Nicholasu Windingu Refnu se može zameriti mnogo toga, ali ne i da je neprincipijelan. Her Private Hell, njegov povratak u celovečernji film posle deset godina rada na serijama za striming servise i kratkim filmovima je, da se razumemo, budalaština, ali veličanstvena budalaština čoveka koji je odlučan u tome da sva svoja interesovanja kao filmmejkera kondenzuje u sto deset minuta ultrastilizovane, halucinantne triler-drame koja ima premalo zapleta da bi nešto uspela da kaže i previše dijaloga da bi gledaocu dopustila da sam utvrdi šta je želela da kaže. Her Private Hell je verovatno Refnov najidealnije realizovan film iz njegove zrele faze u koju je ušao kada mu je Drive sa Ryanom Goslingom pre petnaest godina na trenutak obezbedio mejnstrim prepoznatljivost i ispostavlja se da to nije dobra stvar. A opet, morate malo i da cenite kako je danski režiser, videvši uspeh Drive, u tom momentu izgleda sebi u bradu prezirno promrljao „eto, vidite da može“ i brže-bolje se upustio u snimanje visoko estetizovanih filmova bez jasnog zapleta i sa napadno artističkim pretenzijama.

Spadam u onu manjinu kojoj je i Drive bio maniristički režirana akciona drama što je zavređivala dosta prevrtanja očima, ali ovo je možda i na ime Ryana Goslinga koji iz nekog razloga u 90% svojih uloga iz mene izmami negativnu somatsku reakciju, no, stoji da su naredni Refnovi filmovi listom delovali kao korekcija u odnosu na pozitivan prijem Drive, pravljeni kao prkosno artističke/ artificijelne niske slika i prizora, boja i kostima, decidno NE namenjene prostim masama koje je visceralna akcija Drive privukla ovom režiseru. Svakako mislim da je previše reći da Refn sada filmove namerno pravi da budu dosadni, sterilni, vizuelno drečavi kako bi kažnjavao publiku koja samo želi da sedne i malo navija, verujem da svaki njegov rad posle Drive predstavlja iskrenu ambiciju da se kreira umetničko delo sa dubokim ličnim značenjem za autora, ali i vrlo je očigledno da njega apsolutno ne zanima rad na „komercijalnom“ filmu koji bi govorio iole konvencionalnim jezikom i Her Private Hell je konfrontativan na sve one načine koji se navode u vicevima kada se parodiraju arthouse filmovi i njihovi autori.

U svakom slučaju, Refn je ovaj film napravio u sopstvenoj produkciji – posle, rekosmo, dekade režiranja i pisanja za televiziju/ striming i pravljenja kratkih filmova – napisao je za njega scenario (sa Estijem Giordanijem za koga moram da mislim da mu je uloga bila da Refnove nabacane skice za scene i dijaloge rasporedi nekakvim iole logičnim redosledom u konačnom skriptu) i, uprkos čitavoj armiji izvršnih producenata koju navodi odjavna špica, režirao ga, verujem, bez ičijeg uplitanja, kreirajući BAŠ ono što je u tom trenutku želeo da napravi. Her Private Hell je, bilo da vam se dopadne, bilo da vas dovede na rub samopovređivanja, 100% Refnova beba koja je dobila skoro desetominutni aplauz na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu gde je imala premijeru, ali je onda stupila u distribuciju i tamo se provela značajno manje glamurozno. Ipak, reći da je Refn autor koji izaziva podeljena mišljenja postaje sve teže i Her Private Hell se, avaj, u velikoj meri ovaploćuje kao, rekosmo već, budalaština, u kojoj ono što je dobro gotovo da i ne pamtite jer ga zasenjuje bes koji osećate što ste na ovako nešto potrošili gotovo dva sata svog života.

Her Private Hell se tematski i estetski može doživljavati i kao mešap dva prethodna Refnova filma, pseudo-jakuza akcijaša Only God Forgives i modnog trilera The Neon Demon, ali ono što je u njemu vidljivo od samog početka je koliko Refn ovde traži svoje koordinate u nekakvim starim filmovima, radovima klasičnih režisera, gigantima filmske umetnosti iz druge polovine dvadesetog veka. Uvodne scene, sa konturom hotela-oblakodera za koji se čini da zaista para nebo iskomponovane strogo geometrijski i ofarbane tamnim tonovima i neonskim akcentima su kao nekakav susret Scotta i Langa u Blade-Runner-u-Metropolisu halucinaciji, ali čim krenu scene sa glumcima – ali uglavnom glumicama – dijalozima i enterijerima, psihoseksualnim aluzijama i hororom možete otvoriti eksel dokument i beležiti na šta se sve ovde Refn poziva.

Možda iznenađujuće a možda i ne, jer Refn ovde barata sa nekakvim privatnim i ličnim asocijacijama i čini se da ga ne interesuje nekakva jasna komunikacija sa publikom, Her Private Hell nema vidnih sličnosti sa ili aluzija na debitantski film Normana J. Warrena istog imena iz 1968. godine a koji se smatra jednim od prvih sexploitation radova u britanskoj kinematografiji. Najveća sličnost, ako odaberete da to tako gledate, je u tome da se Warrenov film bavi mladom Italijankom koja dolazi u London da bude fotomodel ali je onda iskorišćavaju namazani muškarci i uvode u karijeru seks-modela, dok je Refnov film, pa, film u kome su glumicama i fotomodelima obećali da će glumiti u neo-noir trileru a završile su u estetizovanoj, erotizovanoj eksploataciji.

Hitchcock i De Palma su jasno vidljive koordinate između kojih se Refn kreće dobar deo filma, ali ne u inventivnom kadriranju ili onim fascinantnim, dugim, neprekinutim scenama sa pokretnom kamerom po kojima pamtimo rad jednog i drugog majstora, već pre po tome kako se orkestarski skor uklapa uz vizuelnu dimenziju pojedinačnih scena i čini praktično zvučnu scenografiju filma. Kompozitor Pino Donaggio je ovde istovremeno instant-prepoznatljiv po dramatičnom, evokativnom skoru kakve je radio za rane De Palmine filmove, ali i, čini se, instruiran da imitira Bernarda Herrmanna iz vremena kada je pisao muziku za Hitchockove radove poput Vertigo, North by Northwest i Psycho. Refn je za ovaj film napustio Cliffa Martineza svog stalnog saradnika iz poslednjih petnaestak godina, čiji su elektronski skorovi obeležili ovu njegovu zrelu fazu, i tražio nešto drugo. Na pamet mu je, veli, pao Donaggio za koga nije bio siguran ni da li je živ i kada su stupili u kontakt, dok je film bio montiran, Refn je već bio na pozicijama da Her Private Hell „treba da bude opera“.

Her Private Hell decidno NIJE opera jer niko u ovom filmu ne zapeva – barem nije u delovima u kojima sam bio budan – ali Donaggio mu daje evokativan, pažljivo urađen skor koji se veoma dobro uklapa uz njegovu visoku vizuelnu stilizaciju.

Michelangelo Antonioni je svakako sledeći režiser koji se mora pomenuti kao vidan uticaj na Refna kada je u pitanju Her Private Hell jer ovaj film sa njegovim stilom deli te statične kadrove i prostore koji ne deluju kao STVARNA mesta već pre kao umetničke instalacije koje simuliraju stvarna mesta. Naravno, snažne boje – uglavnom neonski tirkizna i ružičasta – i jaki kontrasti koje Refn ovde koristi govore da je ovo delom i Refnov omaž gialo filmovima, prevashodno Argentu i Fulciju, a psihoseksualne postavke odnosa među likovima, te nezanemarljivi rokenrol podtekst, pogotovo kada su u pitanju muški likovi, nepogrešivo prizivaju Davida Lyncha. Spisak se ovde ne završava, jer Her Private Hell je delom i film o snimanju filma a taj film koji se snima u filmu je naučnofantastična sapunjara što vizuelno aludira na Vadimovu Barbarellu i druge art deco/ atompunk radove iz šezdesetih. Konačno, ovaj film je delom i jakuza-akcijaš sa mnogo halucinantnog sadržaja kao izašlog iz radova Seijuna Suzukija iz njegove zrele faze.

Na pitanje koje se nesumnjivo vrzma po glavi svakome ko čita ove redove – kako se sve to, za ime sveta, uklapa jedno sa drugim – odgovor je dosta lak: ne uklapa se. Refnu nije bila ni ambicija da napravi koherentan narativ i za Her Private Hell se u najblagonaklonijem čitanju može reći da sledi logiku sna, slobodnih asocijacija i lokalizovanih dramskih konstrukta koji ne tvore nekakvu usaglašenu „priču“. Umesto toga, ovo je jedan „vajb“ film čija je STVARNA ambicija više bilo da se katalogizuju i ovekoveče Refnovi lični fetiši i interesovanja i tako mu treba i prići. Ovo decidno NIJE „neo-noir triler“, kako ga najčešće opisuju u nedostatku bolje klasifikacije, jer Her Private Hell niti obezbeđuje „thrill“ u bilo kom smislu, niti je dovoljno zaokružen u narativnom pogledu da bi se kvalifikovao za bilo kakav noir, pa čak i onaj dekonstruktivni u kome se narativna pravila krše i razaraju ali krše i razaraju metodično. Drugim rečima, ovo nisu Melville ili Truffaut u misiji snimanja modnog filma u kome maskirani muškarac sa rukavicama optočenim dijamantima rastrže žene nakon snošaja. A voleli biste, znamo.

Umesto toga, Her Private Hell je procesija scena i situacija u kojima likovi imaju artificijalno građene sukobe i tenzije, režiranih IRITIRAJUĆE sterilno, povezana nebuloznom kvazimitološkom pričom o „Leathermanu“, nekoj vrsti otelotvorenog principa muškosti sa svim erotičnim ali i destruktivnim elementima snage i dominantnosti koji žene privlače ali ih i uništavaju.

Osnovni konflikt u filmu je između Elle (Sophie Thatcher) i njene nekada drugarice (ljubavnice?) Dominique (Havana Rose Liu) a koja joj je sada – maćeha, jer se udala za Elleinog oca. Obe snimaju pomenuti naučnofantastični film po motivima stripa Candy Floss, a koji producira Ellein otac, a Dominiquein suprug, jedna uticajna, muževna figura po imenu Johnny Thunders. Kao što nagađate, ovaj lik, koga igra Dougray Scott, nema praktično nikakvih vidnih veza sa „pravim“ Johnnyjem Thundersom, pokojnim gitaristom legendarnog njujorškog proto-punk  benda New York Dolls i više je jedna linčovska pojava muža, oca i muškarca koji u sebi spaja intenzivno i umirujuće, privlačno i preteće.

Postoji tu izvesna tenzija u odnosu između Elle i Dominique – Elle tvrdi da Dominique čitavog života pokušava da bude ona – a u kojoj postoje i senke incestuoznog, pogotovo sa tim dominantnim ocem koji svojoj ćerki poklanja sekiru za rođendan, ali Refn Thundersov lik prikazuje samo u jednoj sceni i onda ga izbacuje iz filma, pa on onda ostaje samo prisustvo-u-odsustvu, neko o kome se priča ali ko se više ne pojavljuje. Umesto njega, tu je pomenuti Leatherman, mračna, košmarna figura koja žene koristi i uništava.

Nije, naravno, jasno, da li Refn išta želi da kaže sa Leathermanom, njegovim crtanofilmovskim dizajnom i brutalnim, visceralnim načinom na koji ubija žene što nemaju snage da mu se odupru, ali on jeste postavljen da bude „finalni boss“ ovog filma, makar onoliko koliko se Her Private Hell uopšte sme pripisati dramska struktura i finalna borba. Može se spekulisati da je Her Private Hell delom feministička fantazija o osveti eksploatisanih žena figurama (maskulinog) autoriteta, ali se u istoj meri može spekulisati da je ovo eksploatacijski erotski film u kome su žene intenzivno objektifikovane i postavljene u sve one klasične situacije gde se trude da jedna drugu učine ljubomornom, gde se međusobno ljube pa posle biju i slično. Her Private Hell je delom i jedno i drugo ali nije do kraja ni jedno od toga i njegov najveći problem je što pored intenzivne vizuelne simbolike kojom barata, veliki deo svog „značenja“ ili makar „radnje“ smešta u dijaloge koji su… pa… užasni.

Ne toliko užasno napisani, koliko užasno režirani sa nepomičnim glumicama (i povremeno glumcima) koje izgovaraju banalne a onda pretenciozne replike u sterilno komponovanim kadrovima bližim „artističkoj“ modnoj fotografiji nego filmu. Refn ovde kao da pored Antonionija omažira francuski novi talas i kreira scene u kojima distancirani likovi, svedeni samo na svoju pojavnost i ispražnjeni od unutrašnjeg života u nemogućim kompozicijama recituju tekst za koji im niko nije objasnio šta bi trebalo da znači. Efekat je duboko artificijelan i ultimativno odbojan, bliži parodiranju umetničkog filma nego samom umetničkom filmu i do te mere izvlači gledaoca iz imerzije koju Her Private Hell ipak kreira svojim set dizajnom, art direkcijom osvetljenjem i muzikom da se pomalo morate i diviti režiseru koji samom sebi ovako dosledno i mnogo puta u toku filma puca u nogu.

Her Private Hell bi, verujem, mnogo bolje funkcionisao da je stvarno rađen kao opera, ili, idealno, film od pedesetak minuta, bez dijaloga, čitav pripovedan vizuelno, oslonjen na koreografije i dizajn zvuka, sa gledaocem slobodnim da pokret i kompoziciju gleda kao glavni sadržaj, bez „objašnjavajućih“ dijaloga koji banalizuju celu stvar.

Ima i tu elemenata koji su stvar ukusa – video sam kritike koje opisuju film kao „nedovoljno osvetljen“, scenografiju „kao da ju je dizajnirao art-direktor sa vezanim očima“, a boje kao kičaste – ali Refn je u svojim najboljim momentima uvek i bio režiser koji dobro radi sa slikom, svetlom, pokretom i bojom. U delu filma koji se bavi jakuzama pratimo mladog američkog vojnika na službi u Japanu (tokom okupacije posle 1945. godine) a koji traži svoju ćerku što ju je, kažu, odveo Leatherman i mada je i ovo deo filma sa nešto nebuloznih dijaloga, Refn ovde radi solidnu akciju i kvalitetno estetizovan prljavi krimić koji jeste i sam artificijelan i gledaocu dat u obrisima, ali profitira od vizuelno zanimljivih likova (Charlie Melton kao Amerikanac i više japanskih glumaca), te prostora koji deluju nešto „stvarnije“ od hotela u kome se dešava najveći deo filma.

Hotel je, da ne bude zabune, interesantno mesto, sav u impozantnim, geometrijski pravilnim oblicima, masivnim dimenzijama i zlatnom osvetljenju. Uopšte, scenografija je zanimljiva (Gitte Malling) čak i kada prelazi u puku geometrijsku apstrakciju, kostimi su zanimljivi (Jane Whittaker) i Refnov stalni saradnik, Magnus Nordenhof Jønck ih slika disciplinovano a takođe stalni saradnik, Matthew Newman (koji je radio i prošle nedelje opisani Shelter) montira film sa osećajem za logiku sna i slobodne asocijacije koja mu obezbeđuje nekakvu koherenciju pripovedanja iako ste što dalje film ide sve svesniji da ovde ne gledate pripovest već, u najboljem slučaju, komade nekoliko odvojenih pripovesti.

A od kojih ni jedna nije zanimljiva. I žao mi je što to kažem, ali Her Private Hell najveći deo svog trajanja nudi bogate vizuale, raskošan skor i izuzetno dobar dizajn zvuka (Kristian Eidnes Andersen) ali ovo je sve stavljeno u službu ispraznih dijaloga, maniristički kadriranih i režiranih scena u kojima žene u lepim kostimima, na visokim štiklama i sa intenzivnom šminkom bezizražajno izgovaraju besmislice i gledateljka teško da će od tema koje su nabacane u tekstu filma uz najbolju volju uspeti da kreira ikakav stvarni zaplet a kamoli karakterne likove.

Poslednjih pola sata onda malo nagazi na gas i Refn u mešalicu ubacuje seks i nasilje, a glumice odjednom krenu da izražavaju emocije, da se svađaju i prave grimase, te posežu za noževima i sekirama. Ovo nikako nije dovoljno da posluži kao „kulminacija“ bilo čega u Her Private Hell jer naprosto ni jednu od komponenti ovog filma do tog momenta niste prepoznali kao njegovu narativnu srž. Likovi se ne transformišu, već samo počnu da se ponašaju drugačije – ili, radije, da se PONAŠAJU, jer su do tada samo izgovarali tekst – a finalni sukob sa velikom pretnjom je lišen ikakve drame i najbolje što za njega može da se kaže je da ima dobre, ekonomične vizuelne efekte.

Her Private Hell u tih svojih poslednjih pola sata demonstrira mnogo zanimljivog zanatskog rada, poglavito sa osvetljenjem koje sa svojim gotovo stroboskopskim bljescima i promenama boje kvalitetno nadomešta odsustvo glume kod glumica (i glumaca) i sugeriše njihov unutrašnji život koji nam Refnova režija inače ne prikazuje, i kada se u to umešaju pomenuti seks i nasilje, Her Private Hell je na pragu toga da se ostvari kao nemi, intenzivni film čiji su vajbovi samorazumljivi a audiovizuelna energija dovoljna sama za sebe. Nažalost, Refn je za ovaj film napisao previše teksta a onda odlučio da ga glumci izgovore sa najmanje moguće ekspresije i time te efektne čisto vizuelne pasaže opteretio balastom za koji je nezamislivo da ikome može da se dopada.

U totalu onda, Her Private Hell je samoindulgentna pa možda i samozaljubljena masturbacija na omiljene teme i fetiše autora, spora, sterilna i dosadna dobar deo vremena, sa mnogo prikazanog kvalitetnog zanata ali onda i previše umetničarenja koje, paradoksalno, nema prostor da pređe u čistu umetnost jer se Refn iz nekog razloga tvrdoglavo drži formata neo-noir trilera iako je više nego očigledno da ga konvencionalno pripovedanje odavno više ne interesuje. U Her Private Hell se nalazi tih nekih pedeset minuta art-filma snažne audiovizuelne ekspresije i jednostavnih, bajkovitih simbolika ali im je vrlo teško da se izbore sa meandrirajućim, sterilnim pripovedanjem i odbojnim, jedva skiciranim likovima. Kad jednom neki mladi, nepoznati student režije sedne i na svom telefonu ovo izmontira tako da izbaci sve dijaloge i svede Refnov iskaz na kovitlac ženskih tela u pripijenim kostimima, visokim štiklama i sa jakom šminkom, jakuza-tuče i ubadanja noževima i horor-intonacija sa praga kolektivnog nesvesnog, Her Private Hell će biti na korak od toga da bude dobar film ili makar solidan omaž Seijunu Suzukiju. Dogodine na JuTjubu, onda.