Pošto nemam vremena da pišem o svim izdanjima Ultimativne kolekcije grafičkih novela u izdanju srpskog ogranka izdavača Hachette, onda, eto, pišem samo o nekima, onima koje smatram veoma važnim ali o kojima nisam pisao u nekim prethodnim svojim životima. A proverom arhiva utvrdio sam da nikada nisam napisao (dovoljno) tekst(a) o ovome što je početkom Juna kod nas izašlo pod naslovom: Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? (odnosno, u originalu Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales?). A radi se o zbilja značajnom stripu u istoriji ne samo Marvela već i superherojštine uopšte, starom svega četrnaest godina u trenutku dok ovo pišem a tako se neobično mnogo toga promenilo u međuvremenu.

Na primer, superherojski film je između Decembra 2011. godine, kada je izašla peta epizoda ovog stripa (poslednja iz ove kolekcije) i četvrtog Jula 2025. godine, kad ja ovo pišem, nedelju dana pred premijeru Gunnovog filma o Supermenu, praktično doživeo svoj uzlet do najvrelijeg biznisa na svetu i onda pad u irelevantnost iz koje tek treba da smisli kako da se izbavi. Premijera Avengersa bila je tek nekoliko meseci u budućnosti a sa tim filmom Marvel je pokazao da je njegova „prva faza“ bila koordinirani napor koji će kao rezultat dati više nego prostu sumu svojih delova i superherojski film pretvoriti u kulturni događaj prvog reda na praktično globalnom nivou. Naravno, DANAS gledamo kako superherojski filmovi sa budžetima od 200 miliona dolara ne mogu da povrate uloženi novac dok ih u bioskopima šiju Majnkreft i Lilo & Stitch i biće zanimljivo videti koliko se Warner pametno ili glupo kladio na Jamesa Gunna i koliko je Disney, koji je Marvel kupio 2009. godine, i sebe i druge u crno zavio preprodukcijom televizijskog i bioskopskog sadržaja baziranog na Marvelovim propertijima kojom je uspeo da praktično svojeručno proizvede „superherojski zamor“, fenomen za koji sam ja, pa, do možda i pre dve godine još uvek junački tvrdio da ne postoji.

Ali razmislite, da li smo Decembra 2011. godine (ili Marta 2012. kada je ova kolekcija izašla na Engleskom) mogli da zamislimo da ćemo za koju godinu gledati u bioskopima visokobudžetni superherojski film smešten u Afriku, sa crnim glumcima, crnim režiserom i afrofuturističkim dizajnom? Ako kažete da jesmo, onda je vaša mašta značajno smelija od moje ili naprosto niste 2011. godine još znali da čitate. Film Black Panther je takav kulturni – i biznis – presedan da će se o njemu tek pisati u istorijskim spisima, a da bi kralj T’čala trčao Majls Morales je prvo morao da puzi. Po plafonu, naravno, ali ipak da puzi.

Decembar 2011. godine, pa čak ni Septembar 2011. godine – kada je serijal čiji će početak Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? Sakupiti u kolekciju krenuo da izlazi – nije ni bio početak onog što danas rutinski i sa moralnom iznurenošću nazivamo kulturnim ratovima, vezano za Majlsa Moralesa. Ovo je krenulo nekoliko meseci ranije kada je objavljeno da, da citiramo tadašnji tekst u dnevnom listu Blic* „Nakon smrti popularnog lika Pitera Parkera koji je otelotvorio Spajdermena kakvog znamo, novi Spajdermen će biti Majls Morales, tinejdžer, polu crnac, polu Hispano Amerikanac.“

*u Americi je Marvel, sasvim ignorišući još uvek postojeće medije kojima je primarna tematika strip, ovo objavio preko servisa USA Today, sasvim svestan da se obraća najširoj mogućoj publici i da će kontroverze koje moraju uslediti, valjda, ultimativno biti dobre za njih

Količina „nisam rasista ali…“ startera u konverzacijama leta 2011. godine je bila toliko velika da su začeci onlajn biznisa koji se bave isključivo raspirivanjem rasizma, seksizma i netolerancije uz promovisanje kvazitradicionalnih vrednosti tokom ovih par meseci, slutim, solidifikovani u celoživotne karijere. Kao što smo u deceniji i po koje su sledile naučili da je pravilo, rasizam i generalna netolerancija prema različitosti su ovde bili incestuozno izmešani sa „zašto nam diraju u svetinje/ tradiciju“ sentimentom koji će dalje poslužiti za mobilizaciju ne samo primarnih regruta biznisa koji se ovime bave – mladih, srednjeklasnih socijalno izolovanih muškaraca, često samoidentifikovanih kao „geek“, „nerd“ ili „incel“ – već i podrške iz generalne populacije kojoj se priča o tome da „woke kultura“ uništava društvo i njegove „prirodne“ vrednosti najuspešnije prodaje upravo kada se radi o nekom elementu (najpre popularne) kulture za koji svi misle da o njemu dovoljno znaju i da ne treba ništa da im se objašnjava.

Jer, da se razumemo, Spajdermen je 2011. godine bio DALEKO najpoznatiji superheroj na planeti. Svaka čast Supermenu, svaka čast brtu Betmenu, ali Spajdermen je njihov ručak počeo da jede još šezdesetih, obraćanjem klincima njihovim jezikom, baveći se njihovim temama i dilemama a do 2011. su Raimijevi filmovi od njega napravili apsolutni mejnstrim fenomen i Webbov zlosrećni The Amazing Spider-man je još uvek bio godinu dana u budućnosti. Kada je, dakle, tom SVETU javljeno da je Spajdermen ubijen – nepune dve decenije nakon što se to desilo Supermenu – i da će biti zamenjen, udahnite duboko, CRNCEM (reč koju danas ne koristimo jer smo zapravo pametniji), ovo je zabrinjavajuće prevelikom broju ljudi delovalo kao sasvim razuman razlog da se zove na barikade i da se brani tradicija. Nažalost propadljiva priroda Interneta znači i da ne mogu da vam linkujem Newsaramin tekst koji je sakupljao najodvratnije onlajn reakcije na objavu da će naredni Spajdermen biti tamne puti i kombinovano afroameričkog i hispanoameričkog porekla (ne nalazim tekst arhiviran ni na Internet Archiveu), ali dovoljno je reći da je Brian Bendis, scenarista Ultimate Comics Spider-man MESECIMA u svojim intervjuima morao da odgovara praktično stalno na ista pitanja i da se dodatno legitimiše pojašnjenjem da on živi u gradu u kome niko ne gleda koje si boje kože (Portland), te da ima dve usvojene ćerke, obe tamne puti, jedna od njih usvojena iz Etiopije.

Kontekst je uvek kralj, ali Marvel je svakako znao da mnogi ljudi neće znati kontekst jer je Spajdermen tako univerzalno prepoznatljiv, jelte, brend, pa je uleteo u kontroverzu za sve pare i junački istrpeo GODINE kritika da njihove stripove uništava „nasilna“ „diversifikacija“. Vrištanja da se ne diraju postojeći superheroji i da ako mora da se uvode „diversity“ likovi, to budu nova imena, potpaljivana kasnijim potezima (Kapetan Amerika – Afroamerikanac, Iron man – Afroamerikanka, Thor – žena itd.) su bila očigledna dimna zavesa jer su i likovi (i njihovi autori) koji su uvođeni kao novi, bez želje da se njima zamene postojeći bili divljački napadani za ono što se tada nazivalo političkom korektnošću a danas se za njega koristi kišobran-termin „woke“.

A pošto mi ovde danas ipak radimo obdukciju stripa starog gotovo deceniju i po vredi se podsetiti konteksta.

Je li ubijanje Spajdermena i njegova zamena drugim čovekom tako big deal kao što su nas tada ubeđivali čuvari tradicije? U svojoj tadašnjoj kolumni, napisanoj za pokojni UPPS sam ponudio ove podatke, metodično ekstrahovane iz u tom trenutku poluvekovnog istorijata stripova o Spajdermenu (a ovde sam u fusnotama samo dodao godine i pojašnjenja):

Da bi bilo jasnije koliko je teško smrt ovakvog lika učiniti značajnom, učiniti da ona rezonira na emotivnom, duhovnom, simboličkom i drugim nivoima, valja razmotriti činjenicu da je Spajdermen do sada ionako umro mnogo puta.

U magazinu Spider-man, broj sedamnaest*, Spajdermen ima prilično nadrealističan susret sa Titanom Thanosom koji se završava njegovom smrću… i instantnim vaskrsenjem kada na scenu stupi Smrt sama, personifikovana kao žena u Marvelovom univerzumu.

*1991. godina

U magazinu Spider-man broj sedamdesetjedan*, a koji je deo priče Return of the Powers, razbacane kroz nekoliko magazina, Peter Parker umire u bolnici od sindroma degeneracije klonova (u to vreme Marvel nas je još ubeđivao da je Peter klon a Ben Riley pravi Spajdermen, videti ovde za opširnije razglabanje o ovom problemu), ali ga srećom ovo ne drži dugo i na nogama je već narednog tjedna u 237. epizodi Spectacular Spider-man. Nije umro, kažu, samo su moći počele da mu se vraćaju… Huh, za dlaku.

*1996. godina

U 398. Epizodi Amazing Spider-man* (koji je isto deo Klon Sage), The Owl će ubiti Spajdermena trujući ga na posebno podao i nizak način. Ali našeg junaka će ubrzo oživeti Dr. Octopus, koji ne može da zamisli život bez njihovih prijateljskih nadmudrivanja. Ili tako nešto. Ne zaboravimo da Dr. Octopus zapravo nije doktor medicine več nuklearni fizičar i zapitajmo se zašto i kome tolike godine plaćamo doprinos za zdravstveno osiguranje…

*1994. godina

Pa onda ono kada se Peter transformisao u džinovskog pauka, umro i rodio samog sebe*. Pa onda ono u Other: Evolve or Die** kada je umro, a onda izašao iz sopstvenog tela i posle mu je bilo bolje.

*2004. godina

**2005. godina

Da ne pominjem ono kada ge je u X-men ubio čarobnjak Kulan Gath*. Ili kada je Dr. Doom pobio sve superheroje u Secret Wars** (ali ih je potom i oživeo)…

*1981. godina

**1984. godina, ovo nije isti Secret Wars koji pominjem kasnije u tekstu, jer Marvel voli da koristi iste naslove za sasvim različite stripove

Posle svega toga, teško je osetiti mnogo emocija na vesti o Spajdijevoj smrti. Na kraju krajeva, vi kažete smrt, on to zove produženi vikend.

Pre svega nekoliko nedelja sam pisao o stripu 8 Deaths of Spider-man a u kome Spajdermen umire još nekoliko puta pa je nadam se jasno da je ubijanje i oživljavanje Spajdermena naprosto business as usual kroz celu njegovu istoriju, ne nekakav granični fenomen, koji se dešava samo u trenucima najveće krize biznisa.

Ali naravno onda treba reći i ovo: smrt Spajdermena posle koga je identitet Spajdermena preuzeo Majls Morales jeste došla kao deo napora da se kriza biznisa prevaziđe.

Ona nije bila vezana za „glavnog“ Spajdermena, ali 99% ljudi koji su urlali da ne daju „svog“ Spajdija i, uopšte, 99% ljudi koju su čuli vest da Marvel ubija Spajdermena i zamenjuje ga, jelte, tamnoputom verzijom toga nije bilo svesno. Ova se smrt odnosila na verziju Petera Parkera/ Spajdermena iz alternativnog univerzuma, najpoznatijeg kao „Ultimativni univerzum“, konstrukta začetog u ranim godinama ovog stoleća da se, u paralelnom kontinuitetu, sažeto prepričaju najvažniji događaji iz „glavnog“ Marvelovog univerzuma (jedinog koga je 99% ljudi na svetu bilo svesno u to vreme), da im se da logičniji i dosledniji istorijski tok ali onda i da se mnogi motivi promene, da se sa njima eksperimentiše, da se Ultimativnom univerzumu da osobena istorija, ton i budućnost. Na primer, u tom univerzumu, Iron Man nije bio samo čovek u oklopu, već dečak sa posebnim, natprirodnim moćima. Galactus nije bio veliki humanoid sa rogovima već nešto nehumanoidno i nesaznatljivo. Spider-Woman nije bila žena evoluirana od pauka do, er, žene, već klon Petera Parkera sa dupliranim X hromozomom. Cable je bio samo ostareli Wolverine a Nick Fury nije bio kavkazoid već Afroamerikanac nimalo prikriveno inspirisan Samuelom Jacksonom itd.

Ultimativni univerzum je bio jako popularan u prvo vreme, u dobroj meri zahvaljujući baš Brianu Bendisu i njegovom alternativnom prepričavanju života Petera Parkera i njegovog ansambla kroz serijal Ultimate Spider-man* a mnoga kreativna rešenja u stripovima u Ultimate univerzumu će i dan-danas živeti kroz njihovo preuzimanje od strane filmova u Marvel Cinematic Universeu (na primer to da Nicka Furyja igra Samuel L. Jackson).

*toliko popularan da se jedno vreme šuškalo da će Marvel samo zameniti „glavni“ univerzum ovim Ultimativnim jer je u njemu kontinuitet daleko uredniji a i bolje se prodaje

Ali sve što Marvel ume da napravi na leđima požrtvovanih kreativaca, Marvel ume i da usere korporacijskom politikom pa je do kraja decenije Ultimate Universe već poprilično bio na kolenima i tražio načine da bude relevantan. Urednička disciplina je popustila po odlasku Billa Jemasa – a za kog Ralph Macchio u ovom obraćanju eksplicitno kaže da je Ultimativni univerzum bio njegova ideja, iako je izdavač mislio da je neproduktivna, da je on uspeo da ih ubedi da serijal sa urednim kontinuitetom, bez 40 godina bagaža i sa dobrim kreativnim timovima mora da bude uspešan – i stvari su krenule da se raspadaju po šavovima.

Po kvalitetu ili tonu se već mnogi od ovih stripova nisu suštinski razlikovali od stripova u glavnom univerzumu – a što je bila veoma važna distinkcija u njihovim prvim godinama – pa je onda korišćen i identičan lek kada su počeli da se slabije prodaju. Događaj, odnosno krosover Ultimatum je poslužio da se pobije veliki broj likova iz Ultimativnog Univerzuma i da se stripovi relansiraju od prvog broja, ovog puta pod imenom Ultimate Comics. I mada je ovo bio načelno loš lek za bolest koja nije ni trebalo da se dozvoli, makar je sam Ultimativni Spajdermen od toga profitirao.

Serijal koji je već par godina bio otaljavan od strane Briana Bendisa (i izgubio dugovečnog crtača Marka Bagleyja) je sa prelaskom u Ultimate Comics varijantu odjednom bio revitalizovan, kao da se scenarista setio kako je na početku serijala u prvi plan stavljao humanizovanje likova i njihove realistične emocije, brige, reakcije, strahove i nadanja a ne pusti spektakl, dok su crtači David Lafuente i posle njega Takeshi Miyazawa dali sve od sebe da se strip vrati atmosferi energične omladinske pustolovine. I neko vreme je to bilo dobro.

Ali kratko vreme. Ultimativni univerzum je nažalost nastavio da propada u komercijalnom smislu – povratak Marka Millara da piše neke od ovih stripova se pokazao kao katastrofalan – i Marvel će, sa svom tvrdoglavošću korporacije koja ne zna šta radi ali će to što radi raditi dok ne upali, pokrenuo NOVI krosover, Ultimate Fallout, novo agresivno pretumbavanje Ultimativnog univerzuma u kome je onda, da bi novine o tome pisale, i to prave novine, ne samo strip-sajtovi, Spajdermen/ Peter Parker, morao da izgubi život.

Za Ultimativni univerzum ovo JESTE bila velika stvar jer u njemu oživljavanje mrtvih likova nije bilo pravilo i mrtvi su, barem do tada, ostajali mrtvi. Marvel je onda najavio upravo da će Peter OSTATI mrtav i da će ga zameniti trinaestogodišnjak tamnije puti i haos je krenuo da buja.

No, u četvrtom delu ovog stripa, a koji sam ja tada opisao kao „pačvork koga su pisala trojica scenarista što su postavljali osnove za svoje buduće stripove a nacrtala gomila crtača (…) i kao priča za sebe nikako nije ni zaokružen niti obavezan za čitanje sem ako niste zaista fanatičan pratilac Ultimate linije“ će se pred čitaocima prvi put pojaviti Miles Morales i to je priča sa kojom kolekcija Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? i počinje.

Miles Morales je danas… pa, možda i popularniji od Petera Parkera. Ako ne agregatno popularniji a ono popularniji u populaciji koja se broji, mladima, napaljenima, onima koji treba da budu publika što će sledeće 3-4 decenije da čita stripove, gleda filmove, igra igre i generalno troši pop-kulturne produkte iz Marvelove kuhinje. Momak na koga je bačeno drvlje i kamenje što zamenjuje „njihovog Spajdermena“ ne samo da ima konzistentno popularne i prodavane stripove – koji su preživeli i smrt čitavog Ultimativnog univerzuma 2016. godine u krosoveru Secret Wars – već je kroz animirane filmove (Into the Spider-verse i Across the Spider-verse) uspeo da se nametne kao de fakto Spajdermen koga mladi danas vole i prepoznaju te i da za publiku glavnog toka legitimiše koncept multiverzuma što ga danas eksploatiše praktično svaka veća produkcija na planeti (svako sa svojim multiverzumom, naravno). Onda je na bis uspeo da postane i toliko popularan u gejming medijumu da je jasno da će naredna Insomniacova igra o Spajdermenu u glavnoj ulozi imati samo i jedino Milesa.

I da bude VEOMA jasno, ovo je sve zbog toga što su Brian Bendis i Sara Pichelli ovaj strip napravili koristeći srce i dušu, a ne zato što je korporacija imala nekakav jasan plan što je zatim bio savršeno sproveden u delo. Ovo znamo i po tome što su mnogobrojni drugi slični pokušaji da se napravi nešto „novo“ i „sveže“ a da iz tog novog i svežeg onda razvije multimilijarderski biznis redom propadali, čak i kada je Brian Bendis ponovo bio taj koji je pokušavao.

Naprosto, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je uspeo da se vrati na neka fabrička podešavanja, ona zbog kojih su Ultimativni univerzum i originalni Ultimate Spider-man i bili popularni na početku, da ponudi glavnog junaka sa kojim je lako identifikovati se – a još lakše za još širu publiku zbog njegovog „diverse“ porekla – jer je običan klinac koji ima obične brige i probleme, a onda da tog glavnog junaka suoči sa ne samo začudnošću sveta u kome postoje supermoći, asgardski bogovi i paralelni univerzumi, već sa mnogo zanimljivijim iskušenjem: kako ući u kostim i identitet najpopularnijeg superheroja svih vremena i ne izgoreti spontano od sramote?

Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je „origin story“ za Majlsa kao Spajdermena, spor i metodičan prikaz toga kako je on dobio moći slične Peterovim, ali i kako je odlučio da navuče na sebe kostim (kupljen za 80 dolara za prošlu Noć veštica od strane njegovog najboljeg ortaka, Gankea, koji se ložio na u to vreme još živog Spajdermena), prihvati da će Njujorčani da ga odreda napadaju da kalja legat ikone koja je poginula i nije se još ni ohladila, ali i zavetuje se da štiti slabe od jakih i beskrupuloznih jer ima snagu ali i porodicu koja ga je naučila da razlikuje dobro od zla.

Da budem vrlo jasan, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? ni slučajno nije najbolji strip o Spadjermenu ili Ultimativnom Spajdermenu, niti najbolji strip o Ultimativnom Spajdermenu koji je Brian Bendis napisao. U ovom stripu su njegove standardne tehnike pripovedanja sa mnogo MNOGO replika, čestim imitiranjem „prirodnog“ govora, gde ljudi zastaju, prave poštapalice i ponavljaju se, već dobrano izlizane a priča je spora, ima vrlo malo akcije i pre svega se bavi Milesovim prestrašenim reakcijama na novostečene moći i ono što bi to u kontekstu post-Ultimatum, post-Ultimate Fallout politike u SAD/ Njujorku moglo da znači za njegov život. Ali strip i zbog toga ima mnogo te DUŠE koja je presudna za njegov karakter i potencijal da opstane u ljudskoj kulturi.

Majls je dobar lik. Njegovi roditelji su dobri likovi, sa kompleksnim karakterizacijama i komplikovanim prošlostima (poglavito otac). Stric mu je zanimljiv lik sa svojom kvaziočinskom harizmom izmešanom sa street-smart šmekom koji ga čine OPASNIM (da ne pominjemo da sam prilično siguran da ga je Sara Pichelli namerno crtala da izgleda kao Snoop Dog). Susreti sa superherojima i superzločincima su šokantni i kredibilno deluju kao prelomni trenuci u životu mladića koji samo što je ušao u pubertet, a ne kao svakodnevni, ni po čemu posebni događaji, kako se to i u Ultimate Comics stripovima do tada uobičajilo.

Ukratko, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je bio nimalo savršen strip, ali skoro savršeno naciljan na istu onu publiku kojoj se originalni Amazing Spider-man Stevea Ditka i Stana Leeja obratio 1962. godine: klincima od gikovske sorte, koji osećaju da su pametniji (ili makar zainteresovaniji da uče i sa više poštovanja prema znanju) od svojih vršnjaka i da zbog toga trpe izopštenost. Samo je ovim klincima data lekcija o moći i odgovornosti a ne zavodljivi govor da im društvo uskraćuje garantovane stvari jer ih woke kultura mrzi.

Očekivanja roditelja da budu uspešni u školi, makar na štetu društvenog života su ovde vrlo spretno upletena u priču u kojoj postoji jaka socijalna motivacija roditelja da ne dopuste Majlsu da bude ghetto-kid kakvi su otac i stric bili. Kada otac Majlsu objašnjava da on i stric možda i jesu imali neke prilike da budu nešto više, ali ih nisu VIDELI to je onoliko „real talk“ koliko ćete uopšte videti u superherojskom stripu, i ta podvojenost između oca koji grčevito želi da odbrani srednjeklasni status za svoju porodicu što ga je teškom mukom osvojio, i strica koji i dalje misli da je „game“ isto što i život je takođe „real“ a Majlsova zbunjenost između dve naklonosti je ubedljiva i rezonira sa decom na strahovite načine.

Ima ovaj strip i mnogo drugih dobrih stvari. Lik Gankea Leeja je ovde kreiran da bude verni saveznik glavnog junaka i zabavni, geeky Gen-Z komedijaš koji svoje gikovske snove živi kroz Majlsove superherojske avanture (iako je Majls NA SMRT uplašen i sve bi dao da nema moći pa da može da se posveti školi) i zapravo ispao tako dobro da je i on prevezen u glavni Marvelov univerzum posle uništenja Ultimativnog univerzuma, a odmah dobio i filmsku verziju i to ne u animiranim filmovima o Majlsu, već je dodeljen kao podrška „glavnom“ Spajdermenu Toma Hollanda – samo pod imenom Ned Leeds (i ovu će ulogu sjajno odigrati Jacob Batalon). No, naravno, jedna od najboljih stvari u Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? je crtež Sare Pichelli u koloru Justina Ponsora i leteringu Coryja Petita. Ponsor i Petit su, naravno, okoreli veterani superherojskog stripa, oni koje zovete za projekat koji treba da ima premijum produkciju*, ali Italijanka je ovde bila tajni adut. Sa nešto iskustva već prikupljenog u radu na različitim Marvelovim stripovima – notabilno na pet epizoda treće verzije Runaways pored raznih drugih stripova gde je tipično radila po jednu epizodu, menjajući glavnog crtača kad ovaj počne da zaostaje za mesečnim tempom – Pichellijeva je za ovaj projekat bila odabrana od strane Briana Bendisa koji je kod nje video ne samo kvalitetnu tehniku već sumanutu, skoro autodetruktivnu posvećenost a koja ju je inspirisala da predloži kostim sa „negativnom“ mrežom za glavnog junaka, što će učiniti ionako prekomplikovano crtanje Spajdermenovog odela još komplikovanijim.

*nažalost, sjajnog Ponsora više nikada neće zvati jer je preminuo 2019. godine.

Pichellijeva je ovo radila u digitalnoj tehnici, radeći mnogo senčenja i rastera koji će stripu dati treću dimenziju i pre Ponsorovih kolora, ali je njena energija najočiglednija u tome sa koliko detalja je predstavljen svet u kome se strip događa. Rekosmo, ovo je priča sa srazmerno malo akcije i veliki deo utiska koji on ostavlja otpada na to da likovi deluju stvarno, da imaju nekakve stvarne istorije i interesovanja u životu, da su okruženja u kojima se nalaze stvarna i opipljiva. Pichellijeva će ovde raditi dugo i detaljno na ne samo ekspresiji likova putem poza i izraza lica, već na odeći, predmetima iz njihovog okruženja, logotipima na majicama i firmama po gradu. Ipak, i „superherojski“ deo priče je nacrtan fantastično, sa kostimima koji su upečatljivi (Spider-Woman pogotovo) i katarzičnom završnicom u kojoj Majls osvaja pravo da bude superheroj koja je urađena sa ukusom i za spektakl i za karakter.

Domaćem izdanju ovog stripa zameriću ono uobičajeno. Štampa i povez su dobri – mada su kolori u ovoj verziji mrvicu zagasitiji nego što su bili u originalnim mesečnim stripovima, ali da budemo fer, to je tako možda bilo i u originalnoj američkoj kolekciji – ali prevod Darka Tuševljakovića bi mogao da bude unapređen. Darka, mislim da sam to već više puta pisao, cenim kao pisca i cenim i njegov trud da neke od fraza iz ovog stripa prevede koristeći adekvatan domaći žargon, ali POGOTOVO kada prevodite dijaloge koje piše Brian Bendis, NEOPHODNO je da razmišljate o mnogo više detalja u isto vreme. Ne možete mešati žargone različitih generacija i socijalnih grupa bez svesti o tome ko izgovara koju repliku i pod kojim uslovima i MORATE voditi računa o ritmu i tempu ma koliko to teško bilo. Tuševljaković na nekim mestima kao da naprosto nema snage (verovatnije vremena) da se unese u ovo što radi pa su neke fraze direktni prevodi sa Engleskog, a koji u Srpskom stoje dosta nakrivo, i u oštrom su kontrastu sa drugim rešenjima koja su maštovitija i u duhu našeg jezika.

U svakom slučaju, Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? je VAŽAN strip i prilično DOBAR strip, vredan unutar kontkeksta koji smo, nadamo se, pojasnili, vredan kao seme iz kojeg je izraslo MNOGO toga što danas imamo u popularnoj kulturi, ali i kao strip za sebe, jedna nikako savršena ali solidna priča. Najbolje bi bilo da je čitate kao nastavak prethodnih 150 brojeva Ultimate/ Ultimate Comics Spider-man, ali i sama za sebe valjda može da bude zabavna. Kupite je bilo gde na Srpskom (recimo u Alanu Fordu ili Darkwoodu) a Engleski original imate u pejprbek sekondhend formi na sto mesta, pa evo i na Amazonu za manje od jednu funtu.