Držati korak sa autputom studija Giant Generator maltene zahteva posebno radno mesto u mojoj maloj, eh, firmi. Rick Remender je ovih dana po društvenim mrežama pisao koliko je važno da stripove prave LJUDI za LJUDE (a što je deo šire konverzacije o tome koliko prevashodno Marvel a onda samo mrvicu manje DC eksploatiše svoj kreativni talenat za sitne pare, između ostalog ne nudeći nikakvu dodatnu kompenzaciju autorima kada im stripovi budu objavljeni na drugim jezicima) ukazujući da nema važnije stvari od toga da se LJUDI kroz njih spoje, dotaknu, osete. I, voleli ga ili mrzeli, Remender već deceniju walks the walk, proizvodeći neverovatne količine creator-owned stripova (uglavnom u publikaciji Image Comicsa) koji imaju svu visoku produkciju i komunikativni made-for-TV potencijal koji pripisujemo Marku Millaru, ali istovremeno imaju i DUŠU. Remender pritom to radi u iznenašujuće širokom dijapazonu žanrova, uspešno šaltajući između gritty eksploatacijskih trilera, naučnofantastične distopije, nostalgične skejterske komedije i visoke fantazije. Devetodelni serijal The Holy Roller koji je na Image Comicsu počeo da izlazi Novembra 2023. godine, a završio se u Februaru ove je, recimo, postsuperherojska satira sa propulzivnom sociopolitičkom kritikom u prvom planu, skoro perfektan protivotrov za toksične emanacije raznih mutnih likova po internetu koji smaraju da su (savremeni američki) stripovi „postali suviše woke“.

Za The Holy Roller je Rick Remender okupio jaku ekipu i neće me iznenaditi ako ovaj strip  bude još jedan od njegovih projekata koji dobije makar nekakav predujam od strane televizijske industrije da se transformiše u seriju. Pogotovo što se radi o stripu koji superherojštinu-sa-nogama-čvrsto-na-tlu stavlja u format urnebesne satire modernog neonacizma, belog nacionalizma i drugih alt-rajt halucinacija, sa memorabilnim „likom“ u vidu hologramskog Hitlera. Amerikanci vole kada se igrate sa Hitlerom u svojoj komediji a autorski tim se ovde BAŠ razigrao.

U tom timu su pored Remendera – kome pripisujem najvažniju ulogu u činu pisanja ovog stripa – još dvojica scenarista. Andyja Samberga možda najpre znate kao jednog od glumaca iz popularnog policijskog sitkoma Brooklyn Nine-Nine za šta je svojevremeno dobio i Zlatni globus, ali Samberg je i iskusni stend ap komičar i veteran najpopularijeg američkog humorističkog programa Saturday Night Live, institucije koja na neki način diktira ton američke satire već skoro pola veka. Sa druge strane je Joe Trohman, gitarista i pevač benda Fall Out Boy a koji odnedavno ima i neku vrstu druge karijere kao scenarista stripova. Već smo pričali o serijalu Rifters koji, takođe za Image pišu zajednički Joe Trohman i Brian Posehn i zapravo The Holy Roller ima uporediv miris jake satire koja ne ide CELIM putem do sprdnje kakvu biste videli u, recimo, stripovima Marka Russela ali nema problem da se u svojim humorističkim momentima oslanja i na popularne internet meme (makar internet meme koji su bili popularni pre godinu ili dve jer, ipak, autori ovog stripa su sredovečan svet).

Strip sa trojicom scenarista može da bude grdno haotičan – čak i kada se oni dogovore koji je od njih zaista „glavni“ – i Rifters je na momente delovao kao da ispada sa šina, ali The Holy Roller je primer prilično uspešno vođene priče koja ima jednu jasnu centralnu tezu a koja se onda bez razvlačenja kvalitetno obradi unutar svojih devet epizoda. Ovo jeste, ruku na srce, mogao da bude i vitkiji, na primer petodelni strip ali prostor koji se ovde pravi za „dodatni“ humor je, mislim, više nego opravdan, a i ne treba zaboraviti da je The Holy Roller isprva bio planiran kao desetodelna priča pa na kraju završen devetim brojem koji je imao dvostruko više strana od normalne epizode. Autori su najavili da će izlazak ovog poslednjeg broja zato kasniti mesec dana jer treba, jelte, sve to nacrtati, ali je istina i da je između osmog i devetog broja prošlo skoro pet meseci. No, kako kažu mudri ljudi, umetnost ne možete požurivati a ovde je umetnik na delu bio jedan, jedini i neponovljivi Roland Boschi. Iako Francuz po rođenju, Boschi je svoju profesionalnu karijeru vezao pre svega za američki strip. Njegov prvi veliki i zapaženi rad bilo je crtanje danas prilično kultnog serijala Ghost Rider a koji je za Marvel pisao Jason Aaron, otprilike negde pri kraju epohe u kojoj je Marvel uopšte prihvatao ideju da individualni serijal treba da ima jednog prepoznatljivog crtača. Boschi je dalje za Marvel radio razne stvari, ali je bitno to da je sarađivao sa Remenderom na serijalu Winter Soldier: The Bitter March negde pri samom kraju Remenderovog rada za Marvel – a koji će ovaj napustiti sa vrlo jasnim signalom da mu je Marvel-avantura bila važna da zaradi pare i stekne kontakte i da će od te tačke na dalje sve svoje kreativne i druge resurse uložiti u SVOJE stripove. Naravno, Remender će vrlo planski povući sa sobom nekoliko izvrsnih crtača sa kojima je sarađivao u Marvelu pa je Boschi sa njim već radio na The Scumbag (o kome ću, nadam se, stići da pišem u neko dogledno vreme).

Na kolorima je ovde Moreno Dinisio, Remenderov dugogodišnji saradnik sa The Scumbag, Grommets, Napalm Lullaby, ali i Black Science i Deadly Class, a na leteringu Rus Wooton i The Holy Roller postiže onaj idealni izgled „skupog“ savremenog stripa kakav u Marvelu ili DC-ju imaju najprestižniji serijali a da je istovremeno u pitanju i prilično simpatična, na momente i goofy satira superherojštine, ali i nesrećnog braka između tech-bro entuzijazma i savremenog fašizma.

The Holy Roller zapravo počinje iznenađujuće ozbiljnim, pa i potresnim flešbekom na osamdesete i scenom u lokalnoj kuglani malog američkog grada gde gospodin David Coen obara svoj rekord i za jedno veče biva heroj svoje porodice, a njegov sin Levi nabija haj skor na lokalnog arkadnoj mašini videoigre Paperboy*. Slavljeničku atmosferu DRAMATIČNO pokvari sin vlasnika kuglane, lokalnog budže koji svog sina, jelte, pušta da radi šta hoće, čak i kad to podrazumeva maltretiranje malih Jevreja koji dobro igraju igre. Levi ovde preživaljava ozbiljno maltretiranje, uprkos tome da je ćerka vlasnika kuglane njemu zapravo naklonjena, ali ovo naprosto obeležava njegov život na više načina nego što će i sam moći da nasluti.

*for the record: Paperboy je UVEK bio smeće i jedini razlog njegove popularnosti je bio dobar marketing. Umreću na ovom brdu, NE TESTIRAJTE MOJU ODLUČNOST.

Jer, kad pripovedanje pređe u sadašnjost, Levi je član posade jednog od Greenpeaceovih brodova koji se bore protiv istrebljenja kitova, ali osim duvanja, zaista ne radi bogznašta na plovilu čiji je član posade, skoro bez prekida, poslednjih dvadeset godina. Levi je otišao iz svog malog, usranog grada, pobegao od antisemitskih siledžija ali i od svog jevrejskog nasleđa koje nikada nije doživljavao značajnim delom svog identiteta, prvo se pridružio marincima a posle toga našao nekakav dinamičan mir (i blagorodnu gandžu) u Greenpeaceu. No, sve se ovo menja kada mu jave da mu je otac teško bolestan i da bi, jebiga, bio red da posle dve decenije ode i poseti svog jedinog živog roditelja dok je ovaj još, dakle, živ.

Boschijevo portretisanje grada koji, kao i mnogi drugi mali američki gradovi u postindustrijskoj epohi, organski odumiru, je izvrsno, sa prostorom koji mu scenario ostavlja za duge pasaže bez dijaloga ili akcije, dok Levi samo prolazi kroz ulice koje je nekada dobro poznavao a sada su prazne, sa zapuštenim ili napuštenim kućama i bez, pa, života. Ovaj deo stripa, zaključno sa neugodnim, nezgrapnim ponovnim susretom zabludjelog sina i umirućeg oca se sasvim pristojno uklapa sa svim što smo u priči pročitali do tada, ali kada se Levi ponovo sukobi sa ljudima koji su ga maltretirali još kad je bio klinac, pa – u samoodbrani – neke od njih malo i teže povredi jer je u pitanju sada razbacani eks-marinac, strip prvo odleti u vrlo „gritty“ smeru a onda volšebno promeni žanr i pretvori se u pominjanu postsuperherojsku satiru.

I ovde moram da pohvalim ceo kreativni tim. Scenariste jer ovaj žanrovski pivot izvode ubedljivo, pogotovo jer su sebi stavili u zadatak jedan (namerno) trapav centralni motiv – a taj je da Levi postaje maskirani osvetnik koji napada siledžije, ulične kriminalce i rasiste, tematski usredsređen na kuglanje – a grafički tim na tome da superheroj sa kostimom koji je baziran na KUGLANJU i skrpljen od kosplejerskih restlova deluje i komično i kul u isto vreme.

Boschi ovde apsolutno briljira, podsećajući na to koliku superherojsku ekspertizu ima. Akcija u The Holy pritom ima mnogo visceralnije posledice nego u prosečnom superherojskom stripu, sa ljudima čija lica bivaju pošteno demolirana udarcima teških metalnih kugli i asortimanom drugog hladnog oružja, ali koreografija borbe je veoma dobra, sa čak iznenađujuće kredibilnim prikazom „pametnih“ kugli za kuglanje koje Levi kontroliše slično onome kako Kapetan Amerika pravi čudesne stvari sa svojim štitom.

No, sa ovim prelazom The Holy Roller postaje i vidljivije satiričan strip i mada su ovde komičke poente često vidno naglašene a korišćenje Hitlera (od strane nekih likova) kao metafore za neshvaćenog čoveka koji nije zaista verovao u supermatističke teorije već je imao ambiciozan, u osnovi plemenit plan ali je napravio nekoliko grešaka u implementaciji, to je sasvim u redu u ovom periodu naše savremene istorije kada se rat protiv „woke“ sadržaja apsolutno uzvitlao, osokoljen Trampovom drugom predsedničkom pobedom. The Holy Roller pravi vrlo jasne spone između neoliberalnog – i sasvim ne-etičkog – kapitalizma sa svim njegovim „move fast and break things“ metaforama, i neonacizma, prikazujući i jedno i drugo kao ideologije koje se oslanjaju na odsustvo empatije i koje se na kraju dana raspadaju kada do tada tiha većina pokaže da empatiju ima.

Tonalno i strukturalno, strip se ubacujue u ugodno razrađenu matricu postsuperherojske pripovesti u kojoj ima i akcije i humora, i prostora za diskusije, a autori kreiraju i vrlo zabavan ansambl likova koji na ovaj ili onaj način postaju deo Levijevog superherojskog posla. Scenario se tako dosta uspešno bavi satiričkom dekonstrukcijom odnosa heroja i njegovog „tech guy“ sajdkika, ali i odnosom između Levija i njegovog oca koji je jedan old school jevrejski gospodin što činjenicu da ima smrtonosnu bolest koristi i kao izgovor za ponašanje kakvo mu inače ne bi prošlo. Pomenuti „tech guy“ je Levijev drugar iz detinjstva, Afroamerikanac Jamal koji je danas usamjeni muškarac što ide po kosplej konvencijama a kod kuće uglavnom sedi i igra GTA Online i Payday, bez smislenih socijalnih kontakata „IRL“, bez kučeta i mačeta. No, strip njega ne prikazuje kao nužno luzera ili samo kao komični predah i Jamal ima svoj interesantni i dostojanstveni karakterni luk.

No, Levi ima svakako najzanimljiviju transformaciju jer do kraja stripa neko ko je ceog života bežao od nasleđa i odgovornosti, pa u akciju stupio iz bukvalno čistog besa, pronalazi u sebi zrelost da prepozna vrednost nasleđa, ali i lepotu u okruženju koje je nekada prezirao i iz njega pobegao čim je mogao, shvatajući da lepotu čine ljudi, kad su solidarni i pozitivni. Strip sebi može da dopusti jednu nezauzdano emotivnu, čak sentimentalnu završnicu jer je do tog momenta već „uplatio“ dovoljnu količinu kvalitetne postsuperherojske akcije, satiričnog humora i vrlo pristojnih rasprava o prirodi savremenog kapitalizma i neonacizma. Sve se to lepo pakuje jedno uz drugo, bez šlajfovanja u pripovedanju, bez pauza da se napravi geg, sa crtežom i kolorom koji savršeno povezuje tu 18+ akciju u kojoj se lome kosti i prosipaju zubi sa humorističkim tonom ali i preovlađujućim realističkim prikazom događanja koji je potreban da se ova priča pravilno pročita i bude više od običnog istresanja po nacošima kakvo je rutina za društvene mreže. Wootona moram posebno da izdvojim jer njegov rad ovde podseća koliko je dobar letering bitan za ritam čitanja, ali ceo tim je pružio samo i isključvo vrhunski program.

I to vam je to. The Holy Roller je vrlo dobar strip koji ima da ispriča JEDNU priču i to radi od A do Š, bez ekstenzivnih podzapleta, smaranja sa biografijama likova koji suštinski nisu bitni, opširnih tangenti. Ovo je, kako i autori kažu „Kingpin meets Inglourious Basterds meets Batman“ i isporučuje baš to što piše na pakovanju, spretno i bez prevare. U trenutku dok ovo kucam kolekcija je smeštena još par nedelja u budućnosti ali bi trebalo da je izašla kad vi ovo budete čitali, pa ako vam sve ovo deluje interesantno, trknite do Imagea i obradujte sebe.