Što pre čovek shvati koliko je A Working Man glup film, to će pre početi da se zabavlja i u njemu uživa. Najnoviji Amazonov osvetnički akcijaš ima neka veoma jaka imena ispred i iza kamere ali ono što nema je scenario ili makar narativ koji prati bilo kakvu bazičnu logiku. Ovo je direct-to-video trešina kao napravljena za Stevena Seagala cirka 2003. godine, samo sa budžetom deset Seagalovih DTV eskapda srolanih u jedan. Čak i tako, ovde se radi o zapravo srazmerno niskobudžetnoj produkciji koja treba da se istakne na ime harizme ljudi koji su ga pravili i ožiljaka koje su stekli pošteno napinjući mišiće da izgrade istoriju holivudskog akcionog filma radije nego da nas zabljesne skupim setovima i halucinantno dobrim CGI-efektima.

Jason Statham i David Ayer su sa prošlogodišnjim akcijašem The Beekeeper napravili ozbiljan „bee’s knees“* elevirajući jednu prilično nemuštu, neurednu priču u neku vrstu blue collar Johna Wicka. The Beekeeper je sa apsolutno skarabudženom mitologijom prepunom nezgrapnih metafora i budžetom od 40 miliona dolara zaradio više nego četvorostruko i dok Timo Tjahjanto priprema nastavak – podsećam da isti indonežanski akcioni genije radi i nastavak Nobody kao i američki rimejk Voza za Busan – Ayer i Statham su mudro nastavili da kuju gvožđe dok je vruće.

*izvinjavam se

A Working Man je tako JOŠ VIŠE blue-collar intoniran, sa glavnim junakom koji je doslovno radnik na građevini – ili makar predradnik koji svoje zaposlene ceni, podseća ih da paze da se ne povrede na skeli i brani ih od hispanoameričkih gangstera kad ovi dođu na gradilište da naplate dug – i ovo treba da bude neka vrsta ideološkog utemeljenja filma. Stathamov lik, Levon Cade, je britanski imigrant koji vodi građevinske radove male porodične kompanije Hispanoamerikanaca u Čikagu a kad ne radi spava u svom pikapu jer štedi pare za advokate da od tasta nekako preotme ćerku koja mu je pripala na staranje nakon samoubistva Levonove supruge. „Ceo život se borila sa depresijom“, kaže Levon u jednoj sceni dok priča sa SVOJIM advokatima, dvoje kulturnh Afroamerikanaca koji mu smrknuta lica skreću pažnju da njegov tast ima tim koji plaća hiljade dolara NA SAT i da to što on spava u kamionetu i nema stalnu adresu stanovanja neće baš preterano umirujuće delovati na narednom ročištu vezanom za starateljstvo. Levon gunđa ali nalazi gajbu sa pravom adresom, jednu rupetinu iz koje su se verovatno i pacovi evakuisali kada su počele da ih napadaju mutirane bubašvabe. I pored toga, kad god poseti svoju ćerkicu, Levon je nasmejan i vedar a sa svojim radnicima na gradilištu nije samo nadređeni već i pouzdani profesionalac uz koga se osećaju bezbedno, i dobar drugar kom njihove žene kuvaju ručkove da ne bi krkao tunjevinu i puter od kikirikija direktno iz tegle za SVAKI obrok u svojim kolima.

Ova vrsta radničkog utemeljenja za protagonistu je osvežavajuća, pogotovo ako znamo da najpopularnije američke akcione franšize odavno nemaju ovu vezu sa bazom. Superheroji su za decu, John Wick filmovi se dešavaju u izmaštanim mitološkim konstruktima bližim young adult publici koja troši mange i videoigre nego poštenom radniku koji je cepao šest dana po dvanaest sati u fabrici ili na građevini da bi za vikend otišao u bioskop da se malo opusti, a Fast & Furious franšiza se odavno odrodila od svoje gearhead osnove*. Sasvim je i prirodno će David Ayer i Sylvester Stallone napisati ovakav scenario, obojica sa ozbiljnom šljakerskom zaleđinom i vezom sa bazom koju ni decenije holivudskog pregalaštva nisu uspele da prekinu. Kada u kombinaciju dodate Stathama koji projektuje tu „just a bloke“ energiju i verujete da je u pitanju čovek koji svojim rukama zarađuje za život a posle posla voli da popije pivo sa ortacima, ovo jesu sastojci za film koji bi mogao da bude namenjen toj malo zaboravljenoj klasi gledalaca što su nekada išli u bioskop da navijaju za Stallonea, Bronsona i Norrisa, i gomilu njihovih kolega iz drugog i trećeg ešelona koji su kroz svoje teške i nezahvalne poslove, a onda hladne i negostoljubive stanove posle posla, na velikom ekranu predstavljali BAŠ NJIH. Radnička klasa je, avaj, danas uglavnom prepuštena reality televiziji i akcioni bioskop kao da se ekskluzivno pravi za srednju klasu verziranu u postomodernom jeziku kombinovanja kulturnih uticaja i citiranja stripa, videoigara, Jutjub klipova.

*koju je, da ne zaboravimo, uspostavio upravo David Ayer pišući scenario za prvi film iz ovog serijala

No, A Working Man svoju pristojnu premisu ne koristi. Naravno da je Stathamov lik zapravo penzionisani komandos i naravno da su svi njegovi ortaci razni specijalci koji u komodama imaju oružje pokupljeno sa svih strana sveta – uključujući pozlaćeni Kalašnjikov „pravo iz Sadamove palate“ – očišćeno, uklonjenih serijskih brojeva, podmazano, održavano s ljubavlju i spremno da se stavi na raspolaganje kad god neko od ortaka sebe zatekne u situaciji da sa svojih deset prstiju i svoja dva crna oka mora da desetkuje populaciju čikaške ruske mafije i svede je na šačicu matoraca kojima se više ne diže i koji neće imati ni muda da se tu nešto kao nekome svete. Bar ne do nastavka filma.

A nastavka će skoro sigurno biti. A Working Man je imao identičan budžet kao i The Beekeeper i mada ima lošije ocene od ovog filma i imao je tu nesreću da se u bioskopima čeono sudari sa Majnkraftom, za sada je bez problema po zaradi duplirao svoja ulaganja a zarada od striminga će bez sumnje biti dovoljna da Statham za godinu-dve ponovo natuče beli radnički šlem na glavu i zamoli nekog da ga podseti kako se njegov lik, beše, zove u ovom filmu.

Jer, Statham je u ovom filmu – koji je, naravno, i producirao zajedno sa Ayerom, Stalloneom i još nekolicinom kolega, dajući mu na još neki način preliv kolektivističkog, radničkog preduzeća – upravo to, Jason Statham, ništa više ali i ništa manje. Levon Cade nema apsolutno ništa po čemu bi se razlikovao od lika koga je Statham igrao u The Beekeeperu i ovo je ponovo jedna karikatura smrknutog stoicizma koja ide unaokolo, bije se kad ga napadnu, profesionalno ubija i muči ljude naglašavajući da on ovde nije da se meša u posao ruske mafije nego da nađe devojku. Ne da nađe SEBI devojku, haha, duhoviti ste, nego da nađe devojku koju su kidnapovali posle zezanja sa drugaricama u baru a to je devojka časne i poštene hispanoameričke porodice za čiju građevinsku firmu Levon radi i ova mu je cura dobar ortak i kakav bi ortak Levon bio kad bi svoje ortake prepuštao ruskim seks-trafikerima na milost i nemilost.

Kao što su u svima nama dva vuka – osim u Jasonu Stathamu gde je samo jedan vuk pošto drugi nije imao herca da izađe na fajt kad je shvatio da se radi o Jasonu Stathamu – tako i u ovom filmu postoje dve karakterizacije za likove koje kao da su došle iz dva različita filma što se MOŽDA prikazuju u različitim salama istog bioskopa. Jedna karakterizacija je za uvod gde gledamo realnost radničke klase i sitnih preduzetnika u Čikagu, njihovu muku ali i energiju, njihovu solidarnost i osećajnost. Druga je za post-kidnapovanje period filma, dakle za najveći deo njegovog skoro dvosatnog trajanja gde iz likova nestaje svaki trag naturalizma što su ga na početku imali i svi se pretvaraju u kliše iz filmova Stevena Seagala. I to filmova kao što su Driven to Kill, Out of Reach i Shadow Man, dakle, kad kažemo KLIŠE onda mislimo OZBILJAN KLIŠE.

Levon se izvlači na suvu harizmu Jasona Stathama, naravno. Jason ume da napravi dva izraza lica ali oba su dobra, a kada suvo preti ruskim mafijašima, to je kul, muževno i verujete mu da se ne loži na prazno. No, ostali su plošni i film izvlači veoma malo drame iz kidnapovane devojke koja, nagađate, nije puki damsel in distress i pokušava i sama da se spase, a još manje joj daje nekakvu delatnu suverenost ili karakter. Što se tiče scenarija, Jenny – nazvana  DA LI SLUČAJNO isto kao devojčica iz Commandoa koju Schwarzenegger spasava ispaljujući opscenu količinu metaka, granata i, uh, sečiva rotirajućih testera u živo meso latinoameričke provinijencije – je mogla biti i dijamantski prsten, kofer sa kokainom ili USB stik sa šifrom za sef u banci u kome ruski gangster drži svoj najdragoceniji posed (na primer majčin kombinezon koji još miriše na talk što ga je ona koristila). Njena porodica se pojavljuje samo na početku i na kraju i njihov status građevinskih preduzimača ili makar OPREMA koju imaju na gradilištu ni na koji način ne figurišu u radnji filma.

Takva je i dramaturgija, sa scenarijom koji je prekomplikovan u odnosu na skoro parodične načine na koje Levon izvlači informacije od svojih žrtava ubijajući metodično svoj put uz hijerarhiju ruskog bratstva u Ilinoju. Stallone je prava na roman Chucka Dixona (Levon’s Trade) otkupio nameravajući da ga pretoči u televizijsku seriju pa onda i ovaj filmski skript kao da i dalje ima tragove kompleksnijeg narativa u kome Levon mora da pažljivo prati mafijaše, beleži podatke o njihovim poslovima a da ostane neprimećen, da se metodično infiltrira u kriminalni milje, polako zadobija poverenje prvo sitnih gangstera pre nego što dođe do jačih likova koji će mu možda ukazati gde se nalazi Jenny.

No, u Ayerovoj egzekuciji ovo je jedna haotična salata ideja i set pisova, sa Stathamom koji, kao i u The Beekeeperu, radi komično neuverljive operacije nadzora i infiltracije i ulazi u neopravdano kompleksne odnose sa likovima. To se falsifikuju identiteti (sa sve vozačkim dozvolama i tablicama kola), to se kupuje kristal met, prvo na malo, posle na veliko, ide se na brančeve i palačinke s mafijom, koriste se burner mobilni telefoni iz epohe pre smartfoun revolucije Stevea Jobsa. Dakle, Stathamov lik pola filma radi sve ono što likovi Stevena Seagala u nabrojanim (i mnogim drugim) direct to video produkcijama urade u toku jedne scene, kao, na finjaka prvo pričaju sa ljigavim gangsterom sa druge strane stola, onda mu polupaju kafanu, izlome ruke i noge njegovom obezbeđenju, nabiju mu flašu u grkljan i odšetaju bez osvrtanja jer su informaciju dobili i bez pitanja, između upišavanja u gaće i molbi za život na Ruskom.

I to je bezveze. Štaviše, dramaturgija je, kako to kod Ayerea u poslednje vreme nažalost po pravilu biva – pogotovo otkada je počeo da radi za produkcije koje nisu iz tipične studijske orbite i striming im je prevasodni biznis – sasvim haotična, sa Levonom koji redovno ubija svoje mete PRE nego što od njih dobije ikakvu upotrebljivu infomaciju pa onda mora da se ponovo pravi da „detektiviše“ iako je i njemu i nama jasno da će pre ili kasnije Rusi morati da dođu po njega radije nego da on nađe „njih“.

Ali su bar ti „oni“ zabavni u ovom filmu. Kad se proguta i svari da prikupljanje informacija koje Levon radi nema nikakvu svrhu i da ni on ne zna šta radi – telefona lika koga je ubio na samom početku seti se tek pred kraj, kad su mu već dva druga pokušaja da nađe put do Jenny propala – onda čista bizarnost galerije mafijaša sa kojima se suočava postaje glavna atrakcija filma. Ayer je ovde sakupio solidnu ekipu manje poznatih glumaca da budu vizuelno upečatljivi i da psuju sa punim ustima žuči i ovde se film možda najviše približi džonvikovskom worldbuildingu sa ruskom mafijom koja ima komplikovana pravila, počiva na tesnim krvnim vezama i oslanja se na revolveraše koji kao da su ispali iz stripova. I to stripova koje je pisao možda baš Chuck Dixon, ali pod pseudonimom da ne mora da se kod kuće pravda. I kad kažem „revolveraše“ mislim i to da jedan Rus sa gikovskom facom i frizurom kao da vodi podkast o retro video igrama sa sobom nosi legendarni ruski PK – mitraljez koji su i u našoj Zastavi koristili kao predložak za izvrsni M-84 – sa sve redenikom, i roka po disko klubu kao da je subota uveče a didžejica odbija da pusti Branku Sovrlić.

Ayerov postupak ovde vrlo brzo prelazi u parodiju, a kad kažem „vrlo brzo“ mislim čim Statham, nakon što je pustio prvu krv i video tetovaže na grudima žrtava promrmlja jedno smrknuto, profesionalno „Rusi“. Ni jedan Rus u ovom filmu nije „normalan“ lik, svi su karikature veće od života ali kojima život, videćemo, i nije tako dugačak, koje se krste kad su u frci, psuju kad hoće da ostave utisak, šamaraju žene, nose bizarne pozlaćene trenerke* i podvode lepe devojke iz čikaških barova biznismenima koji oće da jebu nešto neprofesionalno, neprskano, kidnapovano.

*„It’s couture, bro!“ kaže jedan kada ga Levon iznervira, koristeći skoro iste fore kao Bronsonovi likovi pre 40 godina u filmovima J. Leeja Thompsona, kada, vezani i naoko poraženi treba da preokrenu uloge i svoje tamničare nateraju da naprave fatalne greške, udarajući tamo gde su ovi najtanji: u simbole muškosti, fizički izgled, odevanje.

A Working Man ima, dakle, dimenziju desničarskog akcijaša osamdesetih (što nije neko veliko čudo znajući Chucka Dixona i Stallonea, jelte*), sa negativcima čiji seks-trafiking dolazi iz orbite strahova nekadašnjih republikanaca a danas naloženih MAGA glasača, a ne iz ikakve realne ravni koju scenario, pogotovo sa „žrtvom“ što dolazi iz manjinske zajednice, sebi postavlja na volej a onda zaboravi da šutne loptu. Ali on ni o tome ne želi da kaže ništa naročito, kao ni o radničkoj klasi i njenom položaju u piramidi straha prema čijem vrhu nalećete na sve više gangstera i korumpirane policije. Naravno, Stathamov lik ne mora da ubija korumpirane policajce jer se, eto, lepo namesti da ih ubiju sami mafijaši koji ih plaćaju pa film uredno izbegava ulazak u ikakav socijalni ili politički komentar. Rusi koje vidimo nisu STVARNO Rusi, čak ni onoliko koliko je to Seagalov Ruslan iz Driven to Kill, Hispanoamerikanci nisu STVARNO Hispanoamerikanci i nemaju nikakav etnički karakter, a jedini crni diler kristal meta u filmu za svaki slučaj kao jednog od svojih ađutanata ima belca sa kaubojskim šeširom da film slučajno ne ostvari nekakvu vezu sa realnošću.

*evo, ako ste se pitali ima li u filmu scena gde „naš“ lik „njihovog“ voterborduje u njegovoj sopstvenoj kadi, kako bi dobio vitalnu informaciju i da je to formatirano kao korektan postupak u datoj situaciju – ima i jeste**

**možda je Ayeru samo nesvesno došlo do pameti da je voterbording tehnika izvlačenja PRIZNANJA po svaku cenu, a ne tehnika izvlačenja informacija, pa Stathamov lik ovde NE dobija podatke koji su mu potrebni i posle mora da muči još ljudi kako bi se informisao

Ovo jeste šteta jer David Ayer je nekada bio čovek čiji su filmovi imali jako utemeljenje u životu i kada smo u njima gledali likove veće od života oni su nam taj svoj status otkrivali postupno, gradili ga pred našim očima. A working Man nema ništa od toga i najdalje što će otići je jedna zanimljiva homoerotska dimenzija u kojoj likovi, iako su na različitim stranama, prepoznaju i cene to da je onaj sa druge strane nišana bio vojnik i među njima onda postoji prećutna dimenzija bratske ljubavi. Nije to nešto duboko analizirano niti nudi bogznakako pametne uvide (mada ima onaj momenat kada lik kaže „Učili su nas da skačemo iz aviona a onda nas busem vozili na front“) ali je sukob između Levona i Dutcha neka vrsta rimejka sukoba između Schwarzeneggerovog Johna Matrixa i Wellsovog Benneta iz Commandoa sa sve naglašenom gej-dimenzijom nasilja i money shotom koji dolazi nakon penetracije sečivom noža.

A čime hoću da kažem da su karakterizacije ravne, dramaturgija zbrkana a „poruke“ filma nepostojeće ali da je akcija DOSTA DOBRA. Štaviše značajno bolja nego u The Beekeeper. Ayer, da se odmah razumemo, nije unapredio svoj vizuelni jezik i to da A Working Man izgleda bolje možemo da zahvalimo najpre boljem izboru lokacija na kojima su scene snimane. Čikago, kao celina, ne izgleda karakterno i Ayer u materijal dodaje previše onih bezveznih „mood shot“ kadrova iz helikoptera (ili drona) kojima direct to video filmovi tipično popunjavaju minutažu i lišavaju montažera glavobolje kako da elegantno napravi prelaz između dve scene koje se dešavaju na različitim lokalitetima, ali su prostori u kojima se dešava akcija mnogo pristojniji nego u vizuelno JAKO siromašnom The Beekeeper.

Ayer i ovde kao da se trudi da se sebi usere u posao sa apsolutnom ZLOUPOTREBOM razmazanog, difuznog svetla i drhturavih kadrova snimanih iz ruke. Mislim, okej je da se to POVREMENO ubaci, razumem potrebu da se tu i tamo ubrizga malo te gritty arome u film ali A Working Man brzo prelazi granicu arome i prelazi u limbo manirizma, no, makar je naracija dovoljno brza – film, da podsetimo, traje skoro dva sata i dobro je da barem ne zamara u individualnim scenama – a kada na red dođe akcija kao da se svi u ekipi naglo rasane, uvuku košulje u pantalone, isprave kičmu i sete se da su ipak profesionalci i za šta ih, jebem mu mater, plaćamo.

U tom smislu, A Working Man prilično procveta kada Statham radi ono što najbolje radi, od ranog hajlajta scene ispitivanja ruskog mafijaškog baje kome se preti davljenjem u njegovom sopstvenom bazenu, (dok mu je žena na pilatesu i, jelte, vratiće se kući da nađe bazen pun krvavih novčanica i leš na njegovom dnu), preko sukoba sa sitnijim ribama u čikaškom podzemlju pa do velikog konačnog obračuna u uglednom lokalu gde se lokalna elita kocka a u sobama u drugom delu zgrade može da muči i ubija kidnapovane žene. Ovo je „R“ film pa se kosti lome sa apetitom, krv pljušti, a sačmare – ali i druga oružja – ljude bacaju po nekoliko metara unazad. CGI-ja nema ni u najavi, koreografija akcije je solidna, a pogotovo se obraća pažnja na naglašavanje vojne obuka glavnog junaka koji umesto automatske puške koje koriste gangsteri – i sve promašuju jer nikada niko u istoriji vatrenog oružja nije ništa pogodio rafalnom paljbom, makar ne namerno – nosi old school poluautomatsku karabinku M 14 i po jednim preciznim hicem uklanja neprijateljsku silu koja ne ume da koristi zaklone i misli da je veća vatrena moć sve što se broji. Ovde su mi, pogotovo na kraju, sa taktičkim korišćenjem optičkog nišana i ručnih granata, na pamet pali stripovi ne Chucka Dixona već Gartha Ennisa i A Working Man je možda do sada najbolja rekonstrukcija najboljih akcionih scena iz Ennisovih Hitmana ili Punishera koju smo videli na velikom platnu.

Ili makar na televizoru, kao ja. A Working Man je svakako gledljiv film za koji je, kako rekoh, lekovito odmah prigrliti njegovu glupost, njegovu nezgrapnu dramaturgiju, salatu signalizacije i simbolike, šaltanje usred vožnje sa blue-collar akcijaša na Johna Wicka sa britanskim naglaskom. On nema šta da kaže i neka je imena sa uvodne špice kojima sam se radovao protraćio na besmislene minijature koje niko neće pamtiti (pre svega David Harbour a onda za njim i Michael Peña). Ali kad krene rokanje sa gangsterima, tu ima mesa, i Chidi Ajufo, Jason Flemyng, Eve Mauro, Emmett J Scanlan i Maximilian Osinski svi pružaju zabavne karikature. Utisak je da Ayer više i ne ume da režira likove gangstera a da oni ne budu karikature (Ajufov Dutch je najbliži tome da ima karakter i humanizaciju ali fali mu malo rada da ih zbilja dosegne), ali makar je pitoreskno. Akcija je dobra, mesnata, smislena i to se najviše broji pa ako nemate problem da gledate zaista glupe akcione filmove koji nemaju šta da kažu, A Working Man je gledljiv. Moj je problem što od Ayera stalno kao da očekujem novi Training Day a od Stallonea da se seti čoveka koji je napravio Rocky i Creed, no, A Working Man je u najboljem slučaju novomilenijumska kaver verzija Pan Cosmatosove Cobre, filma u kome je Stallone već bio sleteo sa šina i u duboku dekadenciju. I, evo, zabavniji je od Cobre, a meni, barem, to nešto znači.