Jedna od stvari koje su me izuzetno odobrovoljile na početku gledanja ovosezonskog Netflixovog hita, Don’t Look Up bilo je ime Davida Sirote na špici u ulozi jednog od autora priče. Drugo je bilo kada je Jennifer Lawrence započela film odsutnim repovanjem stare srpske himne, Wu-Tang Clan Ain’t Nuthing ta Fuck Wit, izgravajući doktorandkinju koja sedi za skupom astronomskom opremom i posmatra eksplozije supernova daleko u svemiru. Treće je bilo kada sam posle petnaestak minuta sa olakšanjem shvatio da je Don’t Look Up prevashodno satirična komedija a ne nekakav ozbiljni i dramski ambiciozni pokušaj da se spoje stroga naučna fantastika i upozoravajući narativ o klimatskim promenama koje ceo svet ignoriše sve dok mu se ne sruče na glavu.

Hoću reći, Sirota je ozbiljan lik, sa ozbiljnim, dugačkim stažom rada u američkoj unutrašnjoj politici, pristojnim tragom dobro argumentovane kritike spram korporacija koje su, tvrdi on u svojoj knjizi Hostile Takeover, zapravo pravi kreatori te unutrašnje (i spoljnje) politike, te istorijom saradnje sa Bernijem Sandersom na njegovoj predsedničkoj kampanji iz poslednjeg izbornog ciklusa. Ako se on samoregrutovao da sarađuje na priči za satiričnu komediju o, jelte, kraju sveta koji stiže al jebiga, šta ćemo mu mi sad, onda će to, rezonovao sam ja, makar biti promišljena satira.

Ali i sasvim dovoljno frivolna za moje potrebe – Lawrenceova na kraju krajeva u ovom filmu posle svega nalazi dečka stonera koji ima tvič kanal gde strimuje igre ali je i tajno ozbiljan, promišljen vernik (“Roditelji su me podigli u evanđelistčkoj tradiciji. Mrzim ih zbog toga ali sam našao svoj način da se povežem sa bogom“), a Jonah Hill je šef kabineta prve Predsednice Sjedinjenih američkih država koja je istovremeno i njegova majka, a na svim pozicijama u administraciji su joj, reklo bi se, glavni donatori koji su se učipili za njenu kampanju. Meryl Streep je u karijeri pokupila masu oskara i igrala i ozbiljne političke figure, ali se ovde izuzetno zabavlja kao frivolna predsednica koju biste očekivali da zateknete u nekom kablovskom sitkomu radije nego u jednoj od najvećih a svakako najdiskutovanijih striming produkcija ove zime.

Slično tome, Leonardo DiCaprio je očigledno zadovoljan što je došao u fazu kada kredibilno može da igra sredovečne muškarce u krizi srednjih godina gde samo dobro odmerena kombinacija sredstava za smirenje, antidepresiva i cijalisa može da ga ujutro digne iz krveta a uveče, jelte, digne U krevetu, ako baš mora, i Leo se ovoj ulozi prepušta sa možda i prenaglašeno oblapornom strašću, glumatajući iz sve snage, sa grimasama, unezvernemim pogledima i psovanjem odvrnutim na jedanaest. Opet, to uglavnom funkcioniše jer, iako je Don’t Look Up FILM, pa možda i fim sa sasvim ozbiljnom tematskom podlogom, njegova realizacija je negde na pola puta između, zaista, kablovskog sitkoma i nekakvog uwebollowskog fristajlovanja gde se u blender ubacuje sve što je pod rukom, dok god održava brutalni tempo filma od skoro dva i po sata.

No, naravno, ovo nije pravio Uwe Boll a Netflix zapravo pokazuje pažljivu producentsku pažnju poklanjanu svojim originalnim produkcijama, pa je Adam McKay u ulozi drugog saradnika na priči, autora scenarija i potpisnika režije ovog filma bio svakako pravi izbor da idealno iskombinuje anarhičnu energiju SNL skečeva (pisanje za Saturday Night Live je McKayju ionako bio prvi ozbiljan posao u industriji) ali i zaokruživanjen proizvoda u formi koju firma što na američkim berzama vredi više od jedanaest milijardi dolara može da iznese pred publiku kao događaj sezone.

Dosta je elektronskog mastila proliveno u posledjih nekoliko nedelja na diskusije o tome je li Don’t Look Up metafora za klimatske promene kroz koje naša planeta trenutno prolazi i odnos čovečanstva prema njima, i koliko je film o kometi koja juri ka Zemlji i zakucaće se u nju za pola godine proizvodeći „događaj nivoa istrebljenja“ zapravo uspešno pohvatao sve nijanse tog odnosa i preneo ih u umetničku formu. Ali Don’t Look Up ne da nije metafora za klimatske promene, već se uopšte i ne bavi tom vrstom uzbunaškog diskursa i u pitanju je satira i kritika značajno nižeg nivoa, koja „extinction level“ narativ koristi prevashodno da se bavi fenomenima kao što su skraćenje „raspona pažnje“ kod današnjeg prosečnog korisnika interneta, te simulakrumima koji se protežu daleko izvan koncepta „lažnih vesti“ i zadiru u percepciju sveta na fundamentalnom nivou. Drugim rečima, iako je zaplet sa naučnicima koji otkrivaju da se zalutala kometa iz Ortovog oblaka pojavila niotkuda i zabiće se u Tihi okean za pola godine, te naporom kosmičkih agencija da lansiraju misiju koja će ovu kometu skrenuti sa puta dovoljno da promaši Majčicu Zemlju, zapravo dosta sličan kultnom televizijskom filmu Fire in the Sky iz 1978. godine i ponavlja nekoliko motiva vezanih za reakciju javne administracije na loše vesti, realizacija je urađena u sasvim drugačijem ključu i ima više veze sa Idiocracyjem Mikea Judgea, baveći se sličnim motivima konzumerizma i antiintelektualizma.

Naravno, u 2022. godini je pogotovo ova druga komponenta u fokusu filozofske pažnje sa pandemijom koja se pretvorila iz javnozdravstvene situacije u novu formu „kulturnog rata“ i Don’t Look Up u dobroj meri žanje stvari koje je Tramp posejao tokom svog mandata, dajući nam pri kraju filma nimalo prikrivenu vizuelnu referencu sa velikim javnim skupom koji organizuje sama Predsednica, gde je podržava masa običnog, časnog sveta sa crvenim kačketima na kojima piše „Don’t Look Up“ dok im se iznad glava, na noćnom nebu ocrtava već vidan trag komete za koju bar 23% anketiranih izjavljuje da misli da je izmišljena.

Don’t Look Up je zabavan pa i uspešan film jer kredibilno plasira ideju o tome da je kartezijanska temeljna sumnja kao osnov racionalnog procesa zaključivanja danas pretvorena u svoju karikaturu i zapravo služi kao regrutna alatka za armije aktivista što su motivisani propitivanjem svega što govore „autoriteti“ do mere da poriču stvari koje se mogu van svake sumnje iskustveno potvrditi. Ovo je, kao što znamo, zametak iz koga niču brojne konspiratološke populacije a koje su nabujale tokom postojeće pandemije, no ova vrsta prezira prema autoritetima u liku intelektualaca cenjenih od strane establišmenta ima dugačku istoriju. Ako ćemo se držati samo naučnofantastičnih dela koja su se bavila ovakvim fenomenima, svakako možemo posmatrati roman 1985 Anthonyja Burgessa (autora Paklene pomorandže) iz 1978. godine kao jasnu preteču koja satirično prikazuje (naravno lažno i manipulativno) zbližavanje između istorijski suprotstavljenih društvenih klasa bazirano urpavo na preziru prema intelektualizmu i autoritetima zasnovanim na akumulaciji znanja, a koje je u praksi eksplicitno realizovano nekoliko decenija kasnije sa usponom lidera poput Donalda Trumpa i Aleksandra Vučića. Možemo otići i još koju sezonu unatrag do romana Bogovi lično Isaka Asimova objavljenog 1972. godine koji u svom središtu upravo drži tu tenziju između nauke kao mehanizma da se akumulira znanje i kidnapovanog kartezijanskog rasuđivanja koje znanje smatra precenjenim i oslanja se na „zdrav razum“.

Don’t Look Up, naravno, osavremenjuje ove motive i na njegovoj meti su pre svega površnost diskursa generalno, koji je danas smešten ne samo u dvadesetčetvoročasovni ciklus „najnovijih vesti“ što se gomilaju jedna preko druge kao sediment bez ultimativnog značenja, čak i informacije, već i u medijume koji su podešeni da troše malo vremena i izazivaju jake reakcije kod konzumenata. McKayjeva efikasna i brza režija vrlo efektno prikazuje način širenja „diskursa“ kroz društvene mreže ali i način na koji se tradicionalni mediji prilagođuju ovoj vrsti propagacije sadržaja, sa talk show voditeljima koji bar pet puta nedeljno imaju goste što upozoravaju na kraj sveta, ali i sa državnom administracijom koja sve posmatra kroz prizmu rejtinga, dinamike izbornih ciklusa, poruka i slogana koji se mogu upotrebiti za mobilisanje biračkog tela. Kometa koja hita ka Zemlji je u ovom kontekstu tek još jedan od elemenata simulakruma javne komunikacije gde se mora nadmetati sa kontroverzama oko kandidata za vrhovni sud koji je snimao meku pornografiju i sa javnim raskidom pa pomirenjem poznate pevačice i njenog dečka, didžeja.

Naravno, kako je Sirota koautor priče, parabola koju Don’t Look up kreira na kraju kao fatalni fokus leži pre svega u domenu pohlepe amplifikovane kroz korporacijsku politku fetišizovanog rasta, maskiranog u odgovornost i brigu za budućnost ljudskog društva. Da se kometa sa potencijalom da ubije čitavu planetu od jednog momenta u filmu tretira ne kao pretnja već kao prilika deluje kao koncept koji je nemoguće prodati u filmu što pretenduje da ima makar tangencijalne veze sa realističnošću ali McKay ovo prodaje bez greške praveći sasvim jasne paralele sa današnjim techbro-bilionnaire diskursom, kreirajući sasvim majkdžadžovsku kritiku i karikaturu savremenih tehnoloških lidera poput Zuckerberga ili Muska.

Zapravo, tehonološki milijarder koga odlično igra Britanac Mark Rylance je i onaj element filma koji podseća da je ovo producirao Netflix. Film i inače ima osetno „televizijski“ senzibilitet u svojim sitkom elementima a to da je Rylanceov lik prikazan kao karikatura aspergerovca koji se klanja na oltaru algoritama i, čak i kad njegov plan krene da puca po šavovima veli da su ga inženjeri uveravali da ima dovoljno redundansi u tom planu, očigledno pokazujući da nema blagog pojma o tome KAKO zapravo sva ta tehnologija koju je pokupovao zaista funkcioniše, to je momenat u kom film kao da prikazuje i malo neprikrivene zlobe.

No, Don’t Look Up se svakako do svog finala doveze uz dovoljnu količinu autentičnog patosa koja će ispeglati bilo kakve strahove o tome je li film dovoljno „politički korektan“*. Ovo, na kraju, uspeva da bude i priča o likovima koji, bez obzira na sav apsurdni simulakrum što ih okružuje i groteskno izopačene prikaze političkih i tehnoloških lidera, na posletku imaju dovoljno duše da kreiraju sopstveni simulakrum u kome se na jedan ne-religiozan, ali duhovan način proslavi sav besmisao ali i lepota života. Sasvim dovoljno.

*nije jer se reč „nigga“ čuje u jednom od stihova i vidi u titlovima koji ih prate