Pogledao sam letošnji 28 Years Later a u pripremama za ono što najveći broj reakcija koje sam video onlajn naziva njegovim superiornim nastavkom koji bi trebalo da je, u trenutku dok ovo čitate, već dostupan na striming servisima, ili makar samo na Netfliksu. O tom filmu ćemo onda da kažemo koju u dogledno vreme, a za sada da odmah primetim kako svaki film koji počinje scenom gde zombifikovani roditelji rastržu svoju decu koja nedužno gledaju Teletabise na televizoru sa katodnom cevi pa onda na kraju jedno od preživele dece dolazi u crkvu da uspaničeno potraži zaštitu od oca-sveštenika a ovaj je ODUŠEVLJEN zombi-apokalipsom jer se to nekako uklapa u njegovu viziju, pa, apokalipse sa pozitivnim, bogougodnim predznakom, da svaki takav film treba da režira Sam Raimi. Ali kad njega nema, dobar je i Danny Boyle, pretpostavljam.

Sprdnja na stranu, povratak Boylea i Alexa Garlanda (a na izvestan način i Cilliana Murphyja) franšizi koja je u velikoj meri odredila tokove njihovih karijera je prilično big dil i mada ja nisam bio nešto RASPAMEĆEN sa prva dva filma – ali bilo je to nevinije vreme i ja sam valjda bio razmaženiji – dopali su mi se u dovoljnoj meri da poželim da pogledam i dva nastavka napravljena paralelno i puštena u bioskope prošlog Juna (ovaj film) i sad u Januaru (28 Years Later: The Bone Temple). Već i to da je Sony odlučio da skoro pune dve decenije nizvodno finansira ne jedan nego dva nova filma, sa sve prilično čvrstim uveravanjima da ćemo gledati i treći svedoči i da je neko tamo ubeđen kako je ne samo visokobudžetni, studijski horor film „back“, već i da je vreme da se zombi-horor preotme drskim Azijatima i vrati tamo gde mu je i mesto: u centar socijalne opservacije i političke kritike usmerene ka rapidno degenerišućem zapadnom svetu.

28 Days Later je bio prekretnica za Boylea, film snimljen za relativno sitan budžet, koji je zaradio desetostruko od svog ulaganja, ali, važnije, pokazao da gerilske taktike snimanja i kreativna montaža mogu da proizvedu nešto što će biti i komercijalno i umetnički relevantno. Boyle će onda nastaviti u smeru mejnstrim prepoznatljivosti i snimanja filmova koji će dobijati oskare, no, za scenaristu Alexa Garlanda je ovo bio film koji ga je izbacio na mapu a što je on savršeno iskoristio gradeći za sebe ime i identitet kao scenarista filmova (i video igara) koji radi drugačije od drugih, a kada je počeo da režira, demonstrirao je beskompromisnost i ambiciju koji nisu uvek, barem za moje pare, donosili idealne rezultate, ali ste uvek znali da gledate film Alexa Garlanda.

Još 2007. godine, nakon priličnog uspeha 28 Weeks Later, u kome ni Boyle ni Garland nisu ponovili svoje uloge, urađena je prva ruka scenarija za treći nastavak, ali je onda, kroz razne faze development hella i strahovite promene koje je pretrpela filmska industrija, trebalo osamnaest godina da se on realizuje. Garland i Boyle su tek negde 2019. godine imali priliku da sednu i počnu da zaista rade na novom projektu a onda se desila pandemija. Rezigniranost Brexitom i, po Boyleovom i Garlandovom mišljenju, britanskim glupim nacionalističkim marširanjem u smeru izolacije (a ne nekakvog sUvErEnItEtA) dobila je novu dimenziju sa virusom u stvarnom svetu, koji nije ljude pretvarao u manične kanibalske kreature što vrišteći trče i bljuju krv, ali jeste dodatno rastočio društveni ugovor, razobličio raslojenost između lidera i sledbenika, svet gurnuo malo dublje u kazan iracionalnog haosa u kome se već krčkao.

Murphy se ne pojavljuje u 28 Years Later (ali jeste potpisan kao izvršni producent) i ovo je narativ koji sa zapletom originalnog filma nema mnogo značajnih spona, postavljen kao individualna priča – ili makar prvi deo iste – u istom univerzumu, samo skoro tri decenije kasnije. I Garland i Boyle onda imaju priliku da se bave pre svega pitanjem kako ljudska kultura generalno, a britanska partikularno evoluira u uslovima društvenog rastakanja i stalne pretnje potpunom anihilacijom čovečanstva.

Oh, čekajte…

Precrtajte ovo poslednje: čovečanstvo je zapravo OKEJ, završnica prethodnog filma je lakim potezom ruke retkonovana i u jednom skoro uzgrednom obaveštenju gledalac saznaje da je epidemija „virusa besa“ uspešno i brzo zaustavljena nakon što je dosegla kontinentalnu Evropu i da je ostatak sveta nastavio da živi, radi i prosperira normalnim tempom a da su samo britanska ostrva i dalje zaražena i zapravo stavljena u međunarodni karantin, sa vojnim brodovima evropskih država koji patroliraju oko njih, kako bi sprečili da ijedna zaražena osoba prepliva ili preplovi kanal i započne globalnu apokalipsu.

Ima nečeg tipično britanski ciničnog i samokritički prezirnog u Boyleovom i Garlandovom tretmanu ovog zapleta: Ujedinjeno kraljevstvo ovde nije nekada svetla imperija kojoj je učinjena nepravda i sada svi mogu otvoreno da joj pokažu svoj prezir i da je proverbijalnu šutnu kad je na podu, a dok ona peva stare pesme i čuva sećanja na dane slave, rešena da makar ponosito umre kad joj već dušmani ne daju da živi. Suprotno od toga, 28 Years Later radi satiričku disekciju patriotskih mitova i nostalgičnih deluzija, prikazujući pojedince kao individualno časne – naravno i nesavršene – ljude ali onda društvo kao opasno zaslepljeno slavnim tradicijama koje su očuvane u jednom degenerisanom, pogrešno shvaćenom kontekstu.

Zapravo… ako imam ranu kritiku na 28 Years Later to je da se on ne bavi DOVOLJNO ovom temom, ostavljajući je pre svega da se krčka i radi u pozadini dok prikazuje sazrevanje dečaka koji dovodi u pitanje učenja, ali i moral svoga oca. No, nije pošteno kritikovati film za nešto što on nije i na ovom mestu ćemo da kažemo da Boyle impresionira ranom montažom podvučenom ispod dramatičnog recitovanja Kiplingove pesme Boots uvezanog u saundtrak za film koji su napravili Young Fathers. „Spotovska“ režija i montaža se obično pominju u negativnom kontekstu kada pričamo o bioskopskom filmu, ali Boyle je pre trideset godina pokazao da je samo pitanje koliko ste umetnički kreativni i zanatski spretni i onda 28 Years Later među svoje hajlajte može da ubroji upravo scene rađene uz preklapanje snimljenih i arhivskih kadrova, kombinovanje muzike i poezije, baraž vizuelnih simbola koji objašnjavaju podsvest sveta u kome se priča dešava bolje, brže i efektnije nego što bi to uradila bilo koja „realistična“ scena.

Dobro, zajednica na malom engleskom ostrvu, razdvojenom od glavnog britanskog tla, živi u nekoj vrsti fantazijske kasnosrednjevekovne aproprijacije. Ovo je život bez struje, industrijskih medikamenata, vatrenog oružja ili vozila sa motorima, ali preživeli koje vidimo u malom naselju i dalje žive u svojim „starim“ kućama, imaju funkcionalne kanalizacione instalacije, šporete na drva, odeću iz vremena pre apokalipse… Resursa je malo i, koliko je moguće da se vidi, njihovo prikupljanje zavisi od ekspedicija što ih naselje šalje na glavnu zemljišnu masu koja je, naravno, preplavljena „inficiranima“ – bezumnim, post-ljudskim kreaturama što jedino žude da proždiru sve što se kreće.

No, ekspedicija koju gledamo na početku filma ne tiče se sakupljanja resursa. Naprotiv, ovo je neka vrsta inicijacije mladog dečaka po imenu Spike koga otac prvi put vodi na jutrenje, odnosno, u ritual sazrevanja gde ovaj, nakon dugog vežbanja sa lukom i strelom na lutkama i nepokretnim metama treba da pokaže kako je dorastao svojim dužnostima time što će ubiti svoje prve inficirane.

Ovo je čitava svrha odlaska na ekspediciju i ima nečeg simbolički značajnog u tome da otac Jamie i sin Spike ostavljaju vrlo bolesnu surpugu i majku – koja stalno zaboravlja i čudi se zašto Spike danas ne ide u školu – ne da bi pronašli ili ulovili nešto korisno za zajednicu, ne čak ni da bi makar išli u izviđanje i sakupili informacije koje bi naselju mogle koristiti, već samo i isključivo da bi Spike pokazao da ume da ubija zaražene lukom i strelom.

A što je, kada se malo razmisli, sasvim besmisleno. Na stranu da, iz čisto kinematskih razloga, filmu jeste potrebno da može da prikaže napetu „borbu“ i „akciju“, ali i iz režije tih akcioni scena postaje jasno da preživeli ne rade stvari koje bi za njih bile KORISNE već one koje bi gledalac, pogotovo kondicioniran gledanjem decenije i kusur raznih serija unutar serijala The Walking Dead  od njih očekivao. I, čujte nije da zombi-horor filmovi moraju da se uvek ponašaju najracionalnije i najlogičnije da bismo im priznali pravo na postojanje, ali jeste uočljivo da u više scena u kojima „naši“ beže od zombija, pa stanu na trenutak, nanišane strelom i ubiju jednog od njih pa onda nastave da trče, OVO NAPROSTO NEMA SMISLA. Uzvraćanje vatre brojnijem protivniku koji vas progoni ima svoje taktičko opravdanje kada će taj protivnik da zbog toga stane, zauzme zaklon, prebroji se pa kada nastavi da vas progoni, to učini opreznije, sporije, dajući vam vremena da povećate distancu. Ali ovo su bezumne, post-ljudske kreature bez nagona samoodržanja, koje ni ne zastaju kada vide da im kolege padaju proburažene strelama, to je ceo „identitet“ zombija, i onda čitavo to „militarističko“ ponašanje naših junaka deluje besmisleno.

Što je i jedna od poenti filma, sa takođe vrlo naglašenim scenama „zajedništva“ u naselju gde se uz pesmu, igru i jaču hranu proslavljaju „herojstva“ što ih je Spike, jelte, počinio, a po svedočenju samog njegovog oca koji je ponosan na svog sina i njegov prvi izlazak na teren da ubija. Garland i Boyle nisu preterano suptilni u prikazu toga da nešto ipak jeste trulo u maloj, srčanoj zajednici, a koja oslikava taj neki velebritanski izolacionizam, ali i ne moraju da budu jer film onda pivotira u smeru intimnije priče o sinu i majci, sazrevanju koje ne podrazumeva ubijanje već prihvatanje smrti kao ne samo dela života već i momenta koji taj život zaokružuje na dobar ili loš način. Memento mori, kao kredo kojim se filmu daje njegov filozofski temelj ima dosta smisla u apokaliptičnom kontekstu, pogotovo što „zombiji“ ovog filma nisu tradicionalni oživljeni mrtvaci već samo „zaraženi ljudi“ koji su izgubili više mentalne funkcije. Po tradiciji, niko ih ni ne naziva zombijima sem jednog lika koji se pojavljuje kasnije u filmu i koji je za to adekvatno kažnjen.

Alex Garland je čovek sa solidnim videoigračkim pedigreom, i kao autor i kao igrač i ne treba zaboraviti da je prvi film u serijalu i eksplicitno bio delimično inspirisan Capcomovim igračkim serijalom Resident Evil. Sa 28 Years Later Garland i Boyle prave jasnu aluziju na početak igre God of War iz 2018. godine, jedan momenat tenzije i agresije između oca i sina vezan za odlazak u lov i potvrdu teorijski naučenog kroz ubijanje plena. Već to da u filmu nema govora o „korisnom“ ubijanju je ulazak u dijalog sa igrom koja je jedan od najistaknutijih primera „sad dad“ arhe/ stereotipa i služi da razobliči mudrost očeva, ali i plemenitost njihovog samožrtvovanja i stavi Spikea na jasnu životnu raskrsnicu.

Naravno, to da je Spikeu majka bolesna je drugi element te raskrsnice i 28 Years Later onda do kraja govori o tom sazrevanju u senci neumitne smrti-koja-daje-značenje-životu i mada je sam narativ srazmerno predvidiv, ne specijalno maštovit i koristi poznata žanrovska rešenja, Boyleova realizacija je ono što filmu daje njegov karakter.

Prvo, glumci su vrlo dobri, sa tom merom radničke-i-seljačke, organske-i-neprskane sirovosti koju likovi imaju i gde Jodie Corner i Aaron Taylor-Johnson rade snažne, sočne portrete Britanaca-posle-apokalipse, gde Alfie Williams kao dvanaestogodišnji Spike uglavnom  junački odrađuje rolu klinca koji je učen stoicizmu a koji ne može da prihvati da majci nema pomoći. Williamsov vrlo solidni glumački učinak pomaže i da progutamo neke upitne skokove u scenariju gde njegov lik i doslovno preko noći pravi fatalnu odluku i sasvim iskoračuje iz do tada utvrđenog karaktera. Naravno, Raif Fines je pravi MVP ovog ansambla jer on ima i najtežu ulogu: da film humanizuje, da jednoj inače vrlo jednostavnoj, survivalističkoj postavci da dimenziju filozofske kompleksnosti i nedorečenosti, da bude „weird“ i mističan ali na način koji nije preteći i uliva nadu, pa i da bude alternativna očinska figura Spikeu, ona koja ne nudi čiste i jasne odgovore, ali pomaže da se postave pametnija pitanja. Fines je i vizuelno upečatljiv i on u mnogome pomaže i samom Garlandu koji ne mora da u dijalozima preteruje s „objašnjavanjem“, uspevajući da gledaoca uputi na neizrečeno i inspiriše na kontemplativni rad.

Naravno, za Finesov lik je vezan i centralni vizuelni simbol filma i 28 Years Later dosta impresionira svojim „hramom kostiju“ čak i ako ciničniji gledalac mora da primeti da sve to deluje vrlo teško za izvođenje i održavanje. No, ako 28 Years Later gledate sa beležnicom u ruci i zapisujete svaku nelogičnost u zapletu, svaku iracionalnost u ponašanju, svaku logističku prepreku koju film ignoriše ili temporalnu nedoslednost u koju ugazi, nećete mnogo uživati u gledanju. Ovo je svakako film koji lepše i efektnije radi u svojim segmentima nego što se drži kao celina, ali je i osvežavajuće videti da Boyle nema problem da u pripovedanju preskače razna „objašnjavanja“, da uzme da posle prvog priča i drugi zaplet pa ga spaja sa prvim, kao da radi seriju a ne film kraći od dva sata, da je siguran kako će efektnost pojedinih set pisova i scena biti dovoljna da film pregura i preko barijera što ih postavljaju bazična ljudska i boks-ofis logika.

I, mislim, uglavnom hoće, 28 Years Later je film u kome se autorska ruka jako „oseća“ i između bizarnih rezova i promena rakursa u akcionim scenama, pomenutih montaža koje efektno spajaju simbolizam i pripovedanje, te iznenađujuće smelih promena tona tokom filma (pogotovo u finalu), ovo vrlo uspešno sebe izdvaja iz zombi-tradicije i stoji kao poseban fenomen. I to da su „inficirani“ ovde uglavnom potpuno goli i da unaokolo jure sa mlatarajućim ćunama takođe filmu dodaje finu dimenziju opscenog, a što se onda naplaćuje u jednoj od najtransgresivnijih scena u istoriji visokobudžetnog zombi-filma. Koja, opet, nema SMISLA, nije LOGIČNA, i njene konotacije su upitne, ali ćete je, čisto vizuelno, itekako upamtiti. Uopšte, Boyle ovde, bez obzira na to koliko film meandrira između nekoliko zapleta, poruka i tonalnih setova, režira par  izvrsnih, gotovo savršeno vođenih scena, među kojima je rani hajlajt ona u kojoj Jamie i Spike nalaze jednog inficiranog kako visi naglavačke u napuštenoj kući.

I generalno, sami inficirani izgledaju izvrsno – na čelu sa orijaškim „Alfom“ kome bivši košarkaš i MMA borac Chi Lewis-Parry daje zastrašujuću harizmu – a Boyle i direktor fotografije (povratnik Anthony Dod Mantle) ih slikaju mudro drmusajući kameru pa onda u montaži (takođe povratnik, Jon Harris) pametno udaraju akcente.

No, kad smo već kod kamere, 28 Years Later koristi iPhone 15 – sa, naravno, različitim dodatnim sočivima – za snimanje gro svog materijala i mada je Boyle ovo radio kako bi film imao taj neki „indie“, gerilski šmek, rezultat je i da mnogi kadrovi izgledaju možda ne baš kao govno, ali ružnjikavo. Široki, mirni kadrovi zelenih zatalasanih brda po danu su svakako impresivni, ali čim radnja filma uđe među drveće, slika dobija „veštački“ kvalitet HDR osvetljenja i sve deluje kao da ga snimate u sobi. I, naravno, uvažavam da sam ja star čovek kome sve što nije rađeno na 35-milimetarskom filmu odmah ne izgleda ispravno, i da su Boyle i Dod Mantle etablirani heroji digitalnog snimanja (njihov Slumdog Millionaire je prvi digitalno snimljeni film u istoriji koji je dobio oskara za najbolji film), ali ne mogu protiv sebe. I onda, koliko god da sam bio pozitivno impresioniran dobro osvetljenim scenama na otvorenom, toliko su one u „mračnijim“ ambijentima za moj groš izrazito patile od ravne, nedinamične slike kakvu – ironično – proizvodi osvetljenje visokog dinamičkog opsega, odsustva kontrasta, „mekanih“ kontura.

Sa druge strane, muzika je odlično upotrebljena – i ona koju su uradili Young Fathers, kao i arhivska – i mada se ne pominje na odjavnoj špici, Boyle je i ovom prilikom iskoristio kultni krešendo iz kompozicije East Hastings kvebečkih Godspeed You! Black Emperor koji je prvom filmu dao nezaboravni ton u njegovoj kulminaciji. Naravno, ovde ga Boyle koristi subverzivno, nudeći gledaocu privid herojske apoteoze u emotivno snažnom finalu, samo da bi onda prilepio ovom finalu kodu od tri minuta koja POTPUNO odudara od tona svega što smo do tada gledali i nudi bizarnu, ali primamljivu poveznicu sa nastavkom snimanim u isto vreme.

O nastavku sam čuo sve najbolje i mada je on u bioskopima prošao slabo, imam prilično jaka očekivanja za njega bez obzira što ga nije režirao Boyle već Nia DaCosta čiji je The Marvels meni bio uglavnom očajan. 28 Years Later uz sve svoje nedoslednosti i meandriranja uspeo je da bude energičan, brutalan ali istovremeno i elegantan restart za franšizu, nedorečen u nekim tezama koje postavlja ali provokativan u svakoj od njih i to je, imajući u vidu o kom se žanru radi i više nego dobrodošlo i dovoljno. U stripu smo, da podsetim, već imali prilično uspešne eksperimente sa prikazivanjem sveta u kome je „zombi apokalipsa“ nastupila pre više decenija i toga kako se on dalje razvijao (partikularno Crossed +100 koji je kao scenarista započeo Alan Moore a završio Si Spurreier), ali za jedan „skuplji“ medijum, kao što je film, 28 Years Later radi taman dovoljno da makar ja ostanem intelektualno i emotivno investiran. Uskoro pričamo o nastavku, stay tuned.