Ova nedelja je bila puna progresivnog metala, uključujući novu Kohid end Kambriju a ja sam to elegantno sve preskočio. Ko ima vremena za progresivu kad treba slemovati iz sve snage. Slušajmo zajedno, slemujmo odvojeno, umirimo kolektivno:

Blek metal za početak i, znate već kako se primite na neki bend koji ima super ime, dobar dizajn omota i tvrdi da svira „sirovi blek metal“ a onda pustite album i na njemu neki lik sa kapuljačom na glavi (verovatno) samo vrišti u telefon? Njemačko-ekvadorski Essence of Blasphemers je sve to osim ovog poslednjeg. Ovo su DVA tipa i mada je EP Between the Five Spikes verovatno delom snimljen vikanjem u telefon, ovo jeste lo-fi ali uzbudljiv raw black metal gde pakleni rifovi i opsesivna ponavljanja lepo leže uz vratolomnu, očajničku svirku i sve se zadovoljavajuće integriše u nesvetu, hipnotičku muzičku seansu. Lepo je a i ima čak pet i po pesmaa, dakle, dobijate ozbiljan beng za svoj bak:

https://essenceofblasphemers.bandcamp.com/album/between-the-five-spikes

Depressor, aka Vanja Gvozdanović iz Đakova je u plamenu ovog proleća. Kringekvlt mu je već peti album ove godine i sa njim ovaj autor perfektuira svoju kombinaciju depresivnog blek metala, šugejza i autotjunom pokretanog trapa. Suludo? Nekompatibilno? Superzabavno? Da, na sva pitanja. Ovde se sada već čuje jedna ozbiljna sigurnost u tome gde su granice forme i kako ih pregaziti na najzanimljivije načine i moram da kažem da se nadam da će ovaj čovek dobiti i malo šireg prizanja i prepoznavanja od, jelte, zajednice, jer radi nešto zanimljivo i originalno:

https://vanjagvozdanovic.bandcamp.com/album/kringekvlt

Estonski Grom su vrlo old school blek metal bend i njihova kolekcija demoa, Anno Pestis et Bellum MMXXII, doduše snimljenih ove godine, zvuči kao nešto sa kraja osamdesetih, ali sa nešto boljom produkcijom. Ima tu dosta šarma i ko voli taj iskreni, praktično naivni stanistički zvuk, uživaće:

https://grom1349.bandcamp.com/album/anno-pestis-et-bellum-mmxxii

Rusi Veter Daemonaz na svom prvom propisnom albumu posle više od decenije rada zvuče vrlo korektno. Muse of the Damned je ploča zvuka koji ja ne volim naročito jer nema trunku dinamike i sve je napucano da boli i mora da se sluša relativno utišano i sve to, a i sama muzika je moderni blek metal sa manje rifova a više melodija itd. ali, kad se na stranu stave ova gunđanja starca koji je već jednom nogom u grobu (a što je za blek metal možda i idealna slušateljska pozicija?), mora se priznati da Veter Daemonaz pišu dobre pesme. Ko voli ovakav, melodičniji, slovenskiji blek metal sa tim savremenim zvukom, ovde zaista može da nađe puno radosti za sebe. I tuge, naravno, sve je to deo paketa:

https://veterdaemonaz.bandcamp.com/album/–7

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/muse-of-the-damned

Khold posle dobrih osam godina izbacuju novi, sedmi album Svartsyn i ovo je solidna kombinacija old school norveškog zvuka sa new school produkcijom. Sve to zvuči ozbiljno, zrelo, proživljeno i zaokruženo i mada se blek metal intuitivno doživljava kao muzika ekscesa i stalnog ekstremizma, Khold naprotiv ostavljaju utisak stabilnosti, pouzdanosti i sigurnosti u svojoj formi koja nema potrebu za divljim eksperimentisanjem i lomljenjem kalupa već se ugodno oseća u onome što radi pošto ga radi odlično.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/svartsyn

Black death metal koji isporučuje ruski dvojac Антитезис nije sad nešto preterano originalan ali je Demo EP  Пламя последней эпохи izuzetno ubedljiv. Pričamo o kao granit tvrdom zvuku, snažnoj, destruktivnoj svirci, pretećim, disonantnim temama i generalno odlično zaokruženoj estetici benda. 99% svih blek metal bendova ikad bi žrtvovalo sopstvene slezine Satani samo da mogu da ovako dobro zvuče na svom prvom snimku. Pa, poslušajte:

https://antithesis666.bandcamp.com/album/-

Ahhh, a onda umetnost: predvodnik škotskog talsa kaledonskim folkom inspirisanih blek metal projekata, Andy Marshall snimio je peti album pod imenom Saor i ovo se zove Origins i, jelte, deluje kao BIG FAKING DIL. Saor je tokom poslednjih desetak godina sagradio vrlo snažnu argumentaciju za muziku koja je melodična, kontemplativna, setna, a sve to u okviru ipak prepoznatljivo blek metal matrice, a Origins je sledeći korak u kome se od matrice odlazi prirodno, bez mnogo drame, ulazeći u „totalni“ metal radije nego da se autor drži stalno iste estetike. I… hm, mada je Origins vrlo lepa ploča, moram da kažem i da mi malo nedostaje taj uokvirujući format koji bi malo fokusirao pesme što ovde zaista setno kontempliraju NA SVE STRANE. Produkcijski vrlo čist, Origins je Saorov manifest o prelasku na naredni nivo i mada mi se dopada, svakako nema isti impakt za moj groš kao prethodne ploče čija je snaga manifesta bila usredsređenija. No, ovo je Marshallov potez kojim će nesumnjivo pronaći mnogo nove publike da im se ponudi umilna folk-meditacija i ne možemo ga ne voleti:

https://saor.bandcamp.com/album/origins

Axioma iz Klivlenda na svom drugom albumu, Sepsis, rastežu granice post-blek metal zvuka na zanimljive načine. Ovo je atmosferična ploča ali ne u uobičajenom shoegaze ključu, već sa više, ako tako mogu da kažem „tehničke“ svirke koja vuče i na death metal, a sve u službi pesama koje treba da imaju i tu „emo“ komponentu ali i pregršt drugih dimenzija. Dobro to zvuči i produkcija je, uprkos glasnoći masteringa, prilično adekvatna sa puno pažnje uložene u zvuk pojedinačnih instrumenata i njihov raspored u prostoru. Odlično je ovo:

Kawir su i inače dobar bend, vredan svake pažnje ali novi EP, Γιγαντομαχία (War of the Giants) je i neka vrsta fandrejzera za pomoć gitaristi koji je imao žestokih zdravstvenih problema i više operacija na srcu poslednjjih par godina pa čak i da ovaj materijal nije izvanredan – a jeste – bilo bi ljudski da obratite pažnju. Srećom, materijal, tri pesme koje najavljuju novi album, je izvanredan (jesam li to već pomenuo?), nudeći grčki blek metal premijum kvaliteta sa sve sumanuto bučnom produkcijom i simfonijskim aranžmanima. Volim Kawir i inače, ali ovo je takav skok na naredni nivo da se plašim šta će tek čitav album da nam uradi. Ne propustiti:

https://kawir.bandcamp.com/album/war-of-the-giants

Prelazimo na stoner, doom, sludge, psihodeliju i hard rok. Barbarians iz vankuvera su prilično jasni i iskreni na prvi ugriz. Oni se zovu kako se zovu a EP im se zove  Eat, Drink, Rock & Roll i ovo su tri pesme poštenog, bučnog, pijanog ali disciplinovanog bajkerskog roka. Može tu sad da se pominju razni uticaji i razni načini na koje su Barbarians stigli do ove formule, ali ovo je zaista prosta muzika koja ne zahteva velike konceptualizacije i koja svojim kvalitetom i sadržinom saopštava sve što treba. Ubedljivo, solidno producirano, plaćate koliko hoćete za daunloud:

https://barbarians.bandcamp.com/album/eat-drink-rock-roll-2

Nightchrome su simpatičan dvojac iz Manitobe i njihov prvi EP, Immortal je jednostavni, prijemčivi doom metal koji ne konceptualizuje stvari preterano, niti se nešto mnogo ulaže u teatar, nego valja lepe rifove i ima dobar gruv. Nije sve idealno, pevanje je simpatično ali na jedan naivan način, produkcija nije preterano skupa, ali kao celina ovo zvuči prijatno i nosi slušaoca lepom energijom. Meni dopadljivo:

https://nightchrome.bandcamp.com/album/immortal

Demon Goat iz Kolorada su u proteklih šest godina snimili svakako previše EP-jeva i albuma da bi to sve valjalo. No, kad slušate samo nešto od toga, nije neprijatno. Novi EP, Dyingmind ima dve dugačke pesme doom/ post metala, mučnog ali i setnog i ko voli baš hermetičnu ali ekspresivnu muziku, imaće čemu da se poraduje, a i plaća koliko želi:

https://demongoat.bandcamp.com/album/dyingmind

Finci Sumea imaju ime preblizu onoj učesnici onog rijaliti šoua da bi se čovek uz njih osećao prijatno, ali muzika na EP-ju Muinainen je odlična. Smešteni na sve češće istraživanu teritoriju između klasičnog, rifaškog stoner roka i eteričnijeg, atmosferičnijeg post-roka, Sumea donose četiri odlične, dinamične pesme pune gruva i finih, melodičnih tema. Pevanje na Finskom je perfektna trešnja na vrhu torte i ko voli da mu je heavy ali i ugodno melodično i emotivno, oduševiće se:

https://sumea.bandcamp.com/album/muinainen

Čikaški mine collapse su vrlo raznovrsni i zanimljivi na albumu Delusions koji je nominalno sludge metal ploča ali… postoji li progresivni sludge? Ovo je album koji se ne uklapa u kalupe i mada mine collapse na momente prilaze blizu granice svaštarenja, svakako je osvežavajuće čuti ih:

https://minecollapse.bandcamp.com/album/delusions

Radian je klasičniji sludge metal, ali album Discordian je vrlo solidna kolekcija pesama koje imaju i agresiju ali i atmosferu. Često se sludge metal svede samo na vrištanje i udaranje tupim predmetima pa je prijatno kako se ova ekipa iz Ohaja priseća da se veći efekat postiže slojevitošću i varijacijom dinamike. Vrlo karakterno, vrlo dobro:

https://radianakron.bandcamp.com/album/discordian

Lodestar iz Kanade voze doom metal koji je, tehnički, melodičniji pa i „komercijalniji“ od onog što ja volim, ali njihov drugi album, Event Horizon, je moćan bez pogovora. Snažni, spori ritmovi, težak zvuk, ubedljive gitare i izuzetno pevanje jedne Kate Glock u vrlo jakoj meri kompenzuju tu, jelte „komercijalnost“. Odličan album, kako za „prave“ doom metalce, tako i za one koji slušaju alternativni metal:

https://lodestar1.bandcamp.com/album/event-horizon

Za nešto mnogo prljavije, potopljeno u ponor fuzza i basa obratićete se na adresu pouzdanog sardinijskog izdavača Electric Valley records i tražiti da vam puste album Ampire dortmundskog BongBongBeerWizards. Uz takvo ime, jelte, znate unapred štra vas očekuje, ali ovaj izdavač ima reputaciju koju treba održati pa je i Ampire vroma ubedljiv album vrlo faziranog doom/ stoner zvuka, sa tri veoma dugačke pesme (prva traje preko 23 minuta) i hipnotičkim, psihodeličnim ambicijama. I veoma realizovanim ambicijama, takođe, gruv ovog benda jeste zavoldjiv i hipnotičan a mada se Nijemci ne bacaju predaleko u igranje sa psihodeličnim efektima tekstura njihovog zvuka je dovoljno zamamna ovako kako jeste i ovih pedesetak minuta nadrogiranog meditiranja prođe u velikom zadovoljstvu:

https://evrecords.bandcamp.com/album/bongbongbeerwizards-ampire

Naravno da sa imenom Parish britanski bend Parish na albumu Parish – svom prvencu – svira okultni doom metal. Ovo je fino odmeren retro materijal gde kad gitara svira solaže nema ritam gitare u pozadini i sve zvuči prirodno i prirodno dinamično. A i pesme su solidne sa klasičnim ’70s doom rifovima i temama. Deset komada i sasvim dovoljno lepote da se malo odmorite, obnovite i oraspoložite:

https://cryptofthewizard.bandcamp.com/album/parish-2

Sa sasvim druge strane spektra su Burnout iz Teksasa čiji je album, Another Wasted Day šoferski, sirov i jako energičan metal/ hard rok koji nije striktno ni „stoner“ ni „dezert“ rok iako sedi u istoj kafani i cima ista pića, Dakle, bluz osnova, metal razrada, pomalo motorhedovski, svakako razulareno i snažno. Odlično producirano, grub ali karakteran vokal, raznovrsne pesme – užitak za celu porodicu. I još plaćate samo koliko sami smislite:

https://burnoutsatx.bandcamp.com/album/another-wasted-day

Garlic je slatko ime za psihodelični bend a njihov (tj. njegov) album The Rasputin Follicles ima, složićemo se, još psihodeličniji naziv. Radi se o novom izdanju pouzdanih Forbidden Place Records i ploči koja psihodeliji dodaje i solidnu količinu eksperimentalnog duha pa je ovo devetnaest pesama zapravo zanimljivih drum’n’soundscape radova koji gitare imaju samo u podsvesti a muziku čine tribalni ritmovi, elektronski vetrići, semplovi, distorzije. Nije metal, nije power electronics, nije dub, ali je pomalo od svega toga i King Garlic koji je ovo sve napravio kao da se kreće na istim psihogeografskim širinama kao i Beastial Piglord o kome često pričamo. Kao stari ljubitelj apstraktne muzike koja i dalje ne zaboravlja na isceliteljski kvalitet ritma i ponavljanja, moram da kažem da je ovaj album jebeno odličan pa poslušajte:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/garlic-the-rasputin-follicles

Ako vam je sve ovo o čemu pišem malo prejako i samo želite da čujete staromodan, klasični hard rok, onda su Black Stone Cherry iz Kentakija najbolja ponuda. Njihov živi album, Live From The Royal Albert Hall​.​.​. Y’All ima čak devetnaest pesama klasičnog southern rock/ hard rock zvuka koji, sem vrlo moderne, nedinamične produkcije (ali ajde, živi je snimak, ljudi smo), potpuno upada u format bilo čega iz osamdesetih što vam može pasti na pamet. Mislim, odlično je, BAŠ odlično:

https://blackstonecherry.bandcamp.com/album/live-from-the-royal-albert-hall-yall

Njujoški Mirror Queen navode da su inspirisani bendovima poput Deep Purple, Hawkwind, Blue Oyster Cult i STANITE, JEBOTE, MOJ PENIS IMA GRANICE DO KOJIH MOŽE DA SE UKRUTI! Mislim, ko ne voli odmereni, blago intelektualizovani i artizovani psihodelični hard rok što se nudi na albumu Inviolate? Only fucking assholes, that’s who! Mirror Queen su staromodni na vrlo moderan, nestaromodan način i njihova hard rok psihodelija je, pa, zavodljiva. Posebno uz mekan, dinamičan zvuk i vrlo umiljate dualne gitarske harmonije koje malo podsećaju i na Wishbone Ash!!!! ARGH, OPET EREKCIJA! Elem, ovo je vrlo prijatna ploča i za staro i za mlado sa vrlo lepo napisanim pesmama i svirkom koja je ORGANSKA i ugodnog gruva. Trenutno ne postoji na Bandcampu ali može da se kupi vinil ili CD:

Šveđani 10,000 Years tresu bez stajanja na svom trećem albumu, III. Ovo je stonerski, energični, gruverski metal sa praistorijskim temama i jebačkim rifovima. Muzički, iako sa solidnom bluz osnovom ovo zaista ide malo dalje u metal nadgradnju od prosečnog stoner rok benda i to meni veoma prija jer 10,000 Years imaju ukusa za teme i melodije ali i znaju da aranžiraju pesme da nikad ne ostanemo bez sadržaja za đusku. Odlična ploča:

https://10000years.bandcamp.com/album/iii

Portugalci Process of Guilt su već iskusan bend sa prvim albumom koji je izašao još 2006. godine i dvadesetak godina svirke iza sebe. Novi album, njihov peti, Slaves Beneath the Sun, nudi vrlo izgrađen post metal/ doom zvuk, sa sporom, emotivnom svirkom, disonancama ali i proživljenim emocijama i ako volite taj emo-doom koji će vas počastiti vrlo teškim, brikvolovanim zvukom i sa puno krešenda u pesmama koje idu, ne staju i samo mrve, pa… volećete:

https://processofguilt.bandcamp.com/album/slaves-beneath-the-sun

Iiii, idemo na thrash, speed, hardcore, grindcore, powerviolence, death metal itd. Paxtilence su mladi nemački thrash metal bend koji sa debi-albumom Wildfire dokazuje da ima vrlo široku viziju ovog žanra. Naravno, sve se zasniva na kvalitetnom rifu, energičnoj svirci brzog tempa, generalno žestini, ali u okviru klasične forme Paxtilence baš pokazuju dobru maštovitost i jednu prirodu koja voli da se igra. Ako kažem da me sve malo podseća na Acid Reign, to je pohvala visokog kalibra. Odlično produciran i odsviran album pritom, jake preporuke:

https://paxtilence.bandcamp.com/album/wildfire

I Heavyskies iz Kalifornije sviraju načelno thrash ali sa malo melodičnijeg i heavy metalu bliskog zanošenja. EP Die for the Cause prema tome, zvuči dosta old school, kao da je pravljen 1983. samo sa produkcijom koja ima moderne kvalitete i ovo je lepa kombinacija. Volim taj prelazak iz heavy metala u speed i thrash i volim kako bend zvuči sigurno i energično a opet, jelte, ranjivo. Fino je:

https://heavyskies.bandcamp.com/album/die-for-the-cause

Poljaci Damage Case su svoj album nazvali Heavy Metal Sacrifice a prva pesma se zove Priest On Electric Chair. Dakle, od starta se ide među oči sa sve satanističkim ali i muzičarskim imaginarijumom na omotu. Neće vas iznenaditi da je muzika rokerski, satanistički speed metal, mada može da malo iznenadi koliklo ovo izdanje ima solidnu, čvrstu produkciju i zvuk masivniji nego što moderne (blackened) speed kolege vole. Nisu sve pesme baš onoliko napaljujuće koliko koncept obećava ali ovo je svakako prijatno izdanje:

https://damagecase1.bandcamp.com/album/heavy-metal-sacrifice

Dobro, ne volim baš nešto metalcore, ali ovo što rade Hrvati Survived by Nothing na albumu (?) koji ima samo šest pesama, Permanent Wounds, mi je dosta dobro. Ovde ima puno klasičnog metalkoraškog srednjetempaškog nabadanja i polugangsterskih momenata ali bend ume da zavrne i u smeru thrasha, ima dobar zvuk, ne SASVIM oslobođen dinamike, ima puno slatke disonance, i pesme su kratke, ekonomične i ne smaraju. Minialbum plaćate koliko sami poželite, pa navalite:

https://survivedbynothing.bandcamp.com/album/permanent-wounds

Volite li klasičan metalizirani moshcore po ugledu na, recimo, Madball, Pro Pain ili Agnostic Front? Masačusetski Hard Target nastupaju u ovoj tradiciji i mada ovo nije muzika koju bih ja sad nešto mnogo slušao, album Double Impact je svakako kvalitetna kolekcija koljačkih komada. Dobra, teška produkcija, gangsterski (ali ne PRETERANO) gangsterski senzibilitet, dobri, metalizirani rifovi, plesni gruv, sve što treba je tu, pa ako volite, a vi navalite:

https://hardtargethxc.bandcamp.com/album/double-impact

I Extinguish iz Kalifornije sviraju, uslovno rečeno, istu muziku ali njihov EP Seed of Evil je metaliziraniji, mračniji, niže naštimovan i HEAVYji. Tri pesme na njemu su zaista moćne, agresivne a opet formalno disciplinovane i meni se ovo, uz izuzetno dobru produkciju,  veoma dopalo:

https://extinguish.bandcamp.com/album/seed-of-evil

Bostonski Risk su manje moshcore ali i njihov album, Monologue of Misery nudi metalizirani, prilično brutalni hardcore. Ovo su kratke, čvrste pesme sa jakim rifovima, puno energije, vokalom koji KIDA i ambicijom da i metal i pank publiku dovedu do usijanja i bace u krvave šutke. Bend ima karakter, snagu i zanat, meni ovo veoma prija:

https://riskboston.bandcamp.com/album/monologue-of-misery

Lifed iz Severne Karoline mešaju powerviolence i beatdown haredcore što je… zanimljiva kombinacija. EP Inside Man ima samo pet kratkih pesama (od kojih je jedna interludij), ali je prigodno sirov, energičan i nekako baš duševan. Poslušajte:

https://lifednchc.bandcamp.com/album/inside-man

OK, ako hoćete da čujete nešto BESNO do besvesti, Dilate iz Kalifornije je „violent trans hardcore punk“ i ovo je, zaista, siloviti hardcore thrash sa prostim rifovima, razbijačkim ritmom i ženom koja KIDA kako peva o rodnoj disforiji, identitetu i svim mogućim razgnevljujućim i depresivnim temama. Sjajno je:

https://dilate408.bandcamp.com/album/dilate

Meksički Morbid Riot snimaju novi album ali pre toga, EP Last Bullet treba da bude poslednji trzaj njihovog „starog“ zvuka. I, mislim, pošteno. Ovo je lo-fi thrash sa nažalost skroz nedinamičnim zvukom (posebno u domenu bubnjeva) a što meni kvari ugođaj inače šarmantnih pesama koje su sirove i drage. Poslušajte:

Gotenburški Zatyr sviraju vrlo lepo formatiran old school metal na svom prvom albumu, Where Light Would Not Dare. Ovo je u suptini blackened speed, ali Zatyr se lako otržu klišeima ovakvog zvuka i sviraju muziku koja je u dobroj meri propisan heavy metal sa sirovijom ali i himničnom osnovom, pa na to te blackened speed nadgradnje legnu vrlo lepo. Sirov zvuk ali dinamičan mastering, osam odličnih (i podužih) pesama, ovaj album je ogledni primer kako se radi retro-metal sa dostojanstvom i razumevanjem:

https://zatyr.bandcamp.com/album/where-light-would-not-dare

Moshcore koji sviraju Broken Mouth iz Kalifornije je BRUTALAN. Ovo je muzika napeta do pucanja, sa agresivnim srednjetempaškim gruvom, pevačem koji URLA kao lud, niskm štimom, naprženim a opet jeftinim, sirovim zvukom. Šest pesama na EP-ju Towers treba izdržati ali ovo je zaista dobro, sa moćnim metal rifovima i mrvećim gruvom:

https://brokenmouth.bandcamp.com/album/towers-ep

Belorusi Guiltch pak cepaju baš onako old school thrashcore kakv ja volim. EP  Дом там, где ты счастлив ima pet i po pesama old school čukanja koje ima i više slojeva i dimenzija, dakle nije svedeno na d-beat i diščardžovski rif, mada, da, sadrži i njih. Dobra produkcija, sjajna svirka i sjajne pesme. Ne propuštati:

https://guiltch.bandcamp.com/album/–2

I još oldschool thrashcore/ crossover zvuka za sve nas što smo odrastali kroz osamdesete. Supernatural Deathray su iz Njujorka a njihov prvi EP, nazvan, nemaštovito, Supernatural Deathray EP 1 ima šest ekonomičnih, efektnih pesama dobrog tempa, jakih, jednostavnih rifova na tačno idealnom mestu između panka i metala, ubedljivo pevanje i dobru produkciju. Ako ste voleli NYHC zvuk iz osamdesetih, pre vremena kada je ovaj termin postao sinonim za tough guy moshcore, dakle, ako ste voleli Crumbsuckers, Cro-Mags i rani MOD, Supernatural Deathray su bend IZRAZITO za vas:

https://supernaturaldeathray.bandcamp.com/album/supernatural-deathray-ep-1

Slični su i Španci Kräneo čiji vas EP Un Día de Furia sa dve pesme lepo provoza pankerskim, himničnim krajolikom, sve u brzom tempu thrasha. Užitak i za telo i za duh sa svim tim prangijaškim rifovima i OOOOUUUUOOO refrenima a izdanje plaćate koliko sami želite:

https://kraneo.bandcamp.com/album/kr-neo-un-d-a-de-furia

Japanski さばへなす  nude klasičan lo-fi grindcore kao nešto što je snimljeno 1992. godine pa čekalo do sada da bude objavljeno. EP abhorrence ima četiri kratke, prljave i ubedljive pesme poštenog krljanja i izraženog karaktera bez obzira na svoje mesto u klasičnom kanonu. Lepo je:

https://sabaenass.bandcamp.com/album/abhorrence-2

Već sam pisao o jednočlanom grindcore projektu Wretched Human Mirror ranije ove godine a Marceline Perdue je snimila i prvi album, Nervous Regression Quell i, pa, ovo je totalno KIDANJE. Nema na ovom albumu, na prvi pogled mnogo suptilnosti, zvuk je napucan do bola i sve živo klipuje a pesme udaraju među oči i ne puštaju. Ovde ima vrlo malo gruva i mošinga, sve je uglavnom svirano samo u dve brzine, brzoj i najbržoj ali Perdueova BOGAMI ume da operiše u tom ambijentu ekstremne agresije i njene pesme su ugodno raznovrsne pa na momente i emotivno produbljene i podsećaju me na razne radove Jona Changa. Odlično je, to hoću da kažem:

https://wretchedhumanmirror.bandcamp.com/album/nervous-regression-quell

Ako možete da podnesete nepodnošljivo masterovan zvuk na albumu Force Fed Granite, onda je grindcore što ga pravi jednočlani Purist/Realist iz britanskog Macclesfielda – za vas. Mislim, ovo je odličan grindcore stare škole ali visokog zanatskog kvaliteta, sa vrlo kratkim pesmama i korektnim korišenjem svih klasičnih tehnika za maksimum eksplozivnosti pa zaista samo taj zvuk stoji kao prepreka našoj ljubavi. Koristiti sempl bubnja koji zvoni kao jebeno crkveno zvino a onda to komprimovati na ono što mojim ušima zvuči kao DR3 u najboljem slučaju, bi trebalo da je na neki način kažnjivo.  Šta ja znam, dve nedelje u zatvoru ili bičevanje genitalija ili tako nešto… Ali odlične pesme i plaćate koliko hoćete:

https://puristrealist.bandcamp.com/album/force-fed-granite

Za publiku koja voli nešto „umetničkiji“ grindcore, tu su Knoll iz Tenesija. Album Metempiric je fenomenalna kolekcija mučnih, disonantnih a jako zaraznih pesama grindcorea koji se nastavlja na svetlu tradiciju bendova poput Gridlink i Discordance Axis samo sa sopstvenim idejama u domenu progresivnih gitarskih trikova i bizarnog, pretećeg aranžiranja pesama. Mrveći zvuk, kompozicije od po dva minuta, brzina, žestina ali ne monotona tupa agresija, korišćenje TRUBE na idealan način, Knoll nude apsolutni argument za to kako se od traume pravi transcendentno umetničko delo.

https://knollgrind.bandcamp.com/album/metempiric

Ljudi, kakav pokolj na albumu Heaven Is Here sastava Candy koji ovim izdanjem debituje za Relapse Records! Stavio sam ovo u grindcore sekciju jer ima blastbitove i urlanje, ali Candy su zapravo bliži sludge metal verziji ekstremne agresije. No, mislim, kad želite da budete smrvljeni u prah zvučnim nasiljem, verovatno ne razmišljate baš do u detalje o žanrovskim elementima, pa Candy ima da vam se najebu keve za sve pare. Ovo je ploča sastavljena, deluje kad je slušate, od samih krešenda mada je istina da ljudi znaju da variraju dinamiku i nameste vas za sledeći udarac. Ali sve je pritom puno sumanutih novih ideja i generalno ambicije da sa svakim sledećom pesmom dobijete JOŠ VIŠE pesničenja u facu. Fenomenalno:

https://candygonnadie.bandcamp.com/album/heaven-is-here

Nuktria iz Nju Orleansa na istoimenom EP-ju daju pet pesama nekomplikovanog, trešerskog zvuka. Ovo je deaththrash ali prevashodno zbog dubokog, grlenog vokala, a sama muzika je jednostavan, zapaljiv thrash sa dovoljno pankerskog u sebi da pozove na neobaveznu šutku, a opet disciplinovan u meri da zadovolji moje ipak postojeće prohteve u domenu zanatskog nivoa. Pet pesama, puno provoda:

https://nuktria.bandcamp.com/album/nuktria

Ako iko može da mi proda melodični, simfonijski deathcore onda su to Galundo Tenvulance. Koji su, nimalo slučajno, iz Japana. Njihov novi EP, The Disruptor Descends je naprosto urnebesno zabavna ploča preteranosti u svakom smislu i mada ne mogu da kažem da bih ovo slušao i za doručak i za ručak i za večeru, svakako sam u njoj uživao bez rezervi:

https://galundotenvulance.bandcamp.com/album/the-disruptor-descends

Serpent Spawn su novi nemački trio veterana iz bendova Blood i Malaphar. EP Crypt of Torment izlazi za Iron Bohenad i muzika na njemu je baš onako primtivni (ali dobro primitivni) death metal bez filozofija i komplikacija kakav očekujete od ove ekipe i koji često zna da lepo legne. Četiri pesme brutalnog old school lomatanja, baš ono što bi nam doktor prepisao da zna u kakvom smo kurcu. Uživajte:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/serpent-spawn-crypt-of-torment

Nije rđav novi, drugi album sastava Guillotine A.D. iz Atlante, nazvan Born to Fall. Ovo je baš onako, lep i odmeren death metal koji se ne loži ni da je najbrži ni najekstremniji ni najtvrđi i ta sloboda od ekstrema mu daje priliku da piše zaista interesantne, osobene pesme. Dakle, ima ovde puno dobre atmosfere, lepih rifova, aranžmana koji deluju spontano i neisforsirano… A zvuk je dobar i prilično dinamičan. Lepo je čuti da ima death metal bendova koji sviraju izvan postojećih kalupa i žanrovskih pravila:

https://guillotinead.bandcamp.com/album/born-to-fall

Bruklinski Gravesick na istoimenom prvom albumu cepaju vrlo sladak, jednostavni black-death metal po receptima starih majstora. Iako je ovo prilično retro, nije i skroz lo-fi i produkcijski zvuči zdravo mada je jasno da je snimano za malo jači džeparac, ali apsolutno radi posao i, kako rekoh, zvuči zdravo. Bend piše lepe, zle rifove i svira ih sa puno ubeđenja, a vokali, rađeni u srednjem, zagrobnom registru, su jako prijatni. Sve u svemu, nezaobilazna, neobavezna  black-death zabava za poznavaoce:

https://gravesick.bandcamp.com/album/gravesick

Demonic Forces su takođe iz Njujorka, ili bar sa Long Ajlenda. Tvrde da su osnovani 1666. godine što ih verovatno kvalifikuje za Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji dugovečnosti, ali imaju samo četiri EP-ja napravljena u poslednje četiri godine što ih verovatno kvalifikuje za Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji lenjosti. Najnoviji, Garden of Lost Souls nudi simpatičan, jednostavan, gruverski black death metal, sa sve jednom obradom Bathoryja. Ima tu krljanja, ima svačega sem dobre produkcije, ali meni je ovo neizmerno simpatično:

https://demonicforces.bandcamp.com/album/garden-of-lost-souls-2022-ep

Tokijski Anatomical Amusements se VEOMA oslanjaju na klasični zvuk Carcass, pa ako ste voleli goregrind sa daškom melodičnog death metala koji su britanski veterani provlačili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, svakako treba da poslušate miniLP Corporal Kaleidoscope. Ovo je kvalitetno i tehnički vrlo impresivno, a tipični karkasovski rifovi i pevanje svakako imaju svoje mesto i u današnjem svetu. Poslušajte:

https://anatomicalamusements.bandcamp.com/album/corporal-kaleidoscope

Whoa, Cadaver Carnivore je izbacio novi EP posle samo nekoliko dana. Ovaj ruski jednočlani projekat definitivno ide na pravu stranu pa su i nove dve pesme na EP-ju Dark God ugodno gruverske i tvrde, u modernom ali kvalitetnom death metal maniru sa vrlo solidnom produkcijom i kvalitetnim aranžmanima. Nadam se da Дмитрий Краснопеев sprema album jer je njegova muzika sasvim zrela za ulazak u frku. Poslušajte, odlično je:

https://cadavercarnivore.bandcamp.com/album/dark-god

Perdition Temple su iz Tampe i ako pomislite da u njihovoj muzici čujete malo i standardnog death metala sa Floride a la Morbid Angel ili Monstrosity, pa, da, čujete, ne varate se. Album Merciless Upheaval je četvrti sa ovu postavu u kojoj sviraju i neki bivši članovi Angelcorpse kao i sadašnji članovi Brutality, Malevolent Creation ili Ares Kingdom. Dakle, pričamo o istinskoj poslastici za ljubitelje klasičnog Tampa-death zvuka i Merciless Upheaval je kolekcija jebanja keve ali i ostale rodbine, bez predrasuda, žestoka, tehnički impresivna ali uvek i svugde posvećena prebijanju. Prvu polovinu albuma čine originalne pesme, drugu obrade (Morbid Angel, Pestilence, Shub Niggurath, Infernäl Mäjesty) i, mislim, ako imate imalo inklinacija ka death metalu a posebno od ove sorte, ovo se ne propušta:

https://perditiontemple.bandcamp.com/album/merciless-upheaval

Bashed In iz Oklahome se sa EP-jem Punishment nalaze negde između slamming death metala i beatdown hardcorea i, mislim, za moje potrebe su na tačno idealnom mestu, što se kaže, u slatkoj tački tj. zlatnoj sredini. Dobijamo, dakle, puno mošerskih, jebačkih rifova i ritmova a pesme su kratke, efikasne i ne smaraju. Sve sa vrlo heavy zvukom i brutalnim vokalom. Jebem mu mater, nekad je toliko malo potrebno da čovek bude srećan. A i tu sreću plaćate koliko hoćete:

https://bashedtfin.bandcamp.com/album/punishment-ep

Ljubitelji seksi a brutalnog death metala mogu da se poraduju novom albumu australijskih Werewolves. Ova ekipa već izvestan broj godina svira brutal death muziku koja nekako nema veo hermetičnosti što ga kolege po prirodi stvari nose pa je i  From the Cave to the Grave nekako prijemčiva i zarazna ploča i za ne-brtual death publiku a da nema niakkvog vidnog popuštanja u volumenu ili tempu zvuka. Naprotiv, ovo je ekstremno brikvolovana ploča, odsvirana u visokom tempu, ali rifovi su keči, pesme su pevljive i šutljive (u smislu, pogodne za šutke) i prosto je svaka cigla na svom mestu. Werewolves ne inoviraju ali su toliko dobri u onome što rade da to i ne smeta naročito. Odlični su:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/from-the-cave-to-the-grave

Iako švedski Entrails postoje od 1990. godine, dakle klasići su sa svim najvažnijim SweDeath bendovima, prvi album su snimili tek 2010. godine. No, prošla decenija je bila plodna za ovaj sastav i novi album, An Eternal Time of Decay im je već sedmi. Ne da ćete ovde čuti nešto posebno neočekivano, Entrails sviraju VRLO švedski death metal, niskog štima, prepoznatljvog gruva, teškog zvuka i pesama koje mešaju mračne, preteće rifove i slatke, zavodljive melodije. Album je na neki način i prosviravanje svih najboljih ideja u švedskom death metalu i mada, jasno, to može da bude i malo problem, ako zaključite da ovde nema ničeg originalnog i novog, bend ne samo da uvek drži visok i veoma zadovoljavajući zanatski nivo nego i neke od pesama, naročito nakon prve četiri uspevaju da zazvuče sveže i inspirisano. Svakako solidna ako već ne revolucionarna ploča:

https://hammerheart.bandcamp.com/album/an-eternal-time-of-decay

Još švedskog death metala? Sure thing, drugari, evo ga novi Paganizer. Rogga Johansson i ekipa snimili su dvanaesti album, Beyond the Macabre i ovo ne mrda nikud iz već vrlo precizno omeđenog kruga u kome se ovaj projekat kreće preko dve decenije ali je naprosto dobro. Sve što želite od Paganizera, ovde ćete dobiti: epske teme, težak, prijatan zvuk, D-beat udaranje, moćan vokal, jesam li pomenuo epske teme? Klasika ostaje klasika i sa Paganizerom uvek znate šta dobijate a ta familijarnost prija kad je bend ovako kvalitetan:

https://paganizer.bandcamp.com/album/beyond-the-macabre-death-metal

Dvota je dvojac iz Bratislave sa vrlo modernim, vrlo upeglanim death metal zvukom. No, izdvaja ih jedna blaga arti nota, koja muziku pomera u smeru progresive ali bez uobičajenih stereotipa koje vezujemo za progresivni metal u godini 2022. našeg gospoda i spasitelja Isusa Hrista. Šalim se ovo za Hrista ali se ne šalim za Dvotu, ovo su izuzetno zanimljive pesme koje se mpresivno šetaju od klasične death tvrdoće i agresije to melodičnih, pa i himničnih pasaža a da je kontrast inspirativan a estetika neprekinuto konzistentna. Album Antichiromantia je sigurno i zrelo napisan i izveden i ako baš moram da kritikujem nešto neka to bude naprženi, nedinamični mastering, ali… uz ovakvu muziku on ide skoro po definiciji. Vrlo dobar album:

https://dvota.bandcamp.com/album/antichiromantia

Instigate su novi italijanski (ali ne samo italijanski) sastav, sklopljen od iskusnih muzičara (članova Vomit the Soul, Hellraiser, Demiurgon, Bloodtruth i još mase bendova) a u nekom momentu im je bubnjeve svirao (ili ih sada svira) i možda najzaposleniji čovek u Death Metalu – Kevin Talley. I jednostavno je, kuda ide Kevin, za njim idem i ja, ali na prvom albumu, Unheeded Warnings of Decay bubnjeve svira sešn-bubnjar, Francesco Paoli iz Fleshgod Apocalypse, dakle, znate da vas čeka premijum užitak. Posebno ako volite ugodan, klasičan brutal death metal. Bend kaže da je ovo za ljubitelje Suffocation i Misery Index i mada je album svakako bliži Misery Index nego Suffocation, ima solidnu količinu Dying Fetusa u sebi a podseća me prilično i na Vader (Vader je, naravno, jedini od nabrojanih bendova u kome Talley (još) nije svirao). Hoću da kažem, kako brutalni death metal ume da bude hermetičan i težak za praćenje, Instigate vrlo programski idu na jednostavnije, prirodnije aranžamne i mnogo kul rifova, energičnih moš-deonica i herojske atmosfere. Dakle, ovo je manje „umetnost“ a više „zabava“? Pa, da ako ste baš tako mrgodno nastrojeni. Ali svakako je zabavno, odlično odsvirano i baš ume da ulepša čoveku vikend.

https://instigateofficial.bandcamp.com/album/unheeded-warnings-of-decay-2

Poljaci Formis na svom četvrtom albumu, Pogromca fino mešaju deaththrash, brutalniji death metal i nešto melodičniji, metalcoreu bliskiji zvuk. Ne nužno kombinacija koju bih tražio aktivno, ali Formis dobro pišu svoje pesme i ovo su efektni prelazi između senzibiliteta, harmonija i tehnika. Pevanje na Poljskom je, naravno, slatko a bend ima četvrtastu, napucanu produkciju, koja zvuči profi i ubedljivo. Vrlo dobro:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/formis-pogromca

Chaotian su snimili i prvi album za Dark Descent records koji su im pre par godina izdali kompilaciju demo snimaka a kojom je bend privukao dosta pažnje na sebe. I, Effigies of Obsolescence je vrlo logično,  očekivano naredno poglavlje priče o ovom danskom bendu, sa mračnom, hermetičnom death metal svirkom koju ne zanimaju ikakve mejnstrim forme, već samo crnilo, podsvest, mučnina. Ali uz dobro napisane pesme i ugodno topao zvuk gde gitara ima teksturu i dubinu i nije samo iskomprimovan udarac u glavu. Mrtvački gruv i iznurujuće zakucavanje koje Chaotian majstorski provlače biće prijemčivi svakom ljubitelju starijih Incantation ili Immolation. Navalite:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/effigies-of-obsolescence

Ozaru sa Floride su na istoimenom EP-ju vrlo efikasni. Ni jedna od pet pesama ne prebacuje dva minuta i mada ta ekonomična trajanja sugerišu grindcore, istina je da je ovo vrlo mračni, hermetični death metal koji samo sve što ima da kaže kaže brzo. Pesme imaju i gruv i disonantne rifove i rešetajuće blastbitove i neljudski vokal, dakle SVE što treba osim nepotrebnog sala (koje je, kako i rekosmo, nepotrebno) a i miks je simpatično slojevit ako već ne skup. Meni je ovo odlično. Bestijalno a elegantno, da ne pominjem gospodski jer se plaća koliko hoćete:

https://ozarudm.bandcamp.com/album/ozaru

Francuski Misgivings već imenom (a koje je isto kao i ime prvog albuma) sugerišu da je ovo intelektualniji, možda osećajniji death metal od proseka koji vlada u žanru, ali muzika je agresivni, energični pa i brutalni death metal koji voli da zakucava i nije puka old school  renesansa mada je decidno naklonjeniji old school zvuku nego tim nekim novotarijama koje se često izgube u produkcijskim peglanjima. Misgivings postoje preko trideset godina i mada im ovo jeste album prvenac, čuju se ovde kilometraža i jako dobra usviranost, a pesme su izuzetno zabavne i predstavljaju smislenu nadgradnju onoga što su pre tri decenije uspostavljali Morbid Angel. Dakle, ko je satanista i satanskog roda, voli brzu svirku i maštovite aranžmane a oduševi se kad bend baš pažljivo radi na rifovima, ovde ima da bude u raju, to jest, jelte, paklu. Izvanredan album:

https://doloremrecords.bandcamp.com/album/misgivings-album

Finalna sekcija. Heavy metal, power metal, sve i svašta! Tailgunner su Britanci a tako im i zvuči prvi EP, Crashdive. U pozitivnom smislu! Dakle ovo je NWOBHM senzibilitetom obojeni hevi metal, melodičan a žestok, epski a cheesy, glamurozan i uličarski. Bend zvuči vrlo formirano i zrelo uprkos relativno kratkom stažu a produkcija, mada bih mogao da joj nađem zamerke (najpre na ime dinamike), radi posao vrlo dobro. Odličan prvi EP za bend koji bi mogao da postane vrlo bitan za ljubitelje klasike:

Za Altared States niste nikad čuli i upravo se pitate da li sam pogrešio u kucanju njihovog imena. Nisam pogrešio, bend se zaista tako zove a niste čuli za njih, uprkos tome što tehnički postoje više od  tri decenije, još od 1989. godine, jer je bend prestao da radi još 1990. pa se reaktivirao 2019. baš na vreme da ih sjebe globalna pandemija. Enivej, Altared States vredno rade poslednje tri godine i Beginning of the End im je treće izdanje u ovom periodu, simpatičan EP sa čak šest poštenih pesama (dakle, miniLP!!!!!!) zvuka koji thrash metal osnovu koristi za dosta i klasičnog metal zvuka. Ovo svakako ima finu mošersku dimenziju i mada produkcijski, pa i idejno može da zazvuči malo retro, meni je to jako simpatično:

https://altaredstates.bandcamp.com/album/beginning-of-the-end-4

Kragujevački Oathbringer na svom prvencu, Tales of Glory,  zvuče vrlo sigurno. Ovo je tradiconalni heavy metal očišćen od balkanskih nezrelosti, sa modernim pristupom svirci i produkciji a opet sa finom patinom old school zvuka koji priziva u sećanje i neke od domaćih bendova iz osamdesetih. Dobra je to kombinacija ako volite snažne rifove, energičan, „rokerski“ ali nedvojbeno metal vokal, snažan ritam, te pesme o Odinu, ratnicima, kraljevima itd. Iako Oathbringer nemaju neki partikularno „domaći“ šmek i njihova je muzika na prvi pogled sklopljena algoritamski, od proverenih tema i pristupa, moram da kažem da bend svejedno ima jak karakter i da je album, ovako odlično produciran i usviran, vrlo ubedljiv i nadam se da će  i svet ovo prepoznati.

https://oathbringer.bandcamp.com/album/tales-of-glory

Mechanic Tyrants cepaju old school heavy metal koji se dobro oseća u speed metal tempu ali nije nikada zasita napustio glamur klasičnog heavy i street metal zvuka. Radi se o mladom sastavu iz Nemačke čiji prvi EP, Meanhattan nudi taj simpatično nostalgični zvuk i mada mogu štošta da zamerim, od produkcije koja je možda i suviše verna retro predlošcima, pa do povremeno preafektiranog pevanja, nisu to stvarno ozbiljne zamerke. Kad je metal ovako iskren i autentičan, srce kuca brže i toplije:

https://mechanictyrants.bandcamp.com/album/meanhattan

Evo nam i naših piratskih junaka Alestorm sa novim studijskim albumom. Seventh Rum Of A Seventh Rum. Borba za prvenstvo na tabeli između njih i Blazon Stone se nastavlja a očigledno su i prljave fore dozvoljene pa eto tog naslova albuma a eto i bezobrazno zarazne prve pesme koja koristi sve legalne i ilegalne tehnike da se dopadne i power metal i black metal i heavy metal i svakojakoj publici. I, mislim, album se svakako drži istog senzibiliteta tokom jedanaest pesama sa gomilom zaraznih popevki koje dobijaju praktično humoristički tretman i kičaste ali šarmantne klavijature. Alestorm u nekom momentu skoro da zvuče kao neki anarhopank bend iz drugog talasa (npr. Conflict) samo u suludo komercijalizovanoj verziji, što… ima šarma. Harmonika ovde svira iz sve snage i ko voli ovakvu muziku, uživaće a i nama ostalima neće škoditi da čujemo nekoliko pesama:

https://alestorm.bandcamp.com/album/seventh-rum-of-a-seventh-rum

Fallen Sanctuary su Austrijanci i njihov power metal je svakako preslađen i premelodičan za mene, ali opet, ja volim naglašen cheese kada se svira dovoljno brzo pa me njihov debi album Terranova svakako nije odbio prvom i naslovnom pesmom. E,sad, album ima preko sat vremena i samo još neke pesme su jednako brze i u njima mogu da se pretvaram da slušam speed metal verziju Abbe. Ostalo je za moj ukus previše melodično i popi ali vi svakako procenite sami:

The Hellacopters imaju EP sa obradama, Through the Eyes of… i kako on počinje sa Bitlsima, provoza se i kroz GBH a završava se sa The Brogues, nemam mnogo opcija nego da ga preporučim iz sve snage. The Hellacopters su bend koji ne bez razloga svi, i pankeri i metalci i rokeri vole već decenijama i ovo je ugodno podsećanje na njihov kvalitet:

https://thehellacopters.bandcamp.com/album/through-the-eyes-of

OPET Freddy Krumins, kažete vi. Pa, opet, jebem mu mater. Čovek je snimio MNOGO muzike u životu i sve što sam čuo je uglavnom u rasponu od dobrog do odličnog. MetalMania Vol. 1 je kompilacija njegovih kolaboracija sa raznim bendovima i umetnicima – Clawhammer, Gore Planet, Ernie Petrangelo itd. itd. itd. – i zabavno je čuti Fredija u različitim kontekstima. Nisu ovo neke brutalne produkcije ali Fredijev vokal je uvek zadovoljstvo čuti a i metal je u svakoj pesmi pošteno iskovan i reprezentovan. Valjano:

https://freddykrumins.bandcamp.com/album/metalmania-vol-1

Classless Act iz Los Anđelesa vrlo dobro znaju šta hoće pa im na prvoj pesmi nonšalanto gostuje sam Vince Neil. Debi album benda osnovanog pre četiri godine, Welcome To The Show je baš onakav sunset-strip-metal paket kakav povremeno poželite da čujete a da ne morate da tražite svoje stare LA Guns, Guns n’ Roses, Skid Row i Motley Crue albume. Sve je ovde izvrsno, od pesama, preko kvaliteta izvedbe, pevanja i produkcije do onog za imitiranje teškog mangupskog šmeka koji vezujemo za holivudsku glam metal scenu. Classless Act su jako dobro zaokruženi u estetskom smislu i ovaj album je praznik za svakog propisnog sweet metalca koji naprosto voli da se za vikend jebeno lepo našminka, namesti mini val i upusti se u avanturu:

https://classlessact.bandcamp.com/album/welcome-to-the-show

Rebel Priest iz Vankuvera gađaju otprilike istu epohu ali njihova muzika je prljavija kombinacija sleaze metal hukova i uličnijeg, žešćeg, manje našminkanog metala. EP Lessons in Love, dakle, emanira old school sleaze vajb ali, bogami, i krlja i poziva slušaoca na nestašne, neodgovorne noćne eskapade u kojima će pokupiti neku veneričnu bolest ali i izbečiti se najstrašnije od kokaina presečenog ko zna čime. No, kad su pesme OVAKO dobre, to su male žrtve. Mislim, slušajte Coat Check Girl, pa to je čisto pank ez fak jebanje:

https://rebelpriest.bandcamp.com/album/lesson-in-love

Uvek je lepo videti bend osnovan 1980. godine kako izbacuje novi album kao da to nije big dil. Black Rose iz Severnog Jorkšira su svoj četvrti album nazvali WTF što deluje kao malo „tryhard“ način da se povežu sa klincima današnjice, ali muzika je odbra. Ovo je, naravno, kolekcija pesama u NWOBHM stilu sa kvalitetnim rifovima, dobrim tempom, upečatljivim pevanjem. Aranžmani su moderniji i prepoznaju postojanje svih tih kasnijih žanrova, thrasha, metalcorea itd. tako da ovo nikako nije album namenjen samo nama matorcima, naprotiv. Black Rose su ubedljivi i ovo je vrlo pristojan spoj old school senzibiliteta i moderne izvođačke i produkcijske filozofije. Produkciju najviše mogu i da zamerim jer je mestimično prepumpana i nedinamična ali ajde, ja sam nastran. Pure Steel Records ovde imaju još jedan siguran hit, kako i valja da bude:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/wtf

Witchslayer iz Čikaga pomalo i neskromno za sebe kažu da postavu čine četiri najbolja metal muzičara iz vetrovitog grada, no, hajde, i ovaj bend je osnovan još 1980. godine, snimio jedan demo tri godine kasnije i onda tek sada snimio debi album, isto nazvan Witchslayer. Makar može da se priča o ozbljnom akumuliranom iskustvu. Neiznenađujuće, muzika je prijatni „retro“ metal ali od one više andergraund sorte. Witchslayer nisu hair metal bend niti tek ritam i bluz bend sa glasnijim pojačalima, u njihovoj muzici ima fine okultne komponente i jedanaest pesama na ovom albumu se odlično voze u bržoj traci, sa uglavnom poletnim tempom (i strateškim usporavanjima), lepom, dinamičnom produkcijom i gomilom zlih rifova. Meni je to apsolutno dovoljno da sa zadovoljstvom hedbengujem uz muziku što zvuči autentično i iskreno:

https://witchslayer.bandcamp.com/album/witchslayer-2

Album nedelje je ponovo iz psihodelične stoner orbite. I koliko su dobri Španci Cachemira na svom drugom albumu! Ambos Mundos izdaje Heavy Psych Sounds Records i znate da tu nema greške. U bluzu i hard roku utemeljeni psihodelični stoner ovde vrhunski profitira od poletnog tempa, sjajnih klavijatura i odličnog pevanja basistkinje Claudie González. I dok je prvi album od pre pet godina bio vrlo dobar, Ambos Mundos je naprosto niska hitova, sa sjajnim gruvom, izuzetnim radom ritam sekcije i gitare i prefinjenim doprinosima broijnih gostiju. Ovaj izdavač ove godine samo niže albume koji se moraju imati i Cachemira bez mnogo diskusije sebe upisuju u sam vrh tabele:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cachemira-ambos-mundos