U Junu se završio desetodelni Image Comicsov serijal The Moon Is Following Us a koji je izlazio britkim i redovnim tempom od Septembra i naravno da sam pustio i malo suza na poslednjih nekoliko stranica, svedočeći konačnim sudbinama ljudi (i dece) koje sam pratio kroz fantastične pustolovine i drhtao kada su bili suočeni sa, činilo se, bezizlaznim situacijama u kojima je smrt bila NAJMANJE loša stvar koja im se mogla dogoditi. The Moon Is Following Us je dark fantasy serijal sa demonima, čarobnjacima i najmanje jednom antropomorfnom žabom koja emituje vajbove okorelog vojnog narednika, veterana što je video mnogo bitaka u mnogo ratova i zna da će smrt na bojištu biti jedini častan izlazak sa scene za njega, ali The Moon Is Following Us je i, kako nas je na to barem jedan od autora ovde navikao, i vrlo ličan narativ kroz koji on, taj autor, prorađuje i pokušava samom sebi da objasni stvari koje mu se dešavaju u stvarnom životu. U ovom slučaju tu kombinaciju neverovatne sreće koja ide uz to da ste roditelj malom detetu a onda i neoopisivog straha za to dete kad se svakog trenutka svakog dana brinete da mu se nešto ne desi i ne umete da samom sebi da odgovorite na pitanje šta biste radili da se to NEŠTO ipak desi.

Štaviše, The Moon Is Following Us je i svoje ime dobio direktnom transplantacijom iz stvarnog sveta. Daniel Warren Johnson je pre nekoliko godina sa svojom ćerkicom Fionom bio u parku kada mu je ona prstom pokazala ka nebu i rekla „Look, dad, the Moon!“, a da bi onda nešto kasnije, kada su sedeli na ljuljaškama ona ponovo pogledala u nebo, ponovo videla mesec i obavestila oca „Dad, the Moon is following us!“. The Moon Is Following Us je nastao kao pokušaj da se sva komplikovana osećanja koja u roditelju izazovu ovakve spontane životne epizode spakuju u pustolovni, akcijom ali i emocijama nabijen narativ namenjen omladinskoj publici.

Daniel Warren Johnson je jedan od meni najomiljenijih autora u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku. Čak su i njegovi radovi na licenciranim propertijima – uključujući superheroje za obe najveće kuće, ali i aktuelni serijal Transformers – po pravilu snažni, prodorni, sa jakim uplivom ličnog i stvarnog u „tuđe“ stripove, a kada radi sopstvene, creator-owned stripove, uglavnom za Image, to budu neverovatno energične ali i emotivno neverovatno zahtevne moderne opere u kojima je srž gotovo uvek preslikana iz Johnsonovog stvarnog života. Osvežiću vam pamćenje linkovanjem na Murder Falcon, Do A Powerbomb i Extremity od kojih je samo ovaj poslednji neka vrsta „običnog“ žanrovskog stripa, smeštenog u vrlo opipljiv naučnofantastični univerzum, dok se druga dva besprekorno efektno ovaploćuju kao dirljive, tragične, (melo)dramatične epopeje od kojih se prva bavi hevi metalom a druga profesionalnim rvanjem na fantazijske načine.

Johnson tek u nekim skorijim stripovima uspeva da napravi mali odmak od ličnog i ne pretvori ih u brutalnu vivisekciju sopstvenih strahova, dilema, kajanja pa je tako pored Transformersa još i Jurassic League strip koji ne deluje POTPUNO kao ispovedna, pucajte-u-moje-gole-grudi proza, a to su istovremeno i stripovi u kojima je on uradio samo deo crtačkih dužnosti. Ovo verovatno nije koincidencija i svedoči o tome da njujorški autor uči da pravi distancu u odnosu na svoje radove koja će ga emotivno zaštititi, ali onda The Moon Is Following Us ovu formulu dosta uspešno ruši jer je ovo strip u kome je Johnson, po svojoj proceni, odgovoran za svega 15% crteža, ali čitav scenario, a opet se radi o vrlo ličnom, na momente VEOMA mračnom iskazu. Bez obzira na to koliko The Moon Is Following Us na kraju bude u skladu sa vašim preferencama, ukusom ili očekivanjima, ovde ćete svakako dobiti muškarca na pragu sredovečnosti koji ozbiljno preispituje čitav smisao svog postojanja, ljubav prema svojoj ćerki, strahove za nju, strahove za sebe, strahove za nju u kojima je ON izvor straha, na kraju onu možda najstrašniju ideju za roditelja, da u jednom momentu on mora da prihvati da je njegovo dete osoba za sebe i da će ta osoba veliki deo svog života proživeti bez njega.

Johnson je za ovu avanturu u tim doveo i jednog svog dobrog prijatelja, kanadskog crtača po imenu Riley Rossmo. Rossmo je poslednjih godina uglavnom zaposlen radeći za DC (pisao sam relativno nedavno o njegovom radi na Wesley Dodds: The Sandman), crtao je i za Marvel, ali ovaj čovek je ušao u industriju putem creator-owned radova prvo u saradnji sa Alexom Grecianom na serijalima Seven Sons (za AiT/PlanetLar) i Proof (za Image Comics) i na Imageu imao više vrlo dobro primljenih serijala sarađujući sa A.J. Liebermanom, Kurtisom Wiebeom, Nickom Spencerom, ponovo sa Grecianom (mada se meni Rasputin veoma malo dopao) i drugim scenaristima. Rossmo je izuzetan crtač i, pogotovo kada ima prostor da se razmahne i scenario koji mu prija, u stanju je da pruži apsolutno neponovljivu energiju. Uparen sa Johnsonom čiji manir crtanja akcije se nepogrešivo prepoznaje i u ovom stripu, Rossmo je sa The Moon Is Following Us pružio jednu od svojih najboljih partija u poslednje vreme. Naravno, kolore je radio Mike Spicer a letering Shawn Lee i ovo je grafički onoliko izvanredno i karakterno napravljen strip koliko smo od Image Comicsa navikli da očekujemo: dakle, najbolji u klasi.

Pogotovo je ovo značajno naglasiti jer se radi o stripu koji se odvija u fantazijskom okruženju što se ne pokorava čak ni nekakvim žanrovskim pravilima na koja su nas navikla druga fantazijska okruženja. Dvoje glavnih junaka stripa, Sam i Duncan na početku deluju kao stereotipna ratnica i nešto manje u sebe sigurni vojnik koji joj pravi društvo ali već pre isteka prve epizode shvatićemo da ovo nije proverbijalni Kanzas i da većinu pretpostavki moramo da bacimo kroz prozor. Sam je, tako, velika, snažna žena koja se ne libi da svoje protivnike, bestijalnu, demonsku armiju koju kolektivno nazivaju „kaskada“ ubija i čereči bez ikakvog stida jer ta armija stoji između nje i njene ćerke, i ona je u početku nacrtana sa jakim vajbom Kirbyjeve Big Barde, nudeći jednu orijašku, impozantnu konturu, mišićavo telo, šlem sa rogovima. Njen partner, Duncan, saznajemo ubrzo, i otac ćerke Penny zbog koje je bračni par i krenuo u rat sa kaskadom, izgleda srazmerno modernije a kada krene borba vidimo da se i nije navikao na ideju ubijanja i da naprosto nije rođeni borac kao Sam. Duncan i Sam su verovatno dobrim delom ono kako Johnson vidi sebe i svoju suprugu Rachel i ovo je za njega sada već uobičajeno ogoljavanje pred čitaocem, a zbog koga ga cenimo skoro isto onoliko koliko cenimo sa kakvom pažnjom će on crtati scene pokolja i gledati da svaki komadić mesa koji bude otkinut sečivom odleti u logičnu stranu jedinom ispravnom putanjom.

Do kraja prve epizode ćemo ne samo videti korišćenje modernog vatrenog oružja i tenhologije – HELIKOPTER! – u klasičnom fantazijskom okruženju gde bi trebalo da sevaju samo koplja, mačevi i strele, već ćemo i potvrditi ono što nam je od početka bilo na vrh jezika: ovo je isekai-narativ, Sam i Duncan nisu nikakvi „rođeni ratnici“ već dvoje običnih ljudi iz „našeg“ sveta koji ulaze u nešto što bismo najpre – bez spojlovanja – mogli da opišemo kao fikcionalne univerzume, kako bi spasli svoju malu ćerku strašne bolesti koja ju je napala u tom „stvarnom“ svetu. Čarobnjak koji im pomaže je i sam prošao sličnu porodičnu tragediju a demon maskiran u šišmiša koji im prodaje moderno oružje kaže da ima svoje klijente u „raznim svetovima“.

Ovakav spoj „stvarnog“ i fikcionalnog je jedan od rado korišćenih tropa moderne fantazijske literature* no, Johnson i Rossmo mu daju jedan ličan preliv koji priču čini osobenom. Ovo je, da se odmah razumemo, pre svega brza, akcijom nabijena fentezi-pustolovina, sa mnogo scena u kojima se naši junaci bore sa opasnim nemanima, te likovima koji su izvučeni iz košmara i snova malog deteta i predstavljaju zastrašujuće a fascinantne spojeve nespojivih anatomija, biologija, tehnologija, dizajna, i mislim da je Johnson kao scenarista našao način da se ne zaplete previše u kontempacije o roditeljstvu a da temom odnosa roditelja i malog deteta ipak bude prožeta svaka epizoda od početka do kraja serijala. Ovo je s jedne strane dobrodošla evolucija kod ovog sjajnog autora i takođe vredi da se kaže da sa deset epizoda (koje su sve pritom izašle na vreme!) The Moon Is Following Us predstavlja strip koji je od početka tačno znao koliko dugo može da održava temperaturu ložišta i završio se kad je to bilo prirodno i logično, bez veštačkih uvođenja dodatnih podzapleta i rukavaca. Ovde ima mnogo zanimljivih sporednih likova – pored pomenutog žapca koji bi MORAO da dobije sopstveni merčandajs ako je na svetu ostalo IMALO pravde – ali strip njihove karaktere i životne priče daje usput, u spretno urađeim dajdžestima i ne opterećuje glavnu naraciju nepotrebnim balastom. S druge strane, ima i nečeg što Johnsonova naracija gubi onako kako se on dodatno izgrađuje kao scenarista i The Moon Is Following Us ima možda i suviše savršen tempo i uglancano pripovedanje, i mada znam da je BIZARNO da se žalim na to da neko demonstrira vrhunski zanat, imao sam utisak da mi malo nedostaje „stari“ Johnson koji je umeo da – možda i nesvesno – žrtvuje efikasnost pripovedanja i tempo, da bi se bavio temama koje drugi scenaristi preskaču.

*a imam utisak da su Barker sa Utkanim svetom i Gaiman sa Evervilom Neverwhere** tom trendu dali moderne predloške pre jelte, trideset i skoro četvrdeset godina, iako je Moorcock još sa originalnom novelom The Eternal Champion krajem pedesetih udario temelje za ovakvo pripovedanje, praveći interesantan naredni korak nakon klasičnih palp pripovesti o Johnu Carteru i Bucku Rogersu

**brejn fart visokog nivoa. Hvala kumu na ispravci.

Sad to zvuči kao da je ovo nekakav površan strip, a nije, The Moon Is Following Us se kredibilno bavi sa najmanje dve velike traume koje su preživeli Sam i Duncan i koje su presudno uticale na njihov odnos sa svojom ćerkom a što sve onda formira i sadržaj tih fantazijskih, fikcionalnih predela u kome ratuju za njen život. Obe ove epizode su urađene ne samo kvalitetno već i razorno iskreno, pokazujući kako odrasle osobe ne moraju biti zaista odrasle i da i one često samo improvizuju stvari u realnom vremenu, ne znajući kakav će biti krajnji rezultat. Johnson ovde onda ode dalje nego drugi scenaristi sličnih stripova – neko će možda reći i predaleko – portretišući Duncana kao „beta“ muškarca, a njegovu vrlo mladu ćerku kao perfektni izvor mudrosti i etičke nepogrešivosti što deca, statistički, možda nisu baš UVEK, ali ovo je fantazijski strip i po mom mišljenju vrlo se dobro nosi sa žanrovskim tropima, ne samo pružajući nam njihovu dekonstrukciju dok istovremeno dobijamo svu URNEBESNU akciju po kojoj znamo njegove (i Rossmove) stripove, već i tu dekonstrukciju perfektno podešavajući upravo na frekvenciju publike koja će čitati njegove stripove, gikova i popkulturnih džankija koji su odavno prihvatili da je produžena adolescencija čitav njihov život i ne uklapaju se u bumerske rodne podele, tradicionalne porodične uloge itd.

Kada na crtežu spojite Rossma i Johnsona, a obojica su crtači koji više vole energiju, dinamičan lejaut, deformisane anatomije i ekspresivnost likova od nekakvog pustog fotorealizma, dobijate nešto posebno. The Moon Is Following Us je pritom poseban i jer su autori seli i detaljno razradili dizajn mnogih elemenata sveta (tj. svetova) koji naprosto nema dovoljno interne logike. Odnosno čija je logika – logika sna. Simbolike su ovde slepljene jedne za druge u košmarnim Doktor-Moro-na-esidu kombinacijama, ali one na kraju odlično funkcionišu. Pomenuti demon koji kosplejuje šišmiša je, recimo, dobar primer sjajnog dizajn-rešenja koje, objektivno, nije MORALO da bude ovako kompleksno i simbolički zgusnuto ali su autori učinili tih nekoliko dodatnih koraka jer je ovo NJIHOV strip. I onda taj demon zaista deluje kao nešto što biste sreli u snu, što na prvi pogled ima jednu, razumljivu formu ali što ga više i pažljivije gledate shvatate da to nije forma koja vam se prvo učinila, da on ima više detalja koji vam se otkrivaju što duže gledate, da on ima i više dubine i više karaktera…

A onda takve iste stvar imate i za neke neprijatelje koje će Duncan i Sam sretati u ratu i shvatite da je dobra stvar u tome da strip rade dva crtača i to što nisam siguran kako biste rečima opisali onu kombinaciju zmije i ljudi koja predstavlja neke od najkošmarnijih neprijatelja u strip, ali Johnson je Rossmu to mogao da naprosto skicira a onda je on od te ideje napravio zastrašujuće funkcionalan kompozit ljudskog i reptilskog.

Neke od stvari su očigledni nastavci starih Johnsonovih opsesija, na primer to kako Sam prema kraju stripa koristi glavu ajkule nabijenu na motku, neke stvari su naprosto impresivno dobro osmišljene i realizovane – „tenk kraba“, recimo – ali generalno spoj dvojice užasno eksplozivnih crtača sa koloristom i letererom koji ih dobro znaju i razumeju morao je da u konačnici proizvede strip gde ćete se mnogim kompozicijama diviti i vraćati ali koji pre svega osvaja tim tečnim pripovedanjem odmerenog tempa.

The Moon Is Following Us je, dakle, odlična ponuda. Mislim da je Johnson sa svojim prethodnim radovima za Image bio za nijansu neposredniji u izrazu i da mu je zanatsko šlifovanje oduzelo delić prodornosti ali nisam siguran da ćete i vi to videti na isti način i verujem da je ovo strip koji će impresionirati svakoga kome su ovakve stvari – epska fantazija sa visceralnom akcijom i tananim „sad dad“ emocijama – bliske. Pa vi vidite je li to za vas. Image serijal prodaje ovde.