Srećan Međunarodni praznik rada, drugarice i drugovi, a sada da se bacimo u pravcu najbližeg metala. Jer, mislim, ima ga dosta. Čovek-žaba je snimio novi, odličan album, imamo jedan izuzetan slovenački funeral-doom opus, jedan vrhunski srpsko-hrvatsko-britanski heavy metal iskaz a i dve dugo očekivane i SJAJNE pank ploče veteranskih bendova osnovanih još osamdesetih. Biće JAKO.
Deo 1: BLACK METAL
Kolumbijci Exhumación Profana su primer onog sirovog, pankerskog black-death metala koji svi vole. Ne zato što je upeglan, vrhunski odsviran, napisan sa puno originalnosti, nego baš naprotiv, zato što je sirov, autentičan i REALAN. Koliko muzika ekskluzivno posvećena izmišljenim božanstvima i demonima, jelte, može da bude realna. Novi EP ove ekipe zove se, u zavisnosti da li verujete bendu ili Metal Archivesu MCB&P ili Exhumación profana i ima čak devet pesama (tj, sedam pesama, intro i autro) u 23 i po minuta. Sve je jasno već onog trenutka kada vidite kozu na omotu tako da, ko voli, neće pogrešiti:
Prvi album norveškog jednočlanog projekta (u kome je taj jedini član Australijanac, jelte), Felgrave bio mi je odličan pre tih, eto, pet godina, dajući doom metalu dosta sveže prepakivanje. No, novi album, Otherlike Darknesses je takav evolutivni skok da sam vrlo prijatno iznenađen. Otherlike Darknesses nije više doom metal album, niti čak samo doom metal sa dosta black i death metal elemenata već album izuzetno ambicioznog avangardnog metala koji za osnovu MODŽA uzima black metal ali u kompozicijama od po osamnaest minuta u njemu ćete čuti mnogo SVEGA, od eksperimentalnog roka, preko moderne akademske muzike do propisne metal pičkaže. Weaver, kako sebe zove jedini član ovog benda i autor sve muzike, je veoma studiozno napisao i aranžirao ovu ploču, nastavljajući se na svetlu tradiciju progresivnog i avangardnog roka, nudeći jednu moguću alternativnu dimenziju u kojoj je Robert Fripp bio rođen u Australiji devedesetih godina prošlog veka i onda u Norveškoj osnovao King Crimson, svestan da mu uz modernu tehnologiju ne trebaju drugi muzičari u bendu. Ovo je, da bude vrlo jasno, SJAJNO i pomera granice na sve prave načine:
Jednočlani finski Uhritulet ima – posle albuma od pre dve godine – singl sa dve pesme, Pedon ruumis/ Liekin takaa i to je vrlo simpatični , jednostavni, pankerski blek metal iz dubokog andergraunda, neposredan, častan, neprskan. Druga pesma je, štaviše, čist pank, moguće obrada, jer nema ni black metal vokale, ali sve je izrazito garažno i prijemčivo. Valtteri Pasanen ima još nekoliko jednočlanih projekata tako da ne znam kada će drugi album Uhritulet doći na red ali ovaj materijal je presladak:
Litvanski blek metalci Magyla imaju drugi album, Kur Tavo Dievas Dabar? (bukvalno „gde je sada tvoj bog?“) i ovo je jedna kompetentno mada ne naročito originalno napravljena smeša melodičnih rifova i energične svirke. Magyla nisu „atmosferični blek metal“ sastav, njihova muzika je žešća a liričke teme su bliže klasičnim blek metal podešavanjima, ali oni svakako profitiraju od činjenice da savremeni blek metal više voli melanholične smene akorda od „pravih“ metalskih rifova. No, žestina i tempo sa kojim se ovo svira ih ipak drže unutar moje sfere interesovanja i ovaj album, ne preskupo ali korektno produciran je pitak ako već ne nešto izrazito nadahnut:
Hate se vraćaju sa svojim trinaestim albumom, Bellum Regiis i ovo je materijal koji ne donosi nikakvo iznenađenje ali svakako donosi visok nivo kompetencije u pisanju pesama i profesionalne egzekucije u njihovoj izvedbi. Ovo je standard za polsjku scenu, naravno, ali Hate su ipak veterani sa skoro tri i po decenije rada u biografiji pa se kredibilno može reći da su oni te standarde u dobroj meri uspostavili za tu scenu. Bellum Regiis je, dakle još jedan produkt iz Hate fabrike, energična ploča black-death muzike koja koristi prepoznatljive „bolesne“ harmonije u rifovima, superprecizne ritmičke strukture, superbrze blastbit deonice, mnogo teatralnih momenata. Ništa od svega toga meni nije ni novo ni posebno uzbudljivo ali je DOBRO u tom nekom najosnovnijem smislu i to da bend posle 34 godine rada ne izmišlja neke nove stvari bi trebalo da nije neki veliki problem ako niste picajzla:
Iz Poljske dolaze i Brzask, relativno svež bend koji od 2020. godine radi na kreiranju osobenog black-death zvuka inspirisanog sudetskim folklorom. Debi album Der Wanderer im Riesengebirge onda sasvim neiznenađujuće ima naslov na Nemačkom ali su tekstovi pesama, u odstupanju od uobičajenog poljskog standarda na Engleskom. Sama muzika je pristojan, energičan a opet minimalno melodičan black-death metal sa dovoljno svežih i originalnih ideja da meni bude zanimljiv, naravno, odsviran po tim pominjanim visokim standardima koji važe u Poljskoj. Vredi čuti!
A Flock Named Murder su kanadski post-blek metal kombo čiji drugi album, Incendiary Sanctum ima samo četiri pesme ali najkraća je duža od trinaest minuta a najduža je dugačka skoro devetnaest. Zabavno je pomisliti da blek metal pravi pun krug i od nekadašnje pankerske sitovosti i prostote ponovo dolazi na pozicije od pre pedeset godina koje su tada branili King Crimson ili Amon Düül II. Naravno, samo u najširem smislu jer A Flock Named Murder svoju muziku ne baziraju na istim simfonijskim ili kamernim osnovama koje su karakterisale autput umetnika iz originalnog prog rok i krautrok vremena. Umesto toga, Incendiary Sanctum u sebi čuva dosta blek metal žestine, mešajući rafalnu paljbu sa melanholijom i kinetičkim gruvom. Ovo je dobro, jer je pesme, ovako dugačke kakve jesu, uvek potrebno dinamizovati i mada album i dalje zahteva dosta kondicije da se presluša, muzika je uzbudljiva, dinamična i prilično kul:
Mandatum je split album nizozemskog jednočlanog Beenkerver i njemačkog dua Excommunicatio i ovde se bogami krlja. Excommunicatio su prilično bučni i mada je ovo moderni blek metal gde je gitara više dron nego što sipa rifčline, dobro zvuče njihove tri pesme, sa zaista hipnotičnim slojevma gitara i agresivnim ritmom. Vokali se jedva naziru kroz taj distorzirani uragan a to tako i treba. Beenkerver je više okrenut narodnjačkom nasleđu pa je njegova muzika nešto melodičnija i sklonija tome da ima jasnu muzičku temu, no, srećom, i on krlja snažno i bez mnogo poštede pa se meni ovo izdanje prilično dopada:
Sa Egejskog mora nam, pak, stiže sjajni novi album atinskih Αχέροντας. Naslovljen Νekyia – The Necromantic Patterns, ovo je već deseti album ekipe koja radi svega osamnaest godina i čiji članovi – a ovo je sada internacionalna postava – sviraju u bezbroj drugih bendova uključujući, recimo, španski Caustic i italijanski Divine Codex gde svira bubnjar Simone Lugas, inače Italijan, Mistcavern u kome svira novi gitarista, Whisper, inače Mađar, Humanity Eclipse u kome je drugi gitarista, Riccardo Costantino, opet Italijan, te gomilu projekata u kojima svira basista, isto Italijan, Lorenzo De Angelis. Iako je postava vrlo nova, zvuk albuma je, uprkos bombastičnom, teatralnom konceptu kompozicija, vrlo siguran i Αχέροντας apsolutno kanališe onaj blekmetalski glamur antihrišćanske, ponosite tradicije okutlnog, spiritističkog i luciferanskog, sa pažljivo odmerenim odnosom žestine i brzine sa jedne, te grandioznosti i psihodelične, magijske ekscentričosti sa druge. Jako:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Rorschach TV Show je simaptičan francuski stoner rok bend inspirisan velikim prethodnicima poput Fu Manchu, QOTSA itd. Minialbum Circling Vultures je pitak, lep, dovoljno melodičan da ga puštate i normalnim ljudima a dovoljno heavy da se ne osećate kao da ste izašli iz svoje zone komfora, familijaran a dovoljno maštovit da ne bude puko kopiranje tuđe muzike. Lepo se sluša:
„Hatred Blues“ je, kad se malo bolje razmisli, sasvim solidan opis sludge metala. Doghag iz Minhena tako su naslovili svoj aktuelni EP i ovo su dve teške, spore, mučne ali opet zaista bluzerske pesme koje vas neće „zabaviti“ ali će ostaviti trag u vama. I to vredi iskusiti, i više no jednom. Plaćate koliko hoćete:
Fumata iz Meksika i Void Oath iz Kosta Rike imaju split singl bez imena i sa po jednom pesmom kvalitetnog sludge metala. Fumata su mrvicu „prijateljskiji“ u zvuku, Void Oath hermetičniji ali oba benda su dobra i apsolutno znaju šta rade pa vredi poslušati, uputiti se, zapratiti:
Kome je to malo sludge metala, evo ga debi album njemačkih Lightless na kome najkraća pesma traje malo vie od osamnaest minuta a ima četiri pesme. Ne znam ko je prevario ove dobre ljude da je veličina TOLIKO bitna, ali ako vam se dopadne kombinacija black metal melanholije i sludge metal meditacija koju album, naslovljen A foreseen loss provlači, toga zaista ima dosta:
Forged Relics je novi slovenački doom metal projekat, nastao nakon raspada solidno popularnih Leechfeast. Stilski, ovo je značajno grandioznije od sludge metalu okrenutijeg Leechfeast i samoidentifikacija benda, „New Wave of Funeral Doom Metal“ uslužno ukazuje kuda i kojim stazama Forged Relics stupaju. Debi izdanje, Portal ima samo tri pesme, ali one su jako dugačke, spore, veoma teatralne i iz funeral doom formule cede poslednji molekul drame i veličanstvene tragedije. Urađene uz obilno korišćenje klavijatira, ženskog, eteričnog vokala i klavira ovo su pesme koje normalnom rifaškom programu doom metala dodaju solidnu količinu drona ali i elemenata kamerne muzike i to se, jasno, odlično uklapa. Ako volite Mournful Congregation ili Bell Witch, ovo je NEZAOBILAZNO:
Škotlanđani Earl Of Hell su mi odlični na istoimenom debi albumu. Ovo je energičan, bučan rokenrol, na idealnom mestu između (post)panka i metala, istovremeno i psihodeličan i psihotičan, sa prskavim, ekspresivnim zvukom i pesmama koje su i zabavne i zastrašujuće. Ovo ima i jednu nezanemarljivu avangradnu crtu unutar ljušture sirovog rokenrola i meni to JAKO prija.
Pop Rocks EP je zapravo kompilacija „power pop“ pesama losanđeleskih The Streetwalkin’ Cheetahs i mada kompilacije objavljenih pesama ja ovde uglavnom ne pokrivam, ovde ima i neobjavljenih radio edita tako da… Da se ne lažemo, svako pošten bi iskoristio svaku priliku da pomene The Streetwalkin’ Cheetahs jer je to ODLIČAN rokenrol bend a ove pesme su sve sjajne i nećete se prevariti:
Taman sam ovih dana razmišljao gde je i šta radi Santtu Laakso, kad ono stiže nam novi Astral Magic. Naslovljen In Space We Trust, ovo je album sasvim na pozicijama koje smo proteklih nekoliko godina naučili da očekujemo od finskog psihodeličnog/ space rock projekta, nudeći melodičnu, dobronamernu muziku umotanu u mnogo ljupkih sintisajzera i generalne prijatnosti. Za razliku od recentnih Laaksovih radove, mislim da je In Space We Trust nešto eteričniji, da manje koristi njegov inače izvrsni talenat da psihodelične mantre upari sa kompulzivnim, plesnim ritmovima, pa je time ploča možda manje efektna na nekom osnovnom planu. No, ovde i dalje ima mnogo lepih stvari da se čuju i svakako pričamo o albumu koji se ne propušta:
Rise Above Records je upravo izdao novi album benda iz Stouk on Trenta, The Crystal Teardrop i morao sam da odem i da kažem ženi koliko mi je genijalno da firma koju je osnovao Lee Dorrian, nekadašnji pevač Napalm Death, danas izdaje albume koji su po zvuku, estetici, AUTENTIČNOSTI kao ispali iz ranih sedamdesetih ili kasnih šezdesetih. Album The Crystal Teardrop…Is Forming je zaista bliži šezdesetima sa muzikom i produkcijom koje perfektno rekonstruišu garažni, neposredni psihodelični rok i acid folk onog vremena, smeštajući se negde između Cream, Kinks, The Incredible String Band i još desetina bendova za koje nismo ni čuli. Album je produciran vrlo autentično, pesme su napisane perfektno, psihodelija je nepatvorena a pevačica savršena. Užitak:
Nisam siguran da Britanci Master Charger shvataju koncept uskrsnuća, imajući u vidu da su album nazvali Posthumous Resurrection, a to bi bio, praktično, pleonazam. No, dobro, da smo mi metalci išli u škole bili bismo inženjeri. Enivej, ovo je ploča prijatnog stoner roka, izašla za Argonauta Records, jako fazirana, sirova, gruverska i taman toliko sofisticirana u zvuku i songrajtingu da se vidi da se radi o izdavaču koji pažljivo bira šta stavlja pred publiku:
Nejasno je zašto se ovako malo buke diže oko debi albuma losanđeleskih Black Honey Cult, isto nazvanog Black Honey Cult, iako je u pitanju odlična ploča psihodeličnog roka, koju pritom izdaje Heavy Psych Sounds Records. Ali dobro, tu smo mi da ukažemo a na publici je da prepozna. Black Honey Cult su inspirisani old school perverzijama poput Velvet Underground i 13th Floor Elevators, ali u njihovoj muzici ima i dosta postpunk i krautrock elemenata. Album je stoga vrlo kinetički nadaren, ide napred brzo, sa mnogo blagotvornog fuzza na gitarama i generalno ostavlja utisak da ste zgutali solidnu količinu pilula u subotu popodne i gledate kako sunce zalazi dok oko vas izrasta spontana žurka ljudi koji su dobronamerni, raspoloženi i sa kojima se KAPIRATE. Blagosloveno:
A onda imate i AAWKS iz Ontarija, jedan razigran, zabavan stoner rok bend koji okultnu tematiku meša sa ljutim, oštrim rokenrolom. Album On Through the Sky Maze priča o svim mogućim magikama i nebesima i tako tim stvarima, ali ono što donosi u muzičkom smislu je heavy rock sa niskim štimom, grubim teksturama i mnogo promuklih vokala. No, sve to zvuči elegantno i idealno kombinuje primitivne sastojke sa sofisticiranom celinom, oslikavajući bend koji je zreo ali koji nije sazrevao u pravcu spajanja sa mejnstrim hard rokom nego izrastao u nešto interesantnije. Plus, bubnjeve svira žena, koja se pritom preziva Babić, dakle, il je naša ili udata za nekog našeg A TO ZNAČI DA JE NAŠA. Ne možete ovo propustiti:
Pallbearer su prošle godine imali studijski album a sada su ga ispratili živom pločom, Live at JJ’s i to je šest pesama njihovog brendiranog, melanholičnog post/ doom metala. Interesantno je da je samo jedna pesma na ovom materijalu sa prošlogodišnjeg albuma pa će i ljudi koji za ekipu iz Arkanzasa znaju tek odnedavno da čuju neke malo starije njihove komade. Ostalo nema šta da se priča, ovo je vrlo kvalitetno i mada se meni ne dopada aktuelni zvuk Pallbearer, nema nikakve sumnje u to da je ovo odlična ploča:
Skyjoggers su finski heavy psych sastav sa gomilom izdanja iza sebe i novim minialbumom, 12021: Post-Electric Apocalypse, koji u svoje četiri pesme spakuje MNOGO psihodelije, fuzza, efekata, gubljenja u svemiru ali i mišićave svirke. Već prva pesma na albumu me je osvojila svojim stonerskim početkom a onda prelaskom u veoma mišićavi, brzi, razigrani rokenrol, a i ostatak albuma čuva dosta iznenađenja i uzbuđenja za radoznalog slušaoca:
Tumble iz Toronta pak krljaju jako dobar hard rok, sa puno fanki gruva i poletnih gitarskih rifova. Minialbum Lost In Light se oslanja na bluz rifčine i stalno dobar, plesni ritam i ovo je ona power-trio postava kojoj nema šta da se doda ili oduzime, sve je puno, potpuno i smisleno tako kako jeste:
Nisu loši Devoid Altar iz Australije, ekipa sklopljena od članova već aktivnih metal bendova, sa željom da se svira death-doom ali da se imaju dva pevača. Postave sa dva glavna vokala su uvek zanimljive pa je i prvi EP (posle dva singla), Hymns of Corruption and Betrayal sasvim interesantno ako već ne veličanstveno izdanje. Ovo su četiri pesme benda koji se još uvek traži, gruverske i dosta labavo aranžirane ali sa dovoljno zdravim zvukom da se poslušaju. Suštinski, ovo je najviše sludge metal po formi i to je okej, sa brutalnim pevanjem, jakim rifovima, teškim gruvom:
Blood Specter su nemački doom metal bend sa pevačicom čije prisustvo valjda opravdava „gothic“ nalepnicu koja se ovoj ekipi redovno lepi iako je muzika dosta agresivna i teška i nije nužno obdarena sa previše gotske melanholije. Mislim, album Farewell, a koji izdaje Fucking Kill Records, nudi dosta agresivnih momenata i ume da zazvuči i kao da slušate nekakav mračni hardcore pa su onda melodični vokali Rebecce Möller ono što vas sa sigurnošću vraća u „normalnu“ doom ravan. Dopada mi se ova raznovrsna a opet ubedljivo dumerska muzička filozofija koju bend baštini, dopada mi se dinamičan zvuk i raznovrsnost u pesmama i ovo je debi album kakav vredi isticati kao primer karakternosti i ambicije. Digitalna kopija se plaća koliko hoćete:
Sve je to simpatično ali ko žudi za crnilom, nihilizmom, osećajem da ploča ima gravitaciono polje koje ga nezadrživo uvlači i mrvi, evo mu debi albuma beloruskih Matraque. Naslovljena Anture Morte ovo je ploča doom/ sludge/ death metala jako velike težine, dugačkih pesama, sva u disonancama i dugačkim dron-pasažima koji će vam poremetiti osećaj za protok vremena. No, ima ovde i mučnog gruva, pa čak i blek metal sprinta (slušajte Pustazelle) i bend defitivno RADI na svojim pesmama, trudeći se da se ne svede na generički drone/ doom kakav sviraju mnoge druge kolege. Pritom, ovo je solidno producirano i moram da pohvalim jedan ovako konceptualno jasan i zaokružen, sigurno urađen debi:
Novi Froglord je među nama i ne samo da je ovo snimljeno u kvartet-postavi nego je i Benjamin Oak batalio anonimnost i sada svi znamo kako se zove. Ali zašto da ne? Talentovani bristolski muzičar je napravio sebi jaku reputaciju niskom odličnih doom/ stoner albuma tematski usredsređenih na „žablju mitologiju“ i kada je postalo jasno da ovo ima mnogo više potencijala od toga da ostane kućni, andergraund projekat samo za ljude na intenretu, nekoliko kvalitetnih turneja je solidifikovalo ideju da ovo može da bude pravi bend. Metamorphosis je otud i reč koja opisuje kako se ovaj bend pretvorio iz solo-projekta u nešto „pravo“ a i album koji uspešno spaja doom i stoner elemente prethodnih za nisku zaraznih, ložačkih pesama teške rokčine i hrapave teksture. Oak ovde ubacuje mnogo više ekstremnih vokala nego što sam očekivao i odlično mi je da se vraća na ta neka stara podešavanja gde je kontrast između negovog inače solidnog clean pevanja i death urlika davao Froglordu osobenost. Sjajno je:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Desolator iz Sautemptona na promo slici izgledaju kao da su slikani 1983. godine u bekstejdžu koncerta na kome su nastupali zajedno sa Venom, ali naravno ovaj je bend osnovan tek 2010. godine i samo svira old school speed metal sa ljubavlju i razumevanjewm. Drugi album, Spirit of Speed stiže dvanaest godina posle prvog što nije neka DEFINICIJA brzine, ali dobro, svirka na njemu je entuzijastična, pesme su napisane sa mnogo truda da ne budu samo serijska proizvodnja generičkih rifova i ovo je i energično i melodično i zabavno baš kako treba da bude, u zvuku dovoljno sirovo, u izvedbi spontano, sa NULA studijskog peglanja i maksimumom životnosti:
Drag Me Under uz Nevade imaju solidan album thrash metala koji uzima koliko mu treba i od hardcorea i od metalcorea i od postharedcorea, ali ostaje istovremeno i čvrst i promišljen. Bend kaže da je dugo radio na albumu Blood Hymns u pored nekih produkcijskih elemenata koji su za mene upitni ali su možda više posledica kompresije strima koji sam slušao, nemam velikih zamerki. Ovo je moderan, vrlo savremeno formatiran metal u kome je osnovna thrash komponenta zdrava i energična a sve ostalo je na nju dodato smisleno i pametno. Posebno je kul da album na Bandcampu možete da platite koliko hoćete:
Inhuman Nature iz Londona imaju drugi album, Greater Than Death i to je moderan thrash metal, sa nemalom količinom uličnog hardcore mirisa. Generalno, ako volite Iron Reagan, Enforced ili Power Trip, ovo će vam se dopasti jer ima tu kombinaciju thrash metal discipline i hardcore sirovosti koja dobro funkcioniše kad se, jelte, dobro odsvira. Ima i lepih rifova tu i tamo i mada je zvuk na albumu pomalo i potmuo, meni se energija koja se ovde čuje dopada:
Razorgrave je odlično ime za thrash metal bend, čovek prosto ČUJE muziku čim pročita ime, a Blind Violence, debi album ove ekipe iz Južne Karoline NIJE LOŠ. Ovo je sirov, agresivan thrash metal po šnitu bendova poput Dark Angel ili nekog sličnog tehničkog a brzog benda iz osamdesetih. Produkcija dobra, svirka precizna, pesme varvarske ali disciplinovane, sve kako treba:
Nisu uopšte loši ni Mađari Fanatic Attack. Ovaj bend svira već deceniju i po, ima iza sebe tri albuma a sa novim EP-jem, Years of the Attack je spremio šest tvrdih pesama koje nominalno rade u black thrash stilu, ali ovde se „black“ samo eventualno odnosi na vokal, pošto je sama muzika gazeći, teški, rifaški thrash. Fanatic Attack se trude da se odmaknu korak ili dva od čiste ulične pičkaže pa ovde ima pesama i od pet i šest minuta, i to je jedan ukusan, bogat, kaloričan obrok:
Evilucifer su sirov black thrash sastav iz Ukrajine a Satanic Evilucifer im je debi EP. Ovo su tri autorske pesme i jedna obrada Nunslaughter i sve je primereno old school i ZLO, ali sa potrebnim minimumom tehničkog kvaliteta. Šmekerski, retro i pošteno andergraund a da istovremeno zvuči PUNO i energično, kako i treba:
Return to Earth je drugi album za italijanski Hateworld, a solidnih devet godina nakon prvenca. Hateworld cepaju dosta old school thrash metal, sa dosta gruva, prostora za soliranje, generalno muzikom koja treba da pokrene masu na koncertu i da bude zanimljiva sve vreme. Ovo podrazumeva česte promene ritma, brejkove, upade solo-gitare i mada sve zvuči tečno i spontano istina je da Hateworld pišu izrazito kompleksne pesme u kojima ima možda i previše delova ali je veština koju bend pokazuje u aranžiranju i svirci zavidna. Solidna produkcija, generalno prijemčiv album:
Misfire su osnovani 2018. godine u Čikagu i sviraju, kako sami kažu, „Chicago style thrash“. Prvi album iz 2021. godine mi se prilično bio dopao a drugi album, Product of the Environment je kvalitetno napisana ploča ozbiljno agresivnog thrash metala koji je istovremeno i sofisticiran, demonstrirajući jasnu evoluciju u odnosu na prvenac. Bend se ovde trudi da i tematski proradi nešto filozofskije koncepte, usvajajući reflektivni, zapitani ton u tekstovima, dok je muzika, i pored svoje čvrstine, težine, agresivnosti, napisana da bude slojevita, sa pesmama koje imaju zanimljive narative i spretno menjaju tempo, atmosferu, gruv. Jako, jako solidno:
Bigbite su iz Indonezije a njihov EP Feel The Power je, za mene, klasičan moshcore. Dakle, plesno, gruverski, uličarski, ali sportski, sa šest pesama koje pričaju o noževima zabodenim u leđa, potrebi da se brane svoji ideali itd. Klasika, ali sve je ovde vrlo dobro:
Today’s Empire is Tomorrow’s Ashes je split album dva američka crustcore benda. Drogato su iz Njujorka i sebe opisuju kao „Drug-laced anarcho crustcore dispunx“ što je sve tačno i samo treba naglasiti da bend ovde ima vrlo oštar, natreblovan zvuk gitare ali da je generalno muzika odlična. Mislim, ko voli štroku, jelte, a svi je volimo. Sa druge strane su čikaški Contracharge koji su „raw D-beat“ ekipa i mada su razlike između dva benda u NIJANSAMA, one postoje, sa Contrachargeovim zvukom koji je dublji, nabasovaniji i rifovima koji su mrvicu bliži metalu. Ali su odlični! Mislim, rifovi, a i bend je solidan, kao Doom illi Hiatus na najpijanijim podešavanjima. Daunloud plaćate koliko hoćete, kasetu osam dolara:
Dopadljiv hardkorpank stiže nam iz Tuluza. Bend Damn Hit ima čvrste, metalske gitare i ritam sekciju, ali generalno jednostavne, pankerske rifove i lajavu pevačicu a što je sve lepo iskombinovano na demo snimku Démo. Pesme nisu POSEBNO maštovite, ali energija je prštava, bend autentičan i potencijal se čuje:
tonguecutter iz Mičigena mešaju hardkor iz devedesetih sa riot grrrl zvukom i raznim drugim pank i indi uticajima onog vremena za nešto što je iostovremeno i abrazivno ali i prijemčivo. Album Minnow ima jedanaest pesama koje su produkcijski svedene ali su koncepcijski dosta smele i trude se da u formatu trija naprave mnogo zanimljivuih stvari. Ide im i mada je ženski glavni vokal naravno ono što najviše privlači pažnju, činjenica je da i muzika u svom sirovom, svedenom obliku uspeva da demonstira dosta inventivnosti i progresivnih ideja. Odlično:
Kad smo već kod devedesetih, Blindman je album pensilvanijskog benda Blindman a koji je projekat iz devedeseth koji, koliko razumem nije ništa snimio 1992. i 1993. godine kada je bio aktivan ali je imao karakter i određenu lokalnu prepoznatljivost. Okupljeni posle tri decenije, ljudi su ušli u studio i snimili svojevresni best of i, pa, to je DOBRO. Mislim, ovo je gruverska mućkalica hardkora, metala i koječega, ne napadno „eksperimentalna“ več baš kako rekoh, karakterna, ubedljiva. Dobra svirka i produkcija, solidna priča:
E, sad, pank izdanje proleća je svakako novi Propagandhi (uz jedan notabilan izuzetak za koji ćete morati da čitate do kraja teksta i vidite šta je album nedelje). Kanadski melodični hardcore levičari su pre tridesetak godina bili kula svetilja i uzor za sve nas koji smo voleli NOFX i druge Epitaph i Fat Wreck Chords bendove ali smo priželjkivali od njih malo radikalniju levičarsku politiku i više eksperimenta u muzici. Sa 39 godina svirke u biografiji, Propagandhi danas albume izdaju sporije nego ikada – od prošlog je prošlo osam godina a i pre toga su pravljene poludecenijske pauze – ali možda zato At Peace i zvuči kao zreo, čak i nadžanrovski izraz, sa muzikom u kojoj se čuje dovoljno klasičnog melodičnog hardkor programa – bend uostalom i ovo izdaje za Epitaph – da budete sigurni da slušate pravi bend, a da su aranžmani i generalno kompozicije kompleksniji, i emotivno i tehnički od bilo čega što biste opisali kao samo „pank rok“. Pritom, pesme nisu dugačke, ovo su trominutni komadi čvrstih rifova i energičnog ritma, ali je u njih uliveno dosta promišljenosti, dosta jasnog napora da se bend odmakne od prepoznatljive, možda i izlizane matrice i da se sva eksperimentalnost koja jeste karakterisala Propagandhi u njihovim najjačim godinama ovde ozbiljno upotrebi za pronalaženje novih rešenja i kreiranje muzike koja će i emotivno i intelektualno biti izraz grupe zrelih ljudi što i dalje svole svoj bend, svoj zvuk, svoj legat ali im ne robuju. Album koji nećete svariti prvim slušanjem, ali Propagandhi su uvek i nudili nešto veći izazov i drago mi je da čujem da od toga ne odstupaju:
Iz Indonezije stižu ignorant sa demo snimkom Demo – 2025 a koji u tri pesme (od kojih je jedna intro) govori o tekućem događanju naroda u ovoj velikoj državi, kao i o klikbejtu. Ovo ja interpretiram njihova objašnjenja na polutarzanskom Engleskom jer su tekstovi pesama na, naravno, Indonežanskom a google translate mi daje samo indikativne prevode. Enivej, muzika je ODLIČNA, sa tvrdim, brzim, mračnim hardkorom na granici grindcorea, gde je sve u maničnim rifovima i blastbitovima. Svirka je utegnuta, produkcija solidna i pošto ignorant najavljuju i album, ovo se sluša sa velikim apetitom:
Italijani Dragnet čukaju vrlo old school deathgrind, zvučeći, mastering na stranu, kao da su ispali iz devedesetih. Ako volite sirov, primitivan a opet tehnički minimalno kvalitetan grindcore, ovo je to. Nema mnogo svežih ideja ovde, ali je generalni kvalitet na pristojnom nivou i ljubitelji bendova poput Unholy Grave ili Rot će ovde doći na svoje:
Scuffed iz Kentakija su sa Bandcampa uklonili EP koji sam pohvalio prošlog Novembra i sada je tamo okačen debi album naslovljen Rural Dissent, sa deset kvalitetnih grindcore/ powerviolence komada. Sve što sam onomad pisao i dalje stoji pa da se podsetimo: „Ovo je solidno artikulisan, ne sad TEHNIČKI ali kompetentan grindcore, sa dobro napisanim pesmama i jednom hardkoraškom, kolektivističkom dimenzijom u zvuku gde znate da će publika znati ove pesme napamet i učestvovati u njihovom izvođenju na koncertima. Tu pomaže i ta redovna smena blastbitova i srednjetempaških moš-deonica da narod odmara između momenata apsolutnog haosa. Pankerski, duševno i prijatno a plaća se po želji“ I, dakle, da, i ovo se plaća po želji i zabavno je baš koliko treba, tako da izvolite:
Caphre su grindcore bend iz Barselone i mada njihov album, Busca Y Captura, sa svojih deset pesama ne donosi ništa naročito inspirisano ili originalno, ovo je ipak deset pesama kompetentnog čukanja. Nije neki grindcore klasik, dakle, ali tehnički zadovoljava minimum, nudi brzinu, moš-delove, pesme su po dva minuta i OKEJ JE:
Kada Švajcarci Morbier Danger za sebe kažu da sviraju „Cheesy Deathgrind“, to bukvalno znači da se njihove pesme bave sirom. Što jeste osveženje pored toliko bendova opsednutih mnogo gadnijim stvarima nego što je sir: produkt izlučevine mutiranih znojnih žlezda krave. Enivej, Faux Mage d’Italie je drugo izdanje za bend, EP sa šest solidno kratkih, solidno produciranih, ne nešto superiorno inventivnih ali slušljivih grindcore/ deathgrind komada. Neće nikom sa trona skinuti Dead Infection ali je savršeno probavljivo (sem ako nemate, jelte, intoleranciju na laktozu a ZNALI STE DA ĆU DA NAPRAVIM NEKU TAKVU ŠALU). Plaćate po želji:
Imamo i solidno grindcore/ deathgrind izdanje iz Indonezije. MASS 49 su ekiapa iz Bandunga koja je prošle i pretprošle godine snimila po jedan demo a sada imaju minialbum No Longer Human koji, uprkos tome što deli ime sa kultnim romanom Osamua Dazaija zapravo govori o mračnoj futurističkoj viziji postapokalipse i raspadu čovečanstva. Ovo se dešava kroz sedam pesama disciplinovano odsviranog, znalački napisanog ekstremnog metala sa aranžmanima od po dva i tri minuta, solidnim zvukom (pogotovo te chainsaw gitare prijaju) i jakim performansom svih muzičara. Poznato je koliko često hvalim Indonežane u domenu death metala, hardcorea i grindcorea i MASS 49 su samo još jedno dobrodošlo podsećanje na visoki nivo kvaliteta tamošnje scene:
Za još odličnog grindcorea sa HM2 chainsaw gitarama i vrlo usviranim muzičarima tu su belgijski Barren. Njihovo najnovije izdanje, split sa američkim Lesser Animal donosi pet pesama po šnitu tehnički izvrsnog grindcorea nalik na Nasum ili Rotten Sound, samo još ima taj dodatni niži štim i još masivniji zvuk i sve je SJAJNO. Pesme su kratke i brze, bend svira furiozno, produkcija je odlična i samo je šteta da nemamo i drugu stranu splita na Bandcampu. Ali ova je odlična. Gitaru ovde svira Matías Dupont koji je radio i sa Agathocles i Aborted tako da znate da ste u sigurnim rukama:
(Edit: Evo, Lesser Animal dodali svoju stranu i ona KIDA:
https://lesseranimalpdx.bandcamp.com/album/lesser-animal-barren-split-ep-2 )
Solidni su Enthrallment iz San Dijega sa svojim prvim singlom, isto Enthrallment. Ovo su dve pesme kvalitetnog, energičnog death metala po šnitu devedesetih, čak i sa produkcijom koja dosta podseća na devedesete. Meni se to vrlo sviđa, jer se ovde čuju mišići, znoj, trud i napor, a pesme imaju karakter, tako da PODRŽAVAM IZ SVE SNAGE:
Japanski multiinstrumentalista i entuzijast death metala, Chikara Kuwata ima nekoliko jednočlanih projekata sa kojima redovno snima. Lycanthrope je jedna od njih a Literature for Lunatics mu je peti album (a, ako ste se pitali, svaki od albuma mu ima naslov koji JAKO rabi aliteraciju) i to je sirov, mračan, jeftin death metal sa malo doom metal težine. I meni se dopada. Mislim, jeste to kućna radinost ali je iskrena, ne smara nekakvim meditacijama nego GAZI i sve zvuči autentično i snažno unatoč lo-fi produkciji:
Čileanci Mortal Ascension ne sviraju bogznašta NOVO i originalno na EP-ju Necrotic Reverence ali ovo su tri pesme odličnog old school death metala, sa svim potrebnim elementima da se dobro provedemo. Dakle, kavernozan zvuk, lepljivi, bolesni rifovi, česte promene ritma, izuvijane geometrije. Kvalitet produkcije je srazmerno, jelte, skroman, ali se to odlično uklapa uz muziku i u ovome se bezrezervno uživa:
Za malo žustrog melodičnog death metala, tu su Phyrxian Sun iz Mičigena. I ne samo da bend deli, jelte, državu sa The Black Dahlia Murder već mu je i debi album, Overlord skoro kao da ste pokupili neke restlove slavnijih kolega i objavili ih. Ovo mislim u najboljoj konotaciji, dakle, Phyrxian Sun su kvalitetni, zvuče i sviraju odlično a pesme su im dobro odmerena kombinacija meoldičnosti i brze, žestoke svirke, sa istom onom pitkošću koja karakteriše TBDM. Ko traži nešto ORIGINALNO, ovde ga neće naći ali kvalitet je neupitan:
Leper Colony su ko zna koja po redu rekombinacija ljudi što ih već znamo iz MILION švedskih death metal bendova. Ovde sviraju i Rogga Johansson i Håkan Stuvemark, na bubnjevima je sada Jon Rudin, Britanac koji svira u gomili švedskih projekata, a peva Marc Grewe, Nemac naravno najpoznatiji po radu sa legendarnim Morgoth. Iako je u pitanju po svemu supergrupa, činjenica je i da je Leper Colony samo jedan od doslovno desetina bendova u kojima ovi ljudi rade pa se i drugi album, Those of the Morbid ne izdiže daleko iznad nivoa uslužnog produkta koji je dobar da neupućenima pokaže šta je švedski death metal ali ne ostavlja neki SNAŽAN utisak. Da se razumemo, nema ovde ničeg lošeg, ovo su previše dobri muzičari da bi im se tako nešto omaklo, Grewe sjajno peva, Johansson piše dobre rifove, sve je to FINO ali nije preterano memorabilno. No, ploča pitkog švedskog death metala koju možete da potrošite bez mnogo napora i da joj se radosno vratite više puta, pa to je sasvim okej ponuda:
Slem publika ove nedelje ima Cavemode, ruski duo-projekat, sa EP-jem Bloodspiller koji ne nudi posebno inventivnu muziku ali je sve dobro napisano i producirano. Mislim, ovo je možda i standardni ruski kućni slamming death metal, dakle, korektan u formalnom smislu i bez velike ambicije da probije granice žanra, ali slem je takva muzika da, ako imate dobar rif i dobar gruv, onda nema šta dalje da se priča A ovaj EP obiluje i jednim i drugim:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Novi Beastial Piglord je, možda iznenađujuće bliži „metalu“ ili „hard rocku“ od većine njegovih izdanja tokom protelih nekoliko godina. Rađen, kao i obično, u solo-varijatni, novi album, naslovljen samo Beastial Piglord ima širinu ideja i sadrži svu psihodeličnu i eksperimentalnu ambiciju koju smo navikli da očekujemo od talentovanog muzičara iz Severne Karoline, ali ima i pesme koje zvučno najviše podsećaju na „mejnstrim“ varijante industrial metala iz devedesetih i bendove poput Ministry, Revolting Cocks, Misery Loves Company itd. No, možda je i iskalkulisan pristup to da se album započne sa dva komada koji imaju singl-potencijal među nekom širom publikom da bi se pustolovnije pesme lakše progurale. Svakako dobar, solidno prpduciran, inventivan album pouzdanog autora a cena je ponovo koliko sami date:
Pastures Weep Blood je split kaseta između finskih Absolute Key i Hexensoldat, ali mislim da smo na Bandcampu dobili da čujemo samo stranu Absolute Key. Ovaj se projekat nominalno vodi kao prvenstveno blek metal ali u stvarnosti je to pre svega industrial noise, po šnitu starih majstora iz sedamdesetih i ranih osamdesetih, dakle, fidbek, distorzija, lupovi, demonski vokali koje i ne prepoznajete kao vokale. Ima mnogo black noise materijala na Bandcampu ali Pastures Weep Blood je među boljima:
Australijski Valtozash spajaju džez i metal i to na način koji nije nužno uvek po mom ukusu ali ne mogu da kažem da minialbum Sundered Synapses nije interesantan. Ovaj materijal snimilo je dvadesetak ljudi i to je kao nekakav metalkor urađen sa prisustvom duvača i aranžmanima koji vole da odu i u složenijem, kinematskom smeru. Oncology je, recimo, sedmominutni komad koji bi mogao da ide i na saundtrak bilo kog filma iz sedamdesetih i da tamo nemate problema sa njim. Metalkor komponenta muzike mi je manje efektna, ali ima ovo izdanje svog šmeka:
Kad pričamo o krosžanrovskom izrazu, uvek je lepo da imamo i primer kao što su burndy iz Čikaga, rodno i stilski mešoviti bend koji u postavi ima instrumente kao što su električni ukulele i fagot a čija je muzika negde između primitivnog industriala, noise rocka, dream popa, naravno i malo metala. Album burndy je istovremeno abrazivan, i sirov, ali i intiman, sa lepim kontrastom između melodičnog ženskog vokala i represivnog diktata ritma i repeticije zvukova i motiva. Pesme su pritom raznovrsne i ne predugačke i bend je za sada na vrlo dobrom mestu gde garažnu, jeftinu, RUŽNU estetiku i eksperimentalnu ambiciju uspeva da spoji u nešto što je prijemčivo i pitko a da ne gubi ni jedan andergraund poen na ime nekakve „komercijalnosti“:
Strega su italijanski „blackened heavy metal“ sastav sa debi EP-jem Strix Strega Strygae i ovo je za mene solidan primer kako ovakve stvari mogu da budu sastavljene od dobrih komponenti ali da kao celina nemaju dovoljno smisla. Muzika je pristojnjikav NWOBHM sa produkcijom demo kvaliteta i ima tu lepih, mejdnovskih gitarskih tema. Ne LEGENDARNIH ali lepih. No, black metal vokali preko toga naprosto zaravnjuju dinamiku muzike, umanjuju efektnost melodičnog gitarskog programa i naprosto nisu dobro rešenje. Da bend nađe pevača koji može da pogađa note ovo bi bilo sjajno, ovako je svarljivo:
Bluegrass/ metal ekipa iz Jute, Appalachian Anarchy ima novi album i Kegful of Unholy Vengeance Served Hot je sada već uhodana kombinacija superbrzog prebiranja po bendžu i jednako brze metal matrice ispod. Sve je kako očekujete – instrumentalno, energično, zabavno – i mada se ovaj bend ne pomera predaleko od stadijuma dobre šale u kome se nalazio već na prvom izdanju, Kegful of Unholy Vengeance Served Hot je ploča koja nema čega da se stidi ni aranžerski ni izvođački, ni produkcijski i pruža dobar provod:
Leather Hearse je pak projekat gitariste po imenu Tannon Penland koji je svirao sa Loincloith i ima drugi svoj projekat Gauchiste a za ovu priliku mu se pridružio i bubnjar Hannes Grossmann, ugledni udarač koji je svirao sa gomilom važnih bendova iz domena ekstremnog metala (Obscura, Triptykon, Necrophagist, Hate Eternal…). Leather Hearse je teže podžanrovski odrediti jer EP Burn In Heaven I sa svojih pet pesama prolazi kroz razne faze, nudeći i tehnički death metal, i progresivu i doom i mathcore… Ono što je činjenica je da su muzičari kvalitetni, a pesme kratke i možda su najpre skice za nešto što će ovaj bend tek postati. Ali su sjajno odsvirane i dobro zvuče a EP se prodaje po ceni koju sami odredite:
Evo i prvog 20 Buck Spin albuma za koji mogu da kažem da legitimno izlazi izvan domena mog interesovanja. Bleed iz Dalasa su bend koji se stilski ni malo ne uklapa u ono što ova etiketa iz Pensilvanije inače izdaje, kombinujući alternativni metal, programirane ritmove (i semplovane brejkbitove), nu metal i šugejzerski pop za nešto što naprosto nije deo uobičajenog death metal i doom programa ovog izdavača. No, zdravo je širiti horizonte i mada Bleed (kako se i album zove) nije po mom ukusu, ovo je dobra, solidna ploča za ljude koji vole metal što je istovremeno i komunikativan i ličan, a video sam reakcije po internetu da je ovo „najbolja 20BS ploča“ pa se i to valjda računa:
Gore sam par puta pomenuo King Crimson a nekako se lepo pogodilo da smo ove nedelje dobili i novi album švedskih progresivnih rokera The Flower Kings koji, mislim, dosta spretno nose zvuk i svetonazor originalngo prog-rok talasa u novom stoleću. Love je sedamnaesti album benda za više od trideset godina postojanja i mada nema pesama od po pola sata – najduža traje sedam minuta – taj neki duh kombinovanja disparatnih muzičkih uticaja unutar i izvan rokenrol tradicije, eksperimentisanja ali sa uvek ubedljivim vraćanjem formi rok pesme, to je sve prisutno. Dobre pesme, fina produkcija, relaksirajuće iskustvo za nas matore a, nadam se, i za po nekog mlađeg:
Simfonijski power metal nije sad neki moj odabrani žanr da ga slušam svakog dana i puštam drugim ljudima ne bih li ih privukao na tamnu stranu, ali ima bendova koji ovo umeju da urade tako da meni to na kraju bude ugodno za slušanje. Italijanski Ancient Bards sami kažu da je tanka linija između umetnosti i kiča i, da se razumemo, ja se ne bih zakleo da oni nisu smešteni na, jelte, pogrešnoj strani te linije. Ali njihov kič je ZABAVAN i novi, peti album, Artifex, prvi posle pandemije je dosta dobro resetovanje zvuka ove postave. Naime, sada je simfonijski materijal naglašeniji, aranžmani su „orkestarskiji“ i „horskiji“ i epski kič ove muzike je naprosto neodoljivo šarmantan. Ima u pesmama generičkog sadržaja koji meni nije preterano drag, naravno, ali dobar deo toga je u zaista memorabilnim temama i melodijama što ih pevačica Sara Squadrani radi kako treba i Artifex je prilično slušljiva ploča za moje standarde. Ne nešto što bih trošio svakog dana, ali u domenu te neke „pop metal“ muzike, spada u pozitivnija iskustva koja sam imao ove godine:
Raways su italijanski kvintet sa logotipom koji koristi onaj Iron Maiden font i zvukom koji je baziran na ne samo Mejdnima već NWOBHM stilu uopšte. EP Raw Takes je, time, naravno vrlo prijemčiv za mene, makar na nivou ideje. Što se realizacije tiče, ovo je pre svega snimljeno zaista dosta sirovo, verovatno u prostoriji za probu i bend ima živ, prirodan zvuk koji je meni okej ali nisam siguran da će svakome biti jednako prihvatljiv. Što se same muzike tiče, Raways su uslužnog kvaliteta – pesme su tehnički OKEJ ali bez neke velike invencije, pevanje je tehnički OKEJ ali ne prezentuje mnogo karaktera i mislim da je fer reći da su ovo prvi, obećavajući snimci benda koji još dosta treba da radi na dosezanju svoje krajnje forme. Ali jesu obećavajući:
Power Surge se vode kao londonski bend ali ovo je nacionalno mešovit projekat sa muzičarima iz Ujedinjenog kraljevstva, Hrvatske i majke Srbije koji su se okupili u Londonu i snimili album vrlo programskog back to the roots heavy metala pod naslovom Shadows Warning. I meni je to DOBRO, mada hitam da dodam i da se u muzici čuju jasna dugovanja uzorima poput Iron Maiden, Wolfsbane itd, te da će Power Surgeu koristiti da naprave još jedan korak i svoju muziku učine autentičnije SVOJOM. No, moje PRAKTIČNO NEVAŽNE tlapnje na stranu, dakle, Shadows Warning je ploča kvalitetnog klasičnog heavy metal zvuka na kojoj sa hrvatske strane peva Roko Nikolić (Elusive God, Flesh) a sa srpske je tu Milan Jejina iz Magme i još nekoliko desetina beogradskih bendova, te Srđan Bilić, Sarajlija koji već izvesno vreme radi u Londonu i svira u Cutlass (gde je i basista Power Surgea) i Primitai. I, mislim, ovo je, da ponovim DOBRO, dakle, izuzetno kompetentno i na polju kompozicije i na polju izvedbe. Neke pesme, poput, recimo, sprinterske Breathe New Life su veoma ubedljive i obeležiće mi ovu godinu a bend vrlo korektno poštuje prethodnike, te obrađuje Warriorse Vicka Milatovića, pokazujući kako preko, evo 42 godine baklja hevi metala ne gasne i predaje se iz generacije u generaciju da svi slavimo i volimo ovu muziku. Sve najbolje želim Power Surgeu jer je ovo debi izuzetno ubedljivog nastupa i nadam se da najavljuje uspešnu karijeru:
Prošle nedelje kada sam rekao da Dying Victims Productions sve vole da rade u serijama po tri, prevideo sam da su izbacili i debi album peruanskih Hyena, pa evo ga sada jer je, nagađate, odličan. Hyena, osnovani 2018. godine od početka voze u old school stazi, sa klasičnim heavy metal zvukom i tematskim interesovanjima koja su čvrsto ukorenjena u osamdesetima. Mislim, prva pesma na albumu se zove Nightriders i da je izašla 1982. godine bila bi u vrhu tadašnje ponude zajedno sa istorijskim radovima Iron Maiden ili Judas Priest iz istog perioda. Album, naslovljen About Rock and Roll je procesija kvalitetnih street metal kompozicija sa pevačem koji ODVALJUJE i vrlo solidnim produkcijskim poslom koji muzici daje potrebnu dinamiku i ne dopušta da se suptilnosti u izvedbi sakriju. Ako volite Maidene, Tygerse, Priest i tu ekipu, ovde ne možete pogrešiti, Hyena su SAVRŠENI:
Ovo proleće je stvarno donelo NEUMERENU količinu dobrog heavy metala, pa tome pridružujemo i debi album vašingtonskih Hangfire. Ovaj kvartet iskusnih muzičara ima adut u vidu pevačice po imenu Jenea Fiore ali je i muzika na albumu Burn vrlo ubedljivo napisana, odsvirana i producirana sa pravilnom količinom propisnih heavy metal rifova i gaženja po tempu a bez previše cheesy kiča. Bend generalno spaja klasičnu heavy osnovu sa modernijom groove metal nadgradnjom i to zaista solidno ide pa mada je pesama čak dvanaest, ima ovde dosta ideja i „mesa“ da ne bude monotono:
Pre oko godinu dana sam penio od sreće na debi album brazilskih Hellway Train a oni, evo, ove godine imaju novi EP, Stryke by Lightning i to KIDA. Mislim, tri pesme (tj. dve plus intro) u SAVRŠENOM neo-NWOBHM stilu, sa prejebanim vokalima i takvim tempom da poslednja pesma traje jedva 62 sekunde. Bend i sam kaže da se trudio da na ovom izdanju ima više speed metal i pank elemenata i što se mene tiče APSOLUTNO TRIJUMFUJU. Ovo je izvrstan spoj heavy metal glamura i speed/ punk oštrine pa kad novi album, a koji se već najavljuje kao mračniji od prvog, stigne u prodaju, biću u prvim redovima:
ALBUM NEDELJE
Album nedelje je, naravno, novi Conflict. Dvadesetdve godine nakon prethodnog albuma koji je i sam bio više kolekcija pesama pisanih tokom prethodne decenije, dobili smo This Much Remains, album vrlo prepoznatljivog i, ako smem da se usudim da upotrebim tu reč, nostalgičnog anarhističkog panka koji čak i uz tu nostalgičnost i vrlo malo želje da se menja zvuk utemeljen još u osamdesetima, zvuči moćno, potentno, pa i aktuelno. Mislim, to da Colin i njegova ekipa izuzetno malo odstupaju od tema i načina njihove obrade koji su karakterisali njihov izraz još od početka osamdesetih je u ovom slučaju signal da se premalo toga promenilo u svetu i da su antiautoritarne ideje, borba za prava životinja i rodnu ravnopravnost i dalje jednako relevantne kao što su bile i 1983. godine na izvanrednom debi-alumu It’s Time to See Who’s Who, kojim je drugi talas britanskog anarhopanka dobio bend što su ga rado slušali i metalci. To da su Conflict bili strahovito inspirisani radom utemeljitelja anarhopanka u Ujedinjenom kraljevstvu, bendom Crass, ali da su muzički jednako dugovali nascentnom hardcore thrashu koji su pravili Discharge, Chaos UK, GBH je bio važan detalj i anarhistička mreža je zabačena, moglo bi se argumentovati mnogo šire i sa mnogo više efekta, produžujući i produbljujući napore savremenika poput Rudimentari Peni, Subhumans itd. Album The Ungovernable Force iz 1986. godine na kome Steve Ignorant iz Crass ravnopravno deli vokalne dužnosti sa Colinom ostaje monument britanskog panka sa svojom buntovničkom energijom i atmosferom kraja istorije i mada ni jedna ploča snimljena posle ove nije zvučala TOLIKO moćno, Conflict su ostali dosledni i pravili odlične albume, apdejtujući tekstove ali ne odričući se osnovnih tema. This Much Remains je u tom smislu neka vrsta ne baš rimejka ali metodične, svesne rekonstrukcije ideja i estetike koju pamtimo još iz osamdesetih, zapravo album koji i počinje jasnim citatima sa The Ungovernable Force, i koji nastavlja sa podsećanjem na važne teme koje nisu postale manje važne zato što danas imamo pametne telefone i tviter. Colin zvuči kao „starija osoba“ na ovom albumu, štaviše, reflektivnija i melanholičnija nego ikada (slušajte Echoes) ali nikada poražena, nikada nesigurna u svoju misiju, nikada spremna da se preda, dok pevačica Fiona Jayne Friel, žena sa već dosta godina rada u ovom bendu, radi upravo ono što treba da radi nova generacija, ubrizgavajući u Conflict prkosnu energiju savremene feminističke misli i promišljene, reflektivne tekstove koji feminizam i borbu za prava životinja, borbu protiv korumpiranih autoriteta i za, jelte, svetski mir, vodi sa dostojanstvom i umetničkim integritetom koji se za ovaj bend može mirne duše konstatovati tokom cele karijere. Slušajte, na primer, Cut the Crap sa svojim beznapornim skretanjem u rege i divnom posvetom pokojnom Benjaminu Zephaniahu. A onda stiže Shut the Fuck Up, poruka ne baš SAMO sprskom tviteru i njegovim virtuelnim ratovima za bolju budućnost: „Is that what you believe? You never were involved!“ Pa vi vidite. Enivej, This Much Remains je ploča sa mnogo promena ritma i raspoloženja, često, rekosmo, melanholična i reflektivna, ali ona nije ploča zagonetki, još manje ploča odustajanja i predaje. Ona je ploča koja celu Conflict biografiju posmatra kao predmet kritičke analize ali i rudnik iz koga se može iskopati još mnogo kvalitetnog blaga i sa šesnaest pesama stalno promenljivih atmosfera i tempa, ovo je i dalje vrlo lični, vrlo neposredni pank koji nikada nije imao problem da bude i rege i metal i setni, melanholični rok, nikada nije odustao, nikada prestao da inspiriše. Naklon do poda.
[…] ali ova smrt je bila nekako posebno bolna. Nije prošlo ni punih mesec dana otkako sam napisao jedan od najzapenušanijih prikaza albuma u novijoj istoriji, ispaljujući čitav svoj poets…, prve prave NOVE ploče koju je Conflict uradio u poslednje dvadesetdve godine. Da je bend koji […]
[…] Contracharge – Bloodmouth (SAD) […]