Ponekad morate da sebi naprosto ugodite, resetujete podešavanja na fabrički nivo i pogledate jedan od najvažnijih kung fu filmova u istoriji kinematografije. Što sam ja i učinio i napravio sebi prigodu pa iskoristio pretplatu na MUBI da pogledam The 36th Chamber of Shaolin (nekada naslovljen i Master Killer*), jedan od najvažnijih fimova u istoriji kinematografije.

*a u tipičnom preterivanju bez podloge jer glavni junak u ovom filmu, istina je, postaje „master“ borilačkih veština ali decidno se uzdržava od ubijanja jer to nije u skladu sa budističkim učenjima kojima se podvrgao

Pre par meseci sam pisao o filmu King Boxer (odnosno Five Fingers of Death kako je prvo distribuiran na američkoj filmskoj veletržnici), prelomnom naslovu u Shaw Brother katalogu, onom koji je otkupljen za distribuciju u SAD i imao potencijala da bude zanimljiv kuriozitet a umesto toga je započeo kung fu ludilo na celoj zapadnoj hemisferi koje je onda produkovalo pravu poplavu uvezenih dalekoistočnih – uglavnom hongkonških – filmova o borilačkim veštinama, podstaklo veliki skok u vežbanju karatea i drugih veština borbe golim rukama u SAD i Evropi, ostavilo pečat na kompletnoj kulturi glavnog toka, uključujući hit-pesmu Kung Fu Fighting Carla Douglasa koja do danas ostaje jedan od najprodavanijih singlova u istoriji popularne muzike. King Boxer je bio dobar za Shaw Brothers ali potencijalno još bolji za rivalsku produkciju Golden Harvest, osnovanu samo par godina ranije od strane ljudi koji su prethodno radili za braću Shaw i poznavali sve tajne biznisa ali su i bili voljni da rizikuju sa nezavisnim autorima, za razliku od velike, etablirane firme, pa je njihova niska filmova sa Bruceom Leejem napravila apsolutni ršum na zapadu i pretvorila Leeja u kulturnu ikonu koju i dan-danas svi znaju i poznaju, bez obzira što je on na vrhuncu talasa svoje popularnosti 1973. godine već bio pokojni.

Leejev status žive legende hranio se njegovom popularnošću na velikom i malom ekranu, ali istina je i da je on bio jedan od najboljih boraca svoje epohe, osnivajući sopstveni, mešoviti stil borenja Jeet Kune Do još polovinom šezdesetih i radikalno, pa i ikonoklastički, evoluirajući znanja koja je dobio od svojih instruktora među kojima je najpoznatiji bio svakako Ip Man.

Ovo sve pišem jer ispada da su u poređenju sa Leejem nekako svi ostali bili „glumci“, ali i jer je potrebno da se naglasi kako bez tih „glumaca“ (kaskadera, koreografa) naprosto ne bi bilo ovog žanra niti legata kojeg je Lee važan ali ne jedini važan deo.

Na primer, Lau Kar-leung je bio ne samo glumac, koreograf i režiser, već OZBILJAN majstor borilačkih veština, čiji je otac Lau Cham bio ugledni učenik Lam Sai-winga*, ali i direktor škole borilačkih veština u guangdonškom glavnom gradu Guangzhou gde je mali Lau Kar-leung i počeo da uču da se bori sa devet godina, pre nego što će se familija preseliti u Hong Kong 1948. godine.

*a koji je i sam bio slavan na ime toga da ga je podučavao Wong Fei-hung, lekar, majstor akupunkture i originator stila borenja po imeni Hung Ga, te legitimni narodni heroj kome su posvećena najmanje dva muzeja u Guangdongu i koga su u decenijama kasnije snimljenim filmovima igrale tako bitne zvezde hongkonškog filma kao što su Jet Li, Jackie Chan, Gordon Liu i mnogi drugi.

Lau Kar-leung je tokom pedesetih učio filmski zanat kao statista i koreograf u crno-belim wuxia filmovima i tamo notabilno sarađivao sa nekim u to vreme bitnim imenima (na primer iskusni koreograf Tong Gaai), da bi šezdesetih potpisao za Shaw Brothers i krenuo da radi koreografije za njihove filmove, notabilno za one koje je režirao ugledni Chang Cheh, često u paru sa Gaaijem. Iz ovog perioda vredi izdvojiti Chehov The One-Armed Swordsman, ali i Master of the Flying Guillotine Jimmyja Wanga koji nisu producirala braća Shaw.

Polovinom sedamdesetih počeće da režira i njegov ekonomični a inventivni stil pripovedanja, te izuzetne koreografije obezbediće njegovim filmovima ozbiljnu popularnost. Do polovine osamdesetih Lau Kar-leung je imao iza sebe bezmalo dvadeset filmova, od kojih su neki ostali klasici za decenije koje će doći, ukljućujući, pored The 36th Chamber of Shaolin naslove kao što su Deadly Strike, Dirty Ho, Lady is the Boss i legendarni The Eight Diagram Pole Fighter. Kako je osamdesetih kombinovanje kung fua i komedije postalo popularno, tako je pored Lady is the Boss Lau radio i komične nastavke The 36th Chamber of Shaolin, razočaravajući barem deo poštovalaca koji su smatrali da se sa Return to the 36th Chamber pogotovo malko i kalja legat jednog legendarnog, epskog filma o heroizmu i požrtvovanosti, naročito jer je Gordon Liu u ovom filmu igrao drugi, sporedan lik.

No, Lau je brzo natrčao i na administrativni zid kada su Shaw Brothers odlučili da se pravljenje filmova više ne isplati – zbog VHS piraterije, naravno – i preorijentisali se na televiziju. Postoji čitava legenda o tome da je Lau već imao čvrst dogovor sa Jackiejem Chanom da ga režira u četiri filma ali da su braća Shaw ovo poremetila kada su Chana informisali da Lau ima ugovor sa njima i da nije slobodan da radi za druge produkcije – iako on u tom trenutku nije radio ništa. Dodatni problemi sa tajvanskim vlastima koje su odbile da distribuiraju njegove filmove u Tajvanu jer je njegov poslednji film za Shaw Brothers bio sniman u komunističkoj Kini su značili da je Lau dve godine sedeo besposlen, dok relativno nova kompanija Cinema City nije ovo izgladila tražeći da on zauzvrat režira tri filma za njih. Tako je Lau između 1988. i 1990. uradio još tri borilačke komedije, koje su bile uspešne pa je onda i ta saradnja sa Jackiejem Chanom uspela da se materijalizuje, ali ne bez problema.

Naime, Lau je išetao sa seta Drunken Master II i nije se na njega vratio nakon svađe sa Chanom oko borilačke koreografije i onda je poslednju scenu režirao sam Chan. Lau će kasnije režirati i Drunken Master III i Drunken Monkey, oba bez Chana, i time, povratkom u Shaw Brothers zaokružiti i završiti svoju karijeru.

No, epizoda u kojoj se Lau i Chan svađaju oko borilačke koreografije mnogo govori o Lauovoj filozofiji. Iskusan, štaviše jedan od najiskusnijih stručnjaka za ova pitanja, sa u tom trenutku praktično četiri decenije rada na borilačkim koreografijama, Lau je po mnogo čemu zapravo blizak Chanu. Obojica su cenili realistične, ubedljive koreografije, bez neprirodno visokih skokova i poteza koji nemaju (dovoljno) uporišta u ljudskoj anatomiji. Obojica su svoje glumce gurali do granica fizičkih mogućnosti – Chan najpre sebe, Lau Gordona Liua – a montažu koristili da podvuku impresivnost ljudske fizičke izvrsnosti, radije nego da kompenzuju njen nedostatak. Lau je upamćen kao purista što se trudio da borba izgleda autentično, izbegavao korišćenje odskočnih dasaka i kablova (nešto što će njegov zemljak iz Gungzhoua, Yuen Woo-ping kasnije pretvoriti u zaštitni znak hongkonškog filma novije generacije), akcentovao borbu golim rukama i raznim oružjima, ali i znao da „stvarna“ autentičnost često nije dovoljno zanimljiva za gledanje pa su njegove koreografije bile kompleksne, atraktivne, manje „realistične“ a više baletski elegantne.

Pomenuli smo ime Gordon Liu mnogo puta u ovom tekstu. Glavni glumac u The 36th Chamber of Shaolin je legenda hongkonškog borilačkog filma i apsolutni zaluđenik borilačkih veština za koga kažu da je bežao iz škole da ide da trenira u školi Lau Chama, baš onoj školi Lau Kar-leungovog oca koju smo gore pominjali. Štaviše, i Chamova žena je dosta radila sa mladim borcem pa je ovaj kasnije promenio ime i nazvao se Lau Ka-fai, uzimajući prezime svojih instruktora u znak poštovanja. Ovo je izvor i – netačne – priče da je Liu bio usvojen od strane porodice Lau i da su mu Lau Kar-leung i njegov brat Kar-wing po toj osnovi braća, ali sasvim je jasno odakle konfuzija: Liu JESTE bio usvojen, samo od strane druge porodice, a koje je bila bliska sa Lauovima i Cham mu je bio i kum, pa je provodio dosta vremena u društvu Lau Kar-leunga i kada su obojica počeli da rade u filmskoj industrij, bilo je neminovno da će im se putanje ukrstiti.

The 36th Chamber of Shaolin je bio tek četvrti film što ga je Lau režirao, a jedan od pet filmova u kojima je Liu glumio samo te 1978. godine. Liu je još od 1973. glumio u borilačkim filmovima, radeći manje uloge, između ostalog u The Monk, režiserskom debiju Deana Sheka a koji je film napravio kao odgovor na Lau Kar-leungovo pitanje da li bi se usudio da režira, a kada je Lau počeo da režira, stavio ga je u glavnu ulogu već u svom drugom filmu, Challenge of the Masters iz 1976. godine, pa u naredni film Executioners of Shaolin kao jednog od vodećih likova, i onda sa The 36th Chamber of Shaolin obezbedio da Gordona Liua upamtimo kao apsolutnu legendu.

Liu je snimio još STRAŠNO mnogo filmova u karijeri, od kojih su neki klasici borilačkog žanra, na primer Clan of the White Lotus, Legendary Weapons of China i The Eight Diagram Pole Fighter, pa onda na ime svoje legendarnosti bio i pozivan da igra u američkim produkcijama (oba Kill Billa, u kojima je igrao različite uloge, pa onda i RZA-in The Man with the Iron Fists), a u karijeri koja se okončala pre jedva nešto jače od jedne decenije je i režirao nekoliko filmova, notabilno Shaolin and Wu Tang koji je, naravno, bio utemeljujući element mitosa za jedan od najvećih američkih hip-hop bendova svih vremena.

Štaviše, veliki delovi opusa Gordona Liua i Lau Kar-leunga su prespojili sinapse kod ekipe sa Stejtn Ajlenda, učeći budući Wu Tang Clan idejama discipline, asketizma i posvećenosti ali i dajući five-percent muslimanima dodatne duhovne sisteme da ih proučavaju sa svojim dajdžest verzijama budizma i taoizma. Broj semplova iz filmova ova dva čoveka koje je RZA (i kasnije drugi producenti) upotrebio na pločama Wu Tang Clana i njegovih članova verovatno može da utvrdi samo neka anketna komisija a reference u tekstovima („And the survey said, you’re dead/ Fatal Flying Guillotine chops off your fucking head“) ili imenima članova (Masta Killa, n’est-ce pas?) ne treba ni pominjati.

The 36th Chamber of Shaolin je i sam dobio eksplicitnu referencu u nazivu prvog albuma pokojnog Ol’ Dirty Bastarda (Return to the 36 Chambers: The Dirty Version), ali ovo nije film koji je zapalio maštu samo grupe opskurnih njujorških repera što su svoju jednu šansu za svetsku slavu strahovito dobro iskoristili, već i klasik hongkonškog borilačkog žanra, urađen na vrhuncu njegove slave, nakon pet godina eksplodiranja i širenja po čitavom svetu, izuzetno kvalitetno produciran i vođen film čija patriotska epika radi tako dobro da je jasno zašto su nekoliko godina kasnije ljudi gunđali kada su nastavci rađeni u komičnom ključu.

The 36th Chamber of Shaolin je neka vrsta romansirane biografije šaolinskog monaha po imenu San Te, osamnaestovekovne figure za koju kažu da je imala prevratničku ulogu u promeni izolacionističke politike manastira koji je borilačkim veštinama podučavao samo monahe i držao se po strani od, jelte, dnevne politike. Navodno je San Te u manastir pobegao nakon čarke sa okupacionim mandžurijskim vojnicima u kojoj je jednog od njih ubio, a onda vežbao godinama da postane majstor koji će onda podučavati druge, obične ljude, izvan manastira, kako bi mogli da pruže legitiman otpor okupaciji. San Te je istorijska figura koja u Kini ima auru mitskog junaka i pored Lauove trilogije stavljan je i u druge hongkonške filmove od kojih je verovatno najpoznatiji The Iron Fisted Monk – režiserski prvenac Sammoa Hunga.

Liu je SAVRŠEN izbor za glavnog junaka Lauove ekranizacije San Teovog života napisane od strane pouzdanog Shaw Brothers scenarista Nija Kuanga* jer, kao i što smo primetili u slučaju Loa Lieha u King Boxer, Gordon Liu ima lice DOBROG MOMKA i ume da kanališe svu potrebnu martirsku požrtvovanost i posvećeni stoicizam a da nikada ne izgleda kao psihopata koji bi samo da povređuje druge. Naprotiv, njegov San Te je kredibilno empatična osoba, radikalizovana jasnim prikazima represije i okrutnosti od strane mandžurijskih okupacionih vlasti i njihove vojske i to da je u pitanju sin trgovca, dakle, realno srednjeklasni mladić koji ide u dobru školu i sam ne pati direktno od onoga što vosjka radi sirotinji samo radi u korist ideje da je ovo čovek sposoban da se izdigne iznad neposrednog okruženja i stvari posmatra u istorijskoj perspektivi, sa izraženim filozofskim svetonazorom.

 *koji je radio sa svim bitnim Shaw Brothers režiserima, uključujuži Cheha i Hunga, i napisao One-Armed Swordsman, Crippled Avengers, Five Deadly Venoms, The Eight Diagram Pole Fighter, Dirty Ho, Enter the Fat Dragon i još više od dve stotine filmova i serija.

Ovo je važno jer, iako film nije snimljen u komunističkom kineskom režimu, on vrlo uspešno u svom narativu slaže sve one elemente koje će i mejnstrim kineska filmska produkcija uskoro početi da masovno upotrebljava u svojim radovima. San Te je čovek koji, iako ne dolazi iz radničke klase, prepoznaje patnju i golgotu koja pogađa najviše baš prost narod kada je na vlasti strana okupaciona sila i žrtvuje sve, uključujući očev biznis pa i živote sebi bliskih osoba, jer želi da doprinese pokretu otpora. Bude tu i vrlo jasno da on žali što je njegova usijana, radikalizovana glava dovela do smrti oca i najboljeg prijatelja, ali film ne gubi vreme na prikazivanje Teovih unutarnjih kajanja ili dilema je li izabrao pravi put u životu i da li je trebalo da bira pametnije. Te je revolucionar kakvog bi Mao i njegova ekipa samo poželeli, neko ko razume da ne može da izmeni svoje prošle odluke ali da može da na njima donese nove, zrelije, i da posvećeno radi u korist istog cilja koji je i doveo do tragedije, tako da na kraju nedužne žrtve budu osvećene a okupatoru bude zadat ozbiljan udarac, sa sve neophodnim elementom lične osvete da se stvari zadovoljavajući zaokruže.

Istovremeno, film je vrlo pažljiv kada prikazuje duhovni deo Teovog učenja da postane borac. Šaolinski monasi su zaista vrlo insularni, povučeni iza zidina manastira gde se borba vežba ne da bi ikada bila primenjena u ratu već jer je su disciplina i veština koji dolaze uz ovaj trening prepoznati kao podobna kombinacija iskušenja i prosvetljenja što će individuu učiniti bližom Budi. Manastir i njegove glavešine su posvećene isključivo duhovnosti i nemaju nikakve ambicije da se mešaju u okupaciju, otpor koji njoj pruža lokalno stanovništvo, diverzantske akcije i pokušaje asasinacija niti represivne odgovore koji stižu od vojnog zapovednika, generala po imenu Tien Ta. Štaviše, kada San Te, nakon što je u manastir primljen da mu se zaleče rane koje je zadobio bežeći od Taovih vojnika izrazi želju da vežba borenje, većina viših monaha je protiv toga jer je očigledno da je njemu na umu pre svega osveta a ne prosvetljenje i dosezanje najvišeg duhovnog stanja.

Ali Te dobija šansu jer Bodisatva, kako nas i istorija uči, nije bio čovek odvojen od svog okruženja. Njegovo dosezanje nirvane a onda svesno napuštanje tog večitog blaženstva da bi učenje širio među drugima i pomogao im da i sami dosegnu bolje mesto u svom (duhovnom) životu je podsećanje da je Buda bio i aktivista. San Te će onda svoju filozofiju, nakon mnogo godina vežbanja u manastiru i dosezanja veoma visokog položaja među monasima u filmu objasniti jednostavno: Buda neće stojati mirno i ignorisati zlo koje vidi. I ovo ima efekta, čak i nakon što ga glavešine manastira oštro kaštiguju jer želi da borilačke veštine širi među sekularnim stanovništvom, Teovo radosno prihvatanje kazne – koja je zapravo prećutno dopuštenje da ide unaokolo po provinciji i regrutuje obećavajuću omladinu spremnu da uči da se bori – dolazi i kao element prepoznavanja starijih monaha da insularnost i ljubomorno čuvanje znanja samo za uski krug posvećenih u krajnjoj liniji ne samo da znači da će to znanje jednom zamreti, već i da je ono puki larpurlartizam.

Dakle, pričamo o filmu koji spaja duhovno i praktično, filozofiju sa aktivizmom, patriotsku požrtvovanost i URNEBESNE borilačke koreografije ali ono što je možda najvažnije naglasiti u vezi sa The 36th Chamber of Shaolin je da je ovo film koji je „trening montažu“ pretvorio u esencijalni element priča o sazrevanju mladih, perspektivnih boraca koji će, možda, imati i mesijanske karakteristike. Bilo je i pre The 36th Chamber of Shaolin filmova sa trening-montažama, štaviše, Rocky je film dve godine stariji od ovog i on je, makar u zapadnom filmu, odigrao ključnu ulogu u esencijalizovanju ovog dela pripovedanja, ali The 36th Chamber of Shaolin je ovoj ideji dodao eksplicitnu duhovnu komponentu, spajajući trening tela i duha, dodajući zen-koan paradokse, zagonetke i pitalice u recept i solidifikujući formulu koja će zatim biti BESOMUČNO replicirana i na istoku – da pomenemo samo The Shaolin Temple, prvi Drunken Master (izašao iste godine kada i the 36th Chambers), Snake in the Eagle’s Shadow pa kasnije Ip Man, Ong Bak 3 itd. – a i na zapadu, od Empire Strikes Back, preko Karate Kid, Bloodsport i Kickboxer, pa do Kill Bill, Batman Begins i, hehe, Rocky IV.

Štaviše, The 36th Chamber of Shaolin je notabilan i po tome da trening čini daleko najveći deo filma, pa je ovo svojevrsni „Training Montage: The Movie“, ali izveden sa BESPREKORNIM osećajem za pripovedanje, tempo, odnos humora i ozbiljnosti.

Lau je ovde na jednom ranom vrhuncu svog zanata i sa The 36th Chamber of Shaolin demonstrira VRATOLOMNO brzo pripovedanje koje je pritom čisto, jasno, perfektno urađeno tako da gledalac nikada nije zbunjen ni motivacijama, ni velikim vremenskim skokovima, ni munjevitim promenama mesta događanja radnje, ponekada doslovno usred pokreta. Majstorstvo! Montažeri Geung Hing Lung i Li Yen-Hai su ovde radili u jednoj budistički savršenoj harmoniji sa režiserom ali i direktorima fotografije (legendarni Arthur Wong kome je asistirao Huang Yeh-tai) i ovo je primer efikasnosti pripovedanja kakva je danas retka. Delom verovatno i jer je ipak u ono vreme bilo snimano na skupoj filmskoj traci a danas se svaka fukara baškari sa digitalnim storidžom, no The 36th Chamber of Shaolin je pre svega film koji svakom svojim kadrom nešto govori, bez obzira da li je on brz, spor, dinamičan ili kontemplativan, svaki pogled Gordona Liua ide u poznatu tačku, SA RAZLOGOM, svaki izraz lica monaha u manastiru je deo scene jednako kao i koreografija, jednako kao i izvrsna scenografija i kostimi koji izgledaju sjajno u aktuelnim digitalnim remasterima gde su boje vibrantne a igre svetala u nekim od 35 „komora“ za trening u manastiru su sjajne.

Naravno, kao što San Te ne uči da se bori samo da bi lepše meditirao, tako ni film ne osmišljava sve kompleksne, često i umireno humorističke trening-komore samo da bi priča kulminirala sparingom između San Tea i monaha određenog da se bavi pitanjima unutarmanastirske pravde (briljantni, prošle godine preminuli Hoi-Sang Lee). Mislim, ovo je sjajan sparing, bitan za pripovedanje i karakterni luk glavnog junaka jer ima određene simbolike u tome da on pobedi čoveka koji je od početka sumnjao u njegove kapacitete, pogotovo oružjem koje je sam dizajnirao i da vidi da ga ovaj na kraju poštuje kao sebi ravnog, ali finale filma onda pokazuje San Teov silazak u narod, potragu za ljudima koje će odvesti u manastir i obučavati da brane svoje zemljake, ali i osvetu generalu Tau koji je kriv za zla što su zadesila Teovu porodicu i prijatelje.

I, ovo su naravno izvrsne scene borbe što podsećaju da su nakon King Boxera koji je ovaj trend uveo pet godina radnije, hongkonški akcioni filmovi počeli eksplicitnije da akcentuju krv i povrede, uzimajući delom pelcer i od japanskog akcionog filma (mada je Toeijev The Street Fighter i dalje bio na sasvim drugom nivou brutalnosti). Već rana akciona scena u kojoj mladi asasin skače sa tornja na nosiljku u kojoj treba da bude general pa na kraju biva poražen i brutalno kažnjen ima tu lepu ravnotežu između elegancije i viscere, a završnica filma nam pokazuje jedno skoro do apsurda brutalno ubistvo mačem gonjeno osvetničkim žarom koji simboliše bol i frustraciju okupirane teritorije i potlačene raje.

Lau vrlo mudro radi i na tome da u ovim „real world“ borbama akcentuje elemente treninga koje smo poslednjih sat vremena gledali unutar različitih komora u manastiru a koje San Te sad primenjuje u stvarnim situacijama, pa se i naoko besmislene, apstraktne stvari koje je morao da savlada čisto da prođe u sledeću komoru pokazuju kao praktične i presudne za neke njegove pobede. Naravno, korišćenje glave kao oružja je jedan od najatraktivnijih delova finalne borbe* – iako tokom treninga gledalac pomisli da je ovo možda prevashodno komična sekvenca – gde San Te stoji naspram generala Taa, u rukama ima svoj trokraki nunčaku i dobijamo jednu titansku a opet nimalo razvučenu borbu dva majstora. To da Tiena Taa igra baš Lo Lieh, dobri dečko iz King Boxer koji svega pet kasnije ima zverske brkove, zločinački perčin i facu ozbiljnog sadiste je i dokaz opsega koji je ovaj momak imao u svojim glumačkim kapacitetima i ovo je onako dobar poslednji bosfajt kakav ćete uopšte videti u filmovima iz ove epohe.

*skoro da je nepotrebno da ukažem kako Sakamotov Baby Assassins ovo omažira IZ SVE SNAGE

The 36th Chamber of Shaolin je onoliko „mejnstrim“ chopsocky film koliko je u 1978. godini bilo moguće napraviti. Baziran na legendi o stvarnoj osobi, on je i rađen realistično, sa romansiranjem biografije ali bez nekakvih natprirodnih dimenzija, sem u jednoj, vrlo lepo odmerenoj sceni gde San te nadobudno traži da započne svoje učenje borilačkih veština od najviše, tridesetpete komore. Lau koristi sve u tom momentu već kanonizovane tehnike  da dinamizuje režiju, uključujući brza zumiranja i odzumiranja na lica, usporene snimke, brze vertikalne švenkove da se isprati putanja oružja tokom borbe, i strateške rezove za scene koje bi bez njih bile nemoguće, ali on sve to radi sa takvim vrhunskim zanatom da ovaj film na kraju prosto peva i ovaploćuje se kao autentično kinematografsko remek-delo i apsolutni klasik žanra. U neko dogledno vreme nameravam da pišem i o kasnijoj kolaboraciji Laua i Liua, The Eight Diagram Pole Fighter, a do tada, ko slučajno za ovih 47 godina nije stigao da pogleda The 36th Chamber of Shaolin MORA taj propust da ispravi. A što je lakše nego ikada jer je film u svojoj digitalno masterovanoj verziji prisutan na gomili striming servisa a ko je BAŠ bez para, može ga naći i na Archive.org na sledećoj adresi:

https://archive.org/details/the.-36th.-chamber.of.-shaolin.-1978.720p.-blu-ray.x-264-x-0r