Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Izašao je novi Sun Ra, tako da znate da danas slušamo samo najbolje. Sun Ra: Uncharted Passages još je i podnaslovljen New York Piano Sololoquies 1977-79 i, dakle, radi se o kolekciji solo-snimaka (ne sasvim solo, ali o tome malo niže), snimljenih krajem sedamdesetih u Njujorku. Ovo je sat vremena muzike snimljene u vrlo dobrom kvalitetu i ne radi se – što je jasno već i iz činjenice da su u pitanju snimci načinjeni u Njujorku – o nekakvim džemovima snimanim na probi, a koje smo dosta slušali poslednjih godina.
I uglavnom su bili dobri, no Uncharted Passages je u posebnoj klasi i sadrži neke istinske bisere njegovog rada iz poznih sedamdesetih.
Kao što se zna, u vreme nastanka ovih snimaka Sun Ra je već jednu deceniju živeo u Filadelfiji i, zajedno sa svojim orkestrom („Arkestra“) postao neka vrsta zaštitnog znaka Germantowna, sa čestim gostovanjima na radiju, predavanjima koja je Sonny držao deci po školama i bibliotekama, besplatnim koncertima koje je ekipa često držala Subotom popodne u parku blizu kuće u kojoj su svi zajedno živeli – u harmoniji sa komšilukom koji se samo u početku žalio na buku – a koja će vremenom biti zvanično prekrštena u „The Arkestral Institute of Sun Ra“. Mnogi snimci koje poslednjih godina slušamo a koje neumorni Irwin Chusid iskopava u arhivama što su mu predate na staranje, utvrđuje poreklo i sadržaj traka, restaurira muziku što bolje može i daje nam je na raspolaganje, su rađeni baš na ovoj lokaciji u Filadelfiji, snimljeni na beskonačnim probama koje je Arkestra držala svakog dana i često predstavljaju uvid u razvoj tadašnjih ideja koje je Sonny imao za dalju evoluciju svoje muzike.
Ta je muzika prema kraju sedamdesetih godina postala i srazmerno „normalna“ ako pričamo o javnim nastupima grupe, odnosno solidan deo muzike na koncertima Arkestre sastojao se od sving-kompozicija koje je Sonny voleo (i svirao) u tridesetima, izmešanim sa divljim improvizacijama i tribalnim, naučnofantastičnim eskapadama. Ovo je i period kada je Sonny počeo intenzivno da se zanima za muziku iz filmova kompanije Walt Disney i da mnoge od njih aranžira za svoj okrkestar pa smo (značajno kasnije) dobili i par živih albuma na kojima su sakupljene mnoge ove izvedbe. O tome sam prošle godine pisao opširnije.
Takođe, tokom sedamdesetih su sintisajzeri konačno postali široko dostupni „običnim“ muzičarima i Sonny, koji je električne orgulje svirao još četrdesetih, a u elektronskom zvuku sintisajzera čuo odjek sopstvenh kosmičkih i futurističkih vizija, je počeo da ih sve više uklapa u zvuk svog orkestra. U njegovoj biografiji, Space is the Place, autor John F. Szwed navodi da je Sonny i na poziv kompanije Moog krajem šezdesetih išao u Severnu Karolinu da isproba jedan od prototipova njihovih sintisajzera, ali da je ovaj umesto kasnije standardizovane mehaničke klavijature imao senzorske dirke koje nisu savršeno reagovale na dodir ovog muzičara. Neko od inženjera je Sonnyju objasnio da je u pitanju specifičnost njegove kože, njene vlažnosti i naelektrisanja ali Sonny je odmah – kažu ipak uz osmeh – zaključio da mašina koju su napravili belci neće da svira kad je u rukama crne osobe.
Sve ovo navodim jer je Uncharted Passages na apsolutno DRUGOJ strani i zbog toga je toliko dragocen.
Kao i mnogi drugi poslednjih godina izdavani albumi Sun Ra, i ovaj je krenuo od trake pronađene u jednom od arhiva a na kojoj je pisalo jedno, da bi se preslušavanjem utvrdilo da se na magnetofonskom zapisu nalazi nešto sasvim drugo. Sedmoinčna traka obeležena kao da je u pitanju snimak Sonnyjevog nastupa u Karnegi Holu 1979. godine je sadržala kompozicije za koje se zna da nisu izvođene tom prilikom. Irwin Chusid i Ted Gioia su priskočili da pomognu Michaelu D. Andersonu – koji je prvi ovu traku i iskopao – i do kraja je identifikovano da se radi o snimku sa koga većina muzike do sada nije objavljivana a koji je načinjen u njujorškom džez kafeu Axis in Soho Jula 1977. godine. Radi se o mestu u Sohou koje nije imalo dozvolu za prodaju alkohola pa je gostima naplaćivalo ulaznice od četiri dolara i skupi kapućino ali im je zauzvrat obezbeđivalo ekskluzivne nastupe muzičara kao što su bili Sun Ra, Hamiet Bluiett, Roland Alexander, Burton Greene ili Paul Bley. Sun Ra je već 1978. godine imao album solo-klavira snimljen u ovom prostoru, St. Louis Blues – Solo Piano, a neke od pesama na njemu su snimljene na baš ovom nastupu.
Preciznije, dve, pa su za Uncharted Passages restauratori identifikovali imena ostalih devet komada sa trake i pripremili ih za publikovanje. No, Chusid je onda dodao i četiri Sonnyjeva komada urađena takođe u Njujorku kao deo sesije gde je pijanista džemovao sa bubnjarem po imenu Samarai Celestial (originalno Eric Walker) a koji će postati stalni bubnjar Arkestre tokom osamdesetih. Chusid kaže da je većina ove sesije prosto džemovanje na kome Sonny i Celestial voze gruv i isprobavaju zajedničku hemiju ali da je onda, dok je Celestial otišao da se malo osveži Sonny snimio i četiri solo-kompozicije koje su onda dodate na ovaj album zaokružujući tako materijal na trinaest komada. U fizičkoj formu Uncharted Passages je masterovan i izašao prošle godine na vinilu i CD-u, a ovog Juna smo dobili digitalni daunloud. I, da bude najjasnije što je moguće, ovo je vrlo verovatno najbolja muzika koju ćete čuti ove godine.
Već Axis Rhapsody sa kojom Sonny otvara album je kao pad komete na Zemlju, i to neke uistinu BOGATE komete. Ovo je skoro dvanaest minuta autoritativne svirke koja počinje praktično klasičarskim, elegantnim uvodom u koji Sony postepeno ubrizgava džez harmonije, da bi se zatim ubacio u brzu traku, izgradio čitavu šumu zvuka, menjao tempo i dinamiku tako da slušalac ima utisak da sluša čitav orkestar a ne jednog čoveka za najobičnijim instrumentom na svetu – klavirom. Axis Rhapsody je prepun vratolomnih kaskada i rafala nota, ali je i emotivna, vrlo impresionistička muzika koju izvodi čovek na apsolutnom vrhuncu svojih sposobnosti.
Odmah iza nje sledi tradicional St. Louis Blues a koji je Sonny u ovo vreme često i rado svirao i, posle na momente agresivno modernistčke prve kompozicije, ovo isprva deluje kao „nagrada“ za konzervativnijeg slušaoca – ako su takvi uopšte zalazili u Axis – sa svingerskim uvodom sviranim zaslepljujućom brzinom kao da je 1938. godina i pijanista pokušava da svojeručno izmisli bebop. O Sun Ra često pričamo kao o inovatoru, psihodeličaru, futuristi, posvećeniku svemu neobičnom i egzotičnom u zvuku, ali vredi se podsetiti i koliko je on bio VRHUNSKI pijanista i kada negde pred istek drugog minuta bluzerska tema počne da se ljulja pod upadima atonalnih rafala, a nikada zaista ne kolabira, i Sonny još skoro pet minuta kombinuje klasično bluz fraziranje sa modernističkim harmonijama i takvim ritmičkim diverzijama da deluje kao da njegove sinkope imaju svoje sinkope, to je jedna takva demonstracija MOĆI da samo zažmurite od miline.
Ima ovde još jedan tradicional: Sometimes I Feel Like A Motherless Child je pesma koja doslovno potiče još sa plantaža sa robovima iz devetnaestog stoleća i Sonny je svira sa dramom dostojnom njegove celoživotne borbe za ljudska prava afroameričke zajednice u SAD.
Blue Play je, pak, Sonnyjeva kompozicija, rađena na prepariranom instrumentu, energična pa i vesela ali puna ZVUKA koji osetljivije uši neće uvek nužno prepoznati kao muziku. Axis Nexus je energičan džem sa puno distorziranog soliranja na desnoj strani klavijature dok leva ruka drži plesni gruv. U kontrastu sa njom, Axis Extempore često napušta prebrojiv ritam ili dramatično menja tempo, prepuna modernističkih ispada između obrada relativno romantične glavne teme. Sonny prema kraju ove kompozicije denfluje zvuk i napada dirke takvom brzinom da biste se zakleli da je ovo Cecil Taylor koji je samo nabacio dvadeset kila više i na glavu stavio fes.
Gore sam rekao da ovo nisu SASVIM solo izvedbe i violinistkinja Arkestre, veličanstvena June Tyson se pojavljuje u dve kratke epizode da svojim božanstvenim pevanjem oplemeni ovaj nastup. Nisam siguran ni koliko je sve bio deo plana a koliko spontana upadica jer u prvom slučaju Sonny prvo svira Honeysuckle Rose Fatsa Wallera a kada pređe u sopstvenu Enlightment, Tysonovu prvo čujemo izdaleka pa tek posle nekoliko stihova ona priđe dovoljno blizu mikrofonu da se razumeju reči ove svojevrsne himne koju je Sonny napisao krajem pedesetih i često izvodio do duboko u sedamdesete. Odmah iza nje sledi najkraća verzija Space is the Place koju sam ikada čuo gde Tysonova preko Sonnyjeve razigrane teme otpeva sve one stihove o slobodi i odsustvu granica uspevajući da se sve završi za manje od dva minuta.
Prvi deo materijala završava Axis Impromptu, energična, vrlo modernistička, srazmerno atonalna improvizacija u kojoj Sonny podseća na to koliko je voleo moćnu, dramatičnu grmljavinu donjih registra uparenu sa pointilističkim iglama visokih nota u nepogrešivom kreiranju kinematskih slika i atmosfere.
Četiri poslednje kompozicije, dakle one sa kasnije sesije sa Celestialom su čista radost. Sonny ovde svira uglavnom stare stvari, pesme koje su bile popularne na radiju i u barovima, ili snimane za filmove dvadesetih i tridesetih godina, kad je on bio klinac, i radi ih sa svom postmodernističkom dekonstruktivnom energijom koju od njega očekujete ali bez trunke želje da ove pesme nekako liši njihove imanentne nevinosti i radosti. June Night Abela Baera je, na kraju krajeva plesni fokstrot komad iz 1924. godine uz koji su se OZBILJNO testirale tadašnje granice građanskog morala i Sonny svu subverzivnost ovakve muzike pamti i ume da kanališe.
Samo za poslednju kompoziciju je bilo nemoguće utvrditi ko je autor i kako se zove – i da se razumemo, i June Night JEDVA da podseća na original – pa su je restauratori krstili Rumination i ovo je Sonny koji sve svoje modernističke impulse pakuje u tri minuta briljantne stakato svirke dok čeka kolegu da se vrati, pretvarajući klavir u supernovu nota, zvukova, energije, radosti. Ne propustite:
