Za spomenik nikada nije kasno…

Juče sam na jedan forum koji se bavi ilegalnom distribucijom kopirajtovanog materijala aploudovao 183 epizode stripa koje je nacrtao i napisao Carl Barks. 183 epizode možda zvuči kao mnogo, ali ovaj čovek je tokom skoro tri decenije rada za kompaniju Walta Disneyja uradio oko 500 epizoda stripa upisavši se pritom ne samo u listu najvažnijih autora u Diznijevoj ergeli, već i u listu najvažnijih pregalaca na polju stripa uopšte. Zašto? Kako? Sada ćemo videti.

Nemam nameru da ovde pišem nadugačko i naširoko o Barksovoj biografiji. To su, hvala Alahu, uradili kompetentniji, informisaniji i pedantniji ljudi od mene. Wikipedia sadrži izuzetno detaljno i čitko napisan entry o Barksu, pa svakoga ko želi podatke i činjenice uputio bih na sledeći link:

http://en.wikipedia.org/wiki/Carl_Barks

Ono što bih ja voleo da postignem ovim mojim kratkim pisanijem bi bilo da uverljivo predstavim magiju koju vezujem za Barksove stripove i podelim je sa nekim slučajnim čitaocem. Stvar je u tome što sam primetio da me za sve Barksove poštovaoce koje sam upoznao vezuje jedna ista stvar: strast. Barks nije autor oko koga se lome kritičarska koplja i oko koga postoji mnogo diskusije. Činjenica da je njegov rad prekriven istorijskom patinom (na kaju krajeva, čovek se penzionisao sredinom šezdesetih a umro pre sedam godina) svakako pomaže da ma kako se neko oštrio da mu presudi i postavi ga na svoje mesto, od toga nema previše vajde – sud istorije o Barksu je već izrečen i teško da će ga išta radikalno promeniti. Barks je jedan od ljudi koji su istoriju koju mi poznajemo stvarali, on nije bio samo njen puki učesnik.

Dakle, Barksovi poštovaoci o njemu pričaju isključivo sa strahopoštovanjem i mnogo nostalgične izmaglice u očima kada u sećanje prizovu njegove najbolje radove. Zatšo, pitaće sa pravom neki neupućen, a dobronameran prolaznik. Da li je u pitanju samo žal za mladošću, za vremenom kada su ovi sedi i oćelaveli ljudi bili mladi i tonuli u strip avanture jednog nevinijeg sveta? Da li je, dakle, Barksov ikonički status samo posledica ružičastog filtera kroz koji neizostavno posmatramo svoju mladost (čak i kada je ona (a to je srazmerno često) bila ispunjena čemerom i frustracijom)? Ovo je legitimno pitanje, kako za nekoga ko je Barksa čitao pedesetih, u naponu njegove kreativne snage, kao i za nekoga, poput mene, ko ga je čitao sedamdesetih i osamdesetih u beskonačnim reprintma njegovih najboljih radova.

I odgovor je odgovarajuće prost: ne. Barks je jedan od autentičnih genija strip-medijuma, čovek koji je neke od temelja onoga što danas podrazumevamo za neraskidiv deo ove umetničke grane udario svojeručno.

Jedna od stvari koje svedoče o tome koliko je Barks bio poseban u odnosu na kolege je i činjenica da su u odsustvu bilo kakvog znanja o njegovom identitetu, čitaoci po pravilu i bez greške prepoznavali radove jednog posebnog autora, i tog autora imenovali za najboljeg. Walt Disney je bio dosta autoritarna osoba kada je posao bio u pitanju i njegova kompanija je oduvek bila vrlo dosledna po pitanju identiteta svojih brendova. Jedan od brendova je bilo i samo Diznijevo ime, pa je na stripovima crtanim i pisanim od strane stotina pregalaca širom sveta uvek stajalo samo ono prepoznatljivo Walt Disney. Ovo pravilo, sa retkim izuzecima važi i danas. Diznijevi crtači i pisci su tu da proizvode magiju u anonimnosti.

Moja sećanja na stripove iz detinjstva su prepuna prijatnih reminiscencija na epizode Paje Patka (i njegove familije) koje su bile nepogrešivo lepše nacrtane od drugih i nepogrešivo dublje i bogatije napisane. U našem neznanju (u kome barem nismo bili usamljeni), moj brat i ja nazivali smo ove stripove ‘prvom klasom’. Razume se, u pitanju je bio Barks. Američki strip-čitaoci iz četrdesetih i pedesetih su za, njima takođe nepoznatog autora izmislili ime ‘the good duck artist’. Barks je postigao nemoguće: usred kompanijske dezidentifikacije i usred rada koji je trebalo da se svodi na prostu reprodukciju unutar zadatih granica, jedan čovek je izgradio svoj autorski identitet i bio prepoznat.

Treba imati na umu da je ovo bilo nakon zlatnog vremena stripova o Mikiju Mausu iz tridesetih godina, kada je Floyd Gottfredson (još jedno ime koje je uspelo da pobedi kompanijsku politiku anonimnosti) svojim neprevaziđenim radom definisao osnove Diznijevog ‘dugometražnog’ stripa. Miki je bio glavni brend firme, a Paja Patak (Donald Duck) još uvek samo neurotični comic-relief epizodista bez potrebe i nade da ikada dobije dubinu. Međutim, kada je rad na crtanom filmu ‘Donald Duck finds Pirate Gold’ otkazan, Scenario Boba Karpa je iskorišćen za pustolovni strip u kome su Carl Barks i Jack Hannah svojim crtačkim talentom oživeli prvu Pajinu dugometražnu avanturu u stripu. Junak velikog broja crtanih filmova i stalni epizodista u stripovima o Mikiju dobio je svoje mesto na centru bine.

Ovo je moglo da bude samo pet minuta slave za Paju (i sestriće mu, koji se takođe pojavljuju u ovoj epizodi), da Barks nije imao glavu prepunu mašte, ideja, likova i avantura koje je želeo da pretoči u priče. Čak i tako, Barks je napustio Diznijevu kompaniju da se bavi uzgajanjem pilića i samo ga je besparica naterala da ponovo ponudi svoje, pre svega crtačke usluge firmi. Kada je tadašnji urednik u ‘Western Publishing’ shvatio kolike su razmere Barksovog talenta u adaptaciji postojećih i pisanju novih scenarija, date su mu odrešene ruke u kreaciji (mini) univerzuma koji je u svom centru imao Paju Patka. Počev od 1943. godine, Barks je gotovo sasvim samostalno stvorio oko pet stotina različitih priča o patkama, podeljenih na kratke gegove od jedne strane, kratke humorističke ili socijalno-dramske radove od desetak strana i duže avanturističke priče od oko trideset strana. Činjenica da je Barks bio u stanju da učini svoje likove konzistentnim i uverljivim kroz tako širok spektar pristupa i tema je još jedno od svedočanstava njegovog talenta.

Likovi… Barks je napunio Patkovgrad (Ducksburg) galerijom živopisnih likova od kojih većina i danas ima najvažnja mesta u Diznijevom univerzumu: Najvažniji od njih je svakako Deda Baja (Uncle Scrooge McDuck), jedan od najkompleksnijih likova u čitavoj Diznijevoj istoriji, čije je uvođenje pomoglo da Barks odvede stripove o Paji Patku izvan granica urbane komedije/ drame i kreira pustolovine na mnogo širem platnu: od peščanih pustopoljina Bliskog Istoka i Australije, preko prašuma Afrike, Azije ili Južne Amerike pa do polarnog leda, okeanskog dna i dubina kosmosa. Pored njega, Pajini sestrići Raja, Gaja i Vlaja (Huey, Dewey i Louie), rođak Cakani Caja (Gladstone Gander), i drugi, dobili su dodatne dimenzije koje su im omogućile znatno zahtevnije dramske uloge u pričama koje je Barks razvijao.

Najviše je, naravno urađeno na samom Paji Patku. Barks je u ruke dobio lik koji je bio ne više od vreće histerije umotane u perje, primitivno osmišljen i sa jednodimenzionanom karakterizacijom. Dodajući mu nekoliko nijansi dubine, Barks je uspeo da očuva Pajin eksplozivni karakter ali da mu podari mnogo više humanosti nego što je iko to u startu zamišljao. Barksov Paja Patak je prototip urbanog gubitnika koji gubi bitku sa sistemom koji ne razume, porodicom koja ga implicitno osuđuje (i eksplicitno ismeva) zbog neuspeha i okruženjem koje reflektuje darvinističku borbu za opstanak u socijalnoj sferi na nemilosrdan način. Pajine zgode i nezgode u kojima je često za sopstvene propasti sam kriv su sažeti odjek grčke drame (povremeno komedije, povremeno tragedije) u kome se slučaj, entropija, ljudska pohlepa i ponekad altruizam sudaraju sa eksplozivnim rezultatima. Mnogo pre nego što će reč ‘neuroza’ postati deo svakodnevnog rečnika, Paja Patak je ispunio ulogu modernog Sizifa čiji kamen nikada neće biti preguran preko vrha brda, kome često ne preostaje ništa drugo do da vrišti na svet koji odbija da ga razume, ostajući pritom i sam nerazumljiv. Često korišćenje Pajinih sestrića kao komentatora događaja u formi sličnoj grčkom horu daje ovim kratkim Pajinim doživljajima dozu vanvremenosti i pored njihove očigledne ukorenjenosti u američki gradski život na donjoj granici srednje klase.

Uvođenje Baje Patka, kao što rekosmo, otvorilo je Barksu prostor za mnogo širi spektar tema. Lik Baje Patka često je kritikovan kao apologija agresivnog kapitalizma, nekritičke ljubavi prema materijalnim dobrima i pohlepe. Iako nema sumnje da se svi ovi motivi mogu pripisati Baji Patku, Barksovi kritičari su propustili da uvide u kojoj je meri Barks otišao u dubinu kreirajući ga.

Ključna osobina Baje Patka nije ni pohlepa ni žeđ za materijalnim bogatstvom, ključna osobina Baje Patka je strast. Kao jedan od najbogatijih, najuspešnijih poslovnih ljudi na svetu Baja Patak može da posluži kao savršena satira američkih biznis-mogula onog vremena sa svojim fetišističkim obožavanjem prvog novčića koji je ikada zaradio, svojim insistiranjem da se njegovo bogatstvo iskazuje skoro isključivo kešom (džinovski trezor sa brdima novčića i novčanica), a ne ukusom ili stilom, svojim kupanjem u novcu i svojim apsolutno hipertrofiranim tvrdičlukom. Barks, međutim izbegava ovako lako poentiranje i daje Baji Patku dubinu. Baja Patak je, pored sve svoje opsesivne sitničavosti i pojmovne kratkovidosti prototip osobe koja uspeh ceni više od bilo čega i veruje da on dolazi samo kroz posvećen, opsesivan, iscrpljujući rad. Ponekad je Baja Patak nemoralan, ponekad nepodnošljivo gramziv, ali uvek je sila koja ga pokreće plemenitog kova: strast. Ne strast za novcem ili pukim samopotvrđivanjem: strast za uspehom, za probijanjem granica, za građenjem novog sveta je u korenu Bajine energije i u njemu je Barks na genijalan način spojio čoveka prepunog objektivnih mana sa čovekom najčistije, nepatvorene vrline – vrline otkrivanja, osvajanja, građenja nečeg novog. Pored sve destrukcije koja ponekad prati Bajinu strast, on je jedna konstruktivna osoba čije materijalno bogatstvo dolazi samo kao nusprodukt uspeha: uprkos onome kako to na površini izgleda, Baja Patak novac ne voli zbog vrednosti koju taj novac može da kupi već zbog vrednosti koja je u taj novac radom uložena.

Uz to, Baja Patak je mnogo puta demonstrirao kompleksnost svog karaktera kroz neočekivane gestove velikodušnosti (na ivici žrtve), razoružanosti pred lepotom ili ljubavi prema ženi. Malo je koji lik iz istorije stripa bio izazovniji za čitaoca da bude pogrešno shvaćen i uprkos tome voljen.

Kao što već rekosmo, Baja Patak je ovom stripu doneo i mogućnost proširivanja pozornice pa je Barks paralelno sa kratkim humorističkim radovima proizvodio i duže pustolovne priče čiji je zamajac, po pravilu, bila Bajina potraga za novim bogatstvima, odbrana starih ili nadmetanje sa rivalima. Pored prefinjenog osećaja za psihologiju koji je već demonstrirao, Barks je u ovim epizodama pokazao i potpuno neočekivano poznavanje istorije, geografije i mitologije, kao i gotovo natprirodan dar sažimanja teških koncepata u svarljivu, pitku i čitku formu.

Nošeni Barksovom imaginacijom, članovi porodice Patak će putovati u egzotične i divlje krajeve, sretati se sa istorijskim spomenicima, mitovima, božanstvima, tražiti izgubljene gradove i legendarna blaga. Barks je svoju detinju fascinaciju kaubojima koje je sretao kao dečak pretočio u mnogo modernizovanih vestern-priča ali se jednako dobro snalazio pišući o staroj persijskoj civilizaciji, legendarnih sedam skrivenih gradova Cibole, Atlantidi, nordijskom panteonu ili filosofskom kamenu starih alhemičara koji je svaki metal pretvarao u zlato. Kompleksne, mitologijom i istorijom nabijene pustolovine Princa Valijanta i Korta Malezea kojim su Harold Foster i Hugo Pratt definisali vrhunce avanturističkog stripa imale su svoju funny-animal verziju u radovima Carla Barksa. Barksova ekonomičnost crteža koja mu je omogućavala da i pored siromaštva detalja diktiranog tadašnjom tehnikom štampe udahne svojim svetovima i likovima život i začudnost, na drugoj je strani bila dopunjena brijantnim spisateljskim darom koji je u srazmerno malo teksta smeštao složenu ekspoziciju, suptilnu psihologiju i prefinjeni humor po kojima pamtimo Barksove stripove.

Pored svega nabrojanog, ono što Barksa zaista izdiže sa nivoa izuzetno talentovanog zanatlije na nivo umetnika je dubina i snaga slika kojima je u različitim stripovima baratao. Ekološka, socijalna i psihološka dimenzija Barksovih metafora dopunjavana je na najplementiji način serijom moćnih, vanvremenih slika koje sa čitaocem i danas komunciraju na predjezičkom nivou, spajajući ga direktno sa prirodom, kosmosom, večnošću i bilo kojim drugim visokoparnim konceptom koji vam pada na pamet. Moć logosa simbolisana sveznajućim priručnikom mladih izviđača, primalna, predjezička komunikacija sa divljim životinjama posredstvom pištaljki, slike intimnosti Bajinog trezora, Pajinih malih automobila ili, još bolje minijaturnog letećeg tanjira ‘mikropačića’ iz svemira, senzualne žene-ribe ispod mora ili čudesni tehnološki entiteti koji svet u istoj meri ugrožavaju koliko ga čine veličanstvenim, Barks nam je sve ove slike nesebično davao pomažući nam da izgradimo biblioteku života i iskustava koje smo proživeli negde između sna i stvarnosti. Oni su danas za svakog Barksovog poštovaoca jači od stvarnosti i slađi od snova. Jedan skromni sin farmera koji nije dobro čuo, nikada nije putovao ni na jedno interesantno mesto i koji je malo znao da crta nije mogao da nam da dragoceniji poklon.