Kako sam prošli put i najavio, danas pričam o drugom naučnofantastičnom stripu izašlom za IDW prošle godine, koji sam čitao ovih dana a koji je po svemu dijametralno suprotan prethodno prikazanom The Ministry of Compliance. Space Junk, izašao za Top Shelf (a koji je već skoro deceniju u posedu IDW) Avgusta prošle godine ne samo da je „pravi“ grafički roman, dakle ne kolekcija prethodno serijalizovanih epizoda, već je, uz rizik da ispadnem malo ciničan i „pravi“ strip.

Šalim se, šalim se, ali jeste osvežavajuće videti strip koji ne stavlja u prvi plan kinematsku estetiku niti ambicije da bude adaptiran u televizijsku seriju, koji koristi stripovske tehnike pripovedanja i narativnu logiku koja stvarnog smisla zaista ima samo u ovom medijumu. Konsekventno, ovo je i strip čija imaginativnost zavređuje strahopoštovanje, udaljen na bezbednu distancu od „profesionalnog“ metoda kojim se danas kreira „intelektualnna svojina“ a koji podrazumeva „lore bible“ dokumente i „mape puta“ koje opisuju kako će se narativ kretati pre nego što je ijedna celina tog narativa zapravo završena. Space Junk je briljantno intuitivan strip i u tome kako čitalac hvata i razume njegove metafore ali i u tome kako je nastajao i dragoceno podsećanje na razliku između mejnstrim žanrovskog stripa – čak i kada je on creator-owned – i autentičnog nezavisnog stvaralaštva sa prepoznatljivom aromom „indie“ estetike kojoj je bitna snažna ekspresija a ne kalkulacije narednim „sezonama“ stripa i mogućim transmedijskim projektima što bi iz njega mogli da nastanu.

Naravno, Top Shelf i jeste izdavač sa istorijom pažljivog negovanja svog kataloga tako da se jaše na tankoj ivici između indi produkcije i stripova koje rade mejnstrim autori sa interesovanjem za izlazak izvan granica glavnog toka. Neki od notabilnih autora koji su svoje stripove publikovali kroz Top Shelf ubrajaju Alana Moorea, Eddieja Campbella, Craiga Thompsona, Jamesa Kochalku, Alexa Robinsona, Matta Kindta i Jeffa Lemirea i govorimo o izdavaču koji je ostavio ozbiljan trag u američkoj industriji. Kada je IDW 2016. godine kupio Top Shelf, jedan od osnivača, Brett Warnock je bio sasvim zadovoljan da više ne mora da se jebava sa stalnim glavoboljama koje idu uz vođenje male, nezavisne kompanije što objavljuje uglavnom nežanrovski, prilično umetnički strip, uzeo lovu i penzionisao, se ali je drugi osnivač, Chris Staros ostao da bude glavni urednik ovog imprinta. I firma i dalje radi veoma dobar posao pod okriljem velikog izdavača, objavljujući zanimljive stripove kakve bismo inače nalazili u ponudi mnogo manjih, slabije distribuiranih „boutique“ izdavača.

Space Junk, ironično, zamalo da i ne izađe za Top Shelf. Kada je Chris Staros dobio originalni pič za ovaj grafički roman on ga je vratio autoru uz ljubazno objašnjenje zašto oni ovo ne bi objavili. Autor i sam priznaje da u tom momentu ideja za strip nije bila dovoljno razvijena, da je onda njemu trebalo još par godina da se stvari u njegovoj glavi skrčkaju i da priča, ali možda još bitnije, likovi zažive do mere kada će naredna verzija piča biti sa zadovoljstvom prihvaćena od strane Starosa a zatim pretočena u neizmerno raskošan, halucinantan narativ o deci ostaloj na planeti koja se u svakom praktičnom smislu gasi.

Taj autor je Britanac, Julian Hanshaw, čovek koji je posle godina rada u animaciji, storibordingu i režiranju na raznim televizijama, 2010. godine uleteo na strip-scenu sa grafičkim romanom The Art of Pho i odmah prepoznat kao unikatan, dragocen novi glas. Hanshaw će nastaviti da radi isključivo autorske, nezavisne stripove, nižući tokom prethodnih petnaest godina veliki broj naslova za izdavače poput Self Made hero, Top Shelf i britanski Jonathan Cape, kombinujući naučnu (i, er, manje naučnu) fantastiku, nadrealizam i osobenu poetiku tihe melanholije i suvog humora.

Hanshaw kaže da je narativ Space Junk u nekoj formi živeo sa njim najmanje od 2018. godine, verovatno više u slikama nego u rečima, inspirisan njegovim posetama vojnom postrojenju za testiranje projektila u Novom Meksiku, vojnoj bazi Boneyard u Arizoni i obližnjem vojnom poligonu za gađanje u Ujedinjenom kraljevstvu. Sam Space Junk nema u sebi ni trunku militarističke estetike i verujem da je inspiracija bila pre svega vizuelna, sa brojnim scenama u stripu koje pokazuju velike otvorene prostore sa mnogo metalnog otpada u njima koji svedoči o prošlosti što je danas napuštaju. Štaviše, Hanshaw je u ovom stripu u jednoj meri ovaplotio izjavu „svaki predmet ima sećanje“ koju je izgovorio u jednom intervjuu za Adventures in Poor Taste, materijalizujući činjenicu da su predmeti, danas odbačeni, smatrani za puko đubre, pravljeni sa namenom a onda dugo godina korišćeni, i da su neka vrsta nemih svedoka života u kojima su učestvovali.

Ova se ideja zaista vizuelno realizuje u Space Junk sa avetinjskim noćnim scenama u kojima komadi metalnog otpada, delovi nekada sjajnih mašina bez kojih bi savremeni ljudski život bio nezamisliv, puze po pesku pustinje prema devojci koja u glavi ima ugrađenu metalnu pločicu a koja je opet deo polomljene metalne konstrukcije što je nekada bila deo važnog projekta ljudske civilizacije.

Hanshaw ovaj strip crta na granici između halucinantnog, snolikog narativa u kome čitalac isprva nije siguran šta se zaista prikazuje a šta su samo simboli umešani u naraciju, i indie-punk stripa grube fanzinske estetike u kome „moody“ tinejdžeri imaju svoje periode melanholije, depresije, bunta, agresije, ali  sazrevanja. No, „fanzinska estetika“ ovde ni slučajno ne treba da sugeriše nekakvu sirovost u izrazu, naprotiv. Hanshaw je IZUZETNO izgrađen crtač i u smislu besprekorno disciplinovanog rada sa konturama i kompozicijama, odmerenog, metodičnog pristupa naraciji gde se pripovest pažljivo razdvaja na kadrove koji sami za sebe često nisu jasni ali u celini dobijaju misao – i celini DAJU smisao – ali onda i autoritativnog dizajn-sloja stripa. Na primer, Space Junk počinje scenom iz filma koja je naglašeno „dizajnirana“ u smislu ikonografije, fontova itd, a onda i naglašeno „režitana“ u smislu objašnjavanja premise stripa u rasponu od jedne table gde, zajedno sa protagonistkinjom gledamo „reklamu“ pre filma, a koja objašnjava proces „napuštanja“ planete nakon što je ekonomska isplativost eksploatacije njenih resursa prošla najbolji deo svog životnog veka.

Hanshaw ovde besprekorno stripu daje pozadinski ton, jednu jasno formatiranu antikorporativnu, antikapitalističku osnovu na kojoj likovi delaju, ali se Space Junk zapravo ne bavi revolucionarnom propagandom niti ekspplicitnom političkom kritikom. Ovo je mnogo više melanholičan narativ o klincima koji ne osećaju da pripadaju društvu i ne pristaju na konformizam, koji simbolički odbacuju „civilizaciju“ odlučujući se da ne slede ono što svi njihovi vršnjaci po inerciji rade.

Naime, planete se ovde nakon što su iskorišćene bukvalno sele na drugo mesto, odnosno velike korporacije prebacuju ne samo stanovništvo već i veliki deo postrojenja i zgrada na planete koje nisu još ispošćene a na tim ispošćenim ostaju samo zgrade i preostali resursi za koje je procenjeno da se ekonomski ne isplati seliti ih na drugi kraj svemira. Postulat koji se uspostavlja na samom početku je da se stanovništvo seli tako da se na novu planetu presele prvo odrasli koji će tamo sve pripremiti kako bi u drugom talasu selidbe za njima stigla i njihova deca.

Ovo je, naravno, „nerealistična“ zamisao ali je Hanshaw savršeno prodaje čitaocu, nudeći mu stilizovane likove i svet koji deluje kao naš svet samo zapušten, neodržavan, ostavljen da zamre, ne uništen apokalipsom već samo prepušten entropiji nakon procene da od njega više nema ekonomske vajde. Ako ste ikada ušli u tržni centar iz koga je najveći broj zakupaca izašao i mnogi lokali su počeli da pokazuju znake propadanja, u nekima još ima polica i pribora koje niko nije imao računa da odnese, a u nekim drugima ima čak i robe, dok u trećima spavaju klinci koji su pobegli od kuće, Space Junk nudi TO, ali preneseno na nivo čitave planete.

Narativ se onda događa upravo u periodu kada su odrasli već otišli a tinejdžeri bleje po sada već pomalo avetinjskim prostorima koji su nekada imali namenu, dinamičan život, SMISAO, čekajući da međuzvezdani transport dođe po njih, sa samo retkim preostalim odraslima koji su tu da održe kakav-takav red.

Jedan od njih je i psihoterapeut Pieter Uzmaki koji klincu Hoshiju i devojčici Faith kroz redovne sesije pomaže da se prilagode i uključe u društvo. Faith je siroče, ali njeni roditelji su bili adikti i kockari pa je za nju njihovo odsustvo neka vrsta olakšanja. Hoshi ima problem sa ispadima besa i povređivanja vršnjaka koji mu se rugaju zbog njegovog socijalno neuklopljenog ponašanja i izgleda i Uzmaki, kako vidimo na početku, sa ovo dvoje dece samo prolazi kroz protokol i nema ni sposobnost, a reklo bi se ni neku veliku ambiciju da im pomogne.

No, ovo je strip koji svoje likove tretira sa mnogo empatije i dopušta im da rastu i sazrevaju. Hoshi i Faith postaju nekakva ekipa nakon određeog vremena, a Hoshiju mnogo znači kada dobije kokošku koju usvoji kao kućnog ljubimca. I sam Uzmaki se pokazuje kao melanholični ekscentrik kome je zapravo autentično stalo do ove dece, samo što je tek sada, na nekakvom simboličkom kraju sveta skupio hrabrost da prepozna kako je njegova psihoterapija više industrijski proces koji rezultate daje slučajno i uzgredno a manje izraz stvarne brige društva za mlade, pa zamenjuje protokol pomalo krindži ali iskrenim empatskim delanjem.

Hoshi i Faith nikada ne postaju nekakav „power couple“ jer ovo nije takav strip. Oni nisu ni klasični „buntovnici bez razloga“ već više melanholični, neuklopljeni nerdovi koji ne znaju šta hoće i za sada kao jedini svoj čin samovlasnosti i nepristajanja ističu to da ni jedno ni drugo ne žele da napuste umiruću planetu. Hoshi i Faith, dakle, odbijaju da uđu u kosmička plovila koja treba da ih odvezu tamo gde se civilizacija preselila i umesto toga biraju da ostanu na mestu koje je neka vrsta đubrišta-u-nastajanju, ali koje jeste jedini dom što su ga ikada poznavali.

Hahshaw svojim metaforama barata odlično najpre jer se izrazito trudi da ih ne objašnjava previše. Ovo nije strip koji treba da nam da jedan jasan iskaz, kritički ili manifestni, već mnogo pre jedna empatična analiza ličnosti i mentaliteta tinejdžera koji su tretirani, kako bi to jedan ovdašnji advokat iz porodice preživara rekao, kao vlasništvo države, i koji protivno svim očekivanjima, u odsudnim trenucima istorije-koja-se-događa razvijaju svoje „ja“ i to „ja“ odlučuje da ne pristane. Sasvim je jasno da njih dvoje zaista nemaju pojma šta će biti kada svi drugi odu sa planete a oni ostanu  u zgradama koje će se postepeno rušiti, sa zalihom junk-fooda zaostalom po policama napuštenih supermarketa koja će se u nekom doglednom trenutku asimptotski približiti nuli. Ali njima je i to neznanje komponenta slobode, jedine koju su ikada upoznali, jedine koja VREDI da se ima kada je, jelte, osvajate svojom voljom i svojom odlukom.

Space Junk je stoga zaista izvrsna moderna varijacija na teenage wasteland trop, tihi, melanholični ali nikada otužno samosažaljivi strip o klincima koji teturaju kroz ostatke sveta koji su nekada poznavali i sazrevaju ne kroz veliku dramu i prihvatanje „odraslih“ odgovornosti i demonstriranje „odraslih“ preduzimljivosti, već kroz nasumične epizode što im se dešavaju, što ih zbunjuju, ponekada traumiraju ali onda do kraja zbližavaju. Ja sam uvek izuzetno sumnjičav kada imam posla sa ovakvim narativima jer nalazim da su neretko isuviše self-indulgnentni pa i narcisoidni, sa likovima što su toliko zabavljeni svojom nesrećnošću da uopšte ne čine napor da razumeju i upoznaju svet oko sebe, ali Space Junk je, upravo suprotno, narativ o klincima koji svet UZIMAJU za sebe i sazrevaju kroz shvatanje da je on smetlište, bukvalno ostatak jedne samozaljubljene, potrošački-destruktivne civilizacije i da onako kako oni sada jedino imaju njega, tako i taj svet sada jedino ima njih.

Naravno, nemoguće je ne podvući koliko je Hanshaw izvanredan grafički pripovedač. Space Junk bi svakako mogao da se napravi i u nekom drugom mediju, ali kao strip on ima tako savršenu formu da prosto ne mogu da zamislim da bi u drugom mediju bio išta drugo do inferioran. Hanshaw, rekoh, ne samo da briljira na polju samog rada sa linijama i dizajna (letering mu je VRHUNSKI, karakteran a čitak), već jednaku pažnju posvećuje odmereno, štedro a opet jako efektno korišćenim kolorima koji čitaocu podsvesno sugerišu da posmatra događanja na tuđinskoj planeti, ali i podržavaju tu atmosferu spore, melanholične svakodnevnice koja dolazi uz jedan dosadan, ekonomskom entropijom obeležen kraj sveta.

No, njegovo najjače oružje je sama naracija, njen tempo, osećaj za pomenuto razlagenje scena na kadrove i njihovo povezivanje tako da i privremene nejasnoće na kraju tvore jasnu celinu, njegova sposobnost da iz scena koje prikazuju najsitnije, zumirane detalje, pređe na ogromne panoramske prizore a da čitalac ni na koji način nije dezorijentisan niti oseća kao da je izgubio korak sa pričom. Hanshaw ovde drži masterklas iz grafičkog pripovedanja, kreirajući strip koji i na nivou detalja i na nivou celine odlikuje vrhunsko majstorstvo i artizam koji nije ni napadan ni pretenciozan ni sam sebi svrha već uvek u službi empatije sa likovima i divljenja njihovoj smelosti da budu svoji iako su čitavog života bili samo prezrenju izloženi luzeri.

U tom smislu, Space Junk moram da ocenim najvišim ocenama i svrstam ga uz remek-dela melanholičnog omladinskog stripa, uključujući radove Charlesa Burnsa a čiji je, kad smo već tu, Final Cut verovatno najbolji strip koji sam pročitao prošle godine i o kome ću pisati ovih dana. No, Space Junk stoji rame uz rame sa njim i to je kompliment koji ne dajem olako pa ga treba shvatiti veoma ozbiljno. Pošto IDW ni ovo više nema na lageru, izvolećete do Amazona da Space Junk kupite sebi – ili nekome koga jako volite.