Ima ove nedelje lepih stvari, a krećemo, kao i obično, iz najcrnjeg dela spektra, onog u kome se klanjaju nečastivom. Mada, da budemo iskreni, ove nedelje imamo bendove koji blek metal uzimaju tek kao polazište sa kog smišljaju neke nove marifetluke, a nečastivi im, deluje, nije visoko na listi prioriteta.
Uzmimo recimo australijsku momčad Cancer. Mlad je ovo bend, postoji tek oko dve godine (što verovatno i objašnjava da nisu imali pojma, uprkos internetu koji im stoji razastrt pod nosom, da je već postojao prilično poznat britanski death metal bend Cancer), ali njihova intepretacija blek metalskih tropa, na ovom, prvom albumu koji su snimili je uzbudljiva i, ako se apstrahuje koliko je hermetična i zvučno ogavna – zapravo veoma privlačna. Cancer na albumu Into the Heartless Silence donose za mene vrlo osvežavajuću smešu tog nekog emotivnijeg, depresivnog blek metala i onog nekog malo klasičnijeg blek metala ogrezlog u zlu i agresiji. Hoću da kažem, izdavač ovo opisuje kao „post depressive black metal“ i znam da to sad zvuči kao šegačenje, ali činjenica je da ovo nije standardni depra fazon, već da je kvalitetno promešan sa tim nekim sirovijim blek metal potezima, a u sve se meša i mala ali esencijalna količina (post)pankerskog senzibiliteta za finalni produkt koji godi ušima i duši. Miks je malkice mutan, što je šteta pogotovo zbog nekih ambicioznijih harmonskih momenata koje pevač izvodi, ali to sa druge strane doprinosi toj depresivnoj atmosferi koju bend očigledno traži. Mastering je ipak prekomprimovao snimak, ali sve to ne kvari stvar u nekoj nepodnošljivoj meri. Lepa ploča:
https://throatsproductions.bandcamp.com/album/into-the-heartless-silence
Kad smo već kod mutnijih mikseva koji ne uspevaju da supstancijalno pokvare uživanje u muzici, dvojac iz Osla Kvalvaag (pitam se da li im je ime nastalo pod uticajem Dark Souls???) izbacio je svoj treći album i ovo je nekih 40 minuta vrlo dostojnog predstavljanja norveške scene. Seid, kako se ploča zove, je, u skladu sa reputacijom benda i dalje „simfonijski blek metal“, ali, takođe u skladu sa reputacijom benda, ova pompezna etiketa znači samo da se izvan granica „normalne“ blek metal svirke ide sa smislom, kada to ima umetničko opravdanje i u sklopu kompozicija koje imaju jasnu pripovednu logiku a nisu nastajale kao stilske vežbe iz upošljavanja svih članova simfonijskog orkestra.
Da bude jasno, nema ovde stvarno simfonijskog orkestra, Kvalvaag uglavnom koriste prilično svedene sintisajzerske aranžmane da prodube svoje kompozicije tako da je u osnovi i dalje zdrav, mišićav i ubedljiv blek metal koji sasvim lepo podnosi mahnito udaranje po dirkama i te neke sinti gudače i folkerska pevanja. Ponovo, miks je dosta taman i komprimovan i kod nekog drugog benda bi bila grehota da se sva ta simfonijska širina zatrpava kanonadom bubnjeva, ali Kvalvaag su, čini mi se, postigli sasvim zdrav balans i isporučuju ekonomičnu ploču koja ne osvaja nekim neočekivanim vrhuncima u domenu rifova ili tema (mada ima zabavnih solaža na gitari), ali se pošteno drži sve vreme i uspešno čoveku prenosi atmosferu i narativ zbog kojih je nastala:
https://dusktone.bandcamp.com/album/seid
U novostima iz zajednice jednočlanih blek metal bendova, stigao je i prvi album praškog projekta Infernal Cult. Dobro, nije baš „stigao“, ovo će tek od Septembra biti dostupno za kupovinu i daunloud, ali se momak potrudio da album makar ispromoviše preko našeg omiljenog blek metal kanala na JuTjubu, pa je legitimno da kažemo da je ovo prijatna i slušljiva ploča one-man-black-metala koja nikako ne izlazi izvan uobičajenih ograničenja koja prate ovakvu postavku – dakle, manjak editovanja, višak self-indulgencije, polupodrumska produkcija – ali uspeva da se izvuče na prsoneliti i jednu uverenost sa kojom se plasira. Martjern je čovek koji ne pokušava da probije granice žanra i donese nešto novo u blek metal sferu, ali koji se vrlo dobro, prirodno snalazi unutar njegovih stilističkih granica i daje ploču koja vrlo lepo teče i uljuljkuje slušaoca u taj neki osećaj familijarnosti i sigurnosti. Plus, to vrištanje! Prijatna kombinacija sirovosti i šugejz emocije:
https://www.youtube.com/watch?v=N0guS0-WW_Y
E, dobro posle svih tih proširenja žanra, post-ovoga i depresiv-onoga, red je da se dotaknemo i nečeg sasvim staroškolskog. Švedski trojac Onda Makter (u prevodu „Zle sile“) je izbacio svoj debi album i to je jedno raskalašno slavlje gitara koje prže iz sve snage, brutalnih blastbitova i životinjskog pevanja. Nije ovo old school u toj meri da nema interesantnih harmonskih rešenja i razrađenih aranžmana, ali jeste muzika koja u prvom redu plasira bes i ide na najagresivniju moguću igru od prve pesme. Opet, već druga pesma kreće sa klavirskom temom pa ne želim da se misli da su Onda Makter nekakvi nesofisticirani divljaci, naprotiv, ovo je vrlo raznovrstan blek metal sa promišljenim aranžiranjem i ambicioznim pesmama, ali koji pritom nikada ne zaboravlja na tu buntovnu, ustaničku energiju koja ga je nekada davno porodila. Pa još pevanje na šveskom! Prijatno:
https://folkvangrrecords.bandcamp.com/album/mardro-mmars-va-rsta-ma-nsklighet
A iz srca Bavarske (dobro, iz Minhena) stiže nam i drugi album jednočlanog projekta Bonjour Tristesse i to je, da se odmah nastavimo na temu izlaska iz strogih okvira žanra, vrlo lepo odsvirana i producirana ploča savremenog, depresivnog ali žestokog (post) blek metala koja godi da se čuje a uz nju možete i da pišete neku tužnu poeziju. Nathanael, jedini član ovog benda je svakako svirepi hipster, mislim pogledajte mu bradu na fotki na Metal Archives, ali ume da spremi muziku koja hipsteraj iznosi na razinu izvrsnosti kombinujući te neke dirljive, prozračne melodije sa zaista intenzivnim prženjem. Na moju blagu frustraciju, posle ubitačnog otvaranja sa naslovnom Your Ultimate Urban Nightmare, ostatak albuma je generalno sporiji i zamišljeniji, više oslonjen na atmosferu, meditativne recitacije, prebiranja po klaviru i melanholične atmosfere nego na krljačinu ali dobro, nisam ja mera baš svih stvari i mislim da ovo vredi da se čuje. Naravno, sva ta angažovana poetika je na granici parodije, ali valjda smo do sada prevazišli čuđenje nad tim da je metal skoro uvek na granici parodije??
https://bonjourtristesselfr.bandcamp.com/album/your-ultimate-urban-nightmare
Da zaključimo ovaj post sa ultimativnim izvan-granica-žanra-ali-jebiga-ipak-odličnim albumom za ovu nedelju, jer je izašao novi, četvrti album sanfranciskanskih Deafheaven. Jeste Bay Area poznata po ekstremnom metalu, ali poznata je i po hipicima i umetnicima iz raznih weird podpravaca i Deafheaven na novoj ploči samo zaoštravaju svoj skoro shizofreni amalgam žanrova u kome se stvari koje ne bi trebalo da zajedno funkcionišu ipak nekako spajaju tako da tvore doslednu i primamljivu celinu. Deafheaven od sebe odbijaju blek metal etiketu, što je pošteno jer se oni po senzibilitetu svakako ne uklapaju čak i u najproširenije definicije blek metala u koje bismo ubrajali razne njujorške projekte koje često na ovim stranama pominjemo, ali Deafheaven, opet, bez ikakve sumnje uzimaju od blek metala ono što im treba, onda to mešaju sa vrlo indi senzibilitetom, pa preko svega nalepe debeo sloj postrokerskih gitarskih i klavirskih meditacija i rezultat je – Ordinary Corrupt Human Love.
Da se razumemo, ovo je često samo na korak od nepodnošljivog umiranja u emocijama i nežnosti – slušajte Night People koja bi bez problema mogla da bude na sledećem albumu Mountain Goats, recimo – ali Deafheaven ovaj korak uspevaju da ne naprave, držeći se sa prave strane ograde i uspelo mešajući postrokerski plink-plonk senzibilitet sa pržećim duplim kikdramovima, pevačem koji pored lepih melodija ume i da pošteno odere grlo blek metalskim režanjem i generalnom metalskom pompeznošću koja dobro paše uz sav taj indi-šugejz pristup. Nije ovo ploča za svakoga, pa ni za mene kada sam u nekakvim raspoloženjima, ali to ne znači da nije dobra i zanimljiva u toj svojoj apsurdnoj ambiciji da bude na ničijoj zemlji i peva tu svoju pesmu:
https://deafheavens.bandcamp.com/album/ordinary-corrupt-human-love
Ne i preterano originalna, Madvro se ne cimaju preterano oko nekakvih novotarija i mnogo su fokusiraniji na isporučivanje ubedljivog, u dobar gruv zaronjenog metal zvuka koji nosi sa sobom odjeke Sabata i Wizarda ali zvuči dovoljno moderno i ne bi se dao nazvati imitacijom. Možda će nekome smetati što su ovakve ploče čuli već hiljadu puta, ne branim, Madvro koriste uglavnom oprobane fore, efekte na vokalima ili gitarama koje su pre njih testirali mnogi velikani žanra, ali opet, kako im se muzika svakako zasniva na ukljuljkivanju slušaoca u gruv, onda ne smeta preterano što je sve to poznato, familijarno i, ako baš želite da budete neprijatni, blago generički. Meni to sve nije problem i prija mi što Smederevci kapiraju suštinu ove muzike – težinu i energiju isporučene uz veliku disciplinu – i zamerke mi se prevashodno odnose na pojedine elemente: pevanje Ivana Janjića* je moglo da bude izmiksovano malo avanturističkije, uz možda smeliju upotrebu efekata jer je ovako često u opasnosti da zazvuči nejako pored nadrkane muzike, a povremeno agresivan digitalni editing iako svirku čini urednijom, možda malo oduzima na gruvu. No, to su sitnice, ovo je vrlo prijatna ploča koju mogu da preporučim bez mnogo rezervi svakome ko bi da sluša nešto sporo i teško ali poletno i energično:
* I bubnjar je Janjić – ovo je neka Harvesterova rodbina?
https://madvro.bandcamp.com/releases
Za nešto još žešće, a i dalje teško end sporo end drogirano, tu je novi album benda Sandrider iz Sijetla. I sad, ovo je zanimljiva situacija jer ovo je em bend iz srca grandža, em se i identifikuje sa grandž zvukom (skoro trideset godina nakon što je taj zvuk bio, jelte, inovativan end revolucionaran) a da meni, koji nisam baš neki grandžer nikada bio, to zvuči ugodno i želim da ga preporučim.
Fakat je, naime, da sam kad je grandž u pitanju, uvek nekako inklinirao više pankerski inspirisanim bendovima poput Madhanija i Nirvane dok su me Prl Džemovi, Madrlovbonovi pa i Elisinčejnzovi inspirisani hard rokom, uglavnom ostavljali nešto hladnijim i samo podsećali da bih radije slušao njihove uzore (poput Cepelina ili Stepenvulfa, jelte) nego njih lično. E, sad, Saundgarden je tu bio zanimljiv izuzetak jer je bio očigledno u pitanju metal bend koji je sticajem okolnosti upao u grandž ekipu i uspevoa da isporučli najbolje od oba sveta.
Neću da tvrdim da su Sandrider „novi Saundgarden“ ili bili šta slično, već da ukažem da je ovo bend koji nije „stvarno“ stoner ali koji uspeva da iznese i stonersku gudriranost i težinu a da ima i punokrvnu urbanu neurotičnost kakvu su Nirvana ili Madhani umeli da ispucaju pravo u uvo pa ko živ ko mrtav. Mislim, slušajte kako album počinje: sporo i mučno i zajebano sa Hollow, a onda slušajte Industry koja je druga pesma i koju bi Kurt Kobejn iz najboljih dana odvrištao za sve pare i završio pucanjem iz sačmare u vazduh. Da li je ovo metal ili stoner rok je manje važno pitanje od pitanja da li ova teška, moćna muzika može da radi čoveka koji od teške i moćne muzike traži da ga radi i odgovor na ovo drugo pitanje je apsolutno potvrdan sa jakim, glasnim miksom koji pušta i da se čuje dosta interesantnih harmonija a Sandrider skoro da opravdavaju „the best band in the universe“ teglajn koji su sami sebi nalepili na bandcampu. Dakle, za slušanje i metal i nemetal publici, svako će na ovoj ploči, koja se, uzgred, zove vrlo metalski – Armada – naći nešto za sebe:
https://sandrider.bandcamp.com/album/armada
Apsolutni stonerski biser ove nedelje je, pak, debi album londonske postave Black Helium i, ako smem da kažem, znate ono kad vidite ime benda i ime albuma i pomislite „Jebemu, ovo MORA da bude dobro“ i onda to uistinu i bude dobro i vi se posle osećate kao carina – e pa ovo je bend koji se, ponoviću, zove Black Helium a debi album mu se zove Primitive Fuck i, oooh, baš je dobro.
Black Helium su u psihodeličnoj, isfaziranoj oblasti stoner roka sa zvukom koji, svakako, ima u sebi dovoljno Blek Sabata da bi se čovek osećao propisno metalski, ali je, da budemo pošteni, osnova njihove muzike ipak smeštena negde levlje, u smeru Blue Cheera, pa i Hawkwinda. Love the Drugs You Make me Feel Like I’m On je naslov druge pesme i gitara potopljena duboko u reverb koja nosi temu sasvim ubedljivo sugeriše da ne pričamo samo o vutrici i možda nekoj pečurkici nego da se tu lizala i kiselina. Nisu Black Helium, ipak, u punoj meri usmereni na Ozric Tentacles stranu i njihove pesme pre svega drži moćan gruv, distorzirana bas-gitara i fazčina koja kida ritam-gitaru i sva ta prljavština se odlično uklapa uz generalnu atmosferu bezobrazluka i drskosti koja ide uz činjenicu da je ovo debi album verovatno mladih ljudi. Opet, sve je to muzički sasvim dozrelo i ne hvata samo na stav i buku pa mogu da ga preporučim ozbiljnom slušaocu sa inklinacijama ka heavy zvuku i časnoj, DIY psihodeliji:
https://redemptionband.bandcamp.com/album/long-nights-journey-into-day
Odmah idemo u sasvim drugu stranu, pa ćemo balansa radi preporučiti jedan death metal album koji, iako ne mogu reći da spada u nekakve vanvremenske klasike, uspeva da me šarmira svojom doslednom ružnoćom. Drawn and Quartered su bend iz, gle čuda, opet Sijetla a koji pomalo vuče na njujoršku blurry školu ove muzike i hipnotičke radove prethodnika kakvi su Immolation i Incantation. Ovo ne treba čitati kao da D&C na bilo koji način imitiraju velike uzore, već kao ukazivanje da ne pričamo o nekakvom kompjuterski preciznom, matematički urednom death zvuku već o mnogo fluidnijoj muzici „glupih“ aranžmana kojoj kavernozna produkcija više pomaže nego što odmaže. Drawn and Quartered brutalnost ne shvataju kao svirepo komprimovan miks niti kao trku u tome ko će do kraja pesme da stigne brže i njihove pesme su mnogo više oslonjene na gruv i atmosferu a da ih opet, povremeno, nose zarazne melodije poput one u Horned Shadows Rise. Ume to veoma da prija, mada treba imati apetit za ovakvu muziku koja je definitivno usmerena na to da monotonošću čoveka hipnotiše i natera ga da, slušajući, istražuje nedosežnu nutrinu sopstvene duše. Meni se to dopada pa se nadam da će i vama:
https://krucyator.bandcamp.com/album/the-one-who-lurks
I onda odmah idemo u drugu drugu stranu da bismo se osladili debi albumom švedskih grajndera Axis of Despair pod nazivom Contempt for Man. Ovaj bend je do sada izbacio samo dva EP-ja, ali švedska u grindcore sferi pored pokojnih Nasum i fenomenalnih Gadget ne mora nikome bogznašta da dokazuje. Axis of Despair tek nemaju šta da dokazuju jer u njima bubnjeve svira Anders Jakobson koji je svirao u Nasumu i, sasvim očekivano, njihov debi je ubedljiv, moćan, brutalan i eksplozivan grindcore koji ima i gruv i filing i brzinu i oštrinu i sve što treba. Mislim, takoreći mi se ne da da objašnjavam: dvadeset pesama, brutalna švedska produkcija, moćne tviči pesme, superiorni blastbitovi, artikulisana agresija, poslastica za svakoga kome se dopadaju Rotten Sound ili koji nikada nisu prežalili Nasum. Udrite:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/escape
Evo dalje još nečeg što kida a nije normalno, ili tako nešto i takođe dolazi iz Pariza. Jebeš mi sve ako kapiram šta je ovim Francuzima, ali Dibučica tamo UŽIVA ako se navukla na metal.
Elem, Atavisma je bend iz Pariza koji kombinuje mrtvački, mračni funeral doom zvuk sa haotičnom death metal agresijom i to im jako lepo stoji. Ponovo, ovo nije death metal neke disciplinovane, matematičarske vrste, nego pećinska, užasna noćna mora u koju tonete kao u bazen crnog katrana i borite se za dah dok vam se crvenilo, jelte, navlači na oči. Ružne slike, ali slike kakve je metal odvajkada nastojao da evocira. Atavisma nisu dovoljno blurry da bih ih poredio sa australijskim bendovima koje svako malo pominjem na ovom topiku, mada ima i toga, pogotovo u domenu produkcije vokala koji su… pa, jedva čujni, ali su svakako dovoljno mračni i divljački primitivni da bi se pomenuli u istoj rečenici, a opet imaju i dovoljno doom štofa da se kroz sve provuče poneka zanimljiva gitarska tema. Ipak, albumom dominira užasna težina, opresivno distorzirane i nezamislivo niško naštimovane gitare i bubnjar koji kao da sa svakim udarcem odvaljuje po komadić vaše lobanje. Ako ste uvek žudeli za malo mračnijom verzijom Teitenblood, ovo je album vaših snova. Pa se još i zove The Chthonic Rituals, kako ništa ne bi ostalo nejasno:
https://atavisma.bandcamp.com/album/the-chthonic-rituals
I ponovo – drugi put u istom danu! – ću izvoleti da vašu pažnju svratim na jedan progressive/ power album jer mislim da je prilično faking dobar. Radi se o danskom sastavu Manticora (kako je svet mali, ja sam pre četvrt veka imao bend istog imena ali se, srećom, raspao posle 3-4 probe) i njihovom OSMOM albumu pod nazivom To Kill to Live to Kill. Za razliku od gore pominjanih Redemption, Danci su više naklonjeni thrasherskom zvuku pa je njihov power metal prilično agresivan i mada je sve to melodično i slatkasto na momente (pogotovo sa praktično tenor pevanjem i čestim horskim momentima), ovo je jaka i bučna ploča koja pravovernom metalcu ne može da ne navuče osmeh na lice. Naravno, treba da imate inklinaciju ka ovakvom zvuku, pogotovo produkciji koja je spakovana u daleko preglasan miks, ali Manticora znaju da napišu jako dobre pesme i da vas kroz njih izvozaju sa velikim autoritetom. Povremeno se sve to uspori skoro do neizdrža (kao u Growth, recimo), ali svaka pesma ima po neki lep zaokret koji obezbeđuje da ćete ostati angažovani do kraja ove podugačke ploče, a brže pesme su svakako veoma podatne. Probajte:
https://manticora.bandcamp.com/album/to-kill-to-live-to-kill
Završićemo za ovu nedelju sa još jednim albumom koji ima DALEKO preglasan miks, ali u njegovom slučaju to je samo jedno od brojnih oružja u apsolutnom ratu protiv vaših ušiju i koncepta uživanja u muzici bez trpljenja bola.
Naime tražio sam neki slam ili deathcore album da njime završim nedeljni pregled ali sve što sam čuo bilo mi je previše generički, pa sam morao da se za punktuaciju okrenem najstrašnijem od svih pravaca – mathcoreu. Dobra vest je da je drugi album škotskih Frontierer toliko ubitačan da njime bukvalno možete da rasterate turiste sa travnjaka ako su ga kojom nesrećom zaposeli, ali i da se ispod skoro neprobojne armiranobetonske fasade kriju prilično dobre pesme koje zavređuju ponovljena slušanja.
Hoću da kažem, ja volim buku ali generalno nisam naklonjen DRC-kao-žanr albumima na kojima je sva muzika spakovana u tvrdi zid od cigle pa se pogled prema mikrofonu i najjači udarac u bubanj čuju jednako glasno, ali kod Frontierer je ovo deo estetike i dobro ih služi. Naravno, ne znam dokle će dalje moći da idu u ovome, prvi album, Orange Mathematics je već bio urnebesno agresivan a Unloved je ovo izdigao skoro do apsurda i sve zvuči maltene kao da slušate Locust koji pokušava da postane Merzbow. Ako ikada snime treći album, Škoti će verovatno morati da prihvate da je digitalni kliping glavni instrument sa kojim prave to što prave, ali Unloved se još uvek drži sa prave strane zida, makar poslednjim atomima snage.
Kako god, uz ovako agresivan zvuk ogromno je zadovoljstvo čuti da su pesme zapravo jako dobre i da izvlače maksimum iz neprijateljske produkcije, sipajući stakato ritmove, nervozne gitare i vrišteće vokale koji će vas verovatno oterati u ludnicu ako posle dve pesme ne bacite slušalice na pod i pobegnete od ove ploče. A ovo mislim kao najveći kompliment. Unloved je jako teška ploča za slušanje ako ne volite muziku koja je intencionalno konfrontativna, ali Frontierer tačno znaju kako da sa takvim konceptom dobiju album koji je zapravo izuzetno zabavan i ne da da od njega odustanete. Kao Meshuggah koji su se napušili metamfetamina i džemuju uz piratski džangl radio, miksovani od strane majmunčeta koje sve reglere gura do vrha miksete, Frontierer isporučuju haos kakav ne pamtim još od najboljih dana Today is the Day. Neprocenjivo:
[…] kad već progujemo, pre dve godine sam se baš lepo izrazio o osmom albumu danskog progresivnog power metal sastava Manticora, To Kill to Live to Kill, a ekipa […]
[…] death metal i na novom albumu nude naši stari znanci, Drawn and Quartered. Ovaj bend iz Sijetla mi je prijao i na svom prethodnom albumu, a novi, Congregation Pestilence donosi još poštenog, udaračkog death metala iz Sijetla. Ovo je […]