Da li se sećate one scene iz Kopoline ‘Apokalipse Sada’ u kojoj helikopteri zasipaju vijetnamsku džunglu bombama, pa dok se vatra diže i ispunjava čitavo platno, sve prati saundtrak distorziranih gitara, militantnih bubnjeva i grubog, muževnog vokala? Ne? Ni ja, pošto takvog saundtraka zapravo i nema. Ono što u ovoj sceni čujemo su The Doors i nevesela litanija Džima Morisona: «Ovo je kraj, predivni prijatelju, ovo je kraj, moj jedini prijatelju». Iako napisana pre više od jedne decenije, pesma ‘The End’ savršeno se uklapala u eru razočarenja sa kojim se Amerika suočavala povlačeći se iz rata za koji je malo ko razumeo zašto je započet i kako je izgubljen. Era dece cveća, slobodne ljubavi i psihodelije se neslavno završila.

Metal muzika, primetno odsutna čak i iz filmova koji se bave savremenim ratovanjem, je oduvek mnogo polagala na svoje bavljenje «mračnijom» stranom života. Čak i kad se ta mračnija strana svodila na blago mačoidne erotske pesme i pohvalu sopstvenih poroka. Rat se tu od početka provlačio kao zahvalna tema za obrađivanje uz tutnjavu bubnjeva, raspojasane gitare i ekspresivno pevanje. Međutim, u svojoj potrebi da sve intenzivno stilizuje i prenaglašava, metal je gotovo na samom svom nastanku skliznuo u vode koje su ga skoro potpuno diskvalifikovale iz bilo kakvog ozbiljnijeg tretmana ove pojave.

Praoci metala, izdanci hipi generacije, poput Hendriksa ili Steppenwolf, imali su naglašeno definisan stav o ratu, podgrevan sve gorim američkim uplitanjem u vijetnamski sukob. Hendriksovo izvođenje američke himne na Vudstok festivalu, rastrzano distorzijom i podražavanjem zvuka padajućih bombi i detonacija simbolizovalo je poziciju čitave tadašnje scene. Nekoliko godina kasnije, kada su hipici konačno obukli odela i odsekli kose, a neki novi čupavci počeli da koriste izraz ‘hevi metal’ da opišu svoje stvaralaštvo, rat je dobio sasvim drugačiji tretman. Ponegde bi se moglo govoriti i o ljubavi na prvi pogled.

Ipak, ne može se reći da tu donekle privlačnost nije bila obostrana. Na kraju krajeva, za mnoge je novi žanr muzike sa svojim distorzijama i militantnim ritmovima bio prihvatljiv simbol rata i razaranja. Radili su tu i instinkti. Nije slučajno što je mlađani Ozi Ozborn jednu malecnu parabolu o satanističkoj invaziji sveta prepevao u antiratnu himnu i nazvao je ‘War Pigs’. I nije slučajno što je umesto bilo kakve socijalne kritike ili analize u njoj zadržao hrišćansku ikonografiju, sa sve Satanom koji se smeje dok širi krila. Rat je za Ozija, kao i za svakog pravovernog besposličara onog vremena bilo nešto što se gleda na televiziji dok vam glava pada od jeftinog stonda. Otud i slike kojim ga je opisao.

Kako je metal rastao i razvijao se tako je i njegov odnos sa ratom kao fenomenom postajao kompleksniji. Međutim, ne bez ironije, može se primetiti da je evolucija tretmana rata u metalu išla gotovo tačno suprotnim tokom od evolucije tretmana rata u umetnosti i kulturi dvadesetog veka uopšte. Razlog što je Prvi svetski rat nazvan ratom koji će okončati sve ratove ležao je dobrim delom u razočarenju i osećaju prevarenosti koji je čitava generacija osećala po njegovom završetku. A samo nekoliko godina ranije evropski pesnici, slikari i intelektualna elita utrkivali su se u zakasnelom (i pomodnom) prisvajanju Ničeovih ideja o ratu kao zamajcu evolucije, veličanstvenoj katarzi koja će Evropu pogurati u novo zlatno doba. Razrovan evropski pejzaž, stotine hiljada otupelih vojnika koji se nikada nisu ponovo naučili na običan život i zastrašujuće patnje civilnog stanovništva oduzeli su romantici mnogo težine. Pesnici, slikari i intelektualci su se trgli.

Ali onda, kako je metal napredovao, rastao i razvijao se, a ratovi postajali sve više stvar marketinga, i obrada ove tematike je išla nekim svojim, čudnim tokom. Na kraju krajeva, osamdesete su motorima, koži i nitnama dodale mačeve, redenike i, u nekim slučajevima vatreno oružje. Skloni fantazijskim temama, metalci se nisu previše ustezali od toga da sebe nazivaju ratnicima i da pišu tekstove o stvarnim i izmišljenim ratovima. Treba biti fer: neki od tih tekstova su bili samo pijano saplitanje kroz post-tolkinovsku D&D izmaglicu, dok su neki pokušavali da rat kritikuju i osude kao otelotvorenje čovekovog zla i nagona za destrukcijom. Okreni-obrni i jedni i drugi su padali u zamku jeftine stilizacije, melodrame i beskrajne odanosti spektaklu nauštrb skoro svega ostalog.

‘Hej’, kažete vi ‘Slayer i Metallica su imali jake, iskrene antiratne tekstove! Ispoštuj ih! Brate!’. Da, onoliko koliko američki klinac koji nikada nije video rat osim putem brižljivo obrađenih TV reportaža može da bude jak. I iskren. Ne treba biti surovo ciničan pa prepoznati da su i underground bendovi osamdesetih rat uglavnom doživljavali kao nešto možda za nijansu dinamičnije od prosečne epizode Betmena, pa su ga i najoštrije kritički metal autori predstavljali kao stripovski jednostavan sukob starostavnih sila dobra i zla. Pop muzika, (uključujući metal) je često optuživana za plitkoću i banalnost a ovakvi primeri svakako ne pomažu da se te predrasude razveju. Na kraju krajeva i ‘najantiratnije’ pesme Motorheada, Iron Maiden, Slayera ili Metallice nepogrešivo pričaju o vojnicima, oružju, pogibiji na frontu itd., uniformno pothranjujući osamnaestovekovni romantični ideal rata u kome otmeni vojnici obučeni u lepe unforme svečano marširaju jedni prema drugima sa bajonetima na gotovs. To što je u međuvremenu rat postao otvorena sezona lova na civile, sa satelitskim nišanjenjem, krstarećim raketama i migracijama stanovništva koje su donele više patnji nego sam oružani sukob očigledno nije doprlo do ovog nivoa pop kulture.

Na kraju krajeva, Ni Lemi ili Džef Haneman nisu nosili simbole Vermahta da bi dali bilo kakav komentar, već jer su smatrali da izgledaju cool. Pošteno. I kada je black metal krenuo sa svojim usponom, uz koktel satanizma, paganizma i nacionalizma, nije čudo što su militarističke odevne navike postale pre pravilo nego izuzetak a reč ‘rat’ se odomaćila bar koliko i kožni mudobran sa nitnama. Danas svaki blek metalac koji drži do sebe izjavljuje da je u ratu. Ponekad je to samo metaforički rat protiv hrišćanstva koji se vodi uz pomoć lakih opijata, teških pijanstava i fantaziranog bludničenja, ali kada bendovi poput Mayhem ili Marduk svoju publiku na koncertima pitaju ‘da li volite rat?’ pa nastave da pričaju o legijama i bitkama, osećaj da smo se vratili u neku neobičnu varijantu početka dvadesetog veka je vrlo snažan. Ne mora to da se posmatra samo sa podsmehom, ako ništa drugo Mayhem makar demonstriraju poznavanje Ničeovog opusa (ili bar neke knjige njegovih citata) i konzistentni su u svojim stavovima ma kako neinformisani bili s obzirom da dolaze iz mirne Skandinavije. Ali recentno koriščenje Metallicine muzike u okviru američkih borbenih operacija u Iraku i neskriveno oduševljenje članova benda što se, eto, njihov doprinos ratu protiv terora desio tako neosetno lako, sve to čoveka malo tera da se zapita.

Ima jedna scena u ‘Apokalipsi sada’ koje se sasvim sigurno sećate, s obzirom da je među najmoćnijima koje je Holivud ikada izlegao. Mislim na onu kada američki helikopteri napadaju slabo branjeno selo i zasipaju seljake u slamnatim šeširima raketama i mecima, dok Vagnerov ‘Let Valkira’ tutnji iz zvučnika. Genijalnost ove scene je u savršenoj sublimaciji više tema. Vijetnamski rat je bio prvi u kome je komunikaciona i transportna tehnologija bila na tolikom nivou da ste konačno mogli da ratujete na drugom kraju planete a da odsustva provodite kod kuće, slušate svoju omiljenu muziku dok bombardujete neprijatelja i za vikend gledate američke starlete i komičare u varijete programima. Direktno proporcionalno ovom premeštanju rata dalje od kuće a kuće u zatišja rata bilo je nerazumevanje ne samo svog položaja i uloge u ratu nego i geografije, klime, kulture podneblja na kome se ratuje, mentaliteta i motivacije protivnika, pa i patnji civila koje su prouzrokovane. Amerika je ratovala u Vijetnamu, ali niko, pa ni vojnici, nije Vijetnam upoznao ni koliko prodavca na kiosku od koga svako jutro kupujete novine. Vijetnamski rat je bio prvi rat u kome je istina, tradicionalno prva žrtva bilo kog rata, bila ne toliko ubijena manipulacijom koliko neinformisanošću i nezainteresovanošću.

Otud komandir helikopterskog odreda smatra da je muzika romantičarskog kompozitora devetnaestog veka (za koga je Niče, nakon propasti prijateljstva prouzrokovanog između ostalog i Vagnerovim antisemitizmom, utrošio dosta napora da ga diskredituje kao muzičkog šarlatana) na neki način zamena za bilo kakvu dostojanstvenost koja bi u ratu kakvog nam istorija uvek opisuje morala da postoji. Onoliko koliko lik Roberta Duvala u ovom filmu ne razume Vijetnam i njegov narod, toliko je i Vagnerov ‘Prsten Nibelunga’ blizak stvarnoj germanskoj istoriji. Vrlo malo. I nije onda previše čudno što bend koji je napisao ‘One’ ili ‘Disposable heroes’ danas kezeći se baca koske kada čuje da američke trupe vrte ‘St. Anger’ pojačan do zaglušujućeg volumena u pokušajima da razmekšaju teroristička uporišta pre nego što na njih istresu rakete i bombe. Veza metala i rata uvek je delovala pomalo farsično, a otkada je rat postao ne mnogo više od udaljenog spektakla, uguranog između prenosa utakmica i reality TV-a, reklo bi se da ulazimo u sasvim novu definiciju incesta. Ostanimo pripravni jer zna se kakva deca dolaze iz ovakvih veza. Moglo bi da postane još zabavnije.

Mehmet Krljić