Pročitao sam Smrt je mučan posao, peti i pretposlednji roman koji je napisao ugledni sirijski autor Halid Halifa, započet u Damasku 2013. godine a onda kompletiran na Malti dve godine kasnije. Kod nas je ovu knjigu objavio Clio, 2020. godine, a u prevodu Srpka Leštarića koji je uložio značajan trud da kroz više od dvadeset opširnih napomena na kraju knjige razjasni i čitaocu približi osobenosti nekih arapskih izraza i kulturoloških implikacija koje oni nose, na taj način jedan izrazito savremeni tekst stavljajući u širi kontekst koji mu daje istorijsku, pa i antropološku teksturu. Ovo se mora pozdraviti iz sve snage, kao i vrlo solidna oprema ove formatom male ali tvrdo koričene knjige kojoj samo par – iskreno BIZARNIH – uredničkih previda malčice narušavaju prezentaciju*. No, bila je pandemijska godina, svi smo radili u nenormalnim uslovima i ko u to vreme nije napravio ni jednu smešnu ali ultimativno ne posebno fatalnu grešku neka baci prvi kamen.

*od kojih je najočigledniji taj da je roman podeljen u tri dela, tri dugačka poglavlja, a od kojih su i drugo i treće u tekstu obeleženi rimskim brojem dva.

Leštarić u pogovoru za roman pojašnjava i da prevod njegovog naziva – a koji je u estetskom smislu elegantan i svakako lepši nego rešenje koje bi bilo bliže originalu i glasilo „Smrt je teški rad“ – ne može do kraja da prenese implikacije koje je Halifa imao sa originalom gde se odabrani termin na Arapskom odnosi na vrstu teškog fizičkog rada koja se presuđuje kao kazna osuđenicima za prekršajna ili krivična dela (ono što se u američkoj tradiciji označava kao „hard labor“). Konsekventno, slobodni ste da u svojoj glavi naslov romana vodite i kao „Smrt je teška robija“ jer je ovo njegov SMISAO i ovde se RAD, prinudni, i bez materijalne nagrade na kraju – sa samo apstraktnim obećanjem potencijalnog moralnog profita – jasno implicira, a što je opet u skladu sa samim tekstom romana koji je zapravo hronika mučnog i, kako stranice prolaze, sve besmislenijeg a TEŠKOG rada da se fenomen smrti ukroti, da mu se da onaj civilizovani okvir u koji ga je stavilo savremeno, građansko društvo, da se time sačuvaju poslednji ostaci ljudskog dostojanstva, a na pozadini grandiozne, vrlo brojgelovske predstave trijumfa smrti koja je raskinula sve okove civilizacije i građanskog društva te radosno, krvave gubice i sa ludačkim sjajem u očima divlja sirijskim krajolikom.

Halifu su u nekim trenucima njegove spisateljske karijere umeli da uporede sa Foknerom i poređenje svakako nije bez osnova; pisac u ovom romanu demonstrira sličan fokus na unutrašnji život i cerebralne analize ljudskog stanja, menjajući perspektive i ulazeći u umove više likova bez gubljenja koraka, sa, takođe, smelim odstupanjima od hronološkog pripovedanja u opširnim tangentama koje predstavljaju mini-biografije likova od kojih, strogo uzev, neki nisu čak ni likovi ovog romana i samo su imena što ih protagonisti znaju iz priče. No, ispod foknerovskog vatrometa – spakovanog u vrlo opipljiv bliskoistočni mizanscen – može se prepoznati i podzemni tok kafkijanskog crnog, pesimističnog humora koji ovom tekstu daje posebnu sočnost.

Da bude sasvim jasno: Smrt je mučan posao je realističan roman, smešten u savremeni trenutak i bez za Kafkino pisanje karakterističnih fantazmagoričnih elemenata, ali postoji u ovoj knjizi jedan toliko ciničan pogled na likove i, preko njih, na čoveka uopšte, toliko radikalno pesimističan portret bedne, bespomoćne jedinke zarobljene u lavirintu sa gomilom istih takvih bednih i bespomoćnih jedinki koje nikada ne uspevaju da izgrade ZAJEDNICU, spoznaju vrednost solidarnosti, suprotstave se nihilističkoj plimi klerofašističkog i samo fašističkog totalitarizma, da ona, možda i uprkos sebi, postaje do kraja praktično satiričan tekst. Satira je humor, slažemo se, a Smrt je mučan posao nije roman tokom kojeg ćete se mnogo – ili uopšte – smejati, ali u refleksiji on gradi jednu grotesknu, pa onda i autentično smešnu argumentaciju za to da je čovek, kako je Sioran umeo da kaže, „nezadovoljna životinja, večno uhvaćena u prostoru između žvota i smrti“, čija je svest „košmar prirode“ i „mnogo više od pukog trna, [ona je] bodež zariven u meso“.

Naravno, atribut „kafkijanski“ mi po inerciji doživljavamo kao nešto što opisuje situaciju ili stanje u kome je pojedinac suprotstavljen nerazumljivom, bezličnom, bezosećajnom sistemu što je stvarni vladar ili stvarni DUH zajednice i društva, a Smrt je mučan posao je DALEKO brutalniji tekst po definiciji jer prikazuje četvrtu godinu građanskog rata u Siriji i razmere OPSCENE surovosti koju je on na površinu izvukao iz decenija mučne političke tenzije u državi od strane zapada smatranoj za stabilnu i progresivnu. U romanu svakako postoji opipljiva kafkijanska dimenzija besmislene birokratske inercije koja najtežim trenucima ljudskog života dodaje svest o radikalnoj beznačajnosti tih života u očima sistema nominalno kreiranog da ih olakša i učini udobnijim, ali njegova realističnost, koja se graniči sa dokumentarnošću je ono što Halifinom tekstu daje osobeni identitet.

Halifa je svakako i ranije pisao romane koji su se bavili tenzijama i protivrečnostima sirijskog društva. Njegov drugi roman, Ciganske beležnice iz 2000. godine je govorio o društvu zarobljenom i državi ukradenoj od strane Asadove partije Baas, i to baš u godini kada je Bašar El-Asad preuzeo predsedničku funkciju u državi od, da podsetimo, svog oca Hafera koji je, da i to podsetimo, što na premijerskoj, što na predsedničkoj poziciji u Siriji bio trideset godina pre toga. Školovan u Londonu i blagoglagoljiv, Bašar El-Asad je dugo bio mezimče zapadnih sila koje su Siriju držale kao pokazni primer i zlatni standard arapskog i bliskoistočnog društva koje nije radikalizovano od strane ekstremnih kleronacionalističkih frakcija, ima srazmerno visok nivo građanskih sloboda i entuzijastički sarađuje sa Evropom i SAD, pa je Bašar smatran i „našim čovekom“ koji će povući vojsku iz Libana i pomoći da se situacija u regionu malo razreši.

Naravno, Bašar je odmah po stupanju na dužnost – pet nedelja nakon smrti oca – počeo konsolidaciju moći i tokom narednih par godina skršio takozvano „Damasko proleće“, manje ustanak a više seriju gorljivih političkih debata i zahteva za više slobode, pravde, demokratije i transparentnosti, začetih nakon smrti Hafeza El-Asada. U daljem toku svoje vladavine, Bašar će prema zapadu okretati lice progresivnog, mada autoritarnog vladara koji se, eto, suočava sa ekstremistima što jednako mrze i sirijsku slobodu i zapad (ovo je pogotovo naglašeno sa usponom Islamske države u drugoj deceniji ovog veka), a njegova će vladavina na unutrašnjem planu biti karakterisana sve većom represijom. Njegov otac je bio izrazitije „vojni“ čovek, sa ratovanjem u kome je stradalo mnogo civila i okupacijom dela Libana, a Bašar je svoj režim bazirao na ekonomskoj liberalizaciji (u kojoj su, nagađate, profitirale elite) i intenzivnom radu tajne policije koja je hapsila, mučila i ubijala.

Halid Halifa nije hapšen zbog Ciganske beležnice, ali jeste na četiri godine bio isključen iz nacionalnog udruženja književnika. Kasnije, njegov treći roman, Pohvala mržnje iz 2006. godine biće zabranjen jer se režimu nije dopalo kako je pisac prikazao borbu države protiv Muslimanske braće u kojoj dva fundamentalizma („islamski i državni“) ratuju jedan protiv drugog, a običan svet dosledno strada.

Četvrti roman, Nema noževa u kuhinjama ovog grada, izašao 2013. godine i sa eksplicitnim narativom o životu pod sve represivnijim režimom doneće Halifi medalju Nagib Mafhuz u Egiptu. Iako pre Smrt je mučan posao on nije imao ni jedan roman preveden na Engleski, ova će knjiga biti dovoljno zapažena na zapadu da, nakon što se sirijski unutrašnji sukob zaoštrio, Halifa dobije vrlo značajnu stipendiju od Harvarda da pređe u SAD i radi na ovom univerzitetu. On je to isprva prihvatio, ali se posle svega nekoliko dana u SAD odlučio za povratak u Siriju objašnjavajući da ga muče košmari i da mora da bude u svojoj zemlji.

Tamo je onda i umro, u Damasku, 2023. godine, od srčanog napada, na taj način praveći neku vrstu satirično-simbolične paralele sa svojim pretposlednjim romanom, Smrt je mučan posao, gde je zamajac radnje upravo činjenica da čovek umire prirodnom smrću, u bolnici, usred građanskog rata u Siriji u kome je nasilna smrt pravilo, a mirna smrt u bolničkom krevetu gotovo nekakav dekadentni relikt fantazma građanskog društva za koje je sada dokazano da nikada nije postojalo.

*poslednji, Niko se za njih nije pomolio izašao je 2019. godine, u Libanu i Egiptu, ne i u rodnoj Siriji

Zaplet romana Smrt je mučan posao ne može biti jednostavniji: Abdul Latif, ugledni penzionisani nastavnik iz gradića na domak Damaska, umire u bolnici i svog mlađeg sina Nabila pred smrt moli da ga sahrani u rodnom selu Anabija, koje se nalazi četiri stotine kilometara dalje, u okolini Alepa, odmah pored njegove sestre Lejle koja je tamo sahranjena pre četiri decenije. Nabil ocu ovo čvrsto obećava jer ko bi uopšte umirućem čoveku odbio poslednju želju, ali dok se ovaj još nije ni ohladio čitalac dobija jasan uvid u Nabilove misli i svedoči njegovom nimalo plemenitom ali, u datim okolnostima, razumljivom kajanju što je obećanje dao. Put od četiri stotine kilometara kroz teritoriju na kojoj ratuje mnogo različitih frakcija, sa stalnim blokadama druma i proverama koje prave režimske snage, pobunjeničke trupe, ali i razne radikalne islamske milicije sastavljene od Čečena, Tunižana i raznih fanatika sa drugih kontinenata što im se, sa fantomkama na glavama, obraćaju na književnom arapskom, ne pogađajući ni jedan akcenat – to je gotovo ravno samoubistvu.

Još gore, taj isti put sa lešom oca u kombiju, a koji je, taj leš, jedino što još uvek donekle povezuje Nabila, njegovog starijeg brata Huseina – odavno otišlog od kuće u svađi sa ostatkom familije, i vlasnika dotičnog kombija – i sestru Fatimu, je neka vrsta kamernog teatra surovosti gde se tri odavno jedno od drugog otuđena deteta (sva u četrdesetim ili poznim tridesetim godinama) upiru da nađu nekakav diplomatski ton koji će im pomoći da jedno drugo ne rastrgnu u eksploziji prezira i resantimana i da nekako prežive nesiguran, nebezbedan i potpuno neizvestan put preko ratom razorene zemlje.

Halifa je ovde postigao izvanredan balans, prikazujući društvo koje jeste bilo naviklo i na represiju i na korupciju ali koje sada puca po šavovima, raspada se na ideološke (i interesne) frakcije i onda „road movie“ narativ služi da pokaže sve bestijalniju, možda i „pravu“ prirodu čoveka oslobođenog civilizacijskih limita a na planu još uvek donekle živog građanskog društva gde se ujutro ustaje da se ide na posao, posle se ide u nabavku pa se uveče gleda neka serija ili se sprema turšija, a onda i ulazeći duboko u misli, emocije i istorije svo troje glavnih junaka i nemilosrdno ih razobličujući kao ljude koji, ako ćemo pravo, nisu MNOGO bolje ni zaslužili.

Da ne bude nejasno: Halifa ne mrzi svoje protagoniste, on ih samo portretiše kao ono što ljudi jesu: nesavršeni, nedosledni, često sebični ali često sebični na svoju ultimativnu štetu, jedinke koje su, zaista, samo u okviru apstraktnih kolektivnih entiteta društva i zajednice imale šansu da koliko-toliko prosperiraju, sledeći zacrtane, stereotipne karijerne i bračne trajektorije, a sve vreme se zavaravajući mislima o svojoj posebnosti i u sebi se žaleći što je svet ne prepoznaje i ne nagrađuje.

Ovo je jako moćno, svakako surovo ali opet ispisano bez mržnje ili nekakvog nihilističnog resantimana prema Čoveku, dato najviše kao, zaista, podsećanje da je čovekova evolutivna prednost nad životinjama upravo svest o snazi kolektiva koji svima doprinosi, izdizanje iznad solipsističke fantazije o sopstvenoj posebnosti, prepoznavanje da zajednica čoveku daje snagu (i šansu) koju mu grupa individua nikada neće dati.

Doduše, ovo je u tekstu zakopano prilično duboko i Halifa zapravo vrlo prilježno radi na pokazivanju otuđenosti koju glavni junak, Nabil, oseća u gradiću u blizini Damaska u kome živi, socijalnoj mimikriji na koju smatra da je prinuđen jer mu u ličnoj karti stoji mesto rođenja koje se sada nalazi u zoni države povezanoj sa oružanom pobunom. Roman ne ulazi mnogo u verske razlike između delova sirijske populacije*, potencirajući mnogo više diskriminatorni odnos režima ali i populacije koja ga podržava, prema ljudima rođenim u sada „sumnjivim“ krajevima, te paranoju koju ovo izaziva u glavnom junaku gde on rešenja nalazi u držanju predsednikove slike na zidu i tvrdnjama da mu je mesto rođenja pogrešno upisano u ličnu kartu.

*stanovništvo u Alepu i okolini je istorijski većinski sunitsko, sa značajnom šiitskom manjinom, dok je vladajuća porodica El-Asad deo alavitske manjine

Ovo Nabilovo poništenje sopstva (a koje se metodično pojačava onako kako roman odmiče sa uistinu brutalnom poslednjom rečenicom koju bi Kafka, da je živ, pročitao i onda morao da malo sedne jer mu se zamantalo u glavi) a koje kreće već od toga da on od početka romana sebe mnogo više nego sa svojim imenom identifikuje sa nadimkom Bulbul (slavuj) koji mu je dala omiljena komšinica i nikada uslišena erotska fantazija, snažno je kontrastirano sa portretom oca kojeg dobijamo u etapama, onako kako Nabil i Husein (i nešto manje Fatima), ćuteći u kombiju koji se vozi po kiši sa lešom koji sve više smrdi, misle o svom odnosu sa preminulim.

Abdul Latif je slikan u suprotnom smeru od onog koji autor romana uzima kada piše o Nabilu. Nabil je na početku romana ćutljiv i oprezan ali prikazuje izvesnu preduzimljivost i volju, samo da bi što dalje narativ odmiče, on bio sve više razgrađivan kao misleće i delujuće biće, prikazivan kao neko (možda i tek NEŠTO) kome se stvari događaju i kome drugi ljudi stvari rade, a da on više ne zna ni šta mu je volja i gestovi su mu pokretani više navikama i imitacijama onog što rade drugi nego jasno artikulisanim namerama. Sa druge strane, pokojni otac, koji je na početku, iz Nabilove perspektive, prikazan kao patetična figura usamljenog, starog čoveka, koga ni njegova deca (pa ni pokojna žena) na kraju nisu volela, i sada kada je umro predstavlja dodatni teret u životima te dece, u daljim refleksijama zapravo dobija maltene „pravi“ protagonizam u ovom tekstu. Autor Abdula Latifa i samog prikazuje kao nesavršenog čoveka sa mnogo autentičnih grešaka i postiđujućih promašaja u životu, ali i nekoga ko je u stanju da zadrži politički i ideološki kurs neukaljan kompromisima, nekoga ko nikada nije odustao od ljubavi i strasti, poezije i lepote – ma koliko da je svet oko njega devastiran i sve devastiraniji – konačno, nekoga ko radi za zajednicu i daje sebe zajednici čak i u momentima kada se ta zajednica fatalno rastače, potpuno uveren da je posao koji obavlja važan, čak dragocen, jer čuva nešto apstraktno – dostojanstvo – ali nešto bez čega se ne može govoriti o čovečanstvu.

I ovde se primećuje Halifin duboko mračni ali u krajnjoj konsekvenci plemeniti smisao za humor jer Abdul Latifov rad u korist zajednice ne tiče se živih već njenih mrtvih članova, sa održavanjem groblja i organizovanjem dostojnih ukopa ljudi ubijenih od strane režima ili poginulih u borbi protiv njega. Grčevitoj borbi za individualni opstanak koja karakteriše Nabila, njegovoj socijalnoj mimikriji i poništenju sopstvene prošlosti kako bi obezbedio nekakvu budućnost, pisac suprotstavlja oca koji zajednicu gradi nakon smrti njenih članova, dajući im mesto počinka, zajedništvo u tome da neko pamti njihova imena i ne zaboravlja njihova žrtvovanja, dakle, spomenik prošlosti koja možda nije bila SJAJNA ali je verovala u bolju budućnost.

Roman ima ovako duboke zarone i u druge likove, uključujući pomenutu Nabilovu komšinicu, ali i Abdul Latifovu sestru Lejlu koju niko od protagonista nije ni upoznao jer je bila mrtva daleko pre nego što su se oni rodili i pisac ovde majstorski obrađuje ogroman broj motiva i ideja posmatrajući i malograđanštinu velikih urbanih zajednica i mrveći teret imperativa poštovanja tradicije u ruralnim krajevima, stalno se baveći ljudima kao nesavršenim, nedoslednim jedinkama koje se istinski mogu prezreti jedino onda kada se stide i da misle o prošlosti i prave se da se ona nije dogodila.

Surovi kontrast ovim cerebralnim zaranjanjima u ljudsku ranjivu, krhku samobitnost predstavljaju susreti na drumu sa raznim vojskama, prizori razrušenih zajednica uz put, provincija u kojima je na snazi bezakonje i čovek je prepušten na milost i nemilost ćudima naoružanih, maskiranih grupa koje izmišljaju svoje zakone, okrutne su, besmisleno fanatične ali istovremeno i potkupljive… Halifine deskripcije brutalnosti rata i onoga što on radi ljudskom dostojanstvu kroz uništenje životnog prostora i tela kulminiraju u klinički ispisanim ali zastrašujućim dokumetovanjima onog što se dešava sa lešom oca koji provodi dane u kombiju, ali i ovde se pravi fina ravnoteža sa tim – takođe užasno mračnim ali i satiričnim – kafkijanskim apsurdima u susretu sa birokratijom sa jedne i verskim fanatizmom sa druge strane. Kada Nabilu, Fatimi i Huseinu objašnjavaju da mrtav čovek nije mrtav dok im to neko iz neke institucije pismeno ne potvrdi i da će leš možda morati da bude zaplenjen a oni internirani dok administracija ne raščivija je li Abdul Latif mrtav i kako se to odražava na njegov status osobe od posebnog bezbednosnog značaja što ga je imao dok je bio živ, ovo je satirički skeč pisan ozbiljnim, dosledno dokumentarističkom tonom, ali čija apsolutna apsurdnost ne može da vam promakne.

Smrt je mučan posao ima bljeskove optimizma i nade; onako kako je i sam Halid Halifa svoj rodni kraj, okolinu Alepa video kao bolji deo sirijske teritorije, a odakle je i krenula pobuna protiv represivnog režima, tako i protagonisti, koji su do tog momenta već gotovo potpuno izgubili ambiciju i da ispune očevu želju, pa i da se na bilo koji način prepoznaju kao deo bilo koje zajednice, uključujući selo Anabija gde stižu na kraju, i protiv svoje volje svedoče jednom zdravom kolektivističkom momentu, energiji koju nose ne sada nekakvi SAVRŠENI ljudi ali ljudi koji nisu zaključani u svojim tvrđavama individualizma i kojima je zajedništvo prirodan deo svakodnevnog života. Naravno, cinično (i još uvek duhovito na najmračniji način) finale romana pokazuje da za neke ljude ni jedna lekcija nije dovoljno razumljiva, ali Smrt je mučan posao na kraju svega nije roman čija je ambicija da vas ostavi bez ikakve nade – iako tako može da izgleda – već pre svega da podseti da kada istu izgubite, to je jer ste odustali od ljudi oko sebe. I da je to, na kraju krajeva, vaša krivica.