Pročitao sam album The Many Lives of Charlie koji je Europe Comics izdao 2023. godine a kao engleski prevod iste godine izašlog Les vies de Charlie koji je originalno publikovao belgijski Dupuis. Ovo ne samo da je još jedan upečatljiv grafički roman iz pera scenariste po imenu Kid Toussaint o čijim sam nekim stripovima već pisao biranim rečima već i neka vrsta podsećanja da je franko-belgijski (i šire evropski) strip poslednjih nekoliko godina intenzivno u svojoj egzistencijalističkoj fazi. Ne beznačajan broj recentnih evropskih stripova se našao zagledan u život i preko njegovih granica, zapitkujući se o tome imamo li više od jedne šanse da razumemo ovo što nam se događa i kako da budemo u svemu tome bolji.

Toussainta sam već hvalio za radove poput The Race of the Century, jednog sjajnog fikcionalizovanog dokumentarca o maratonskoj trci na trećim modernim olimpijskim igrama 1904. godine, ali je njegov „pravi“ bread & butter baš neka vrsta emotivnog, optmističnog istraživanja ljudskog stanja kroz stripove koji imaju komponentu fantastičkog. The Many Lives of Charlie je, da kažemo, Toussaint na najjačim podešavanjima svog magijskog realizma, jedna parabola o životu, smrti, ljudskoj duši, ljudskoj suštini i njenoj imanentnoj želji da bude više od pukog skupa senzacija i reakcija na njih, a opet ukorenjena u priču koja uspelo satiriše mnoge aspekte savremenog života.

Sa druge strane stola je Aurélie Guarino, francuska ilustratorka opšteg tipa, a sa specijalizacijom za grafički dizajn igara na tabli, mada radi i storibordove, stripove, razne ilustracije. Studirala je komunikologiju, a što se vrlo zgodno uklapa u proizvođenje ovog konkretnog stripa koji se u jednoj meri bavi onim bodrijarovskim opservacijama da živimo u ekstazi komunikacije ali da u moru onog što traži da se čuje ja ne mogu da čujem ono što tražim.

No, The Many Lives of Charlie je znatno više od puke meditacije o društvu 24-7 ciklusa vesti, interneta, društvenih mreža i notifikacija koje su nas istrenirale na realnost rasute pažnje i konstantnih reakcija. Zapravo on se, strogo uzev ne bavi ni jednom od ovih stvari i sve njih drži u pozadini, kao podrazumevani šum društva u kome se Charliejev život odvija. Konkretno, onaj njegov život koji gledamo na početku stripa jer, kako i naslov sugeriše, bude tu i nekih drugih života. Interesantno je!

I zapravo ovo je strip koji postiže jedan veoma važan pogodak već time da ima ne jednu već dve velike, interesantne ideje, jednu da njome čitaoca navuče da čita i uvuče u Charliejev ritam življenja i ton pozadinske buke, a onda drugu da ga šokira i razbuca mu sve što misli da je razumeo u vezi ambicija i tema ove priče.

Ovu drugu stvar nećemo spojlovati, ali ova prva je suviše dobra da je ne bismo otkrili čitaocu. Naime, Charlie je, kako je već to često slučaj sa stripovima ovog tipa – a verovatno na ime toga što ih pišu ljudi navikli na radna mesta u kancelarijama i otuđeni, zatupljujući rad od koga bi i Marks malo podrignuo – službenik. Službenik koji svakog dana dolazi na posao u isto vreme, raduje se pauzi za ručak kao nekom malom državnom prazniku i sa religioznim obožavanjem gleda veliku kazaljku sata na zidu kada se ona bliži svom apeksu  u pet sati popodne, sve vreme se moleći da ne teefon ne zazvoni baš u minut do pet i da ne mora da ostane prekovremeno uslužujući nekog neuviđavnog klijenta.

Upravo se to dešava u uvodnim scenama ovog stripa a gde kolege Charlieju maltene izjavljuju saučešće kada mu zaista zazvoni telefon u minut do pet a on, kao dobar vojnik svoje kompanije, ni na koji način ne pokazuje osobi sa druge strane žice koliko mu je teško što sad mora da sedi na poslu i po isteku radnog vremena i, naprotiv, razgovara s njom ljubazno, profesionalno, empatično.

Malo je i do toga što je Charlie, a to ćemo „objektivno“ verifikovati do kraja stripa, zaista dobra osoba, puna empatije, sa željom da autentično pomogne ljudima, pogotovo kada se ovi nalaze u teškim životnim periodima. A malo je i do specifičnog posla koji on i njegove kolege obavljaju. Firma se, naime, zove Eternal Recycle i Charlie je osoba koja ljudima što su im upravo umrle bliske osobe pomaže da odluče na koji način da se iskoriste zemni ostaci preminulih. U pitanju je doslovno reciklaža, kako Charlie objašnjava jednoj od klijentkinja koja se javlja na početku radnog vremena, mali simbolički način da se preminuloj osobi podari drugi život, najčešće u obliku komposta koji se zatim koristi da se u njega zasadi drvo ili kakva druga biljka.

Drugim rečima, iako je svet u kome Charlie radi veoma nalik na naš u početku, činjenica da u njemu ne postoje klasične sahrane odmah kreira jasnu i značajnu razliku. No, na kraju dana, ovo je „customer service“ kao i svaki drugi i Charlie je jedan fin, uslužan i veoma empatičan sagovornik koji čak i većinu ekstravagantnih klijenata uspeva da ishendluje sa uvažavanjem tako da na kraju svi budu zadovoljni i, u trenutku svog privatnog i porodičnog bola, poštovani. Vidimo da i druge kolege vole da Charlieju uvale svoje „slučajeve“ jer se smatra da je on najbolji u firmi što se tiče komunikacije sa klijentima, a ovo jeste bitna stavka u tome kako ćemo kasnije percipirati Charlieja kada shvatimo da je ovaj jedan kancelarijski život samo jedna od njegovih, da kažemo, varijanti. Charlie, uostalom, na samom početku stripa pomaže klincu koji gnjavi svoju majku u metrou, i već po tome vidimo da je čovek saizraženom empatijom i dobrom voljom da pomaže neznancima.

Taj početak stripa karakteriše i vrlo dekomprimovano pripovedanje, posebno sa prikazom Charliejevog dolaska na posao i rutina kroz koje prolazi sa kolegama. Ovo nije, primetićemo vrlo brzo, samo tehnika da se nabije broj strana već i alat kojim nam se prikazuje ta repetitivnost pa i ultimativno besmisao Charliejevog svakodnevnog postojanja. Toussaint ovo i podvlači prikazom da je rad u Charliejevoj firmi zapravo otuđen preko svake mere o kojoj je Marks mogao da sanja, sa propisanim pauzama ne samo za ručak nego i za šetanje, smejanje i plakanje sa sintetizovanom glasom koji preko razglasa priča viceve ili objašnjava tužne činjenice, dodaje zašto su smeh, plakanje ili šetnja korisni i vergla javnozdravstvene statističke podatke da potkrepi svoje poente. Kada dođe kući, Charlie na telefonu može da vidi koliko ima prijatelja i je li mu se broj uvećao ili umanjio od juče itd.

Ova mehanizacija i gamifikacija rada i života jesu satirički preterane ali ne u tolikoj meri da čitalac ne oseti nelagodu jer prepoznaje naš svet i naše živote i kontrast između ovog otuđujućeg formata življenja i Charliejeve empatične, dobronamerne prirode je vitalna srž ovog stripa. A koja je i značajna za avanturu u koju se Charlie upušta kada jedan od klijenata kaže da ne može da smiri svog sina jer on stalno pita kuda je mamina duša nakon smrti otišla i šta je sa njom bilo. Charlie na ova pitanja nema odgovor, ali siguran je da neko u firmi ima…

Naravno, Charlie će dobiti više odgovora nego što je mogao da i pretpostavi i drugi deo stripa je prepun neverovatnih otkrovenja koja fundamentalno menjaju percepciju pojmova kao što su „život“, „zagrobni život“, „raj“, „pakao“ itd. Toussaint ovde igra na vrlo klizavom terenu, nastojeći da akcentuje humanu dimenziju cele priče, emotivne i empatske reakcije na egzistencijalističke spoznaje i mada je Charlie zapravo vrlo jednostavan, pa i tanak karakter sa apsolutnim minimumom nekakvog privatnog života, to i jeste jedna od poenti i ona se dobro uklapa sa onim što će on kasnije otkrivati o svetu, o sebi, možda čak i o ideji sudbine. Problem u koji bi neki drugi scenarista sebe doveo trudeći se da predetaljno razjašnjava tehnologiju kojom se čudesne stvari koje vidimo dešavaju ili istoriju sveta u kome je to sve moguće je Toussaint uspešno eskivirao, dajući samo najefikasnije prečice do minimuma potrebnog znanja (a što je donekle slično američkom-stripu-na-kome-nije-radio-ni-jedan-Amerikanac, sjajnom BOOM!-ovom The Many Deaths of Laila Starr) i mada je zamislivo da će postojati čitaoci kojima poetska sažimanja kompleksnih koncepata nisu dovoljna i kojima će sociopolitička dimenzija analize ovog partikularnog ljudskog stanja nedostajati, The Many Lives of Charlie se prilično dobro snalazi ovakav kakav je i pravi svoju – humanu, empatičnu, poetičnu pa i romantičnu – poentu sa dosta sigurnosti.

Naravno ovde lavovski deo posla odrađuje Aurélie Guarino. Njen crtež je lak i lepršav a pripovedanje brzo, bez natrpavanja slika i sa preferencom da se kompleksna radnja uvek razbije na više malih, jasnih kadrova radije nego da se pokušavaju složene, ambiciozne kompozicije. Činjenica da mnoge od slika deluju maltene kao skice, sa minimumom linija i, umesto kolora, sa grubim radom olovkom (i, dobro, povremena toniranja) znači i da ovaj strip može biti malo problematičan za čitaoca koji, pogotovo od franko-belgijskog stripa očekuje čistu liniju, lep kolor, uredan lejaut, pozorišne kompozicije. The Many Lives of Charlie nije ovakav strip, njegov tempo pripovedanja je kinematičniji, sa čestim, rekosmo, dekompresijama ili ponavljanjima jedne iste perspektive kada treba podvući važne momente u priči a Guarinova zapravo briljira na polju dizajna, pogotovo kada vizuelno treba dočarati druge forme postojanja pored ovog „običnog“. Senzualna priroda „raja“ koja nam se sugeriše u kasnijem delu stripa ali i erotizovana verzija „pakla“ su samorazumljive i jasno distinktne (ponovo uz korišćenje najminimalnijeg minimuma kolornog toniranja), a kada potom priča opet pređe u svakodnevni, urbani mizanscen on izgleda poznato, familijarno, prijateljski uprkos često iskrivljenim perspektivama i karikiranim fizionomijama. U finalu stripa ilustratorka radi i neke izvrsne stvari sa osvetljenjem dovodeći priču i vizuelno do njenog prirodnog vrhunca nakon čega će empatična koda da čitaoca ostavi u suzama, ali onim koje se plaču kada ste istovremeno tužni ali i srećni. Drag strip dvoje odličnih autora. Europe Comicsovu digitalnu kopiju možete kupiti na Amazonu, a Dupuisov original na papiru imate ovde.