Kowloon Walled City je kineski borilački direct-to-streaming film urađen pred kraj prošle godine a koji je među ljubiteljima kung-fu akcije i na zapadu izazvao dosta pažnje na ime svog glavnog glumca. U ovom filmu, naime, glavnu ulogu igra Xing Yu, čovek impresivne fizičke pojave i izvanredne borilačke ekspertize, sa popriličnom količinom dobrih akcionih filmova u svojoj biografiji. Iako je ovaj film toliko ispod radara „normalne“ publike da za sada nema čak ni stranicu na IMDb-u, vredi istaći da je Xing Yu ovde ne samo odigrao glavnu ulogu već i osmislio akcionu koreografiju, a što je rezultiralo nekim od najboljih borilačkih scena koje sam video poslednjih meseci.

Sam utvrđeni grad u Kovlunu je jedan važan istorijski pojam u kineskoj povesti. Kao kineska, neregulisana i utvrđena enklava usred Hong Konga kojim su vladali predstavnici britanske imperije, Kovlun je za Kineze neka vrsta simbola dugog i tvrdoglavog otpora okupatoru, neka vrsta „stvarnog“ Asteriksa i prkosnog sela okruženog neprijateljskim armijama, a koje nikada nije dalo na sebe. Kovlun je prvo bio vojno utvrđenje a zatim samostalno naselje usred britanske teritorije koju je kineska država predala pred kraj devetnaestog veka. Nakon što je Japan napao i okupirao Hong Kong tokom Drugog svetskog rata, veliki deo kineske populacije se iz grada povukao u tvrđavu, pridruživši se već postojećim stanovnicima grada. Procene su da je do 1990. godine na prostoru od svega 2,6  hektara živelo oko pedeset hiljada duša, ali se tačan broj verovatno nikada neće znati s obzirom da su skoro stotinu godina ovim gradićem-utvrđenjem vladale trijade, uživajući u odsustvu ikakve prave administracije i okrećući lepe pare na ime kocke, prostitucije i narkotika.

Nakon što je Kina preuzela kontrolu nad Hong Kongom, krenulo je raseljavanje i grad je srušen između 1993. i 1994. godine, a na njegovom se mestu danas nalazi neka vrsta spomen-parka. No, Kovlun je dugo bio inspiracija za razne priče u raznim medijima, pa je, recimo, Jackie Chan svoj Crime Story smestio u ovaj grad, William Gibson ga je obilato koristio u svojoj trilogiji o Mostu, manga Crying Freeman mu daje značajnu ulogu, a pored pomenutog Jackiea Chana, filmove o i u ovom gradu radili su i Lam Ngai Kai (pominjan ovde na ime svog kultnog splatter akcijaša Riki-Oh: The Story of Ricky), Johnny Mak, braća Pang, a i Van Dammeov Bloodsport je za mesto odvijanja svog turnira odabrao baš Kovlun.

Ovogodišnji film režirao je čovek po imenu Channel Choi, o kome ne znam apsolutno ništa sem da mu ostali filmovi imaju primamljive naslove (Tiger Killer? Khepri Cockroach Tide? Kako ne poželeti da se to gleda?), ali i da je u pitanju očigledno kompetentan režiser koji se vrlo dobro snalazi u mešavini komedije, drame i akcije. Svakako, za ovo poslednje zadužen je sam Xing Yu, ali Choi ima pred sobom scenario koji jedva da se trudi da održi narativnu koherenciju i od njega pravi probavljiv i, što se tiče komedije i akcije, zabavan film.

Naravno, imamo posla sa niskobudžetnom, direct to streaming produkcijom koju potpisuje masa firmi za koje niste čuli, ali ovo je film čija je primarna ambicija da istakne vrhunsku eleganciju i energiju borilačkih koreografija a zatim i da pošalje jednu toplu, jelte, ljudsku poruku o snazi solidarnosti, kapacitetu ljudi da se menjaju i postaju bolji, kao i o tome da su Britanci jebeni rasisti koje je trebalo jebati i ubijati dok su još bili tu.

Nije neko iznenađenje da se azijski filmovi i u 2021. godini po automatizmu oslanjaju na trop o kolonijalnim tlačenjima i zapadnjacima koji su prevrtljivi, podmukli, bez respekta za lokalnu kulturu i zainteresovani samo da eksploatišu pošten svet. Ovo je nešto što se provlači kroz kinematografiju istočne Azije decenijama, pa ćete slične stvari videti i kod Tajlanđana (Prachya Pinkaew u prvom Ong Bak, recimo), i kod Japanaca (na pamet mi padaju i Kurosawa, i Yoshihiro Nishimura i mnogo drugih autora između) i, eto, kod Kineza. U ovom konkretnom slučaju, tenzija između još uvek prisutnih okupacionih vlasti britanske imperije i domicilnog stanovništva prikazana je kroz odnos građana sa policijom koju, naravno, predvodi jedan prefrigan i pokvaren bijeli đavo.

No, priča se najvećim delom fokusira na sam utvrđeni grad i njegove stanovnike koji, tu negde, pred kraj osamdesetih ili početkom devedesetih godina, sede jedni drugima na glavama i žive u stanju stalnih nestašica svega ali i mafijaških pravila koja zamenjuju pisane zakone na teritoriji izdeljenoj između bandi. Glavnu žensku ulogu igra vrlo simpatična Yu Lang čiji se lik, Jiahui, školovao na zapadu, ali, umesto da tamo pronađe svoju sreću i započne nekakvu uspešnu karijeru, Jiahui se vraća u Kovlun i uspeva da se nametne kao predvodnik neformalne (ali tehnički jedine) vlasti u svom, južnom distriktu. Jiahui veruje u to da život pod mafijaškim pravilima i privređivanje isključivo od kriminalnih aktivnosti nije život koji većina stanovnika želi i film spretno pokazuje „normalne“ ljude koji žive pod nenormalnim režimom, navikli da se snalaze, ali i željni slobode, pravde, pa i dostojanstva.

Okolnosti se tako skockaju da Jiahui u autobusu naleti na momka iz provincije po imenu Aneng, a koji upravo u tom momentu beži od britanske policije. Jiahui mu pomogne oko alibija i podmiti policiju viskijem koji je donela iz preka, a Aneng joj uzvrati uslugu nekoliko minuta kasnije kada sa asfaltom poravna ekipu uličnih mangaša što su se drznuli da smaraju devojku.

Ubrzo saznajemo da ovo nisu bili baš obični lokalni đilkoši i da je sve bio deo strateškog napada od strane vođe istočnog distrikta. Film nam prikazuje da u južnom distriktu cveta kocka, u zapadnom prostitucija, a u istočnom (Chasing Dragon, kako se primereno zove), heroin i do kraja priče postaje jasno da su i kocka i prostitucija manja zla od heroina, makar u očima autora filma. Britanske vlasti, nagađate, sarađuju baš sa ovima što prave p-do, i banda iz ovog distrikta bez mnogo zazora upada na tuđe teritorije i napada tamošnje stanovništvo.

No, Jiahuin optimizam i Anengove pesnice brzo menjaju ravnotežu i njima se pridružuju opasna (a posle shvatimo i u srcu zlatna) upraviteljka bordela i čitave svoje četvrti, Sestra Hong (igra je odlična Sun Zi Jun) te bivši policajac, a sada prevrtljivi polukriminalac Akun (Peter Lu), u naporu da postepeno odvoje stanovništvo Kovluna od kriminala, prekinu ekonomsku zavisnost ove teritorije od droge, kocke i prostitucije i inspirišu ljude za nešto bolje.

Ovo je zapravo vrlo simpatično uokvireno u ono malo minutaže koliko film uspeva da posveti ovoj velikoj temi i Yu Lang ubedljivo glumi mladu, srčanu devojku koja autentično inspiriše ne samo prost narod što počinje da se priseća koncepta dostojanstva, već i okorelije krimi-likove koji počinju da veruju da ima života i izvan svinjca za koji su sebe ubedili da im je dovoljan.

Ali naravno, film kraći od sat i po ima vrlo malo vremena za ove teme, jer treba tu uglaviti i simpatičnu romansu između dvoje glavnih likova, komično intoniranu kvaziromansu između dvoje sporednih likova, nekoliko scena koje nam pokazuju negativca, predvodnika istočnog distrikta, po imenu Hai Ye (igra ga harizmatični Yang Xiao Bo) za koga znamo da je „stvarno“ zao jer je ćelav, ima tetoviranu lobanju i mentalno zaostalog sina koga je ekstremno razmazio i sprema ga da nasledi njegovo carstvo itd. Svi ovi klišei kulminiraju u jednoj od prvih scena kada Hai Ye nezadovoljan izveštajem ubija jednog od svojih posilnih jednim udarcem vadičepa.

Svi ovi klišei naravno i blede pred onim kako je prikazan „pravi“ negativac, a koji je, rekosmo, Englez, ali pošto on ne ume da se bije (i, kukavički, kad dođe red na akciju pri kraju filma, vadi pištolj na goloruki narod*), Hai Ye služi kao finalni bos u poslednjem akcionom set pisu.

*dobro, ne SASVIM goloruki, u ovoj sceni je Aneng već ubio bar 6-7 ljudi mačem

Moram da priznam da sam, iako je Kowloon Walled City u principu zabavan, brz, britak film sa nekoliko vrlo lepih scena koje imaju i korektno napravljenu komiku i romansu, ipak bio i donekle razočaran činjenicom da je kulminacija akcije zapravo već na samom početku filma. Ne da su scene u finalu kada Aneng i simbolički i vrlo fizički poražava glavne negativce loše, daleko bilo, odlične su, ali mislim da se tu vidi da je budžet bio sitan i finale je zapravo relativno skromno sa malim body countom i srazmerno kratkom borbom između Anenga i Hai Yea. Makar u njemu Sestra Hong ima presudnu ulogu – uvek je dobro videti da akcioni filmovi žene ne koriste isključivo za uloge dama u nevolji (a što ovaj film, ne brinite, radi).

Xing Yu je, svakako jedan od najvećih aduta ovog filma. Pričamo o čoveku koji je autentični šaolinski monah, gde je trenirao od svoje dvanaeste godine i kasnije vodio i šaolinsku školu u Šenženu nekih osam godina. Yu je uglavnom epizodista, sa malim brojem glavnih uloga iza sebe ali je svejedno igrao pored nekih velikana hongkonške scene, kao što su Andy Lau, Tony Leung Ka-fai, Jackie Chan i, posebno, Donnie Yen, u čijih je mnogo filmova igrao, uključujući ulogu u Ip Man. Njegov lik je u ovom filmu onaj prigodni stereotip o neiskvarenoj, čistoj duši sa sela (Aneng dolazi sa severa Kine) koja dolazi u grad i ne dopušta da ga njegova prljavština ukalja, već, naprotiv, snagom vrline (i snagom… eh… mišića) inspiriše druge da se osvrnu oko sebe i prepoznaju u kakvom svinjcu žive.

Naravno, Aneng je i neverovatna borilačka mašina a Xing Yu uspeva da ne preglumljuje i da nam da sasvim plauzibilne transformacije od dobrice sa nežnim emocijama prema svojim prijateljima, do razarača koji se baca na čitave grupe protivnika i demolira ih izrazito snažnim, destruktuvnim tehnikama.

Sama koreografija je veoma dobra mada film, možda malo pogledujući ka zapadu, koristi više rezova nego što je standard za hongkonšku akciju. Neki od njih su čisto estetske prirode i kombinuju se sa radom kamere iz ruke. Film, srećom, nikada ne postaje holivudska muljavina i ovo snimanje iz ruke i brza montaža ne rezultiraju nejasnim i smandrljanim kadrovima. Neki od rezova su, jasno je, potrebni zarad kaskaderskih akrobacija, pa u više navrata imamo scene udarca kolenom u lice posle kojih ide rez na telo što pravi salto unatrag od siline ovog poteza. Mislim da će se većina članova porote složiti sa mnom da pričamo o opravdanom korišćenju makaza.

No, Xing Yu je ovde napravio i gomilu koreografije koja oduzima dah „čistim“, poštenim kaskaderskim radom od koga pucaju koske i ostaju bolni podlivi. Scene tečne, brze borbe gde završnice uglavnom dolaze posle 2-3 udarca snimljene su vroma efektno, i ovde rezovi i promene ugla kamere dolaze samo da se naglasi silina udarca – onako kako hongkonški režiseri tradicionalno rade. Samo par scena pri kraju filma u kojima Xing Yu ima urnebesne napade kolenom iz skoka su dovoljne da se po ko zna koji put namrgodim što prokleti Marvel nije uposlio nekog propisnog koreografa i režisera za akcione scene u svom Shang-Chiju. Naprosto, ovde se još jednom potvrđuje koliko je Hong Kong ispred Holivuda po pitanju akcije.

Pomenuta scena na početku filma je, pak, zaista hajlajt u akcionom smislu i zapravo, pošto je narativno potpuno odvojena od ostatka priče, slutim da je snimljena prvo i korišćena kao pič producentima za potrebe snimanja ostatka filma. Xing Yu je ovde URNEBESAN, a lokalitet – luksuzno javno kupatilo na severu Kine puno mafijaša – perfektno odabran. Kontrast sjajnog belog mermera i krvoločne, visceralne akcije je tim potentniji što koreografija u punoj meri koristi tvrdoću kamena kao element same te akcije i Xing Yu i ostali glumci u ovoj sceni pružaju gledaocu takav akcioni program – uključujući borbu u parteru sa polugama i rvanjem koje će BJJ aficionadosi umeti da cene – da je teško ne razočarati se malko što inače odlična završnica filma ne može da mu parira po volumenu i intenzitetu.

No, nadam se da je ovaj film ispao dovoljno jak u prodaji da dobijemo nešto slično u narednim godinama. Channel Choi je vrlo kompetentno odradio priču i akciju, kamera je ubedljiva, a scenografija uniformno odlična. Sa raspoloženim glumcima koji veoma dobro nose skromni scenario i odličnim saundtrakom, Kowloon Walled City je osamdesetak minuta pristojne zabave za ljubitelje borilačkih veština i film koji, da ponovim još jednom, podseća na reklo bi se sasvim nedostižnu poziciju hongkonške kinematografije kada je akcija u pitanju.