Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Znate kakav je osećaj kada imate osamdeset godina, profesionalno nastupate kao muzičar od svoje jedanaeste a upravo ste snimili prvi album? Ne? Pa, istina je, malo ljudi zna taj osećaj ali danas pričamo o upravo jednom takvom. Roger Lewis je živa, hodajuća legenda pleh-muzike Nju Orleansa a njegov album Alright! što je upravo izašao za srazmerno opskurni Irresistible/ Revolutionary Records je ploča koja osvaja svojom jednostavnošću, pa i naivnošću kakvu može da sa ovoliko elegancije iznese samo neko ko je proveo više decenija stvarajući muziku nego što je većina nas provela dišući.
Kažem „pleh-muzika“ jer Roger Lewis svira razne vrste saksofona, bariton, tenor i alt na ovom konkretnom albumu koji uspeva da se bez ikakvog vidnog napora prošeta od najljuće nostalgije i rezurekcije muzike marševskih postava iz Luizijane pa sve do amorfne, ali nikada neusmerene ili u sebe nesigurne avangarde. Roger Lewis na Alright! radi šta hoće i to, da se razumemo, neretko znači da će dve sukcesivne pesme zvučati kao da imate posla sa dva različita benda u dve različite decenije koji sviraju dve različite vizije džez muzike, ali i to je posledica te ogromne perspektive na muziku, džez i život (nekome je sve to i isto) koju imaju muzičari ovakve karijere.
Lewis je rođen 1941. godine, naglašava buklet ovog izdanja, dva meseca pre nego što će japanska imperijalna armija izvršiti svoj napad na Perl Harbur i time nepovratno preokrenuti istoriju velikog dela sveta u narednim decenijama. Ne znam da li je ovo važno ili ne, ali Lewis je sada oženjen pijanistkinjom Mari Watanabe, koja je i sama cenjeni pripadnik njuorlenske muzičke zajednice, kompozitor i aranžer. Watanabeova je studirala na Univerzitetu Waseda u Tokiju kada se i učlanila u New Orleans Jazz klub pri ovoj instituciji, signalizirajući svoju ljubav prema muzici što je dolazila iz kolevke džeza. Kako je ovaj klub uopšte osnovan? Pa, klarinetista George Lewis (dakle, ne naš današnji protagonista čije ime je, obratite pažnju, Roger) je 1957. godine svirao u Japanu i u tamošnjim studentima probudio interesovanje za ovu vrstu muzike. Watanabeova se doselila u Big Izi tri decenije kasnije i ostalo je istorija.
Roger Lewis je za to vreme živo i rastao u Nju Orleansu i pokazivao prva interesovanja za muziku. Kaže da ga je sam oblik saksofona fascinirao, dok je gledao kako je jedan od njegovih rođaka, Alvin Bailey svirao alt saksofon sa Royem Brownom. Mali Roger je pokušavao da svira rođakov instrument a onda pravio sopstvene saksofone od smotanih novina.
Premotavajući napred gledamo standardnu priču o klincu koji ima veliki talenat za muziku i odaje joj se u svim dostupnim formama. Nastupajući već od jedanaeste godine, Roger je radio sa važnim pleh-bendovima u Nju Orleansu još kao tinejdžer, radeći po svim lokalnim barovima koji su držali do sebe. Prijatelj Frederic Kemp je ostvario veliki uticaj na Rogera, pogotovo kada ga je odveo da čuje svoju prvu jazz svirku gde je Red Tyler svirao saksofon.
Do svoje dvadesete godine Lewis je već bio oženjen i učio da svira bebop, radio turneje sa Eddiejem Boom i drugima, slušao Coltranea i Ornettea Colemana, pa počeo da svira sa Fatsom Dominom (na preporuku Frederica Kempa) 1971. godine, nakon što je ovome umro saksofonista Nat Perriliat.
Kasnije će studirati, kod Edwarda „Kidda“ Jordana na Southern University of New Orleans i dalje u sedamdesetima sa kolegama osnovati bend po kome ga i danas najbolje znaju – i koji je i danas aktivan – Dirty Dozen Brass Band. Ovaj sastav je odveo Rogera i ekipu i u Evropu, obezbedio im snimanja za velike izdavače, saradnju sa Chuckom D-jem… Kako su decenije letele, Roger je radio i sa ljudima kao što su David Bowie, Marvin Gaye, Elvis Costello, Modest Mouse, Branford Marsalis, Allen Toussaint…
Lewis, naravno, ima i druge bendove sa strane i Alright! je, zapravo, najvećim delom odsviran od strane postave koja inače radi pod imenom Rivers Answer Moons a koju on predvodi, no, ovaj album je svakako prevashodno njegova vizija i na neki način i sinteza njegovih različitih interesovanja vezanih za saksofon, džez, Nju Orleans kao mesto iz kog izvire (a ne samo u kome je nastalo) mnogo toga vezanog za modernu muziku, pogotovo crne Amerike, kao i za pleh-muziku generalno. Džez je, na kraju krajeva samo jedna forma muzike koju su crni muzičari Lewisove generacije mogli da sviraju i čovek sa iskustvom u mnogim žanrovskim formatima kao što je on verovatno mnogo ni ne razmišlja o tome je li logično da se na istom albumu čuju ovoliko različite kompozicije.
Alright! je i manje „pravi“ album a više kolekcija Lewisovih kompozicija koje su, očigledno neka vrsta njegovih sinteza svega što misli i oseća u muzikama koje svira. Otud album istovremeno deluje i neobavezno, sa, recimo, po više verzija istih pesama sa i bez vokala, ali i obavezujuće jer je svaka kompozicija urađena mrtvo ozbiljno, bez nameštenog teatra, jednostavno i prirodno ali sa dubinom i slojevitošću koje su najbolji produkti višedecenijskog iskustva u pisanju i izvođenju muzike.
Bobee (What A Spirit Walks That Way koja album otvara je beskrajno šarmantan komad latin džeza – Lewis je u nekom momentu svoje karijere svirao i sa Dizzyjem Gillespijem, čisto da i to zabeležimo – u kome se se čuje zvučni raspon i raspon boja u kojima ovaj sastav voli da radi. Recimo iako Lewis svira više saksofona u ovoj kompoziciji (i drugim), a Mario Abney svira trubu, ova postava nema kontrabas niti bas-gitaru. Umesto toga, bas linije svira Kirk Joseph, na susafonu, instrumentu iz porodice tuba koji ovde služi kao kičma muzike. Ritam je, naravno, zarazan, a sviranje teme i soliranje su skoro nerazaznatljivi jedni od drugih dok bend vozi snažni gruv.
Carrying The Saxophones koju prvi put čujemo u instrumentalnoj verziji je jedan od centralnih komada albuma, kompleksna refleksija na Lewisovo vreme sa studija u sedamdesetima (i nošenje tri saksofona odjednom), kompozicija konstruisana oko preplićućih tema koje Roger svira, a kojima se u marševskom zanosu pridružuje ostatak sastava.
Little Things je slatka, mala balada napisana za Mari Watanabe, gde klavir Michaela Torregana Juniora ljupko sparinguje sa Lewisovim saksofonom a ova pesma pored instrumentalne dobija i verziju sa vokalom Dona Paula koji joj dodaje meru romantike, ali one otmene.
Glory Glory Glory Is For Us All je tipičan verski zaneseni komad južnjačkog R’n’B-ja, bez pevanja, relaksiran i istovremeno energičan, sa orguljama i urednim četvoročetvrtinskim ritmom Herlina Rileyja. Saksofoni ovde imaju ulogu koju bi imali i pevači da su prisutni.
I odmah iza pesme koja je najviše „mejnstrim“ komad ide Maybe You See Horses, posvećena Kiddu Jordanu i odsvirana skoro ritualno sa Rogerovim saksofonom koji nemirno beži iz harmonije i nalazi puteve kroz istoriju jazza sve od njuorleanskog marširanja do free jazz avangarde. Vokalna verzija ove kompozicije koja sledi je još ekscentričnija, sa recitalom na površini što govori o istorijskim, „predivnim i zvezdanim“ imenima i susafonom koji zvuči kao da dolazi iz svemira.
Glory Glory Glory Is For Us All dobija i reprizu, ovog puta sa vokalima, muškim, od strane Dona Paula i ženskim koje daje Erica Falls i pesma na ovaj način dobija svoju zaokruženu formu.
Album zatvara vokalna verzija Carrying The Saxophones, istovremeno avangardna i nostalgična, puna efekata i simpatičnih trikova iz vremena prošlih, ali zagledana u budućnost i, pa… večnost. Retko slušamo albume ljudi koji su u devetoj deceniji života a ovo im je prvi solo album. Još ređe to zvuči ovako čisto, naivno i produhovljeno u isto vreme:
