Fatcop je tvrdo koričeni grafički roman koji je početkom prošle godine izdao Fantagraphics, a za koji, evo odmah da kažemo, za razliku od mnogih drugih Fantagraphicsovih tvrdo koričenih izdanja, valja dvaput promisliti pre nego to ga kupite kumu za rođendan, ocu za božić ili, evo ljubavnici za godišnjicu veze, da joj pokažete da cenite to što se ona interesuje za i razume stripove izvan glavnog toka bilo koje strip-industrije. Štaviše, za Fatcop nije loše da dvaput promislite i pre nego što sami uzmete da ga čitate, ma koliko sebe da smatrate osobom otvorena uma koja andergraund, fanzinske stripove doživljava kao najkreativniji deo medijuma i radosno se baca u smeru svakog fotokopiranog, grubo crtanog samizdata koja joj pređe put.

„Oh, dobro, Mehmete“, kažete sad vi malo uvređeni, „šta si uzo ovde da dramiš, koliko uopšte može da bude strašan jedan strip koji izdaje FantagrapiiiIIIIIIJJJJJJAOOOO ŠTA JE OVO JEBOTEBOG? JEL TO PACOV I ON TO… ČEKAJ… JEL SE PACOVI STVARNO TAKO PARE… A TO SU… KANDŽE? A ON NA KRAJU NJOJ… OH…. OH…ON NE…“

’Oh, ne’ je generalno ispravna reakcija na stripove Johnnyja Ryana a Fatcop je brutalna satira o policajcu za koga korumpirani policajci smatraju da je suviše korumpiran da bi sedeo s njima za istim stolom, za koga kriminalci govore da je isuviše veliki psihopata da bi imali posla s njim, i istovremeno ime stripa za koji bi reći da je politički nekorektan i duboko uznemirujući bilo slično kao kada biste tiranosaurusa reksa opisali kao „dosta velikog guštera“. Štaviše i klasifikacija da je ovo „brutalna satira“ je pod znakom pitanja i to ne zbog „brutalna“ dela ove sintagme. Naprosto, Ryan sa ovim stripom prolazi kroz satiru i kritiku onako kako bi buldožer prošao kroz polje maslačaka – ostavljajući za sobom đubre i izrovanu zemlju – i izlazi potpuo na drugu stranu na kojoj se nalaze čist nihilizam i apsolutni prezir prema svemu ljudskom.

Da li je Fatcop ipak i zabavan strip? Svakako jeste i on svakako ima tu komponentu kritike koja je bitna za satiru, samo je važno prepoznati da Ryanova kritika ide mnogo dalje od ukazivanja prstom na trule jabuke u jednom generalno zdravom voćnjaku. Njegov prikaz korumpiranog, nemoralnog policajca u ovom stripu je samo centar oko koga se vrti prikaz ljudske rase* kao fundamentalno iskvarene, lišene bilo kakve etike iznad potrebe da se zadovolje najniži nagoni, spremne na svaku vrstu gadosti, eksploatacije i opscenosti onog trenutka kada se čini da negativnih posledica neće biti. Ryanova vizija sveta je duhovita ako možete da se smejete stvarima koje poništavaju samu ideju ljudskosti, humanosti kao deljene karakteristike među pripadnicima ljudske rase ali i ideala kome ljudsko društvo teži.

*i, uh, neljudskih rasa

Ryan nije klinac a što bi možda neupućen čitalac pomislio nasumičnim prelistavanjem Fatcop i naletanjem na, recimo, scenu u kojoj policajac na đubrištu ima polni odnos sa bićem (ili halucinacijom) koje je samo oživljeno smeće (ali sa vaginom i ženskim dojkama) i gde se ova kopulacija okončava nuklearnom detonacijom. Ryan nije puki „edgelord“ mlađe generacije, fatalno izopačen provođenjem osetljivih formativnih godina na 4-Chanu već dokaz da je nas izopačenih vazda bilo i da smo energiju kršenja tabua uvek voleli da ubacujemo u javni prostor, u nadi da će ta energija i to neko kršenje doneti NEŠTO ako ne korisno ono barem važno ljudskoj, jelte, vrsti.

Pričam u prvom licu množine ne samo jer sam izopačen nego i jer je Jimmy Ryan praktično moja generacija, čovek rođen 1970. godine, u Bostonu i čovek koji je polovinom devedesetih započeo profesionalno (ili makar redovno i usredsređeno) bavljenje stripom tako što je izdavao Angry Youth Comix. Već način na koji je napisana ta poslednja reč u nazivu ovog samizdata sugeriše da je Ryan sebe tada video kao duhovnog nastavljača underground comix talasa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koji je rastao i bujao onako kako je kontrakultura – u velikoj meri vezana za hipi-pokret – bujala i rasla u SAD generalno, suprostavljajući se svim vrednostima kulture glavnog toka i delajući ponekad kreativno, ponekad destruktivno u naporu da se nađu druga rešenja i izlazi.

Underground Comix je i zamro, makar kao prepoznatljiv pokret, onako kako je zamrla hipi kultura ali kada su hipike zamenili pankeri, fanzinski strip nije nužno pljunuo na undeground comix pretke onako kako su pankeri pljuvali po hipicima. Naravno, bilo je tu raznih novih evolutivnih linija i autori poput Arta Spiegelmana, braće Hernandez a za njima Daniela Clowesa ili Charlesa Burnsa, su odveli medijum u novim, uzbudljivim smerovima, ali sam ja do duboko u devedesete po fanzinima viđao stripove koji su po estetici, energiji, tematskom interesovanju i želji da se izruguje tabuima mogli biti deo i originalnog underground comix talasa.

U svakom slučaju, Ryan je do kraja devedesetih postojano radio Angry Youth Comix, publikujući jedanaest brojeva između 1994. i 1998. godine, da bi onda preko Petera Baggea (koga znate po serijalu Hate što ga je od 1990. godine objavljivao Fantagraphics) došao do Fantagraphicsa a koji su počeli da ga objavljuju 2001. godine. Najpoznatiji Ryanov rad je serijal Prison Pit, naučnofantastična ekstravaganca prepuna droge, nasilja i svakojakih izopačenosti a koja je u nastavcima išla između 2009. i 2018. godine. Fatcop je onda prvi Ryanov rad posle nekoliko godina pauze, odmah urađen u formi romana i povezan u čvrste korice da imate čime da se branite kada na vas nasrnu čuvari javnog morala ili naprosto supružnik sa kojim ste do malopre delili dobro i zlo a sada želi da vas likvidira jer mu se ne dopada ideja da živi sa psihopatom.

Kad smo već kod psihopatologije, Ryan inače svoje račune plaća uglavnom radeći u animaciji, pa je tako godinama bio urednik narativa za Warner Bros.-ov Looney Tunes (i bio jedan od kreatora serijala Pig Goat Banana Cricket koji je išao na Nickelodeonu), kao i ilustrujući magazine poput MAD, LA Weekly, National Geographic Kids, Hustler, The Stranger. Dakle sve od humora, preko pornogragfije do „ozbiljnih“ novina. Njegovi autorski radovi su prevođeni na Portugalski, Španski i Francuski, dakle, tradicionalno jaka strip-tržišta su okusila Ryanov patentirani brend izopačenosti. Ne očekujem da u skorije vreme vidim ovaj strip na nekom od u našem regionu prisutnih jezika, ali ako se to desi, spreman sam da volonterski napišem predgovor.

Jer, da se razumemo, Fatcop je strip koji treba da postoji ali ni slučajno nije za svakoga. On je toliko brutalan i toliko dosledan u svom rušenju svih granica da je fer reći da je namenjen samo probranoj publici. Klincima koji se lože da su radikalni i za koje je šok-efekat još uvek jedini efekat što umeju da ga prepoznaju, ali i nama matorima koji smo spremni da iskreno testiramo tezu da nam ništa što je ljudsko nije strano. Ovo je strip u kome grafičko i grafičko seksualno nasilje dolaze u paketu sa zlostavljanjem dece, nekrofilija je samo trešnja na vrhu psihopatske torte umešene od zatvaranja, mučenja i komadanja, a sve se događa u okvirima društvenog ugovora koji je jako narušen ljudskom zlobom, sebičnošću ali i psihotičkom izvitoperenošću najnižih poriva.

Fatcop je, dakle, „beat cop“, običan pandur koji ide unaokolo i zaustavlja vozače tražeći im dokumenta i upozoravajući ih da su prekršili propise, ali je on taj koji pravi karijeru od kršenja propisa, izbegavanja radnih obaveza, traženja i primanja mita, zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem. A to su još njegove dobre, LJUDSKE strane. Da bi bilo sasvim jasno kakav je Fatcop čovek i kakav je Fatcop strip, narativ otvara scena u kojoj klinac na groblju sere na nadgrobni spomenik i snima se ne bi li sve to pokazao ortacima („for the lulz“) a Fatcop ga u tome prekida, pa ga posle brutalnog „ispitivanja“ i mučenja na kraju i ubija.

Fatcop je „heroj“ ovog stripa samo utoliko što najveći deo vremena provodimo sa njim ali on nije ni heroj ni antiheroj, čak ni definisana metafora za korumpirani sistem koji, eto, nekažnjenom represijom dela protiv edgelord omladine, već metafora nejasne, fuzzy granice, čiji je najvažniji kvalitet baš to da je nepredvidiva, da ne možemo da utvrdimo GDE joj je granica, da li je uopšte ima. „Zaplet“ stripa – a strip isprva deluje samo kao serija labavo povezanih gegova – se prvo tiče partnera kojeg kapetanica nameće Fatcopu a koji je instruiran da ga iziritira što je više moguće kako bi ovaj sam dao otkaz. Partner, policajac Rick u strip ulazi nakon nekoliko kraćih celina u kojima smo doslovno gledali kako Fatcop zlostavlja, siluje, ubija, masturbira u sobi nestale devojčice a posle kopulira sa lešom njene majke, i na krau lažira dokaze, i ideja da Rick treba da ga samo iznervira kako bi ovaj napustio policiju deluje kao da je došla iz nekog drugog stripa. Ryan nam ovde pravi svojevrsnu zamku jer jedan solidan deo stripa otpada na kontrast između Ricka i Fatcopa, sa Rickovom control-freak personom, samozaljubljenim odnosom prema svom telu i fetišizovanjem autoriteta. Fatcop i Rick su dve strane istog novčića, ni jedan od njih nije „good cop“, ali je svako od njih „bad cop“ na svoj način i ovde strip prilazi najbliže kritici establišmenta.

Ali se stvari, predvidivo, odmotaju u sasvim nepredvidivom smeru i „glavni“ zaplet stripa postaje otkriće da se u podrumu lokalne Trader Joe prodavnice odvija zastrašujuća trgovina decom. Sasvim sigurno bi netačno bilo reći da je do svoje polovine Fatcop bio nekakav „klasičan“ policijski procedural, ali jeste imao nekakvu rutinu u prikazivanju epizoda policijskog posla između epizoda Fatcopovog ožderavanja u restoranima brze hrane (sa neverovatnim nivoom detalja u narudžbinama). No, negde oko polovine se ovaj strip pretvara u, recimo, horor-triler koji po opscenosti i halucinantnosti ali i intenzitetu nihilizma nadmašuje sve što smo do tada videli. Ako su u prvoj polovini momenti torture, seksualnog nasilja, ubijanja i nekrofilije još imali formu gega, druga polovina izopačenost stavlja u prvi plan sa samo malim, najmanjim komičkim pančlajnovima u nekim momentima da barem malčice razveju tešku mijazmu užasa (kao što je zaključak neverovatno dugačke scene u kojoj na nepune dve table pomenuti pacovi imaju nasilan, agresivan snošaj).

Sve je to jako INTENZIVNO i Ryan je veoma maštovit u tome kako povezuje scene i nešto što je mogla da zaista bude samo niska mučnih halucinacija na kraju spoji u koliko-toliko koherentan narativ. Ovde imamo i propisne akcione set-pisove, a STVARNI stvarni zaplet stripa se solidifikuje tek u poslednjoj celini sa likom koji je do tada delovao kao sporedan i iskorišćen (sa svim najgorim konotacijama koje ovaj izraz može da nosi) za samo jedan odvratan geg na početku. Ovaj lik, uzgred, nosi ime američke pornografske glumice koja je bila dosta poznata početkom druge decenije stoleća, iako fizički ne podseća na nju pa je to još jedna bizarna stvar koju treba držati u glavi dok pokušavate da dešifrujete Ryanov narativ.

Naravno, pod uslovom da mislite da ima ŠTA da se dešifruje. Fatcop nije kompleksan narativ, već samo neuredan (ali, moglo bi se argumentovati, šarmantno, uzbudljivo neuredan), a u njemu nema poigravanja sa tehnikama filmske naracije kao kod na primer Gilberta Hernandeza koji i sam ume da se spusti nizbrdnom stazom nihilizma u svojim solo-radovima, ali nikada do ove mere. Fatcop poentu pravi od toga da čoveka suoči ne sa najgorim što čovek može da uradi drugoj osobi, držeći nekakvu sponu sa stvarnoću, nego sa najgorim što ljudski um može da ZAMISLI da uradi drugoj osobi, slobodno plutajući okeanom nesvesnog, oslobođen stega i limitacija.

Ima tu neke transcendencije, naravno, ali, da ponovimo, to nije za svakoga. Istraživanje onog najgoreg što ljudi mogu da budu u prostoru gde nema nikakvih kazni – dakle u sopstvenoj mašti – jeste smeo, pa možda i značajan posao, ali sasvim je fer i reći da ne želite da čitate strip koji takve stvari materijalizuje i daje im jednu opipljivu formu.

No, ta je forma makar vrlo solidna i mada je Ryanov stil, u skladu sa undeground comix uzorima, sirov, grub i jednostavan, on je istovremeno i vrlo izgrađen pripovedač, sa besprekorno efikasnim karikaturalnim šmekom i sposobnošću da kreira izuzetno dinamične scene kroz seriju manjih kadrova rađenih istim formatom, nizanih istim tempom. Tehnička izvrsnost na stranu, ima nečeg vrlo karakternog u likovima koje Ryan osmišljava, pa onda i dodatno uznemirujućeg kad likove koji kao da su zamišljeni da čitav život provedu na jednoj karikaturi ili u novinskom stripu od tri kadra i nikada se više ne pojave, gledamo kako učestvuju u scenama torture, strave i poniženja koje zauzimaju po nekoliko tabli.

Fatcop, dakle. Strip za koji mnogi kažu da Fantagraphics nije ni trebalo da ga objavi jer u njemu nema ničega sem isprazne šok-taktike i napora da se čitaocu zgadi život. No, ako verujete sebi i verujete da postoji nešto važno, transcendentno, duboko ljudski što se da videti tek kada se suočavate sa potpunim poništenjem ljudskog, Fatcop jeste lektira za vas. Fantagraphics ga prodaje ovde.