Kakva nedelja. Jel’ se samo meni vrti u glavi ili se zaista sve oko nas okreće u jednoj spirali gubitka kontrole? Hapšenja, protesti, laži & obmane, mediji koje kao da uređuje potpuno nekontrolisani AI, Vučićev kontamiting u Nišu za koji više ne znamo čemu uopšte kontrira, opsada centra Beograda od strane štrokave vojske lojalista koji su lojalni samo zato što ih plaćaju i što ne moraju u zatvor… Potpuni haos. Ali i puno dobre muzike. Ove nedelje čuo sam najbolji rokenrol album ove godine a bilo je i još mnogo zanimljivih izdanja. Pa da ne čekamo, OHLADIĆE SE.
Deo 1: BLACK METAL
Hibernum je jedan od projekata prolifičnog Riječanina Dalibora Franjkića koga možda najbolje znate po sastavu Zvijer, ali on ima još masu drugih projekata a u poslednje vreme živi u Ujedinjenom kraljevstvu i tamo radi. Hibernum je originalno utemeljen još 2002. godine ali mu je Djavo tek prvi album i ovo je, NARAVNO, satanistički blek metal. Jednočlana postava je ovde, koliko mogu da čujem proširena – svakako se čuje živi bubanj – a blek metal koji dobijamo je zreo, majestičan, bučan, melodičan. Franjkić piše dobre pesme, lepo spaja old school oračinu i blaga zanošenja u smeru avangarde i sve je baš kako treba. Sve čestitke:
Italijani ÅssE su napisali pet kila teksta da prepričaju radnju svog drugog albuma, The Turn of the Tide, jedne konceptualne ploče koja govori o krivici, iskušenjima, iskupljenju, bla bla bla. Srećom sama muzika je dovoljno rečita da govori u svcoje ime sa kombinacijom klasične blek metal krljačine i kontemplativnijih, atmosferičnijih elemenata. Produkcija kućna ali u samom vrhu kućne produkcije, album vrlo solidan:
Švedski Nårdegaist su pre par meseci već objavili (mini)album sa četiri podugačke pesme pa je prijatno iznenađenje videti ih ponovo tako brzo i to sa ful albumom od osam lakih komada. Ovaj kvintet (gde jednu od gitara svira žena u i dalje previše retkoj demonstraciji interesovanja žena za ekstremni metal) trese kvalitetan, rifaški blek metal dosta insipirisan mitologijom ali ne nužno folklornom muzikom. Album Domdagsbeistn ima čist, kvalitetan zvuk, mastering koji zdravom miksu ostavlja dosta dinamike i pesme kvalitetne, preteće atmosfere, snažne energije, inspirativne brzine. Nårdegaist nisu „skroz“ old school bend, harmonski i atmosferijski (!!) su bliski savremenim idejama u ovoj muzici, ali imaju tu old school oštrinu i meni jako prijaju. Izvolite:
Undercrypt su sa Floride i njihov black/ death/ thrash metal je u agresivno nametljivoj formi na debi EP-ju Called to the Crypt. Nije ovo ništa revolucionarno novo u smislu ideja i koncepata ali je svirka jako ubedljiva, produkcija vrlo korektna a energija koju ova tri čoveka sipaju na sve strane je lekovita. Četiri lepe pesme pune pretećih riifova i vratolomnog krljanja, a po ceni koju sami određujete je praktično poklon:
Nijemci Drudensang su možda previše melodični za moje, priznajem dosta izvitoperene potrebe, ali novi EP, Geysterzvvang ne samo da nudi punih pola sata svirke nego je i ta svirka vrlo solidna. Pričamo o atmosferičnom blek metalu koji ipak zadržava meru old school misticizma i zla i sve njegove melanholije imaju jedno tamnije utemeljenje. Nije da bi mi Drudensang bili prvi izbor u bilo kojoj varijanti ali ovo je vrlo solidan materijal benda koji zna šta radi:
Isto iz Njemačke su i Nioth Korghai a koji su svoj istoimeni debi EP poslali čak u Ameriku Willu Killingsworthu da ga izmasteruje jer oni ZNAJU da on ZNA. I naravno, da zna, Nioth Korghai zvuči MONUMENTALNO a opet dinamično sa idealnom kombinacijom black i doom metala u svojem DNK, pesmama koje su spore, hipnotički duboke, miksom koji je prostortan a opet ne razmazan, masterom koji je SNAŽAN a ne BUČAN. Sve je to na mene ostavilo odličan utisak pa Nioth Korghai preporučujem svakome ko voli ekstremni metal iz koje god podvrste da dolazi. Ovo je REAL DEAL a plaća se koliko date:
Iz istog dela države su i KVR, a čiji debi album, The Black Flame i sam provlači surov i apokaliptičan koktel black i doom metala. I ovo je spora ploča, ali sa dinamičnom, živom svirkom i teškim a ne spljeskanim zvukom. KVR umeju da zasviraju i brže ali je u osnovi njihove muzike takvo beznađe i parališuća strava da ovde svaki tračak nade i optimizma brzo biva sahranjen lavinom muke. Ali to zvuči baš dobro i plaća se isto, koliko date:
Eleventh Ray su iz Atine i u osnovi su blek metal bend ali pošto izdaju za Dark Descent, znate da stavri nisu tako jednostavne. Debi album ove ekipe, je briljantno sirova kombinacija helenskog blek metala, doom metala i nešto malo death metala, onako abrazivna, pankerska i psihodelična a opet promišljena. Ovo je demonstracija kako zrelost u pristupu ne znači nužno nekakvu represivnu tehničku DISCIPLINU i Reviving Tehom zapravo zvuči spontano, garažno i LJUDSKI, kao da se pojavio novi Celtic Frost i protresao scenu od temena do peta. Jako lepo:
Medico Peste su Poljaci i nije što ja konstantno ponavljam da Poljaci drže nezdravo visok standard kvaliteta u blek metalu, ali njihov novi, treći album, Aesthetic of Hunger je, pa, odličan. OK, ovo je iskusna ekipa muzičara koji sviraju ili su svirali u više bendova (uključujući u poznatim postavama kao što je Mgła) ali pritom ovaj album ima i puno osobenih ideja, ima identitet koji ga nepogrešivo vezuje za Poljsku a opet je jedinstven i ja sam po ko zna koji put impresioniran kako Poljaci naizgled lako spajaju visok tehnički nivo, širem krugu slušalaca prijemčiv zvuk i spretno rađene avangardne eksperimente. Pa pogledajte samo omot! Aesthetic of Hunger je pun inventivnosti, prilično dobro miksovan i generalno album koji podseća da je blek metal muzika divlje maštovitosti kada je sviraju ljudi koji se ne plaše da beže od uobičajenih obrazaca:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Older Sun iz San Franciska su izvrstan hard rok/ heavy psych kombo sa lepim, proto-metalskim zvukom i odličnom pevačicom koja predvodi navalu. Bend je već privukao dosta pažnje koncertima (svirali su sa Messom, recimo) i učešćem na Weeidanovim kompilacijama pa je album Dawn Of Darkness jedna prirodna kruna ovog dela njihove karijere. I ovo je ODLIČNA ploča prijemčivog zvuka, dobrih rifova, odličnog pevanja, primerena i za staro i za mlado, melodična a sa puno lepe teksture, neagresivna a ipak „heavy“ kako bog zapoveda. Divno izdanje koje ujedinjuje generacije i miri posvađane:
Zagrepčani Rifftree kolju BRUTALNO faziran stoner/ punk/ sludge/ metal/ core na EP-ju Wonky. Ovo je pet kratkih pesama plus autro, izedenih u duo-formi (bez gitare) ali iako je osnova zvuka Rifftree primitivnost i sirovost, zvuk je svakako pun i moćan a pesme imaju smislene strukture i narative. Agresivno, ali pametno!
Slumbering Sun dolaze iz Teksasa ali njihova muzika je sličnija evropskom doom metalu sa svim njegovim gotskim koketiranjima i romantičarskim prelivima. Drugi album benda, Starmony, je posledično naglašeno melodičan i emotivan ali Slumbering Sun imaju osoben zvuk, sa interesantnim zanošenjima ka bluzu u jednu stranu i ka shoegazeu u drugu. To znači da album nije nužno stalno u nekom mom idealnom neksusu interesovanja ali je svakako INTERESANTAN i maštovit, pa vredi da se čuje:
Poljaci Postmortal su svoj album Profundis Omnis snimili prošle godine pa (privremeno?) obustavili aktovnosti benda. No, Profundis Omnis je izašao SAD i ovo je vrlo hermetična ploča psihodeličnog death-doom zvuka sa pesmama od po devet minuta, mučnim, iznurujuće sporim tempom, sirovom produkcijom. Nije za neiniciranu publiku ali Postmortal u svoj ovoj tmini umeju da nađu dovoljno zanimljivih elemenata da vam na njih skrenu pažnju i ako volite baš ovako taman i neproziran metal, na pravom ste mestu:
Isto iz Poljske su Yaak sa istoimenim EP-jem od solidnih 24 minuta pospanog stoner roka. Kad kažem „pospanog“, mislim najviše da je ovo muzika za šofere koji voze duge deonice bez ičega da im drži pažnju pa onda kombinacija hipnotičkih stonerskih gitrara i povremeno skakutavog gruva dobro dođe da čoveka drži budnim. Yaak imaju sve potrebne tehničke i produkcijske kvalitete da budu slušani pa predlažem da ih slušate!
ZQKMGDZ su nemački stoner bend čije je puno ime10.000 km² gegen die Zeit. Pa ko zapamti, zapamtio je. Navode i da su ih opisivali kao „all out musical jam between Black Sabbath, Hawkwind and Ufomammut!“ i mada su to malo jaki termini, priznajem da im živi album, Live in Hamburg nije rđav. Ovo je gazeći, jak stoner rok sa teškim a hrskavim zvukom, energičnim tempom, jednim robusnim nastupom a sa opet dovoljno razlike između pesama da ne bude dosadan. Živi album je dobro snimljen, sa autentičnom lajv dinamikom a sa dobrim miksom pa se sve sluša sa užitkom:
Bend se zove Lady Lizard ali nema ni jednu damu niti ijednog guštera u postavi. Prevara na sve strane, no ako ste svejedno voljni da okusite šta nudi kvartet bradatih Maltežana – dobro, NEOBRIJANIH – EP Bloat Drine/ Swallowed by the Swamp nudi ne preterano originalan ali svakako žustar sludge/ stoner zvuk koji ne pati od suptilnosti ali ima taj agresivni sabatovski šmek koji meni ponekad prija. Bučno, drčno al OKEJ JE:
Okej su i OVNIII iz Montreala sa EP-jem Call of the Void gde se u dve lepe pesme spajaju psihodelični stoner rok i progresivni rok. Muzika je gruverska, bučna, hrapavih tekstura ali su aranžmani proggy, sa dosta uloženog napora u strukturu, dinamiku itd. pa se meni ovo izdanje prilično dopalo uprkos dosta bučnom masteringu. Plaća se koliko hoćete a kvalitet je VISOK, sa pesmama koje vrlo ljupko menjaju smer pod uglom od 90 stupnjeva a opet ostaju u gruvu:
Ako volite prrogresivni sludge metal, evo su vam Šveđani Gigafauna sa novim albumom. Eye To Windward je ploča kakvu bi snimili Mastodon da su odrasli slušajući rani Mastodon i povremeno progresivnije metalkor bendove. Time ona nije SASVIM za mene, ali je sasvim nesumnjivo dobra, raznovrsna i ambiciozno odsvirana. Evo:
Riffs of Retribution su saradnja muzičara iz više već poznatih bendova iz Ontarija a istoimeni debi EP nudi četiri pesme prijatnog stoner roka. Ovo je dovoljno sirovo i dinamično u zvuku da mi bude prijemčivo na prvi ugriz a dovoljno ambiciozno napisano da ne bude samo niska džemova. Štaviše ima ovde i malo eksperimentalnog zanosa (slušajte Dream Agents sa svojim panorama-miksom) i ovo je bend koji definitivno pokušava da ode korak dalje, napuštajući utabanu stazu i istražujući divljinu. Podrška!
Nizozemske Thammuz sam voleo i na prethodnim izdanjima, pa evo da kažem i da je novi album, III, vrlo prijatna procesija psihodeličnih hardrokerskih rifova, dobrog gruva i melodičnih vokala. Bend nema neke velike nove ideje i album je sastavljen uglavnom od pesama koje se voze u jednom gruvu i imaju jednu glavnu foru ali sve se to nekako lepo, prijatno sluša, zvuk je OKEJ (glasan ali ne prebudžen) i meni je to naprosto pitko:
Poljaci Wij nisu baš standardni stoner rok bend a novi EP, Bluzg se pomera još dalje od ove matrice, unošenjem elemenata noise rocka, panka, avangarde. Ovo je šest bučnih pesama koje rokenrol shvataju ozbiljno ali nemaju problem da ga zlostavljaju. Ali tehnički vrlo korektno zlostavljaju. Glasan master, ali solidan zvuk generalno:
Za francuski Deep Space Mask se iz aviona čuje da je ovo samo jedan čovek. No, album Burn in Hell ima šmeka, produciran je ambiciozno, napisan sa puno epskih rifova i teškog, gazećeg gruva i izveden srčano. Ima tu sasvim lepih, maštovitih delova između uobičajenog, nimalo lošeg stonerrokerskog klecanja i dajem mu svoju podršku:
A prilično je simpatičan i merilendski Castle Atom sa novim albumom, Years of Blood. Ovo je hrskav, neužurban, melodičan i gruverski stoner rok sa mrvicom ALI MRVICOM grandži šmeka. No, pesme su u velikoj meri oslonjene na psihodelična ponavljanja, hipnotičke efekte, prijatnu teksturu instrumenata i ovo nije tek obična hard rok ploča sa malo više distorzije. Ima ovde štofa, ideja i karaktera i vredi mu se posvetiti:
Sardinijski dileri najdementnijeg doom metala i najdrogiranijeg psihodeličnog stoner roka, dakle Electric Valley Records za ovu nedelju imaju drugi album masačusteskih Grave Speaker i to je materijal stopostotno usklađen sa etosom i reputacijom etikete. I prvi album Grave Speaker pre godinu i po dana, za istog izdavača, mi se veoma dopao a Rays of the Emerald Sun je supersirova ploča skoro pa BESMISLENO isfazirane gitare, prefinjenog garažnog gruva i psihodeličnih vokala. Sve je to već sasvim prepoznatljiv zvuk za Electric Valley ali, mislim, meni toga nikada nije dosta i Grave Speaker nude idealnu kombinaciju heroinskog bluza i esid-halucinacija u jeftinoj, agresivnoj podrumskoj produkciji, kako nečastivi jedino i zapoveda. Prepustite se, nemate izbora:
Boveda del Sol iz Barselone naglašavaju IZ SVE SNAGE da su živi EP, Low Orbit Sessions – Volume α, snimili, miksovali, editovali i masterovali sami, „u skladu sa etosom benda“. Mislim, ja jako podržavam DIY pristup pravljenju i izdavanju muzike, pa od mene dobijaju sve paleve na gore, ali, mislim, ovo su dve pesme psihodeličnog, izdžemovanog atmosferičnog doom metala snimljene uživo, i to snimljene sirovo i muljavo, dakle, sve se razume iz samog zvuka, nema potrebe za ovolikim konceptualnim objašnjavanjem. Bend pravi DOBRE pesme, svira ih odlično uživo i ta sirovost produkcije doprinosi osećaju opskurnog i začudnog koji je poželjan. Dakle, nije za svakog ali za onog za koga jeste, BIĆE ODLIČNO. A taj će i platiti koliko sam odredi da treba:
Na kanadski duo Mares Of Thrace sam naleteo pre neke tri godine i bio prijatno iznenađen inventivnošću i zrelošću njihovog pristupa sludge i doom metalu. Novi album, The Loss nastavlja istim smerom, kombinujući sa ovim elementima i noise rock, i ovo je ploča čija agresija, kada je ima, zvuči vrlo neposredno, kao da ste oči u oči sa osobom koja će povrediti sebe ako je pustite, a vas ako je ne pustite, a da se sve događa u prostoru punom kontemplativnih, otmenih sludge metal rifova. Dobar miks i bend sa jakim karakterom garantuju da ovaj album nećete slušati samo kao pozadinsku muziku već da ćete MORATI da obratite pažnju:
I onda se na to najprirodnije nadovezuje novi Pelican. Čikaški pioniri post-metala su proredili izdanja pa je Flickering Resonance prvi album posle šest godina, ali je veoma lep. Svi već znamo šta se ovde dobija, dakle, melanholični, zaslepljujuće blještavi instrumentalni metal koji težinu i distorziju kombinuje sa dosta optimizma i, kako kaže izdavač, ima „humanističkiju“ dimenziju. Sasvim prirodan evolutivni korak za bend nazvan po jednoj od najsimpatičnijih ptica na planeti:
Clamfight iz Filadelfije su odlični na istoimenom albumu, svom četvrtom dugosvirajućem opusu za dvadesetak godina rada. Ovo je zreo, karakteran stoner rok koji se ne bavi recikliranjem standardnih bluzerskih obrazaca i umesto toga nudi eksperisvnu, emotivnu muziku koja samo pritom ima i taj moćni heavy groove. Bilo bi lepše da je miks manje pretrpan odnosno da je mastering dao dinamičniji proizvod jer ovde, pogotovo u glasnijim delovima instrumenti guše jedni druge, ali pesme su IZVRSNE i zaslužuju svaku pažnju:
Sjajni su i Portugalci El Saguaro na EP-ju Enthusiecstasy ali ovo je muzika vrlo izražene ’70s filozofije psihodelična, gruverska, ŽIVA i duboka. Bend ima jaku acid komponentu ali i čvrst, moderan gruv, odličan miks i samo mrvicu preglasan master za moj ukus. AL DA NE CEPIDLAČIM, ovo je vrlo dobro i vredno svake pažnje:
Kod benda Tier odmah čujete da su Nemci jer samo Nemci bluz sviraju sa ovako naglašenom akademskom distancom, kao da su im Can puštali još u jaslicama i sada naprosto i ne znaju kako drugačije da pristupe ovom zvuku. Mislim, album Backwood Blues je jako solidna ploča hard-blues gruva i ta distanciranost od, jelte, korena muzike je sasvim pristojna estetska pozicija da se na njoj bude. Prijatno i, za debi album, više nego zadovoljavajuće:
No, moje oduševljenje ove nedelje dobijaju Finci Bell of Mimir za svoj debi album, Nocturne. Mislim, ovo izdaje Argonauta Records a što jeste garancija kvaliteta, no ima kvaliteta i KVALITETA. Bell of Mimir su doom metal bend koji zvuči kao da ste sve najbolje delove klasičnih My Dying Bride i Candlemass spojili u harmoničnu celinu i poprskali sa SAMO MALO Nika Kejva odozgo, DA ZAMIRIŠE. I miriše jebeno dobro. Ovo je sporo, APSURDNO otmeno u svojoj dubokoj žalosti ali ne prelazi u funeral doom apstrakcije, i treba da se koristi kao primer drugim doom metal bendovima kako se to JEBENO radi:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Lucas Taylor i sam svoj jednočlani projekat Atomic Drop naziva „blue collar thrash“ projektom iz Zapadne Virdžinije pa znate da ovde dobijate oznojen, radnički treš metal za narod. No, za novi EP, Checkmate, rvačka tematika kao da više nije u prvom planu a ubačeni su „Bergman, shizofrenija, prosvetljenje i striptiz klubovi“. Ooooo… kej? Enivej, muzika je raznovrsna i maštovita a produkcija solidna i mada smo još daleko od toga da Atomic Drop diktira trendove u američkom thrashu, svakako je zanimljivo pratiti njegovu evoluciju. Ovde ima dosta propisnog rokanja, nešto uspelih vokalnih akrobacija, miks je nesavršen ali zvuk gitara je dobar, i tako, IMA MESA:
Evil Deeds je novi EP za Indonežane Slakter, thrash ekipu koju smo već slušali. Slakter pripremaju prvi album a ovaj EP je samo zagrevanje za njega, ponuda sa dve agresivne a inteligentne pesme kojma relativno jeftin zvuk ni malo ne smeta da zvuče zrelo i smisleno. Imaju Slakter da se još peglaju ali su svejedno odlični:
Boje black thrasha ove nedelje brani ruski jednočlani bend Balga. Сергей Ботня generalno sa ovim projektom radi više u blek metal maniru, ali EP Black Altar je sirova blek trešina sa jednom obradom Bathoryja (War) i jednom autorskom pesmom urađenom u istom stilu. Oštro, napadački, autentično, za old school publiku:
Kostarikanski thrash metal u poslednje vreme izbacuje dosta crnih bisera na površinu pa se u tu matricu uklapa i Repressive, debi (?) album istoimenog benda – Repressive. Ovo je sirov, old school thrash metal bez poze i kurčenja, socijalno osvešćen, pokretan korozivnim rifovima i vožen u brzoj traci. Repressive prosto zvuče organski i prirodno a da opet nisu neka banda iz garaže koja tek uči da svira. Njihova muzika je jednostavna ali zaokružena i jako se lepo sluša ako volite propisnu underground krljačinu:
Prvi put u životu čujem za ilinojski Patchwork ali na drugom albumu, Scars im gostuje Bobby Gustafsson, dakle, jasno je da ovde ima određenog štofa. Scars je neuredno pisan album koji kombinuje street metal himničnost sa trešerskom energijom i ima praktično hardcore zvuk i povremeno progresivne ideje. Pomalo kao Anthrax u nekim fazama. Treba sve to provariti, pogotovo jer ne funkcioniše sve jednako dobro ali svakako volim kada bendovi POKUŠAJU da probiju kalup, da nađu SVOJ zvuk i budu nešto posebno. Patchwork zaslužuju poštovanje i pažnju:
Hellish Force su nova, mlada ekipa iz Osla koja, po sopstvenim rečima, svira „sirovi metal“. I to radi MNOGO dobro na demo snimku Demo I kojim nas je počastila ove nedelje. Bliža žanrovska specifikacija bi bila negde između panka i speed metala, ali Hellish Force su tehnički, svirački, autorski i produkcijski par stepenika iznad prosečnog blackened metal punk sastava na koji biste naleteli lenjom pretragom Bandcampa pa moram da istaknem kvalitet. Dve pesme, AL DOBRE:
Nadao sam se da će debi album Sacrament of the Sick benda Executionist iz zapadne Virdžinije biti dobar jer bi bila greota protraćiti ovako slatku igru reči u imenu benda na nekakav bledunjav, dosadan thrash. Srećom, Executionist cepaju SOLIDAN thrash metal sa prstohvatom death metala a onda i neočekivano simpatičnih melodija urađenih u vrlo sirovim, divljim izvedbama. Album zapravo ima ambiciozne, pa i poduže pesme i ovo nije nekakav black-thrash-punk in-and-out kratež, no ta neka teksturalna sirovost benda i ti divljački vokali su peovlađujuća aroma i to PRIJA:
Slovački trešeri Black Light imaju i malo groove metal elemenata u svom zvuku, ali možda i više proggy ambicija pa je njihov treći album, As the Ember Dies jedna ozbiljna i zrela thrash ploča koja se nalazi negde između mošpit-frendly rokanja i promišljenih aranžmana sa zanimljivim metrikama i harmonskim eksperimentima. Vrlo dobra produkcija, bend naoštren da se dokaže, dobre pesme i povremeni izleti u baš ekstremne vode (The Crones ima blek metal polivačinu između ostalog) čine ovo izdanje jednim BISEROM modernog thrasha:
Kako mu ga Grci Off Section daju na debi albumu, War Awaits You! Ovo je thrash metal sa lepom porcijom death metal rifova ali odsviran sprinterski utrenirano, kompjuterski precizno, sa žestkim, promuklim vokalima i produkcijom od koje sve puca. Agresivno do koske i neodoljivo!
Switchblade je pravo ime za pank bend a taj bend dolazi iz Filadelfije i trese vrlo tešku rokčinu. Na tri pesme koje nam Switchblade donose sa demo snimkom Demo 2025 u prvom planu su uticaji Motorheada pa onda drugih velikih prethodnika, kao što je, recimo Poision Idea. Dakle, ovo je masna, distorzirana rokčina koja ima i etitjud i distorziju i bend ne samo da ume da napiše doibru rokenrol pesmu nego i da produkciju koja je realno ČISTA garaža proda kao dah autentičnosti i da sve to mojim ušima zvuči umiljato. Rokenrol:
DREMM su dva tipa iz Nju Orleansa ako sviraju emo/ screamo sa samo malo hardcore pa čak i sludge metal začina u kombinaciji. Fino im to ide, sa dobrim, pokretačkim gruvom na (mini?)albumu Meek Things Wilt In Quiet Rooms, solidnim, punim zvukom, tim emotivnim, promuklim vokalima. Struktura često bazirana na doziv-i-odziv razmenama lepo funkcioniše za ovaj dvojac i meni je slušanje Meek Things Wilt In Quiet Rooms vrlo solidno iskustvo, a po ceni od koliko date je i vrlo pristupačno!!
Doglock iz Indijane u suštini sviraju metalcore, ali sa MNOGO slam i slamdown elemenata. Ozbijno, rifovi na demo snimku nazvanom samo DEMO su slemerski, sa referencama koje idu unazad sve do Cannibal Corpse i jako mi razgaraju apetit a onda je i cela muzika konstruisana oko njih prikladno gruverska i deathmetalska. Produkcija vrlo solidna, svirka udarnička, veoma pristojan materijal:
Numb Generation iz Teksasa sviraju vrlo siguran, čvrst metalizirani hardcore na svom drugom EP-ju, Live Fast Die Numb. Ovo ima u sebi jaku komponentnu tribalnog, gangsterskog izraza ali je ipak nekoliko procenata sofisticiranije od prosečnog moshcore benda u 2025. godini, kako produkcijski, tako i svirački, sa pesmama koje su kratke, jezgrovite i svoj mošerski gruv isporučuju oštro, bez oklevanja. Cena daunlouda je koliko date a VREDI:
World Of Chaos su bend iz Delavera u kome niko nije stariji od 16 godina a neki imaju jedva 13. No, današnji klinci su naravno mnogo bolji u svemu nego što smo mi bili pa je i treće izdanje benda, EP Erased from Existence vrlo kvalitetno odsvirano i producirano. Pa čak i napisano! World Of Chaos nisu sad ekipa nekakvih Amadeusa ali ove četiri pesme plus intro nude pristojan, sirov crossover thrash uz koji se lako hedbenguje i time još lakše prašta što bend ne pomera sam medijum na nekakav naredni nivo. Ovo je KOREKTNO u najpozitivnijem smislu i to je dovoljno:
Hoffa iz Mičigena cepaju jako abrazivan pank rok sa solidnom porcijom sludge metal agresije u zvuku (kažu: „Sometimes we make punk, sometimes metal, sometimes neither.“) EP We Know Where The Body Is ima pet pesama i one uopšte nisu kratke i prostačke kako na početku očekujete, sa nekim sasvim epskim momentima koji će vas dočekati kad se najmanje nadate. Sjajno je ovo, a plaća se po želji:
Raid sa Long ajlenda imaju EP From Long Island With Hatred i mada je na omotu pištolj (a nije jedini danas), ovo nije gangsterski moškor, ili barem ne ISKLJUČIVO gangsterski moškor. Muzika Raid je između mošersog metaliziranog hardcorea, powerviolencea, emoviolencea, screamoa, sa čak i po kojim death metal rifom i to je jedan koktel besa, frustracije i agresije, sve spakovano u jeftinu, funkcionalnu produkciju i odrađeno IZ SVE SNAGE. Nije rđavo!
Ali evo odmah gangsterski moškor odnosno VRLO brutalni beatdwon hardcore i to, od svih mesta na svetu, iz Francuske. Irruption iimaju EP TCK-TKN i to je gaženje po glavi sve vreme, sa strašnim vokalima, tvrdim zvukom, rifovima koje niko neće zapamtiti ali će se dobro provesti dok traje. Surovo:
Death Before Dishonor iz Masačusesta krljaju vrlo solidan metaliziran hardkor na (mini?)albumu Nowhere Bound. Ovo je bliže trešerskim formulama iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih nego savremenom metaliziranom hardkoru, sa gangsterskom, uličarskom komponentom koja dolazi uz brži tempo i pankerskije rifove. Solidna kombinacija sa vrlo solidnim zvukom i ako volite Agnostic Front, Madball, Cro-Mags i tako tu braćalu, ovo provajduje istu robu:
Po mom ukusu su znatno više Francuzi Death Whore sa svojom kombinacijom crustcore i death metal pristupa. Bend sam skoro pa ignorisao zbog imena, ali kada sam ih video i čuo album Blood Washes Everything Away shvatio sam da ovde nema mizoginije ni u tragovima i da je muzika kao za mene pravljena, sa idealnim omjerom sirovine i sofisticiranosti, brutalno teškim zvukom i divljačkom svirkom. Apsolutni lom:
Vespid su njujorški hardkor bend sa niskom kraćih izdanja iza sebe i duplim singlom Dead To Me / Dropout za ovu nedelju. I super su. Ovo je baš „pravi“ NYHC, sa dve pesme kraće od dva minuta i kombinacijom agresivnog, brzog čukanja i sporog, mučnog mošinga. Jak vokal, dobra (ne prebudžena!) produkcija, dovoljno maštoviti rifovi, utoka na omotu, sve kako očekujete:
Citrus su iz Francuske i njihova muzika kombinuje hardcore thrash i death metal ali na jedan izrazito sirov, programski primitivan način. EP Succumb to Scum je, posledično, ispunjen pesmama koje se ne trude da budu „pametne“ ali se trude da budu brutalne, sa puno distorzije, fidbeka, krljačine, ali i nešto gruva. Nije rđavo, mada naravno nije ni posebno revolucionarno. Ali bučno je i plaća se koliko date:
Infected Stench iz Ajdahoa sviraju lo-fi deathgrind na istoimenom EP-ju a koji je njihovo prvo oglašavanje nakon demo snimka iz 2021. godine. Svirački je ovo vrlo solidno i bend je navežban, efektan i svoje dvominutne erupcije gadosti lepo odrađuje. Jeftina produkcija je u skladu sa estetikom same muzike tako da, ko voli tr00 underground, ovde ima da uživa:
Tokijski rodno mešoviti goregrind trio AFTERDISMANTLING nastavlja ugaženom stazom nakon debi albuma koji je izašao prošle godine. Ovo je primitivni, old school goregrind sa jeftinom produkcijom ali vrlo izraženim LJUDSKIM elementom u muzici, kratkim, jednostavnim, duševnim pesmama, i vokalima koji i dalje zvuče, da citiram samog sebe „kao da se neko zajebavao“. Meni sve to i dalje prija, pa DEMO2025 preporučujem svima koji su kao ja. Plaćaće koliko žele:
Brain Disintegration iz Alberte u Kanadi su jedan od onih memekoričnih kućnih bendova gde su nazivi pesama često čitave rečenice poput „ROCK AND ROLL IS A COOL GENRE OF MUSIC THAT TOTALLY ISN’T INFESTED WITH PEDOPHILES“ a sve radi jedan čovek. Obično ne bih trošio svoje vreme na takva izdanja, ali EP Complete Cerebral Regurgitation je zapravo… solidan. Mislim, ako vam je drag andergraund, ovo je šest pesama sasvim pristojnog goregrinda, snimljenog jeftino ali se sve produkcijski drži na okupu a muzika je napisana sa potrebnim minimumom pribranosti i razumevanja. Šok, ali pozitivan. Naravno, plaća se koliko date:
Za porciju deathcorea ove nedelje imamo debi album benda LarcɆnia RoɆ iz Severne Karoline. Ovo izlazi za Unique Leader pa možete da očekujete kvalitetnu produkciju i gostovanja članova Chelsea Grin i Vulvodynia. Iako je Extraction za moje uši dobrim delom neelegantna, siledžijska ploča, u tom siledžijstvu ima šmeka i to da praktično ne postoji rif koji ćete zapamtiti, da je veliki deo onog što gitare rade disonantan, da je i sam MIKS takav da se gitara svede na maltene perkusiju, a što se uklapa uz pesme koje su sastavljene od praktično samih brejkdaunova, sve zajedno ima smisla. Agresija ovog nivoa se teško trpi ali ko istrpi vozdići će se na naredni nivo:
Seamen Quest je album sa 151 pesmom natrpanom u petnaest minuta muzike legendarnog grind-noise projekta Captain Three Leg. Dakle, ovde imate mikro-pesme od po par sekundi blastbita i izvikivanja teksta presecane zabavnim džinglovima i to je sve sasvim okej. Naravno, znate već i sami da li ovo volite ili ne, a samo da dodam da je nekome ko je ukus za ovakvu muziku formirao slušajući Sore Throat, Seven Minutes of Nausea, rani Anal Cunt itd, jako neobično da ovakav projekat ima nešto što se može nazvati „dobrom produkcijom“. Ali, nekako, 2025. godina je i to je U REDU. Ovo je zabavna, halucinantna vožnja kroz „edgy“ ali ne zaista zlonameran humor i zdravu socijalnu satiru tako da, izvolite:
Kostarikanci Moler sami za sebe kažu da su „Banda de anti musica“, precrtavaju notu u svom logotipu i tako to, ali EP Incertidumbre uopšte nije tako primitivan kako biste pomislili. Da se razumemo, SIROV JE, produciran jeftino i sve to, ali Moler sviraju vrlo pristojan grindcore i grindthrash sa pravim rifovima, pravim pesamama, pravim aranžmanima i sasvim korektna sviračka tehnika u kombinaciji sa tom primitivnom produkcijom daje adekvatan pankerski ugođaj. Uživajte, po ceni od koliko date:
Odličnog grindcorea ima ove nedelje pa evo i novbog EP-ja svima omiljene ekipe iz Merilenda, Full of Hell. Full of Hell su poslednjih godina „avangardizovali“ svoj zvuk i radili u mnogo širem stilskom i filozofskom obimu, ali Broken Sword, Rotten Shield jeste neka vrsta povratka korenima sa kratkim, brzim pesmama kako očekujete od grindcorea. No, bend apsolutno zadržava tu avangardnu, ambiciozno eksperimentalnu dimenziju i mada ovo jeste kompaktno, brzo i efikasno, pesme su DIVLJE raznovrsne i u zvuku i u razmišljanju nudeći muziku koja je agresivna, atmosferična i apstraktna na smenu. Sjajni ljudi, sjajno izdanje:
Izvanredni kalifornijski grindcore bend Morgue Breath stavio je na Bandcamp svoju stranu split EP-ja (koji izlazi na vinilu i kaseti) sa japanskim ナンプラーちゃん. Pretpostavljam da je saradnja došla na ime ovogodišnje turneje Morgue Breatj po Japanu, mada, na osonovu tog jednom snimka koji suナンプラーちゃん, stavili na Bandcamp pre osam godina a koji je primitivni sobni, fazirani pop, ne vidim mnogo veze u muzičkom smislu. No, bend svira sa raznim hardcore bendovima pa je možda njihov aktuelni zvuk bliži ekstremnim stvarima koje ovde trošimo. No, kako god, dve pesme koje Morgue Breath daju da se daunlouduju po ceni koju sami odredite su IZVANREDNE, sa savršenom produkcijom, perfektnom svirkom i uraganom deathgrind energije koji smo navikli da očekujemo od ove ekipe. Obavezno štivo:
Vrhunski grindcore ove nedelje donosi AK-666, novi projekat Branislava Belosevića nastao mutiranjem legata rumskog legendarnog benda Analni Karakter u nešto novo i realizovan kroz saradnju sa internacionalnim, pa, herojima ekstremnog metala, kao što su, recimo, Robin Stone (Ashen Horde, Power Concept) na bubnjevima i Steven Booth (Depraved) na gitari. Belošević aka Bebac je već pokazao da spretno igra u prvoj ligi internacionanog grindcore i death metal izraza sa projektom Power Concept a AK-666 je još korak dalje u PRAVOM smeru. Album Samleven, kao prvi zvanični rad ovog projekta je, da bude jasno, ODLIČAN. Ovo je tehnički vrhunski, produkcijski vrlo profesionalni grindcore sa disciplinovanom death metal oštricom, nešto između Terrorizer i Pig Destroyer, sa kratkim ali raznovrsnim pesamama i besnim tekstovima na Srpskom. Apsolutno sjajno a cena od koliko date za daunloud je skoro pa uvredljiva za album ovog kvaliteta:
Conspiracy X su zanimljiv studijski (da ne kažem kućni) projekat iz Australije. Na novom EP-ju, Blood Aggression su dodali živog bubnjara pa je muzika dinamičnija ali ovo je i dalje kombinacija death metala sa industrial elementima. I, kako rekoh, zanimljiva je. Rifovi su ovde dosta dobri, agresivnost ubedljiva, a melodični elementi i mnošto efekata koje bend koristi mu daju osoben zvuk, mada dosta nedinamičan a što svemu daje i pomalo „veštački“ kvalitet. No, zanimljivo je:
Zack Covill je bubnjar londonskih trešera Halberd, ali ima i solo-projekat, Heart Ripper i njegov prvi album, Fatality je jedna zabavna ploča mesnatog, teškog death metala. Nema ovde mnogo eksperimentisanja sa formatom i Covill voli lep, zujeći rif, voli dobar blastbit i gruv, kao što svi volimo, ali je produkcijski Fatality DALEKO iznad proseka kućne death metal radinosti. Ovo je old school krljačina u najboljoj tradiciji, sa snažnim gitarama, dinamičnim bubnjevima, sa moćnim ali razgovetnim vokalom i Heart Ripper je vrlo prijatno iznenađenje ovog proleća:
Swampgrave iz Luizijane pripremaju debi album ali ipak pre njega izlazi EP Skinned Crushed Reduced sa tri pesme koje neće biti na albumu. Lepa ekskluziva, mada materijal nije preterano, jelte, EKSKLUZIVAN u smislu ideja. Ovo je prosto, taj neki blend death metala i hardkora, gruverski nastrojen i pun agresivnog imaginarijuma. Naravno da Swampgrave podsećaju na PeelingFlesh ali nemaju njihov šmek, mangupluk i koketiranje sa hip-hopom, no, ovo je svakako uslužno dobrog kvaliteta i ko voli čitav taj stil neće biti razočaran:
Nisam siguran zašto bendovi i dalje osećaju da je potrebno da albume započinju introima od po devedeset sekundi u kojima nema muzike ali ih je na Bandcampu makar lako preskočiti. Finski death metal duo Worm That Never Sleeps, kad jednom krene da svira na minialbumu The Unquenchable Flames of Rebellion, bude dosta dobar. Nije ovo neka skupo producirana muzika – ali ima živi bubanj i to se ČUJE – no dvojica muzičara koja imaju još mnogo projekata pored ovoga sklapaju finu kombinaciju gruverskih pasaža i kinematsko-evokativnih atmosfera koji naginju i ka blek metalu i pesme su napisane zanimljivo. Worm That Never Sleeps umeju da sviraju i agresivno, ali nije na tome akcenat ovog materijala i on će radije gledati da vas osvoji dobrim rifovima, maštovitim razradama tema, dobrom naracijom. Jako solidno:
Mazuku su brutal death metal ekipa iz Hrvatske i mada EP (ili demo?) Erosive Peristaltic Atrocity ne donosi nikakvu specifično hrvatsku ili, uopšte ličnu perspektivu na žanr ovo su i dalje dve pesme vrlo sočnog, vrlo hrskavog brutal death metal zakucavanja. Solidan zvuk, vrlo dobro vladanje žanrom, kvalitetna svirka, sve je odlično a plaća se koliko želite, pa je red da ispoštujete:
Za nešto bliže, recimo, death metal mejnstrimu tu su Shed the Skin iz Klivlenda, sa svojim petim albumom, The Carnage Cast Shadows. Ovo je vrlo pristojan, mesnat, težak a okretan i agresivan death metal koji ni u jednom smeru ne ide u neki ekstrem već nudi pre svega solidne rifove, kvalitetnu svirku, dobar gruv. Nemaju Shed the Skin skoro nikakvu INOVACIJU u onome što rade ali je album napisan i produciran vrlo kvalitetno i nudi raznovrsnu, zabavnu muziku svakome ko voli žestoko ali ne ESKTREMNO:
No Raza su bend koji postoji skoro trideset godina ali vi za njih niste čuli jer su iz Kolumbije. U međuvremenu preseljeni na Floridu, ovi ljudi prave death metal urednog, tehničkog tipa, ali sa vrlo naglašeno socijalnom tematikom i mnogo oslanjanja na starosedelačku kulturu, i onda je i muzika često prijemčivija nego što je standard za savremeni death metal. Produkcija na petom albumu, Tyrona je vrlo čista, možda i previše za moj ukus, sa premalo dinamike u zvuku, ali bend ima dopadljive pesme i generalno je simpatičan:
Italijani Dead Chasm trpaju mučan, težak death doom metal na EP-ju Spectral Tyranny, svom prvom posle debi albuma iz 2023. godine i ovo mi je baš leglo. Bend, naime, ne komplikuje nego GAZI jednostavnim, efektnim rifovima i kavernoznim zvukom, ukucavajući svoje poente bez milosti u lobanju slušaoca, bez nekakvog pretencioznog trajanja pesama, sa svešću kada je formula odradila svoje i kad treba da se pređe na narednu. Odlično je a i omot je sjajan:
Mindkiller je začet kao solo projekat pre nekoliko godina, a od strane nizozemsko-francuskog multiinstrumentaliste po imenu Jean-Michel Crapanzano, ali je za potrebe snimanja EP-ja Technocratic War Machine postava apgrejdovana dodavanjem živog bubnjara i vokala (koji pozajmljuje Slovenac Jure Kotnik). I mada muzika i dalje ima malo te self-induglentne dimenzije koja je česta kod jednočlanih brutal-tech death bendova, Technocratic War Machine je zapravo simpatična kombinacija kinematskog death metala i thrasherskog rokanja koja uprkos vrlo glasnom masteringu ima dosta šarma. Pesme odišu futurističkim, „cyber“ šmekom, svirka je precizna, zvuk nije rđav. Meni se dopalo!
Nemci Epidemic Scorn sviraju već dvadesetak godina i imaju iza sebe nekoliko albuma. Novi EP, A Call For Freedom nastavlja njihove napore da analiziraju savremene društvene, jelte, probleme (kažu „This EP continues the musical journey of Epidemic Scorn through the different topics of a modern, demoralized humanity.“) a što je osvežavajuće za death metal postavu. Muzika nije loša i ove tri pesme upadaju u melodeath deo spektra, ali sa dosta promišljanja aranžmana i truda oko atmosfere. Mnogo modernog melodičnog death metala se od metalkora razlikuje pre svega po oblačenju muzičara (a i to sve manje) i mada ni Epidemic Scorn nisu SASVIM nedužni u ovom smislu, muzički imauju dovoljno distinktan zvuk da meni to bude okej:
Vrlo je simpatičan novi EP španskih Boltok, a koji stiže punih sedam godina nakon njihovog debi EP-ja. Ne mnogo, jelte, AKTIVNA grupa, ali muzika na Unleash the Deceased (prvi se zvao Release the Disease, dakle, FORMULA POSTOJI) je vrlo ukusan, stručno spremljen obrok old school death metala sa prijatnim, ložačkim rifovima i puno odličnog gruva. Ovo nije onaj BOLESNI i kavernozni old school death metal koji pominjem na drugim mestima ovog prikaza, već feelgood rekonstrukcija VHS-horror imaginarijuma, sa kanibalizmom, motornim testerama i velikom porcijom zdravog mošinga. Bubanj ima ružnjikav zvuk ali sve ostalo je vrlo solidno:
Brazilci Antimonument imaju demo snimak Reaping Oblivion četiri godine nakon debi albuma i sad tu nešto objašnjavaju, komplikuju kako su sve ovo vreme pravili pesme, kako nikad nisu zaspali, uvek su radili i ovo bi „neko mogao nazvati demo snimkom“ bla bla bla. Čemu toliko filozofije oko četiri SAVRŠENO solidna komada old school death metala upitao bi se neko. Ovo ne potrebuje objašnjavanje jer govori samo za sebe, krljajući pošteno, sa prihvatljivom dobrom produkcijom, skurilnom atmosferom i puno ložačkih rifova. Vrlo prijatno:
Kanađani Catastrophic Hemorrhage sviraju slamming death metal ali njihov debi EP, Septic Abomination ne samo da ima vrlo čistu produkciju i izraženu sviračku tehniku nego je i muzika prilično fatalno obeležena progresivnim ambicijama. A što je pravo osveženje. Premalo je slamming death metal bendova koji razmišljaju izvan proverbijalne kutije i mada Catastrophic Hemorrhage imaju SAV mošerski, gazeći program koji zahtevate od slama i brutalnog death zvuka, ta raznovrsnost u harmonijama i inventivnost u melodijama je ono što ih pozitivno izdvaja iz krda. Odlično:
Foul Deformation iz Luizijane nema „prog“ komponentu u svom slamming death metalu ali debi album ovog dvojca, isto Foul Deformation, je obeležen kratkim pesmama i jednim neobaveznijim, pankerskim odnosom ka death metalu. I to je osvežavajuće. Bend pominje i deathcore u svom opisu muzike ali deathcore je ovde više u stavu nego u samom zvuku, pesme su pre svega kombinacija slemova i agresivnih blastbit ejakulacija, i sve zvuči neandertalski i tribalno a što je definacija slamming death metala. Spakujete sve u po 90 sekundi trajanja i bude to veoma zabavno. Plus, solidna produkcija! Dakle, vredi:
Imamo još vrlo solidnog brutal death/ slam zvuka, i to iz Ohaja. Anatomize imaju minialbum Systematic Torture i ovo je sedam pesama ozbiljnog zakucavanja u glavu i pristojnih mošerskih delova. Bend ne preteruje sa slemerskim gruvom i zapravo je tehničkiji od većine mladih kolega ali pesme su kratke, natrpane energijom a produkcija je vrlo solidna sa miksom koji radi majstorsku separaciju instrumenata i masterom koji GAZI ali ostavlja malo vazduha i dinamike u materijalu. Jako, JAKO solidno prvo pravo izdanje za ekipu iz Kolambusa i primer drugima kako se to radi:
Imamo i JOŠ vrhunskog slema. Ne znam odakle su iskočili Beautiful Child Of God (iz Birmingema u Alabami, po sopstvenom priznanju) ali njihov Scraping Divinity Demo ima četiri pesme toliko solidnog brutal/ slamming death metala da prevazilazi po kvalitetu većinu bendova sa albumima koje sam čuo ove godine. Ne samo da Beautiful Child Of God imaju vrlo solidan, snažan, IZGRAĐEN zvuk nego su i pesme kvalitetno napisane, sa smislenim, zanimljivim aranžiranjem slem nameštaja, dobrim temama i njihovim razradama, korektnim trajanjem. Ima tako bendova koji se samo pojave i sve je ODLIČNO i čovek se samo zavali i sluša. Ako ovi ljudi ne budu veliki makar u okvirima slamming death metal scene, pravde na svetu NEMA:
Da odemo u drugu stranu, Rusi Putrid Requiem su kao da ste uzeli neki old school goregrind sastav, tipa rani Regurgitate i rekli mu da od danas svira death metal. EP Engulfed In Rot… You Lay onda ima pesme koje su i dalje pune pankerskog D-beat rokanja, ali ima i mošerskih srednjetempaških mlevenja a zvuk je NEOPISIVO sirov i raspadnut. U pozitivnom smislu, naravno.
Česi Pandemia su veterani death metal scene, sa počecima u devedesetima i pet albuma iza sebe Novi, šesti, Darkened Devotion stiže deset godina nakon prethodnog ali je ovo MOĆNA ploča besprekorno tehničke svirke, kvalitetne produkcije i dobro napisanih pesama. Pandemia imaju dosta modernog šmeka na novom albumu sa harmonskim disonancama koje farbaju atmosferu, dramatično napisanim aranžmanima i melodijama strateški korišćenim da se svemu da malo dubine. Jak, napucan zvuk u ovom slučaju ne smeta preterano da se u muzici uživa jer su pesme pametno napisane i aranžirane tako da se uz ovo uživa bez ostatka:
Sanktpeterburški Bitter Loss već imaju neka dva EP-ja iza sebe ali ove godine izbacuju demo-snimak Demo XXV. A on odličan! Ovo je mračni, kavernozni death metal strare škole sa puno pretećih rifova, polivanja blastbit blagoslovom, generalno odličnog odnosa gruva i krljanja. Pet pesama, od kojih dve stare u novim verzijama, produkcija ODLIČNA, sve je sjajno i to da ovo plaćate koliko hoćete je skoro pa protivzakonito. Ako volite Immolation i njihov legat, Bitter Loss se ne zaobilaze:
Odlični death metal duo iz Indijane, Desekryptor se dve godine posle moćnog albuma-prvenca vraća sa EP-jem Sarcophagal Corridors i ovo je u svakom pogledu jednako dobar materijal koji će ispuniti sve vaše potrebe za kavernoznim, bolesnim death metalom stare škole ali moderne svežine. Zaista, zadovoljstvo je čuti bend koji se oslanja na proverene vrednosti iz devedesetih (i ovde se moraju pomenuti Immolation kao preteča) a koji nije samo tribjut-ekipa, već koji unutar tog old school formata stvara nov, zreo, uzbudljiv zvuk. Nema greške i ne propustite:
Meni je omot šestog albuma nizozemskog benda AntropomorphiA, nazvanog Devoid of Light toliko dobar da sam se plašio šta ću da radim ako muzika ne bude jednako zanimljiva. Srećom, nije bilo tih problema. AntropomorphiA su stare kuke, koje sviraju više od tridesetpet godina i ovo je ploča old school death metala bez mnogo komplikovanja i tehničkog kurčenja, ali sa pažljivo posloženim rifovima, atmosferama i pesmama koje kombinuju trešersku energiju sa malo melodičnih vinjeta i dubokim death metal štimom i tamnim zvukom. Nenametljivo odlična ploča A VIDITE TAJ OMOT:
Iako novi EP kopenhagenških Strychnos izlazi tek krajem meseca, izdavač Dark Descent pušta da se obe pesme čuju na Bandcampu i, mislim, vrede da se čuju. Uendelig Begravelsesmarch su dve pesme finog, karakternog black-death zvuka koji ne hvata samo na agresiju već ima i dubinu, jednu sirovu, old school epiku i sve je to producirano kao da ste ga dali Fenrizu na staranje zajedno sa flašom votke. Ko zna, znaće:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Kako rekoh i pretprošle godine a povodom tada aktuelnog EP-ja džordžijskih The Callous Daoboys: „teško je ovim ne biti impresioniran čak i ako, kao ja, ne marite mnogo za nu-metal dimenziju muzike što je The Callous Daoboys nestašno ubacuju u blender“. I to stoji i za novi album, I Don’t Want to See You in Heaven. Ovde nu-metala ima više, dakle, ima više toga da me odbije, ali eksperimentalna/ mathcore komponenta muzike je i ovde veoma izražena i na svaki nu-metal refren na koji prevrnem očima dođe ponešto zbog čega počnem da klimam sa odobravanjem (na primer manična The Demon of Unreality Limping Like a Dog). Poslušajte:
About To Attack su iz Majdanpeka i mada ja nemam previše afiniteta prema alt-metalu koji oni, očigledno vole, živi EP Live 2022-2025 je makar vrlo sirovo produciran pa mu to obezbeđuje dovoljno štroke da se meni dopadne. OK, bend ima i neke lepe rifove, neki solidan gruv (Burning Eyes, recimo) i pitko je to, mada je fakat da nije skroz moja šolja sojinog mleka sa aromom vanile. Ali ljudi ovo očigledno rade sa mnogo ljubavi i energije, pa će možda biti vaša:
Moram da kažem da kad god Steve Von Till izbaci novo izdanje, ja malo škrgutnem zubima i zapitam se kad će I DAL ĆE IKADA novi Neurosis. No, da budem fer, Von Till uglavnom izbacuje dobra izdanja, makar njegova opsesija ruralnim gotikom meni zvučala sve manirističkije. Prošle godine je išao u apstraktnijem smeru sa triptihom Harvestman izdanja, a ove godine stiže ful album pod imenom Steve Von Tilli naslovljen, WAIT FOR IT: Alone in a World of Wounds. Skoro da i bez slušanja znate da će ovo biti ploča lomnih, melodičnih murder-balada negde između Nicka Cavea, Leonarda Cohena i kasnijih The Swans i mada, da ponovom, ima tu i malo manirizma, ne mogu da kažem da nije dobro. Naprotiv, vrlo je okej, sa svim tim svojim dramatičnim temama, svedenim instrumentarijem, senzitivnim gudačkim aranžmanima u pozadini i Steveovim promuklim baritonom u prvom planu. Pa,eto, navalite:
Terrestrial je (navodno) japanski projekat sa vrlo filozofskim stavom prema konceptu kraljevstva kojim se bavi na albumu Faith in a Godless Kingdom: Devotion to Ideals as an Act of Belief, a uključujući opširan esej ali i muziku koja je sasvim pristojan industrial-harsh noise hibrid u old school stilu. Nema ovde, dakle, ničeg lepog ali ima dosta zanimljivog ili bar zanimljivo ružnog sa kombinacijama lupova, mnogo (analognih? MOŽDA!) efekata, brutalne zlovolje ali i kontemplativnog uzdržavanja. Meni je to OKEJ, a ako i vas rajca ideja da čujete kako bi zvučalo da Brighter Death Now, Skinny Puppy i Dissecting Table džemuju zajedno, ovo se plaća koliko date:
Losanđeleski power/ thrasheri Anubis su u poslednjih sedam godina izbacili MILIJARDU EP-jeva i prošle godine konačno snimili debi album. Ali njihova muzika je toliko glasna i energična da možda misle da je pravi format za nju kraće izdanje jer malo ko može da izgura dugosvirajuće izdanje sa ovim nivoom rokanja? Enivej, novi EP, The Puppeteers ima tri pesme i kombinuje ozbiljan power metal cheese i ozbiljan tempo svirke. Produkcija je NESNOSNA sa preglasnim masteringom i nula dinamike, ali ljudi su baš dobri i pesma The Hood Collector je biser visokog, plemenitog metal kiča koji treba koristiti kao nastavno sredstvo:
Grci Thelemite sviraju vrlo cheesy, melodičan, epski heavy metal a što se fino uklapa u katalog marljivog rumunskog izdavača Sleaszy Rider SRL. Powers of Darkness je četvrti album benda za deceniju i po rada i ako volite ovakav zvuk, dakle, kao nešto kičerskiji Dio, Iron Maiden, Savatage itd. nećete biti razočarani. Thelemite imaju robu, sa pesmama koje su napisane metodično, zvukom koji je bogat a ne pretrpan, pevačem koji izgara na terenu i nudi emotivne emanacije i toliko uzletanja u falseto da se pitate kako su sijalice u studiju izdržale. Bend ima svoj zvuk i nalazi se u zreloj fazi svog rada, te ovo preporučujem od srca:
Бунтовщик je kolumbijski bend inspirisan sovjetskim hevi metalom iz osamdesetih. Zašto? Nemam pojma, možda je u pitanju neka emigrantska priča a možda je naprosto zaista sovjetski metal iz osamdesetih inspirativan za neke ljude. Nama je, kad smo bili klinci bio zanimljiv. Enivej, debi album ovog projekta, Железный Рок ne samo da dobro emulira svedenost, žestinu i iskrenost bendova poput Коррозия Металла ili Мастер, nego je ovo i kolekcija ODLIČNIH pesama, sa dobrim zvukom, dobrim rifovima, odličnim vokalom… Autentično, snažno, zabavno, SVE KAKO TREBA i svaka čast:
Ima masa bendova sa imenom Crusader a najnoviji je, kako i priliči, iz Ujedinjenog kraljevstva i ima EP In For the Kill koji je BAŠ old school. Crusader su detaljno proučili kako se pre 40 godina pravio neonski osvetljen heavy metal u kome se spajaju Survivor, Triumph, Whitesnake, Def Leppard i napravio izuzetno uverljiv faksimil, sve do produkcije koja zvuči kao nešto što biste čuli osamdesetih sa velikim, elastičnim basom i pljeskavim dobošem. Pevač Tommy Baptiste zvuči kao Sammy Hagar (u pozitivnom smislu), gitare su praskavi power-pop u sudaru sa hard rokom i sve je super. Tri pesme, crna pantera na omotu, MAKSIMUM ČIZ za ljude koji znaju i cene:
ALBUM NEDELJE
A albuma nedelje KOMADA DVA. Evo prvo, za publiku koja voli propisan rokenrol, dakle, muziku TAČNO između bluza i panka, tu su Dusty Rose Gang iz Detroita. Album A-One From Day One izašao je za Riding Easy Records pa jesam očekivao nešto retro i cool, ali ne nešto OVAKO dobro. Dusty Rose Gang sviraju muziku od pre pedeset godina, istina, ali je sviraju sa toliko srca (i znanja) da je teško ostati miran. Pogotovo jer se ovde spajaju protopankerska sirovost MC5 i The Stooges sa sirovim proto-metalom Black Sabbath i Blue Cheer. Uvek kada čujem bend koji zvuči ovako autentično zapitam se KAKO, gde su ovi ljudi rasli, šta su zaboga slušali kada im je muzički ukus OVAKO savršen i kada sviraju rokenrol kao da nismo imali pedeset godina loših primera širom industrije. Dusty Rose Gang nude apsolutno savršenstvo teškog roka koje treba slušati a bogami i od njega učiti. OBAVEZNA lektira:
Dosta smo dobrog death metala danas čuli a kruniše ga debi album ekipe Blood Monolith iz Vašington DiSija. Odmah da kažemo, ovo nisu neki neiskusni likovi koji tek traže svoj put iz podruma do sunca, Blood Monolith su sastavljeni od članova hardcore atrakcije Nails i death metal bendova poput Undeath, Ulthar, Genodide Pact, Tomb Warden i još gomile lokalnih thrash, hardcore, grindcore itd. postava. Štaviše, Shelby Lermo iz Nails i Ulthar je ranije svirao i u Vastum pa je Blood Monolith neka vrsta ekstremizacije koncepta TOG benda. Drugim rečima, The Calling of Fire odmah zvuči zrelo, zaokruženo i DIVLJAČKI moćno, sa onim istim pristupom death metalu koji volim kod Ulthar, gde nema trunke poziranja, gubljenja vremena na izlizane reciklaže Cannibal Corpse ili Dying Fetus i nekakve „atmosfere“. Blood Monolith odmah udaraju među oči i ne zaustavljaju se punih osam pesama, ali ovo pritom nije samo „naučena“, ravna agresija, već imamo posla sa stvarno sjajno napisanim pesmama, apsolutno brutalnim zvukom, jednom prečišćenom krljačinom koja epitomizira taj neki novotalasni death metal zvuk koji se rodio poslednih godina, prosekao kroz pozu i kopipejstovane rifove i ponudio muziku koja zvuči REALNIJE, bliže ulici, brutalnije. Sad, naravno, ovo je hermetičnije nego što neka šira publika voli, ali, prvo, death metal zaista nikada nije brinuo za popularnost, a drugo, PREDOBRO je. Sjajan debi sjajnog benda:
