Urednik prve kolekcije, da ne kažem prvog toma strip-antologije Hello Darkness, izašlog ovog Marta za BOOM! Studios, Bryce Carlson kaže da strip-antologije nisu komercijalno poželjni produkti, da je u pitanju „mrtav format“ koji niko ne želi i niko ne kupuje.  I delimično je ovo tačno – američki čitaoci, ili makar onaj njihov deo u mejnstrimu više vole serijalizovane stripove sa likovima koje poznaju decenijama. No, Carlson kaže da ON želi antologije ali i da kada priča sa autorima stripova svi potvrđuju da je ovo nešto što i oni sami žele da rade jer je, pretpostavka je, odvajanje od serijalizovanog formata i ulivanja energije i emocija u kratku, snažnu priču često katarzično iskustvo. Otud i novi projekat za BOOM!, tekući serijal horor-antologija i kasnije njihovih kolekcija sa zajedničkim nazivom Hello Darkness, gde će se publikovati radovi različitih autora „sa različitih strana sveta“ a koji će, ti autori, sa čitaocima podeliti svoje najdublje strahove i najmračnije vizije. Prva kolekcija je, rekosmo, izašla u Martu, pokrivajući prva četiri broja tekućeg serijala koji je sam sa izlaženjem krenuo prošle godine u Julu (i do momenta kad ovo kucam izbacio osam brojeva).

Carlson striktno naglašava da ovo nije zamišljeno da bude nekakav nostalgični povratak horor klasici (iako naravno da neke ilustracije u ovom prvom tomu nostalgično omažiraju naslovne strane starih horor magazina koje je izdavao Warren Publishing, i koji su, uostalom, sa svojim formatom antologije i jasna preteča za Hello Darkness) ali i da ne treba da u pitanju bude energizujući „entertejnment“. Njegov cilj sa ovim projektom je da se format horor-antologije pogura na naredni evolutivni nivo i kroz kontakte sa autorima on njih ohrabruje da mu pošalju priče koje su toliko „messed up“ da ne mogu da budu objavljene nigde drugde. Pošto znamo da je japanski strip odavno nekoliko krupnih koraka ispred američkog u pogledu, jelte, „messed up“ sadržaja, nadajmo se da će za neke od narednih tomova Bryce i BOOM! uspeti da dobiju i (još) ponekog azijskog autora da se upiše u Hello Darkness. Za sada, u ovom prvom broju imamo par priča koje su očigledno inspirisane mangom, možda i direktno radovima Đunđija Itoa… Što je solidan početak.

I, uopšte, prvi tom Hello Darkness je solidan početak na svim nivoima, od kvaliteta priča, preko produkcije pa do ispunjenja tog zaveta da ovo treba da budu radovi čiji su se autori uprli iz sve snage da kreiraju nešto najstrašnije što mogu da zamisle. Naravno, kvalitet varira i neki od stripova ovde su samo kratke horor-dosetke sa pančlajnima koje prepoznajete nekoliko strana pre nego što se stvarno dese, neki su praktično reklame za postojeće BOOM! serijale, ali ima onda i nekoliko radova čiji su autori stvarno otišli dosta duboko u ponore sopstvene kontemplacje o životu i na površinu izvukli stvari od kojih vam je malo muka. Mudro, najjaču ili makar najdužu i najkompleksnije osmišljenu priču ova kolekcija čuva za kraj, ali do nje ćemo stići kada prvo pregledamo ostalo što je u ponudi.

Za početak da kažemo da je što se tiče izbora autora ovo vrlo korektno napravljen koktel poznatih, etabliranih imena (u američkoj industriji) i manje poznatih crtača i scenarista (često spojenih u jedno) koji nadiru iz podzemlja nezavisnog stripa. Naravno, za buduće tomove, a verovatno i u zavisnosti od prodaje i „buzza“ koji ovaj prvi tom kreira, moguće je da ćemo videti još velikih imena ali i da antologija postane samo medijum za promociju novih i još uvek nepoznatih imena kroz autput jednog od cenjenih mejnstrim izdavača. Uostalom, kad pokušam da se setim drugih antologija koje sam čitao poslednjih godina, na pamet mi pre svega padaju Marvelovi i DC-jevi tematski radovi koji su imali upravo tu svrhu: da „na terenu“ isprobaju neke nove autore i daju im malo ekspoužra. I, ne, Cullena Bunna decidno NEMA u ovom prvom tomu a što je za mene bio svojevrsni šok, ali naravno da čovek JESTE u ovoj kombinaciji i da BOOM! potvrđuje da on već ima spremnu priču za neki od narednih. Ipak je ovo format TAMAN za njega.

No, ima ovde jakih imena, kao što je na primer Paolo Rivera, crtač sa vrlo respektabilnim opusom za Marvel u poslednje dve decenije a koji je ovde uradio naslovne strane, dajući serijalu aromu glamuroznog, seksi gotskog horora. Neiznenađujuće, ovo je očigledno iskalkulisan gest da se privuku čitaoci koricama a ne sadržajem jer je ovakva estetika sasvim u suprotnosti sa proklamovanim idejama antologije i sa estetikom većine priča. Ali Rivera ovde RAZVALJUJE i to se mora priznati.

Dobro, da vidimo šta sadrži prva kolekcija, a koja sakuplja prva četiri broja serijala.

Prvu priču crtala je Italijanska Letizia Cadonici a kolore je radio Alessandro Santoro (letering sjajna Becca Carey) i ovo je jedna kratka priča o epidemiji napada dece iz jedne američke osnovne škole na svoje roditelje, a koji se, ti napadi završavaju fatalno. Scenarista/ kinja Jude Ellison S. Doyle* je poznat feministički autor ali ova priča nije VIDLJIVO feministička i više se tiče straha koji deca osećaju u trenucima shvatanja da roditelji, i generalno „odrasli“, koji upravljaju svetom nisu nužno ni pouzdana ni racionalna sila što će im obezbediti svetlu budućnost. Priča ima snažan početak ali i prilično nagao kraj, pokazujući i jake i slabe strane rada za antologiju na vrlo plastičnom primeru. No, crtež je odličan i atmosfera i poruka su snažne.

*Doyle sebe smatra nebinarnom osobom što se tiče roda i koristi zamenicu „oni“ na Engleskom a što ja na Srpskom i dalje ne znam kako da prilagodim…

Iza ovoga sledi samo, rekosmo, „reklama“ za BOOM!-ov vrlo uspešni tekući horor serijal Something is Killing the Children. James Tynion IV ovde piše praktično dajdžest zapleta ovog serijala smeštajući harizmatičnu lovkinju na čudovišta u bar tokom snežne mećave i ovo je u principu dobro kao tizer ali je samo uvodno poglavlje i samo za sebe možda i neće impresionirati putnika-namernika koji nije čitao tekući serijal. Osim grafički, naravno jer Werther Dell’Edera i ovo crta NEZEMALJSKI dobro sa kolorima koje je radio regularni kolorist serijala, Miquel Muerto i leteringom uobičajenog Andworld Designa pa je u vizuelnom smislu ovo i dalje NEODOLJIVO. Plan je da ovo bude posebna priča, u nastavcima, koja će ići kroz narednih šest brojeva antologije i ja sam svakako zainteresovan da vidim šta će biti dalje.

Narednu priču, o čoveku koji je profesionalnu karijeru u kuglanju sam sebi upropastio vozeći jedne večeri pijan napisao je Dave Cook, nacrtao David Cousens, kolorisao Angel De Santiago a leterovao Nathan Kempf i to je jedna brza, energična, splatter-horror pričica o čoveku koji se sveti svima što ih optužuje za nešto za šta je sam kriv. Postavljanje akcije u kuglanu pruža neke zanimljive opcije za grafička rešenja i strip izgleda vrlo dobro za ono što jeste: kratka, jeftina, brutalna porcija horor fast fooda.

Narednu priču – o usamljenom radniku na kuli-svetilji koji pokušava da odoli sirenskom zovu… er… sirene – uradila je kompletno Sarah Anderson i dok mi je njen grafički rad – koji jako asocira na evropski strip ili ilustracije za dečije knjige – vrlo simpatičan, sama radnja je toliko kratka i kondenzovana da u meni nije proizvela nikakav efekat. Dobro, to su antologije i ne može u njima sve da bude sjajno.

No, odmah posle toga stiže na red Steve Orlando i štagod da možete da kažete za ovog čoveka sigurno je da NE MOŽETE da kažete da nema ideje. Priča bivšeg DC-jevog stara a današnjeg Marvelovog ekskluzivca je komad body horrora koji perfektno kombinuje spekulativnu premisu sa vrlo realističnim psihološkim portretom „proračunatog altruiste“, ima efektnu gej-porno-horor scenu i mada je pančlajn možda malo sirov za moj ukus, simbolički je zapravo vrlo dovitljiv. A.L. Kaplan ovo odlično, dinamično crta, kolore je takođe sjajno radila Marissa Louise a letering takođe odlično Jodie Troutman. Mali crni biser.

The Clown je priča eksplicitno nalik na mange i pomenutog Đunđija Itoa, jedan kratki, linearni pad iz normalnosti u košmarni horor, a posredovan možda danas i klišeiziranim korišćenjem motiva zlog klovna. No, Indonežanin Azam Raharjo, koji je ovo naisao i nacrtao, radi ODLIČNU pseudo-mangu i ovo je efektan mali udarac ispod pojasa, ma koliko familijaran bio.

Star Gazers Frederika Hornunga je, mislim, previše prostora posvetila akciji (vampir protiv vukodlaka) a što čini njenu relativo elegantnu uvodnu premisu o dvoje ljudi koji imaju prvi izlazak nakon upoznavanja preko interneta, relativno nezanimljivo razrađenom. Hornung ima štofa i crta dobro, uspevajući da svom stripu da jednu old school aromu a bez direktnog kopiranja starih stripova, ali ovo je priča sa nedovoljno stvarne radnje za moj ukus. No, finalni kadar je moćan i vredi je pročitati.

Apocalypse in Slow Motion Wesa Craiga nije ni priča koliko premisa, dakle ovde imamo ideju, nula razrade i zaključak. A što ne bi bilo naročito uzbudljivo, no Craigov crtež je PREMOĆAN, sa izvanrednim lejautom, perfektnim korišćenjima kontrasta, bizarnim idejama o kombinovanju ljudskih i životinjskih (i demonskih) fizionomija i sjajnim kolorima tako da Apocalypse in Slow Motion postiže svoj željeni efekat.

Martin Morazzo, Argentinac poznat pre svega po radovima sa W. Maxwellom Princeom (a najviše po Ice-Cream Man) je nacrtao narednu priču, Mukbang, i naravno da je to jedan od hajlajta antologije, posebno jer je kolore i ovde radio Chris O’Halloran a letering Lucas Gattoni. Scenario nije pisao Prince već Michael W. Conrad, čovek koga ste možda videli u Marvelu ili DC-ju ali koji je dosta horor stripova uradio za manje izdavače i ova priča je ODLIČAN mračno-satirični igrokaz o dvoje mladih osoba koje se nadmeću u gledanosti svojih kanala na platformi „We Tube“, a da je njihov odabrani način izražavanja mukbang, dakle videi u kojima se glasno i slasno jede. Horor kao medijum ume da ima nezgodan odnos sa hranom i jedenjem a ovaj strip dovitljivo i zastrašujuće stvari isteruje na vrlo visok nivo strave i brutalne satire. Sjajno!

Britanac Andy Lanning je napisao Kampfgeist, jedan old school spoj ratnog i horor stripa. Lanning je veteran, naravno, ali ovo je vrlo rutinerska, ni po čemu originalna ili zanimljiva priča kakvu biste rutinski čitali u nekom britanskom magazinu pre pedesetak godina. No, ovo je nacrtao Trevor Hairsine i kolorisao Rain Beredo (sa leteringom koji je dao Ed Dukeshire) i ne mogu da prenaglasim koliko njihov raskošni, AAA nivo produkcije ovu priču ipak uspeva da učini vizuelno prijemčivom.

Dying for Quiet je tužna, melanholična i vrlo stravična satira koja govori o mladoj ženi što svima oko sebe pokušava da učini i nikada ne nalazi vremena za sebe a koja se onda povlači u prirodu na tri dana da prođe poseban program „povratka sebi“. Shawn Patrick Boyd je ovo vrlo solidno napisao, pametno dajući samo obrise situacije u tekstu i praveći prostra za URNEBESNO moćan crtež. Elijah Henry na olovkama i tušu je ovde napravio čudo sa lejautom i strahovito gustim kompozicijama koje istovremeno izgledaju čisto, jasno i čitko, a onda je kolore odozgo udario Jason Wordie i svemu udahnuo neverovatnu energiju. Takođe odličan, maštovit letering koji potpisuje stari majstor Taylor Esposito. Jedna od najboljih priča!

Ne znam ko je Chloe koja je uradila (?) All Eyes on Me, ali ovo je možda najviše „fanzinski“ rad od svih u ovoj antologiji, sa old school kombinacijom horora i erotike i crno-belom tehnikom koja svemu daje jedan prijemčivo „jeftin“ šmek. No, ovaj strip nije tek rekonstrukcija nečeg što ste mogli čitati i u nekoj „adults only“ publikaciji – iako tako deluje na početku – i njegovo razrešenje je, pogotovo u vizuelnom smislu, dosta zabavno.

Antologiju zatvaraju prva četiri poglavlja priče koja će ići kroz sedam njenih tomova i ovo je definitivno glavno jelo zbog koga sam makar ja došao na ovaj dejt. Priču nazvanu The War napisao je Garth Ennis a nacrtala Becky Cloonan, sa kolorima Tamre Bonvillain i leteringom Pata Brosseaua. Ali ne samo da je u pitanju jedan ol-star lajnap, nego je ovo i najambicioznija pripovest u celoj antologiji, očigledno vođena Ennisovom željom da razbije kalup i – kada ga pitaju šta je najviše „messed up“ stvar koju može da zamisli – podari nam priču o nekoliko mladih parova u Njujorku koji diskutuju o možda i neizbežnom početku nuklearnog rata.

Ennis je stari ljubitelj ratnih stripova ali za ovu priliku se bavi ne samo isključivo civilima već diskusijom o tome je li nuklearni rat u 2025. godini, posle tri godine trajanja ruske agresije na Ukrajinu realističan scenario, neizbežnost ili samo avet prošlosti u kojoj smo ipak videli da su ljudi na kraju krajeva nevoljni da zbrišu čitavu civilizaciju ma koliko da su se ratni sukobi zahuktali. Veliki deo stripa sastoji se iz verbalnih diskusija ansambla, back-and-forth davanja argumenata i protivargumenata i ovde je jako korisno to što je Irac ipak jedan od najboljih ljudi u industriji kada je pisanje dijaloga u pitanju. Ovaj strip nema harizmatične heroje koje smo voleli da slušamo i kad preteruju sa pričom, kao što su imali Preacher, Wormwood ili Hitman, a opet, svi ovi dijalozi su interesantni i drže čitaocu pažnju, karakterizacije iz njih izranjaju organski i čitalac shvata da se posle određenog vremena srodio sa likovima.

Naravno, MNOGO znači to da Cloonanova ovde pruža svoju „A“ igru, crtajući strip koji je vizuelno dinamičan i potentan iako se 80% sastoji od scena ljudi koji sede i pričaju (ili stoje i pričaju). Kada sranje udari o fen i počnu da se dešavaju nezgodne stvari u „spoljnom svetu“ Cloonanova i Bonvillainova adekvatno skaliraju svoj grafički rad, nudeći gritty realizam i ikonografiju koja se PERFEKTNO drži tačno na ivici između najstrašnije zamislive drame i žanrovskog horora. Poslednjih godina Ennisa mnogo češće kritikujem nego što ga hvalim i, da se razumemo, ovaj strip još ima puno prostora da ga on usere, ali za sada The War šalje signale da će biti vrhunski rad na toj granici žanra i „prave“ književnosti i da će vredeti da se isprati do kraja. Aferim.

Hello Darkness sa svojim prvim tonom svakako opravdava svoje postojanje. Uostalom, antologija koja je na geometrijskoj sredini između klasičnog horor magazina Eerie i televizijskog serijal Black Mirror TREBA da postoji i drago mi je da je BOOM! na sebe preuzeo rizik da je kreira. Naredni tom stiže u Julu, a vi ovaj prvi možete odmah kupiti obraćajući se Amazonu.