je dobro, dakle, a plaćate samo koliko vam savest nalaže:

https://domesticimmunity.bandcamp.com/album/split-w-malicious-algorithm

https://maliciousalgorithm.bandcamp.com/album/split-malicious-algorithm-domestic-immunity

Apocalypse Accelerationist je jednočlani grindcore projekat iz Melburna a album Slash and Burn je, pa, klasičan one-man grindcore show, sa klipujućim, prenapregnutim zvukom, ali makar i sasvim korektno napisanim pesmama. Ovo su kratke stvari, mahom ispod jednog minuta trajanja, sa ne izrazito inovativnim rifovima ali i sa ipak pristojnim shvatanjem kako sve to aranžirati da ne bude dosadno i monotono, dati muzici dinamičnu formu i zadovoljiti slušaoca. Ja sam sasvim zadovoljen jer lo-fi grind ume da bude dosadna muzika a Apocalypse Accelerationist ovu zamku fino izbegava. Plaćate koliko hoćete:

https://apocalypseaccelerationist.bandcamp.com/album/slash-and-burn

Za Narakah iz Pitsburga je od prvog tona na prvom albumu, Nemesis Cloak, jasno da se radi o grupi iskusnih muzičara (iz bendova Acolyte, The Communion, Shiro-Ishii, Meth Quarry itd.) i kogod voli ozbiljan, hermetičan a nezaustavljivo agresivan grindcore ovde će se dobro udati. Narakah imaju onaj disciplinovan, agresivan a otmen pristup grindcoreu kao, recimo, Pig Destroyer, sa kratkim, ekonomičnim pesmama, konstantno zanimljivim harmonskim radom, vrlo ekspresivnim pevačem i agresijom koja je neumoljiva a opet zarazna i neodoljiva. Osamnaest pesama moćnog rokanja u odličnoj produkciji i album koji čim se završi puštate iz početka. A plaćate koliko hoćete!!!!!!! Fenomenalno:

https://forceofreckoning.bandcamp.com/album/nemesis-cloak

Festering Explosion je jednočlani brazilski, znate već, goregrind sastav sa već izvesnom kilometražom. The Killing Clinic Protocols je treći album koji je Sergio Sanches napravio pod ovim imenom i, da se razumemo, ovo je vrlo solidno. Produkcija je par klasa iznad uobičajenog kućnog goregrind standarda a i pesme su napisane da imaju i gruv i agresiju, bez fetišističkog usredsređivanja na, šta ja znam, to koliko klokotavo vokali zvuče ispod naslaga efekata, već sa zdravim usredsređenjem na solidne rifove i energičan deliveri. Nije Festering Explosion ni u kom slučaju nekakav novi put u ovom podžanru ali nudi sasvim prijatnih pola sata krljanja:

https://festeringexplosion.bandcamp.com/album/the-killing-clinic-protocols-2

A kad se bend zove Blasted Pancreas, prilično je jasno da i ovde na meniju dolazi goregrind. Duo iz Soluna je čekao jedanaest godina da snimi drugi album, ali Pathogenic Organisms in Blood je korektan paket paklenog prebijanja. Nema ovde mnogo gruva niti raznovrsnosti u aranžmanima ali Blasted Pancreas uspevaju da pesme koje se sastoje samo od blastbitova i jednostavnih, a zaraznih grindcore rifova drže u uglavnom svedenom, funkcionalnom formatu, dok je produkcija, mada, naravno, brutalno komprimovana, zapravo dobra i odgovara muzici. Ima ovde svakako i pesama koje variraju formulu i kreću se i sporo, nudeći priliku i slušaocu da malo odahne, ali to što album nije napad svom snagom sve vreme je još jedna njegova dobra karakteristika. Svakako vrlo prijatno za ljubitelje goregrinda i podsećanje da ovaj podžanr ne zahteva apsolutan prezir prema sviračkom umeću ili produkciji:

https://blastedpancreas.bandcamp.com/album/pathogenic-organisms-in-blood

Ima dosta bendova sa imenom Mass a najnoviji je iz Aachena u Njemačkoj i prvi EP ove trojke, Devastation Era, nudi interesantno formatiran death metal. Ovo ne bih nazvao NAGLAŠENO avangardnim, ali je fakat da imamo posla sa muzikom koja je više atmosferična i manje zarobljena u klasičnim rifaškim formama, sa sve kavernoznim zvukom i neprirodnim a opet spontano-zvučećim promenama tempa i smera kretanja. Mass svakako imaju osoben zvuk i estetiku i ovaj ih materijal predstavlja u vrlo dobrom svetlu, nudeći kriptični, mračni a opet pitki i zabavni death metal za publiku koja ne voli popeglanost i predvidivost velikog dela onog što dobija od mejnstrima.

https://mass-deathmetal.bandcamp.com/album/devastation-era

Teksašani Skinpeeler prže dosta sirov i old school intoniran death metal na svom demo snimku  Violations Of Death. Četiri su to pesme mošerskih ritmova i klasične rif-ponude i mada ovde za sada ne čujemo nadgradnju koju najbolji među modernim OSDM bendovima demonstriraju, Skinpeeler su svakako iskreni i ubedljivi u onom što rade:

https://skinpeelerbandtx.bandcamp.com/album/violations-of-death

Finci Exigenced na slici izgledaju kao da još idu u sredju školu, ali debi EP, Morals Forgotten je, pa, sladak. Ovo je kolekcija pet fino produciranih i lepo odsviranih pesama skandinavskog death metala koji se ne trudi da bude ni najglasniji, ni najteži ni najekstremniji na svetu već ide na kvalitet pesama, maštovite rifove, dobre aranžmane i kvalitetan, nenametljiv zvuk. Vrlo, vrlo dobro prvo izdanje:

https://exigenced.bandcamp.com/album/morals-forgotten

Njihovi zemljaci Bashed na istoimenom debi albumu vrte mnogo siroviji, jednostavniji death zvuk koji je negde na granici sa deathgrindom, ali je ipak više death metal za moje uši na ime atmosferičnijih pesama i nešto sporijeg tempa od deathgrind proseka. No, da ne cepidlačimo, ovo je i za deathgrind i za old school death metal publiku solidan razlog da obrate pažnju jer Bashed umeju da sirovost i grubost uvežu u lepe pesme čija brutalnost nije prepreka i za dobar, zarazan gruv. Još i obrada Autopsy za kraj, da sve bude jasno:

https://bashed666.bandcamp.com/album/bashed

Sasvim na drugoj strani su Thirteen Goats iz Vankuvera, koji za sebe kažu „This ain’t your dad’s death metal, but we kept the best parts.“ Dobro, debi album, Servants of the Outer Dark svakako ima puno onog što kod death metala volim, vratolomne rifove, blastbitove, energičnu svirku, nešto malo tech-death ambicija, ali ima i interesantne spojeve sa melodičnim, praktično metalcore izrazom. Kažem „interesantne“ ali naravno da uvažavam da to nije za svakog. No Thirteen Goats se trude da inoviraju i dobri su u tome što rade pa vrede da se čuju:

https://thirteengoats.bandcamp.com/album/servants-of-the-outer-dark

Šefildski Dominion of Ashes na svom prvom EP-ju, Wrtetched demonstriraju da vrlo dobro razumeju format death metala. Hoću reći, ovaj materijal ne puca od neke velike originalnosti, ali Dominion of Ashes su ubedljivi, energični i muzika im ima lep „flow“, da ne kažem da fino teče i preliva slušaoca iz jednog u drugi rif i sve to zvuči prirodno i spontano. Kvalitetno, a opet ne pretenciozno, meni sve to izrazito prija:

https://dominionofashes.bandcamp.com/album/wretched-ep

Vulgar Mephitis iz Pitsburga isporučuju ovonedeljnu dozu brutal death/ slam zvuka. Prvi EP, nazvan kao i bend (Mephitis je inače vrsta tvora, molim i drugi put) ima tri pesme koje se ne odlikuju nikakvim svežim pogledima na podžanr ali su dobro napisane, vrlo čvrsto i sigurno odsvirane i dobro producirane. Vulgar Mephitis naprosto imaju zanat u rukama i mogu odmah da uđu u ring sa uglednim i iskusnim brutal death bendovima ovoga sveta. Odličan debi EP koji plaćate po želji i obećanje, nadajmo, se velikih dela u budućnosti:

https://vulgarmephitis.bandcamp.com/album/vulgar-mephitis

Još brutal death zvuka sa blagim slem prelivima stiže i na debi izdanju sastava Between The Killings. The Killing Quartet Vol. 1 – Reflection of Murder je EP kvalitetnog zvuka i solidnog songrajtinga i tamo gde bend ne dobija poene na originalnost, svakako ih nadoknađuje umešnošću komponovanja i čistom žestinom izvedbe. Ko voli disciplinovan, čvrsto produciran brutal death, sa ponekim zaista dobrim rifom (i puno muljavine, naravno), ovde će naći sebi užitak:

https://betweenthekillings.bandcamp.com/album/the-killing-quartet-vol-1-reflection-of-murder

A Massacre su posle prošlogodišnjeg donekle i povratničkog albuma, snimili novi EP, Mythos i ovo je, pa… mislim, ovo je onako kakoje Massacre uvek zvučao. Ovaj bend je uvek bio neka vrsta kombinacije izblendiranih karakteristika drugih death metal bendova sa Floride, kvalitetan ali prepoznatljiv u svom odsustvu karaktera i ovo mislim u, ako je to ikako moguće, sasvim pozitivnom smislu. Kam Lee je svakako uvek sa Massacre radio tačno ono što hoće i ta srednjaška death metal crta koje se držao nikada nije zvučala nesigurno ili nedopečeno. Mythos ima tu prednost da ovde sviraju neki od najboljih švedskih muzičara u istoriji death metala (ozbiljno, Rogga Johansson i Jonny Peterson PLUS Brynjar Helgetun na istom izdanju – ovo je praktično SweDeath supergrupa u ovom trenutku) pa je ubedljivost izvedbe materijala na visokom nivou. I, mislim, generalno, muzika zvuči solidno, baveći se lavkraftovštinom na jedan jednostavan, pitak način, sa četiri pesme nabadačkog, mračnog ali prijatnog death metala koji zapravo uopšte ne filozofira i voli atmosferu koliko i lep rif. I Anders Odden iz Cadavera je našao vremena da uradi kameo! Daleko od revolucionarnog ili čak esencijalnog, ali prija:

https://massacre3.bandcamp.com/album/mythos

Grčki ΣΧΕΔΟΝ ΝΕΚΡΟΣ je sastavljen od pank i metal muzičara koji rade i stvaraju već četvrt veka što objašnjava veliku zrelost materijala na istoimenom debi-EP-ju. Ovo su dve kvalitetno producirane pesme death metala koji se prirodno i plodno ukršta sa hardcoreom i nudi gruversku a istovremeno agresivnu i razbijačku muziku. Atmosfera je ovde svakako u prvom planu sa rifovima koji nisu komplikovani ali vrlo efektno postižu potreban štimung. Ugodna i vrlo lepa najava nekih budućih izdanja od kojih se debi-album najavljuje za „ranu 2022.“ gde je voz već, jelte, prošo, ali biće valjda. Za to vreme ovaj EP plaćate koliko želite:

https://shedonnecros.bandcamp.com/album/-

Greenwitch iz Los Anđelesa sviraju jako šarmantan death metal stare škole. Bend iza sebe ima jedan album a novi EP, Grid Walker donosi tri pesme mučne, prljave svirke koja ipak ima i jedna ulični, organski kvalitet. Delom je to na ime produkcije koja izbegava moderne upeglanosti i kompresije po svaku cenu a delom do jednog varvarskog izvođenja koje muzici daje tribalni prizvuk. Pritom, poslednja pesma je trinaest minuta suve avangarde! Odličan materijal a po ceni od koliko date!

https://greenwitch-maggotstomp.bandcamp.com/album/grid-walker

Gore Grave je jednočlani death metal projekat iz nekog dela SAD, a Kevin Narowski koji sve ovo piše i svira ima još gomilu jednočlanih projekata. Standardna priča, ali EP Compulsion to Kill je nadstandardno kvalitetan. Ovo ima i atmosferu i črvstinu i sigurnost vizije. Produkcija nije IDEALNA, bubnjevima, naravno fali dinamike itd. ali Gore Grave generalno pruža dobar program rifova, gadosti, čvrstine i gruva. Lepo:

https://goregrave.bandcamp.com/album/compulsion-to-kill

Befoul su iz Ohajo velija i njihov debi EP, The Foulest of the Foul donosi zabavan, ne mnogo filozofski nastrojen, ali znojav i energičan death metal. Ovo nije slamming death muzika, mada ima slemove, nije ni old school death metal, mada ima rifove po uzoru na staru školu, već je neka kombinacija jednog i drugog sa dosta new school melodičnosti i modernom produkcijom, ali je sve sklopljeno sa iznenađujuće puno ukusa i osećaja za pesmu. Pogled na članove benda i logo bi me verovatno sam za sebe odbio jer sve kao da sugeriše nekakav crowdpleasing deathcore (ozbiljno, logo u RUŽIČASTOJ  boji?) ali, mislim, muzika je veoma u skladu sa mojim preferencama:

Evo nas i u poslednjoj sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznim nad-  izvan-žanrovskim stvarima. Songs Of Townes Van Zandt Vol. III OČIGLEDNO nije metal album, ali Townes Van Zandt je veoma važna figura iz istorije rok muzike, partikularno onog njenog krila koje se otvorenije inspirisalo manje urbanim a više narodnim zvukom, poglavito folkom, kantrijem i bluzom. Na ovoj tribjut kompilaciji dobijamo krem leftfild metal scene u formi Marisse Nadler, Cave In i Amenra koji obrađuju neke od ključnih Van Zandtovih komada u poštovanjem vrlo ispunjenim verzijama. Nadlerova mi je najbolja na albumu ali ona je i svakako najdalje od metala u svom „normalnom“ izdanju a najbliža folk zvuku, pa to ne treba da čudi. U svakom slučaju poslušajte ovo makar iz obrazovnih pobuda, vredeće:

https://myproudmountain.bandcamp.com/album/songs-of-townes-van-zandt-vol-iii

Nemački Futureshock imaju dopadljiv istoimeni debi album koji donosi puno slatkog, melodičnog NWOBHM zvuka. Rekao bih da će se ovo dopasti fanovima Iron Maiden – ja sam jedan od njih i meni se svakako dopada šta bend sve radi sa gitarama i kako ritmovi skakuću i nose poletne teme. Jedini moguć problem je pevnje koje zahteva malo navikavanja, ali ovo je generalno vrlo zdrav materijal lepih rifova, umiljatih melodija i čiste produkcije. Proverite:

https://futureshockkassel.bandcamp.com/album/futureshock

Devil Cross su snimili drugi album i, mislim, FAK JEA. Jo Capitalcide sa ovim projektom vozi himničan, melodičan, pankerski hevi metal zajedno sa Trevorom iz Beastmakera i Brennanom iz Aphrodite i ovo je, za razliku od njegovog najpoznatijeg projekta, Ice War, življa, organskija muzika. Naravno u njoj veoma prija doza sirovosti koja se podrazumeva u Džoovoj muzici pa i njegovo pevanje koje ponekad ume da bude, hm, nesavršeno, ove nekako lepo paše uz taj pankerski pristup. Ne znam, nema ovde mnogo filozofije, tri čoveka koji rokaju glasan rokenrol, to je sve. Ako volite Iron Maiden i Misfits u isto vreme, nema šta da se mislite:

https://devilcross.bandcamp.com/album/condemned

Kad smo već kod Trevora Williama Churcha, on ima još jedan album ove nedelje, ali sa svojim sastavom Haunt. Windows of Your Heart je osmi album ovog kalifornijskog projekta u četiri godine i ova vrsta preprodukcije je malo i scary. No, ko voli kombinaciju melodičnog metala i panka koju Haunt provlače, neće ovde imati na šta da se žali. Muzika je lična, ekspresivna i ako vam se dopadne prva pesma, sve na albumu je takvo, iskreno i neposredno:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/windows-of-your-heart

Ironflame iz Ohaja izbacuju, evo, već četvrti album za pet godina i Where Madness Dwells je vrlo pristojna ploča power/ heavy metal zvuka. Sve je ovde na mestu: epske teme, energična, disciplinovana ali ne sterilisana izvedba, produkcija prštava ali solidna, konanovski omot koji bi i Frenk Frazeta morao dvaput da pogleda da bude siguran. Pesme su, što je najvažnije, dobre, sa vrlo lepo sklopljenim klasičnim uticajima (ima tu Dija, Mejdna, svega što volite), i sigurnim, ne prepumpanim, uksunim aranžmanima. Najgora stvar koju mogu da kažem za Ironflame je da kad im čujete prvu pesmu tačno znate kakav će biti ceo album, ali da je to neki greh mnogi bendovi bi prošlih pedeset godina proveli na raspeću:

https://ironflame.bandcamp.com/album/where-madness-dwells

Album nedelje, kako rekosmo, stiže sa Dying Victims Productions a kada jedan od najboljih albuma neo-NWOBHM zvuka ove godine dolazi iz Liona, jelte, francuskog Liona, znate da smo temeljito zagazili u postmoderno stanje. I hajde, gazićemo jer Animalize JEBU KEVU na svom debi albumu, Meat We’re Made Of. Ovo je bezobrazan, nemoguće zarazan hevi metal ulične sirovosti i barapskog glamura, spakovan u brze, energične pesme koje ne filozofiraju sem koliko je potrebno da vas pokrenu i nasmeju. Devet pesama, devet HITČINA i bend koji se upravo upisao na mapu jednim od najzabavnijih albuma godine. Faking hel, još ne mogu da se oporavim od šoka koliko je ovo lepo:

https://animalizeband.bandcamp.com/album/meat-were-made-of

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/animalize-meat-were-made-of