Da odmah otvorimo karte: Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je kao nekakav strip koji je moja mašta grozničavo zamišljala kada sam imao jedanaest ili dvanaest godina a onda se kosmos presabirao četiri decenije, procenjivao da li ga zaslužujem pa rešio da mi ga ipak podari kad sam već duboko zagazio u šestu deceniju života. Mislim, HVALA MU. Zbog navedenog, ja naprosto nisam u stanju da iole objektivno pričam o ovom albumu izašlom pre par nedelja na Engleskom jeziku za američki Fantagraphics i sve što napišem treba čitati kao ekstazu mozga koji se trenutno davi u serotoninu i ne može da dočeka da vrisne iz sveg glasa da SVI ovo treba da čitaju.

Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je naravno, deo inicijative Disney Originals u kojoj evropski autori, koji nisu nužno vezani za rad sa Diznijevim likovima i propertijima dobijaju priliku da urade jedan strip, tipično jednu dužu priču, koji će onda biti objavljen kao zaseban album, po pravilu bez prethodne magazinske publikacije. Pošto je ovo evropska inicijativa, inicijalno ove stripove objavljuje francuski Glénat a onda, dosta godina kasnije, Fantagraphics radi tipično izvrsne prevode sa besprekornom opremom albuma. Tako je ovaj konkretni strip objavljen za Glénat još 2018. godine pod naslovom Mickey et l’océan perdu, da bismo onda svi mi koji ne govorimo Francuski – a pokojna majka JESTE pokušavala da me nauči – onda proveli dugih sedam godina salivirajući nad NADREALNO prelepim crtežom i bojama i pitali se kad će i nas sirotinju bog malo da pogleda pa da ovo dobijemo na Engleskom. Čekanje se završilo trećeg Maja ove godine i Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean JESTE onako dobar strip kako se dalo naslutiti ali i onako kako je moja, u prvom pasusu pomenuta dečija mašta zamišljala da će ovi stripovi biti dobri kada ih jednom budu pravili „za odrasle“.

Već sam pisao o više Disney Originals radova i jedna konstanta vezana za ovu ediciju je to da nema čvrstih pravila kako njeni stripovi treba da izgledaju, kakav će biti njihov ton, filozofija… Jedino što ih za sada povezuje je da su u pitanju stripovi koje rade evropski autori i da treba da budu „originalni“, ma šta to značilo. A što pruža baš široku paletu mogućnosti prospektivnim autorima.

Tako je na primer, Donald Duck: Magic and Mayhem, takođe izašao ove godine, naoko sasvim standardna priča o Paji Patku – sa gomilom autora koji regularno rade na njegovim stripovima – samo sa ekstra prelivom egzistencijalne zapitanost. The Dragon of Glasgow je, pak, rađen kao „čist“ omaž Carlu Barksu, štaviše umetanje novog poglavlja iz prošlosti Baje Patka u njegovu ličnu istoriju. Zombie Coffee je, pak Régis Loisel koji odaje poštu klasičnim avanturama Mikija Mausa iz tridesetih godina prošlog veka, a koje je radio neprevaziđeni Floyd Gottfredson. Donald and Mickey in Metropolis and Faust je spoj rekonstrukcije Langovog Metropolisa i stripova u kojima se parodira Geteov Faust (ovi potonji sa istorijom magazinske publikacije) a Mickey’s Craziest Adventures je urnebesna postmoderna sprdnja u kojoj Miki i Paja prilaze najbliže nekakvoj underground dekonstrukciji što možete da zamislite u okviru mejnstrim indsutrije.

Ovaj šareni, slobodni pristup je, mislim, i zaslužan za to da je Disney Originals tako dobar metaserijal, nudeći stripove koji uspevaju da budu i naglašenije „autorski“ ali i da pokažu širinu potencijala koji nudi klasični Diznijev univerzum, sa likovima koji su ikone popularne kulture što su izdržale test vremena i više nego zasluženo grabe ka svom stotom rođendanu, bez gubljenja daha. Ovde vredi još jednom naglasiti koliko su evropski autori stripova po Diznijevim predlošcima neopisivo mnogo zaslužni što je Diznijev legat sačuvan u životu, i što su ovi stripovi i likovi imali priliku da nastave da evoluiraju.

Pre svih Italijani, naravno, pa je samo ispravno da i strip o kome danas pričamo, Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean, crta jedan FANTASTIČNI Italijan. Silvio Camboni je po struci arhitekta, nagrađivani je animator, ali njegova prva i, vidimo, trajna ljubav su stripovi. Camboni je paralelno sa studijama arhitekture krajem osamdesetih godina prošlog veka počeo da radi stripove i njegov prvi profesionalni angažman je bio baš za Topolino, italijanski magazin sa ogromnom tradicijom i verovatno najvažnija a svakako najizdržljivija evropska publikacija posvećena pre svega Walt Disney materijalu. No, Camboni je u isto vreme sarađivao i sa danskim Egmontom, pokrivajući tako dva najvažnija evropska izdavača Diznijevih stripova i sebi obezbeđujući celoživotnu vezanost za likove ispale iz mašte Walta Disneyja.

Domaća publika ovog crtača zna pre svega po saradnjama sa francuskim izdavačima, notabilno Glénatom za koji i dalje radi na serijalu Le voyage extraordinaire, kod nas izdavanom od strane Lokomotive kao Neverovatno putovanje. No, Camboni je još pre ovog naslova svoju reputaciju izgradio radom za Les Humanoïdes na serijalu Gargouilles a onda se posle velikog uspeha Neverovatnog putovanja i ulaska u svet animacije – uglavnom kroz sopstvene autorske projekte – vratio saradnji sa Les Humanoïdes na serijalu Les mondes cachés.

Kreativni partner na svim nabrojanim Cambonijevim stripovima bio je (i još uvek je) Francuz Denis-Pierre Filippi, diplomirani filozof i autor raznih knjiga za decu a onda i autor raznih stripova. Filippi ima bogatu karijeru i izvan svojih saradnji sa Cambonijem, sa radovima koje je izdavao Dupuis (Ethan Ringler, agent fédéral sa Gillesom Mezzomoom i  Les Corsaires d’Alcibiade sa Ericom Libergeom), Glénat (Colonisation sa Vincenzom Cuccom i 999 – À l’aube de rien du tout sa Marcom Bianchinijem i Emanuelom DeAngelisom), Delcourt (Un drôle d’ange gardien sa Sandrine Revel), no ova dva autora imaju jednu prefinjenu hemiju koja se vidi između ostalog i u Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean. Ovo je strip, velike pustolovne ambicije – izdavač pominje omažiranje fantastičnih avanturističkih narativa Žila Verna – a da je opet u pitanju veoma topla, humana priča u kojoj su likov i njihovi odnosi jednako važni kao i raskošna vizija alternativnog univerzuma koji nam se prikazuje.

Čitajući izvrsni prikaz ovog albuma objavljen na Stripovi.com pre nekoliko godina, potvrdio sam ono što se dalo i očekivati, da je većina reakcija na Mickey et l’océan perdu u prvi plan stavila crtež a što je autor tog prikaza s pravom kritikovao, detaljno diskutujući o temama ove priče i njihovoj obradi*. Naravno, nije iznenađujuće da je crtež ovde glavna atrakcija imajući u vidu šta je Camboni ovde napravio, kombinujući raskošni steampunk iz Neverovatnog putovanja sa klasičnim Diznijem. Ali ono što me jeste iznenadilo je to da je cam Camboni citiran kako je u projekat ušao sa strahovitom tremom svestan da će ovaj strip u Glénatovoj publikaciji doći neposredno nakon Loiselovog Zombie Coffee. Crtati Mikija Mausa, Šilju, Mini i Hromog Dabu nakon NAŠIROKO hvaljenog rada čoveka koga mnogi smatraju najboljim savremenim francuskim strip-crtačem je, slažemo se, ozbiljan izazov, ali Camboni je, reklo bi se, ovo iskoristio kao podsticaj da pruži svoj maksimum. Pa je onda crtač kome je profesionalni mrak skinut upravo od strane Diznijevih likova, vraćajući se četiri decenije kasnije na mesto zločina, prevazišao sebe.

*a što, uzgred,mene oslobađa dužnosti da to sam radim, PROČITAJTE NJEGOV PRIKAZ AKO VEĆ NISTE

Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je RASKOŠAN rad koji u grafičkom smislu odlazi veoma daleko od klasičnog Mikija Mausa, ali to radi smisleno. Tamo gde je Loisel programski išao na format i tempo po šnitu Floyda Gottfredsona, radeći u kaiševima od po četiri kadra i oslanjajući se na animacije iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kao uzor kada je u pitanju energija koju je želeo da prenese, Camboni je, naprotiv, usvojio sasvim moderan pristup, sa dinamičnim lejautom, mnogo manjih kadrova postavljenih preko velikih panorama u pozadinama, likovima koji često imaju duže konverzacije i bez obaveznih gegova. Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je, da bude jasno, mogao da bude i „običan“ evropski pustolovni strip, bez Mikija Mausa i drugih Diznijevih junaka, ali je Cambonijevo razumevanje psihologije likova, dinamike njihovih odnosa i na kraju krajeva podrazumevane prepoznatljivosti njihovih fizionomija i priroda na celoj zemaljskoj kugli omogućilo da nastane strip unikatnog izgleda i karaktera.

Filippi je ovaj strip stavio u poseban, alternativni univerzum* kreirajući jedan savremen, ekološki steampunk narativ koji se onda savršeno uklapa sa karakterizacijama likova sa kojima su autori dobili priliku da rade. Miki, Mini i Šilja su na početku ovog stripa trio vrednih – dosta siromašnih, naravno – sakupljača otpada koji žive od odlazaka u zone gde su se pre nepunh dvadeset godina vodile bitke „velikog rata“ i pronalaženja neiskorišćenih rezerovara sa gorivom a od kojeg, tog goriva, presudno zavise energetske potrebe društva u kome žive. Camboni nas besprekorno smešta u ovu prvu scenu čineći da osetimo hladnoću, šibanje vetra, uvijanje snega oko troje požrtvovanih sakupljača, a čime je onda njihovo veliko otkriće, pa onda i pojavljivanje Hromog Dabe koji je tu da im otme ono malo sreće što su mislili da su našli, tim spektakularnije.

*doduše, praveći direktnu sponu sa Gottfredsonom već na prvoj tabli, koja nas obaveštava da pripovedanje počinje na severu države Medioka, a koju domaća publika posebno pamti jer je bila poprište klasične priče o Mikiju i njegovom dvojniku, Monarch of Medioka, što su je domaći predratni cenzori zbranjivali na ime njenih neugodnih sličnosti sa tračevima vezanim za tadašnji jugoslovenski dvor

Svi sastojci za kvalitetnu avanturu su tu. Filippi BESPREKORNO radi sa likovima, dajući svakom od njih sponu sa klasičnim karakterizacijama i dopuštajući im da organski izrastu u ovom novom svetu. Miki je tako preduzimljiv i smeo i samo malo neoprezan i hvalisav u tom svom energičnom optimizmu. Mini je brižna i pažljiva i njena duboka ljubav prema Mikiju se ovde vidi organski, uzgredno, kroz to koliko ona gleda da ga sačuva nepovređenog a da mu ne stvori utisak da mu iznad glave sedi nesnosna majčinska figura. Šilja je pouzdani „tech guy“, figura odavno izrasla iz slackerskog karaktera koji je imao u svojim ranim fazama i, zapravo, jasna refleksija preduzimljivijeg Šilje koga je Gottfredson pokazao u nekim od svojih klasičnih stripova poput Editor-in-Grief iz 1935. godine. Daba je možda najzanimljiviji jer dobija priliku da pokaže i drugu stranu svoje najčešće uniformno zločinačke ličnosti i ovo su zaista zrele, a opet organski evoluirale karakterizacije junaka koje poznajemo i volimo tolike decenije. U drugom redu stoje Gottfredsonov Doctor Einmug i Plottigat (u Engleskoj verziji Portis), kreacija velikog Romana Scarpe, pa je ovde spoj klasičnog Gottfredsonovog ansambla sa radom njegovog najvažnijeg nastavljača urađen izvrsno odmereno i uz svest da ovakva podela uloga omogućava Hromom Dabi da bude nešto više od onog na šta smo navikli.

No, jedan od najjačih karaktera u stripu je sam svet, jedna čudesna procesija lokaliteta napravljenih da raspale maštu i sugerišu još mnogo više nego što pokazuju. A pokazuju već POPRILIČNO. Camboni je ovde imao vremena da vrlo detaljno radi na razvoju vizuelnog identiteta sveta koji strip predstavlja pa su ledeni planinski predeli kontrastirani izvanredno bogatim podmorskim scenama, civilizacija je neizmerno zanimljiva sa svojim cepelinima, modom kao iz kasnog osamnaestog veka, komplikovanim naočarima koje likovi nose, a nakon što se desi veliki ekološki prevrat na sredini narativa – taj okean iz naslova mora jednom da se izgubi, zar ne? – Camboni kreira prizore kao ispale sa omota albuma progresivnih rok bendova iz ranih sedamdesetih, nudeći nam izmenjeni svet, populaciju preseljenu u krošnje ogromnog drveća, ajkule koje lete…

Ovo su veličanstvene table i Camboni uspeva da nađe idealnu ravnotežu između klasične Dizni-škole crtanja i modernijeg, animacijom inspirisanog, kompjuterskog rada. U ovakvim projektima uvek postoji mera rizika da ćete otići predaleko u modernizaciji  i da ikonički likovi koje znamo po vrlo „ravnim“ kompozicijama, bez mnogo detalja, a koji su i sami, na ime publikovanja u novinskoj štampi nižeg kvaliteta, rađeni najviše konturama, bez finijeg senčenja, naprosto neće „sesti“ kako treba u veoma kompleksne kompozicije prepune detalja i svetla, niti da će delovati prirodno kada ih osenčite tako da sve sugeriše treću dimenziju. No, Camboni i kolorista Gaspard Yvan (kome je pomagala Jessica Bodart) zaista pronalaze idealan balans i ovde sve nekako besprekorno radi: srazmere likova, njihova ekspresija, ono kako izgledaju u akciji, to je sve instant-prepoznatljivi klasični Dizni, a opet se sve dešava u svetu koji ima dubinu, kompleksno osvetljenje, opipljivu teksturu. Ne znam koliko je Cambonijevo iskustvo sa animacijom ovde bilo presudno; njegovo grafičko pripovedanje je samo za sebe besprekorno, sa likovima koji i najmanjim gestovima prenose potrebne informacije – pogotovo impresivno znajući da Miki dobar deo stripa provodi sa nekom vrstom šlema za virtuelnu realnost na glavi a koji mu zaklanja dobar deo lica – izvrsnom akcijom, kvalitetno izvedenim vizuelnim gegovima, ali onda i sa veličanstvenim kinematskim prizorima od kojih zastaje dah.

No, nije mala stvar ni to da je sve to spakovano u svega pedesetpet tabli jer se ovde radi o epskoj priči podeljenoj na poglavlja, sa preokretima koje naprosto ne očekujete. Filippi izvrsno radi i na makro-planu, kreirajući monumentalnu ekološku avanturu koja doslovno menja lice sveta u kome se pripovest događa, ali i na mikro-planu, nudeći nam ljupke karakterne momente, duhovite pančlajne, emotivne trenutke između likova, a koji su zreli, lišeni patetike, onda i herojstvo i požrtvovanje koji su i sami lišeni uobičajene žanrovske eksploatacije povišenih emocija i lakoće nanošenja bola likovima. Utoliko, iznenađujući preokret na sredini, koji resetuje odnose među likovima i stavlja radnju na pozadinu jednog izmenjenog sveta odrađen je sa mnogo elegancije ali i poštovanja za likove kojima se dopušta da imaju ljudske momente sumnje i u sebe i u druge, ali se nikada ne narušava njihova plemenita ljudskost, empatičnost, nesebičnost. To da je priča na kraju jedna feelgood bajka u kojoj šačica probisveta uspeva da porazi establišment i povrati ekološku ravnotežu je, slažem se, najmanje uzbudljiv ili zanimljiv element cele konstrukcije. Ali prija.

Već sam na početku najavio da ne mogu da budem objektivan sa stripom koji ne samo da ima produkcijske kvalitete kakvi se viđaju jednom u nekoliko godina već i koji „sazreva“ moje omiljene junake i njihove svetove na jedan savršeno prirodan a opet kreativno smeo način. I zato ću da bez mnogo rezervi kažem: Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je remek-delo i svako ko voli Mikija Mausa, evropski pustolovni strip ili naprosto samo DOBAR STRIP, treba, ne, MORA da ga pročita. Glénatov original imate ovde, a Fantagraphicsov izvrsni prevod ovde.