Čitao sam dva naučnofantastična stripa iz prošle (dobro, malo i iz pretprošle) godine, izašla za IDW, rađena od strane iskusnih i cenjenih autora a sa DIJAMETRALNO suprotnim vizijama o naučnoj fantastici, stripu, pa i o popularnoj kulturi uopšte i njenom potencijalu. A što je dobro: raznolikost i širina unutar žanra je ono što žanru daje vitalnost da preživljava. I da se, jelte, oplođuje, često prljavim ukrštanjima sa drugim žanrovima i medijima…  Tako da ćemo danas i u narednom javljanju pokriti prvo jedan pa drugi.

Danas, dakle, idemo na The Ministry of Compliance, Volume 1 a koji ćemo u daljem tekstu zvati samo The Ministry of Compliance jer od drugog „toma“, ili makar druge „sezone“ ovog stripa za sada nema ni traga ni glasa. Slutim da je to manje zbog samog kvaliteta stripa ili njegove recepcije od strane kritike, a više zbog zauzetosti njegovog glavnog autora, scenariste Johna Ridleyja. Ridley je naravno tipični „big gun“, vlasnik oskara za scenario koji je napisao za film 12 Years a Slave i vrlo ostvaren televizijski i filmski scenarista koji, kada radi stripove, praktično garantuje da će mediji na njhih obratiti pažnju. Ridley je bio nominovan za Ajznera za The Other History of the DC Universe koji je pisao za DC pre neke četiri godine, krunišući na neki način svoju sada već dosta dugačku istoriju saradnje sa ovim izdavačem. Pisao sam pre par godina i o njegovom tekućem serijalu, vrlo mejnstrim superherojskom stripu I Am Batman koji je u aktuelnog Betmena ubrizgao dosta „televizijske“ drame i rasnih diskusija (for d rekord, nisam bio oduševljen ovim radom iz raznih razloga), ali Ridley ima  iza sebe sada već decenije saradnje sa DC-jem u njegovim različitim formama, sa stripovima koje je pisao i za Wildstorm u vreme kada je Wildstorm još uvek bio PRILIČNO Wild.

No, The Ministry of Compliance je Ridleyjev notabilan prelazak u creator owned vode. Ovaj serijal, začet Novembra 2023. godine publikovao je IDW i pretpostavka je da će, kada se jednom bude radio nastavak nečega što na poslednjoj tabli kolekcije – izašle Avgusta 2024. godine – kaže da je ovo „End of Part 1“, to takođe izaći za IDW. No, garancija nema, jer je IDW zapravo iznenađujuće malo marketirao ovaj strip nakon početnog „pusha“ u najavama broja jedan i to da ako danas odete na njihov sajt vidite da su sve kopije rasprodali i, čini se, nemaju nameru da ih doštampavaju može da sugeriše kako ni Ridley ni izdavač nisu bili preterano zadovoljni saradnjom. Naravno, ne plašim se ni za jedne ni za druge, Ridley će se već snaći, a IDW ionako račune plaća pre svega od eksploatacije licenciranih propertija poput Nindža kornjača, Godzile, Sonika, Zvezdanih staza i može mu se da između toga objavljuje autorske radove, posebno ako ih pišu ugledne prepoznatljive mutlimedijalne zvezde.

Sve ovo naglašavam jer jeste legitimno pitanje da li i kada ćemo dobiti nastavak The Ministry of Compliance. Ovo nije sad neki IZVANREDAN strip sa NEVIĐENOM premisom i egzekucijom zbog koje bih se popeo na vrh najviše zgrade u Beogradu i vrištao da ovo ovo MORATE da čitate, ali ima intrigantnu premisu i dovoljno korektnu egzekuciju da ljudi skloni ovom tipu naučne fantastike legitimno budu zainteresovani da vide šta će biti dalje imajući u vidu da se narativ ovde završava serijom iznenadnih i šokantnih preokreta koji korenito menjaju status kvo sveta u kome se priča dešava.

Kažem „ovom tipu naučne fantastike“ a taj tip je onaj, dosta raširen u modernom SF-u, gde imate spekulativnu premisu, ona je metodično razrađena i ima dosta dubine, ali je onda sama radnja zapravo uglavnom ignoriše i imamo posla sa standardnim akcionim trilerom. Nešto kao The Matrix gde je sva kompleksna spekulativna pozadina poslužila za film koji je najvećim svojim delom bio ljubavno pismo Johnu Woou i nije se zapravo previše bavio filozofskim i egzistencijalističkim slojem (barem ne do nastavaka). The Ministry of Compliance dodatno problematizuje to da ima premisu koja je zapravo dosta komplikovana i do kraja stripa čitalac ne može baš sasvim da pohvata njene finije detalje a što onda i čini neke od preokreta u finalu malo iznenadnim i dramaturški neuverljivim, kao i to da je egzekucija uglavnom korektna ali ne sad nešto specijalno inspirisana.

Sam Ridley se ovde vidno trudi, da budemo fer, i komplikovani set-ap sveta u kome se The Ministry of Compliance dešava je objašnjen organski, bez veštačkih infodampova i preteranog razvlačenja u pripovedanju. Ridleyjevi dijalozi su ovde značajno življi i sočniji nego u I Am Batman, recimo, i lepo je podsetiti se da imamo posla sa jednim bona fide holivudskim talentom, a koji onda u jednu izuzetno komplikovanu strukturu političkog trilera pokušava da udene i gorku, zrelu, odraslu ljubavnu priču koja se dešava u periodu kada je ljubav uglavnom bolna uspomena a ostala je samo ogorčenost.

U The Ministry of Compliance planeta Zemlja – ova naša, današnja – je pod invazijom vanzemaljaca ali tako da to niko na planeti Zemlji zapravo ne zna. Invazija traje već bezmalo četiri decenije sa vanzemaljskim agentima koji izgledaju isto kao ljudi infiltriranim u razne strukture koje im dopuštaju postepeno i plansko upravljanje zemaljskom politikom, ekonomijom, razvojem društva tako da se ono samo od sebe na kraju raspadne i prigrli vanzemaljski autoritet kao neku vrstu benevolentne više sile koja će na kraj u haos uvesti red. Vanzemaljci ovaj proces nazivaju devolucijom (mada se tako zove i samo vanzemaljsko društvo, a što je ZBUNJUJUĆE) a njegovo finale apsorpcijom i već su ovakve stvari uradili na mnogo drugih planeta na taj način šireći svoju moć kroz galaksiju. Zemljani, rekosmo, nemaju pojma da su među njima tuđini niti da ratovi, političke nestabilnosti, toksičnost info-sfere itd, nisu autohtoni fenomeni već proizvod strpljive, metodične manipulacije od strane tuđinskih agenata koji su tu manipulaciju usavršili radeći istu stvar mnogim drugim društvima pre zemaljskog.

Ovo je, naravno, intrigantna premisa, prepuna metaforičkog potencijala, kao nekakav spoj Finneyjevog Invasion of the Body Snatchers i Wilsonovog The Mind Parasites,* uz notabilnu razliku što su oba ova romana (kao i filmske adaptacije Finneyjevog teksta) bile čvrsto ukorenjene u tradiciji palp-literature i njihove metafore su time bile jasne, samorazumljive i lake za usvajanje od strane čitaoca. Ridleyjev strip, pak usvaja mnogo „ozbiljniji“ ton, postavljajući se negde između The Matrixa i nekakve savremene HBO drame pa je time i premisa po prirodi stvari pod mnogo jačim mikroskopom.

*za koji sam, evo, zapanjen da pola veka kasnije nije dobio nekakvu televizijsku ili filmsku adaptaciju.

Hoću reći, ovde nije ni malo neprirodno želeti da čovek razume kako ZAISTA tehnološki i logistički izgleda to manipulisanje ljudskom civilizacijom, kako to da su tuđini koji Zemlju osvajaju biološki potpuno nerazaznatljivi od ljudi – do mere da mogu sa njima da se pare i imaju potomstvo, a što je bitan deo zapleta – dodatno kako to da su i mentalitetski isti kao ljudi. Naročito jer se glavnina priče zapravo bavi unutarnjim sukobom između različitih „ministarstava“ vanzemaljaca.

Ovde stvari postaju komplikovane jer se radnja u ovom prvom (za sada jedinom) tomu priče zapravo tiče osetljivog momenta u istoriji invazije na Zemlju gde dolazi do osetnog pomeranja ravnoteže moći među samim vanzemaljcima i neke vrste malog građanskog rata među njima, makar među onima koji službuju na Zemlji. Naime, tuđini su, ispostavlja se, vrlo birokratizovana zajednica, a što nije redak naučnofantastični trop, ali ovde se Ridley na interesantan način sa njim poigrava. Kako invaziona sila zapravo nije vojna i kako tuđini treba da utiču na razne grane ljudske delatnosti, tako su i oni na Zemlji organizovani po principu vlade u senci, sa bukvalno ministarstvima koja se bave različitim oblastima, uključujući poljoprivredu, odbranu, finansije itd. Titularno Ministarstvo za usklađenost je zapravo neka vrsta unutrašnje kontrole/ službe bezbednosti, zaduženo da pod kontrolom drži same vanzemaljce, kažnjavajući odstupanja od pravila službe, prekršaje, nepažnju u očuvanju tajnosti rada tuđina na Zemlji. Ministarstvo usklađenosti ima JAKO široka ovlašćenja i Avigail Senna, za koju isprva mislimo da je glavna junakinja ovog stripa, je žena sa ekstremno profesionalnim stavom i ekstremno oštrim samurajskim mačem kojim će već na drugoj strani stripa dekapitovati aktuelnog ministra finansija da se čitaocu pokaže kako ovde birokratska struktura ne podrazumeva i dosadna, birokratska rešenja. OK, Avigail se u sebi misli da će ova egzekucija („usklađivanje“, kaže ona) zahtevati dosta „paperworka“, ali strip nam, naravno, NE pokazuje da iko posle sedi za kompjuterom i kuca izveštaj o tome kako i zašto je ministar pogubljen, na osnovu kojih dokaza i ovlašćenja.

Jer, Ridley hoće da ima i jare i pare. Da ovo bude strip o komplikovanom pokušaju puča unutar tuđinske „vlade u senci“ sa svim interpersonalnim i političkim odnosima vanzemaljaca koji to još više komplikuju, da ne pominjemo trud da se sve to i dalje drži skrivenim od Zemljana (a od kojih neki počinju da se osvešćuju za činjenicu da im planetu upravo otimaju pred očima), ali i da bude cool matriksovski akcijaš sa gomilom scena pucnjave i čerečenja ljudi katanama. Neću da kažem da mu to ne uspeva, ali uz dosta kompromisa koji se do kraja naprave.

Prvi je to da zaplet postaje prekomplikovan makar za format koji je Ridley sebi zadao – pet nešto dužih epizoda stripa – pa onda silni preokreti i „A-HA“ momenti koje strip na nas baca prema kraju moraju da idu tako velikom brzinom da poslednja epizoda te preokrete vadi praktično niotkuda, ubacuje likove koji do tada nisu bili pominjani kao presudne za rasplet, a likove koje smo do tada pratili nam prikazuje kao drugačije od onog što smo do tada o njima mogli da zaključimo, a bez dovoljno prethodne pripreme da nam se makar sugeriše da u njima ima nečeg dubljeg. U tom smislu, The Ministry of Compliance završava svoj prvi tom jednom pomalo smandrljanom salatom preokreta u poslednjem trenutku i skakanja sa kraja na kraj planete i od lika do lika, a što je u oštrom kontrastu sa metodičnim, odmerenim pripovednim postupkom koji je Ridley od početka, reko bi se, želeo da usvoji kao standard. Na kraju krajeva strip počinje scenom koja neke dve sekunde radnje razvlači na prve tri table.

Drugi kompromis, isto vezan za pripovedanje, se tiče crteža. Ovo je nacrtao Stefano Raffaele, Italijan iz Milana sa tri decenije iskustva rada u američkom strip-mejnstrimu i paralelnim radom za franko-belgijske izdavače. Raffaele je radio dosta superheroja, u poslednje vreme uglavnom za DC, i prirodan je partner Ridleyju za strip koji treba da bude „realističan“, „zreo“ i „odrastao“ i da ne samo na čitaoca ostavi utisak da prati savremenu televizijsku seriju već i da nekog potencijalnog producenta ubedi da bi se ta serija dobro prodavala kada bismo je jednom, jelte snimili.

No, Raffaele unosi vrlo malo karaktera u ovaj strip i mada je crtež uvek tehnički odličan, sama struktura pripovedanja je troma, nenadahnuta, nezanimljiva. Ridleyjev scenario generalno podrazumeva gomilu scena u kojima ljudi stoje i pričaju a onda kratke scene eksplozija nasilja i Raffaele, koliko god da se trudio da dijaloge dinamizuje promenama rakursa, na kraju, reklo bi se, naprosto nema inspiracije i isporučuje table koje su uslužne ali koje niko neće nazvati upečatljivim strip-pripovedanjem (kontrastirajte ovo sa njegovim stripom za Soleil, Spider koji nudi raskošnu grafičku naraciju). Akcija je u stvari još gora jer se akcione scene po pravilu svode na nekoliko konsekutivnih kadrova fokusiranih na Avigail koja je licem okrenuta prema čitaocu, maše mačem a oko nje lete udovi. Jedna ovakva scena je okej, naravno, ali kada se sva akcija u ovom stripu svede na takve prizore, čovek poželi malo „režije“ i seti se zašto crtači poput Rona Garneyja čak i loše napisane stripove kao što je BRZRKR čine vizuelno interesantnim.

Dodatni problem su kolori. Prve četiri epizode je kolorisao Brad Anderson, poslednju Lee Loughridge i mada u oba slučaja pričamo o prekaljenim profesionalcima čije sam razne radove ozbiljno hvalio (Loughridgea koliko pre neki dan za rad na najnovijem Nemesisu, Andersona za razne DC stripove i Johnsove radove za Image), The Ministry of Compliance izrazito pati od verovatno svesno i namerno odabrane kolorne šeme koja forsira sivu, mutnu boju pozadine najveći deo vremena i tamnu, uglavnom crnu odeću protagonista, sivu boju sečiva, pištolja itd. Verujem da je neko ovde mislio da je kolorna ujednačenost The Matrix trik koji se u stripu lako ponovi i da će efekti biti uporedivi – dakle, da se sugerišu otuđenost, opresivnost i paranoja situacije – ali barem za moj groš The Ministry of Compliance izgleda vizuelno MNOGO dosadnije nego što bi strip koji su radili Raffaele, Anderson i Loughridge smeo da izgleda. Troje leterera (Ariana Maher, Shawn Lee i Nathan Widik) znače i da strip neme nekakav specijalan vizuelni identitet ni na ovom polju ali je posao ovde odrađen profesionalno i nemam zamerki.

Dodaću još i to da vam strip može biti i malo odbojan na ima nekoliko scena brutalnog mučenja i kasapljenja, ali to ne ubrajam u njegove nužne nedostatke. Mada to da imamo sugestiju seksualnog zadovoljavanja čoveka kome su pre nekoliko minuta amputirane obe ruke jeste malo TOO MUCH ma koliko možda bila dobronamerna aluzija na film Red Angel. Nismo svi Yasuzo Masamura, n’est ce pas?

The Ministry of Compliance je, dakle, strip sa solidnom količinom nesavršenosti i upitnih rešenja ali je istovremeno u pitanju i relativno brz, relativno efektan politički triler čija „pametna“ premisa zapravo nije idealno iskorišćena u izvedbi, ali nije da ovde uopšte nema štofa. Likovi imaju potencijala da poverujemo u njihovu dubinu a svet je zanimljiv i ako nastavka ipak bude, ja ću svakako biti tu da ga čitam. Amazon kolekciju prodaje ovde.